Bogoslovi ispod kaljaje bez straha

62

“Novosti” sa učenicima sedme generacije obnovljene Prizrenske bogoslovije “Kiril i Metodije”. Obilaze Manastir Svetih arhangela, Dečane i Pećku patrijaršiju

Želja mi je bila da upišem ovu čuvenu bogoslovsku školu, u kojoj je predavao i patrijarh Pavle. Iako sam mogao da pohađam Bogosloviju u Nišu, došao sam ovde, jer je u Prizrenu i moj stariji brat, sada učenik četvrte godine.

Ovim rečima petnaestogodišnji Aleksandar Srejić, iz Niša, ponosno ističe da je ispunio svoju želju da za bogoslova uči u Prizrenu, u nekadašnjem Dušanovim carskom gradu, koji je, kako kaže, zavoleo odmah po dolasku. Bez bojazni od sredine u kojoj se nalazi Prizrenska bogoslovija, u srcu ovog grada, ispod naselja Potkaljaja, ovaj petnaestogodišnjak još ponosnije dodaje da je sa još deset đaka upisan kao sedma generacija učenika obnovljene škole.

– Do sada su me barem hiljadu puta pitali kako nam je, a ja ponavljam da je predivno – u šaljivom tonu nam odgovara Miljan Dimić (18), iz Vranja, i odmah znatno ozbiljnije dodaje: – Iako ne mogu tačno da opišem zašto sam upisao ovu školu, rekao bih da je to bio neki priziv, ali bih istovremeno kazao i da je to bio naš odziv za duhovno usavršavanje. I tako, eto mene već četiri godine u Prizrenu.

Da se život učenika obnovljene Bogoslovije “Kirilo i Metodije” pod prizrenskom tvrđavom Kaljajom ne odvija samo iza visoke ograde ovog zdanja od nekoliko obnovljenih višespratnih zgrada, Velimir Mihailović, profesor istorije hrišćanske crkve, prava i grčkog jezika, objašnjava da, pored osnovnih nastavnih aktivnosti i liturgijskog života, đaci često odlaze u okolne manastire, poput Manastira Svetih arhangela, Dečana, Pećke patrijaršije…

– Nastojimo da ih ne držimo previše strogo, jer se ionako nalaze u specifičnim okolnostima, ali, s druge strane, njihovi roditelji su ih poverili nama, tako da moramo biti stalno obazrivi – kaže profesor Mihailović, i dodaje da zbog toga sa učenicima u grad odlaze profesori. I dok se u jednoj od učionica zdanja koje je podigao Sima Igumanov čuje horsko pevanje pesme “Ovo je Srbija”, u drugoj, kažu, revizor iz Beograda ispituje znanje učenika koje za zvanje sveštenika obučavaju profesori iz svih krajeva Srbije.

– Osim nastavnih, veoma često ovde organizujemo i naučna predavanja i skupove, zbog čega smo veoma počastvovani. Tako smo nedavno bili domaćini skupa čiji je suorganizator Prištinski univerzitet, u okviru velikog međunarodnog skupa o Ivanu Stjepanoviču Jastrebovu, nekadašnjem ruskom konzulu na Kosovu. Jastrebov je, pored osnivača i ktitora naše škole Simeona Andrejevića Igumanova, druga ličnost od izuzetnog značaja za osnivanje, ali i za opstanak ove škole, koju je čak i fizički branio od nasrtaja Turaka – ističe profesor Dejan Ristić.

– Mi smo sada, može se reći, sasvim uhodani u radu i životu ovde u Prizrenu, jer je prošla već sedma godina od obnove škole, koja je počela da radi zahvaljujući našem rektoru, episkopu raško-prizrenskom Teodosiju. Ove godine imamo generaciju od 11 đaka, a trenutno ih je u sva četiri razreda pedeset i troje, tako da je taj broj đaka nekako stalno u opticaju. Maturske generacije odlaze, mlade dolaze, i tako ćemo ove godine ispratiti treću generaciju maturanata – kaže profesor, i napominje da đaci imaju odlične uslove za učenje i rad.

Đaci i gosti ispred jedne od zgrada Bogoslovije

O okruženju, kaže, više ne razmišljaju, jer ih susedi sasvim dobro prihvataju, a kako ponosno dodaju njegove kolege, za Prizren se s pravom može reći da je grad koji ima dušu.

Dejan Ristić, profesor, ispred biste Sime Igumanova Foto D. Zečević

 

BOGATA TRADICIJA

Prizrenska bogoslovija, podignuta davne 1871. godine kao prva bogoslovsko-učiteljska škola u Srbiji, ima bogatu tradiciju. Iako je oštećena 1999, a potom potpuno zapaljena 2004. godine, s njenom obnovom oživeli su i tragovi srpstva u ovom gradu, u kojem trenutno u obnovljenim kućama nadomak Bogoslovije živi svega dvadesetak povratnika.

VRTIĆ ZA MALIŠANE

I dok u Bogosloviji vrvi od đaka, profesora i učesnika naučnog skupa, u obližnjoj Crkvi Sv. Đorđa u samom centru grada, mlada vaspitačica Zorana Stefanović, supruga sveštenika Đorđa, starešine Crkve Bogorodice Ljeviške, nadzire trojicu mališana koji se igraju u crkvenom dvorištu. Objašnjava da je u okviru crkvenog konaka počeo s radom vrtić sa grupom dečaka.

– Pavle i Uroš, stari tri i godinu i po, sinovi su sveštenika Slobodana. Imamo i Jakova, čiji su roditelji radnici Bogoslovije iz Kruševca, kao i malog Vasilija, sina profesora Milana – priča ova mlada vaspitačica, koja je već treću godinu u Prizrenu i koja se nada da će vrtić otvoren u crkvenom konaku narednih godina brojati više dece.

Dragana Zečević

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:694400-%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4-%D0%BA%D0%B0%D1%99%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%B7-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%85%D0%B0