Испосница Светог Петра Коришког и рушевине цркве Свете Богородице, познати још и као манастир Кабаш, налазе се седам-осам километара уз Коришку реку под планином Русеницом, на двадесетак километара од Призрена.
Испосница Св. Петра Коришког; фото: Вијипедија
Некадашња гробница Св. Петра Коришког; фото: Википедија
Фреске из 13. века у испосници Св. Петра Коришког; фото: Википедија
Фреске из 13. века у испосници; фото: kosovo.net
Остаци цркве Пресвете Богородице. Албански екстремисти су уништили цркву у лето 1999. Гробље је, такође, уништено; фото: kosovo.net
Мало има историјских података о Петру Коришком који се у 13. веку подвизавао, „проводећи пустињачки живот“ у околини Призрена. Постојање пећинске цркве Светог Петра Коришког помиње се још за време краља Милутина, коју је приложио манастиру Хиландару, а потом у повељи краља Душана, од 9. маја 1343. године, у којој он прима на поклон од Старца Григорија цркву Св. Петра у селу Кориши, са имањем и библиотеком и одређује је за привремено боравиште митрополита серског Јакова, који ће у Душаново име руководити градњом Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена.
Старцу Григорију даје: „стару цркв светаго Петра пустиножитеља и чудотворца“. Црква Св. Петра помиње се и у општој Душановој даровној повељи Хиландару из 1348. У то време био је јако развијен култ чудотворца Петра Коришког. Поштујући га, цар Душан је, идући у лов овамо, најпре сам, а потом са женом Јеленом, сином Урошем и свитом, дошао у овај крај, негде између 1346. и 1355. и, „поклонивши се чудотворним моштима св. Петра“, даривао манастир имањима.
Свети Петар Коришки је умро у дубокој старости, а житије о њему је написао, око 1310. године, Теодосије Хиландарац. У науци фигурирају две различите године када су његове мошти пренете у пећинску цркву Манастира Црна Река, код Рибарића – 1572. и 1753. Зна се, међутим, да је манастир Св. Петра Коришког постојао све до 1760. године. Његов последњи игуман Нићифор сведочи да су, ферманом султана Мустафе III, преостале манастирске земље пренете у метох Манастира Светог Марка Коришког.
Село у коме се налазе Испосница и манастир у средњем веку се звало Свети Петар. Тај назив сачуван је у турским документима све до 1876, кад је, по расељавању Срба у 18 и 19. веку, преовладао назив Кабаш, који су му натурили Албанци, као успомену на своје завичајно место у северној Албанији.
У оквиру манастирског комплекса до 1999. године били су сачувани остаци ћелије Испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је Испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У дну пећине је била и гробница Петра Коришког. У Испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког. Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.
Уз Испосницу је у 14. веку дозидана црква, чији остаци су све до 1999. године били највидљивији део манастирског комплекса. Живописана је 1350. године. Из тих година је и стамбени део манастира са ћелијама на неколико спратова и трпезаријом. Завод за заштиту споменика културе у Призрену је 1992. године радио на рестаурацији ове цркве.
Недалеко од овог манастирског комплекса, под стеном Чукаљ, су и рушевине цркве Свете Богородице, подигнуте у 14. веку, за које предање каже да ју је подигла сестра Петра Коришког.
Немачки КФОР је у четвртак 04.10.2018. године званично напустио призренску касарну и после 19 година отишао из Призрена. На месту војног кампа биће формиран некакав немачко-косовски Камп за иновације и обуку, који ће бити подржан од стране тзв. Владе Косова и немачког Министарства за економску сарадњу и развој.
Међутим, назив кампа не би требало никог да завара јер ће његова права намена сигурно бити другачија. Вероватно ће служити за обуку припадника будуће Косовске војске, чије формирање поново најављују амбасадори западних земаља у Приштини.
Свечана церемонија одласка немачког КФОР-а из Призрена
Немци мисле да су свој посао на Косову тј. у призренском региону за који су били задужени завршили (по њима веома успешно) и да је време да своју команду преместе у центар збивања тј. Приштину а да призренску касарну уступе будућој тзв. Војсци Косова којој су трасирали пут ка заокруживању независности Косова и одбрани његовог „суверенитета“ и „територијалног интегритета“.
