“Nemci me spasli iz albanskog ognja” 2015. godina

100

Za vreme Kraljevine Jugoslavije zvala se Kralja Petra Prvog Oslobodioca, u vreme Turaka zvala se – Terzi mahala, jer su u njoj živele terzije koje su se bavile najcenjenijim i najkomplikovanijim zanatom u to doba. Mirisala je na čoju i kožu, i nekada je bila glavna ulica starog Prizrena.

A. Čukić
Glavna ulica: Miloš Nekić na ulaznim vratima

Do dolaska Kfora na Kosovo bila je naseljena uglavnom uglednim srpskim porodicama. Do tog doba taj grad je nosio pet oznaka po čuvenoj porodici Nekić. Po dolasku Kfora, 87-godišnji Miloš Nekić je jedini simbol svoje familije, jedini Srbin terzijske ulice, trag onog Prizrena koji se razvijao, dobio prvu kaldrmu, prva vatrogasna kola i prvog državnog lekara.

Trebalo mu je malo vremena da otvori teška limena vrata. Rukom je dohvatio kačket sa znakom Mercedesa u znak pozdrava i raširio osmeh. Novinari, dobrodošli! Hodao je polako kroz kuću koja sem zidova i prozora, malo šta ima. Miloš se oporavlja od teške povrede kuka. Dane uglavnom provodi u jedinoj sobici koja se greje. U njoj su mali televizor, krevet, sto i ormar.

Prva kaldrma

Ime Dušana Nekića, Miloševog oca, pamte svi stariji Prizrenci. Sećaju se koliko je zadužio njihov grad.
- Roditelji su mi bili učitelji, a otac predsednik gradskog poglavarstva. On je ovaj grad jako zadužio. Veoma se interesovao za izgradnju grada, pa je u njegovo vreme počela regulacija varoši. Ulicu kraj crkve Svetog Đorđa je proširio i tada su Prizrenci prvi put videli kockastu kaldrmu. Moj otac Dušan Nekić je osnovao i prvu vatrogasnu četu. Sećam se da su se baštovani uplašili da će im celu vodu ispumpati. Zaposlio je prvog opštinskog lekara i babicu.

Bodljikava žica na prozorima

– Sve vreme sam bio u Prizrenu. To su bili i najinteresantniji i najstravičniji događaji. Živeo sam zabarikadiran četiri godine. Jedna žena mi je donosila hranu, a predstavnici Kfora su dva-tri puta dnevno dolazili da vide da li sam živ. Od 1999. do 2004. gotovo svake večeri su počinjali napadi na moja vrata. Stavio sam betonske blokove, a kada su oni počeli da padaju od udaraca, stavljao sam i grede. Na prozore sam stavio i bodljikavu žicu. Četiri puta su mi palili kuću – počeo je svoju priču krepki starac.

Jasno se seća jedne noći 2003. godine:
- Taman sam se spremio da legnem, kada neko udara na vrata, lupa… “Skidaj barikadu”, viču Nemci iz Kfora: “Brand! Brand”! Kada sam izašao napolje, dvojica Nemaca me uhvatila za mišice, i imao sam šta da vidim. Iz moje kuće kulja dim. Da sam ostao, izgoreo bih. Na sve sam bio spreman. Namestio sam crevo na jednu česmicu. “Vaser habe” (“Imam vodu”), vikao sam. Oni mi kažu da će se kuća srušiti, i da moraju da me evakuišu. A ja sam im odgovorio: “To mi je rodna kuća, i ako nađem smrt pod tim krovom, neće mi ta smrt biti teška”.

Kada je plamen prestao, seća se kako se kroz rupu na krovu videlo julsko nebo. Priča i kako je jedan mladi nemački oficir pomogao da mu vojna služba ozida krov.
- I eto, moja kuća se razlikuje i po tome što ima plehani krov.
Pričao je i smešio se svakom detalju, kao da tera te stravične scene od sebe. Tako je s osmehom počeo i priču o danu evakuacije 2004. godine.
- Te noći je počela velika lupnjava, padale su grede, skinuli su žicu. Čujem ja, blokovi, padaju udaraju svom snagom. Zvekir su mi čak slomili. Napolju je bila rulja, i policija nije mogla da me izvuče tuda. Sa sobom sam poneo samo kofer sa porodičnom dokumentacijom. S krova na krov, na ulicu s druge strane dvorišta, odakle su me odveli u policiju, pa u logor. Taj logor za interno raseljena lica (baza Kfora) bio je veliko zlo, ali se čovek na sve nekako navikne. Isto kao što su se oni u koncentracionim logorima polako navikavali na sve dok ne završe u krematorijumu.

A. Čukić
Čuvar ognjišta: Miloš Nekić

Dva puta lomio kuk

Kuću Miloša Nekića je obnovilo Kosovsko ministarstvo za povratak i zajednice. Ali unutra ni najosnovnije nije urađeno. Kraj stepenica u kući nema gelendera što je Miloša skupo koštalo.
- Dva puta sam se lomio i slomio sam kuk. Imam i protezu. Tražio sam bezbroj puta da urade kako treba, ali mi nisu ni odgovorili – kaže naš domaćin.

Ugledna familija

U bazi nemačkog Kfora sa 50-ak preostalih Srba koji su spaseni od pogroma 17. marta 2004. bio je, jasno se seća, do 10. januara 2006. godine. Ali, kaže Miloš, opet uz kroz osmeh zadenut u kraj usana, nije imao kud, jer mu je kuća bila u ruševinama.

– Opština me je poslala u jedan pansion, ali je u to vreme umro Ibrahim Rugova, pa su imali preča posla, da bi me na kraju smestili na obod sela Novake, gde sam živeo bez vode, među zmijama i vukovima. Stvarno su ti vukovi neretko dolazili u selo da jedu pse. E, a onda su mi 2007. godine rekli da moram i to da napustim, iako nemam gde. Tek uz pomoć ombudsmana sam uspeo da se uselim u moju kuću.
Obnovljena je tako da približno liči na onu nekada, ustao je da nam pokaže. S uperenim prstom ka dvorištu, kaže da su imali samo tri zgrade, a sagradili su ponovo samo jednu.

Vodeći nas pričom, napred- nazad, kroz Prizren od vremena kada je njime koračao kralj Aleksandar do tmurne današnjice, uvek se oko jednog od Nekića svio komad istorije.

– Moja familija jedna je od najstarijih i najpoznatijih u Prizrenu – ponosno ističe. – Do dolaska Kfora ovaj grad je nosio pet oznaka po mojim bliskima. Pred poštom je bio spomenik posvećen mojoj strini Kosani Nekić na mestu gde su je obesili. Obesili su i njenu 20-godišnju ćerku Dragicu u Đakovici. I po Stanislavi Nekić se zvala ulica i najbolje obdanište. Ona je imala 19 godina kada je poginula u Drugom svetskom ratu. Svi su živote dali kao antifišasti. Na mojoj kući je bila spomen-ploča.

Nudeći nas ponovo sokom i slatkišima, Miloš Nekić pričao je da ima rođake u Beogradu, ali ne održava odnose sa njima. Danas pred njegovom kućom nema barikada, ni žice na prozorima, ali nema ni društva, ni puno prijatelja. Druži se sa komšijom Turčinom i Albancem, ali dodaje da je sa prvim komšijom “na ratnoj nozi”.
- Stalno me čačka da prodam kuću – odmahuje Miloš.

Tema o budućnosti Srba u Prizrenu sama se nametnula.

– To kakvu će sudbinu imati jedan narod zavisi od okolnosti, a od zavisi i od njega. Mislim da i kod nas postoji neka slabost, da uvek izvlačimo deblje krajeve. Mislim da u tom pogleda treba biti racionalniji i imati u vidu da se nalazimo u središtu Balkana. Duvao je i ranije jak vetar, a mi smo živeli u prizrenskoj kotlini i nije bilo netrpeljivosti. Grad je bio multietničan, multikonfesionalan i složan. Na onoj banderi gde je visila moja strina, visili su i Srbi i Albanci, i Turci, antifašisti koji su se ujedinili u borbi protiv zla…

A. Čukić
Deo porodične dokumentacije

Prizrenske lepotice

– Kada je došao kraj Aleksandar sa svojom svitom 1912. na dan Svetoga Luke, moj otac je organizovao prijem u Bogosloviji. Kada je njegova svita videla Prizrenke, čuvene po lepoti, i još okićene čelenkama i dukatama, ostali su zapepašćeni. Mnogi su se pozaljubljivali, pa tako i čuveni arhitekta profesor Momir Korunović, koje je posle pomogao mom ocu da se uradi regulacioni plan grada, priča naš sagovornik.

Poštovanje srpskim junacima

–  Po struci sam profesor srpsko-hrvatskoj jezika i književnosti, a apsolvirao sam i na Medicinskom fakultetu u Prištini. Završio sam školu za rezervne oficire i bio sam graničar. Dobro poznajem taj graničarski život. Bio sam na grčkoj granici i obišao mesto nekadašenjeg solunskog fronta. Kada sam se tamo prvi put obreo, skinuo sam kapu i prekrstio se. Pitao sam –Bože gde sve naši ljudi nisu ostavili svoje kosti.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/486591/Nemci-me-spasli-iz-albanskog-ognja