Они косметске Албанце доживљавају као традиционалне савезнике, што су им кроз историју у оба светска рата и били, те им није било нимало тешко да и у овом рату пронађу заједнички језик вођени заједничким циљем – стварање независног Косова очишћеног од заједничког непријатеља – Срба.
Због тога је недавна свечана церемонија одласка немачког КФОР-а из Призрена заправо личила на пријатељски растанак два савезника након добро обављеног прљавог посла. Многе хроничаре и историчаре ће славље у Призрену још једном уверити да се историја понавља, јер ће их подсетити да су Албанци на овом истом шадрвану исто овакво масовно одушевљење исказивали и приликом дочека и сусрета са немачким нацистима током Другог светског рата, које су тада, такође, сматрали својим ослободиоцима.
Када је 1999. године, при распоређивању међународне војне мисије на КиМ, немачи КФОР био на путу за Призрен, у њему је тада живело 10.000 Срба, а сада када одлази из Призрена у њему оставља само њих 18, што је заиста велики успех ако се на овај податак гледа из немачко-албанске перспективе.
Историја ће памтити и то да се немачки КФОР срамно понео и приликом мартовског погрома Срба 2004. године, када су његови војници пасивно (а неки и немоћно) посматрали паљење старог српског дела града – Поткаљаје, као и Саборне цркве Светог Ђорђа, Богородице Љевишке, манастира Светих Архангела и других историјских споменика српске културе, због чега су многи савесни војници тада одбили да приме одликовање на свечаној традиционалној додели медаља („Medal Parade“) по завршетку своје мисије.
Црешња се од корен корнеше је свадбарска песмa Срба из Метохије. У Мушутишту се врло често певала, посебно при спремању младе невесте за свадбени обред.
Kosovska skupština proglasila je Prizren „istorijskim glavnim gradom“. Imaju li Srbi zbog toga pravo da se ljute? Imaju, naravno, ali za ljutnju je sada kasno. Sad mogu da žale
Kosovska skupština 17. maja usvojila je zakon o glavnom gradu Kosova – Prištini, i istovremeno proglasila Prizren istorijskim glavnim gradom. Budući da Kosovo još nije država u punom smislu te reči, između ostalog nije ni članica UN, mora se primetiti da je određivanje čak dve prestonice – „prave“ i „istorijske“ – bio preambiciozan potez. I da je proglašenje „istorijske prestonice“ – dnevnopolitički potez.
Imaju li Srbi zbog toga pravo da se ljute?
Imaju, naravno, mada je za ljutnju sada kasno. Mnogo više imaju razloga da žale… Da žale za svim onim spomenicima istorije i kulture koji su sada u Prizrenu ostali. A spomenika i te kako ima: do dana današnjeg ostalo je predanje da je u Prizrenu „bilo crkava koliko je u godini dana“, a i putopisci Prizren nazivaju „carskim gradom“.
foto: Shutterstock
Da se zna
Ovo se zna: u Vizantiji je Prizren sedište hrišćanske episkopije; u doba kralja Milutina, najznačajnije je trgovačko mesto u Srbiji; za vladavine cara Dušana, povremeno je prestonica carevine… Milutin je u ovom gradu podigao crkvu Bogorodicu Ljevišku (1307), a Dušan manastir Svetih arhangela (1352)… Tu je, u Arhangelima, i sahranjen.
Pod Turke pada 1450. i neke. Oni dižu turbeta, medrese i džamije, između ostalih i Sinan-pašinu džamiju (1615) od kamena iz porušenih Svetih arhangela.
U 19. veku opet doživljava procvat. Zna se da je 1868. godine u Prizrenu živelo više od 40.000 stanovnika, i da su njegove zanatlije bile čuvene po umeću. Turci daju veća prava nacionalnim manjinama, pa je 1871. godine počeo da izlazi list Prizren na srpskom i turskom jeziku, a osnovana je i Bogoslovsko-učiteljska škola kao zadužbina uglednog prizrenskog trgovca Sime Andrejevića Igumanova. To je bila prva srednja škola na srpskom jeziku u celom Turskom carstvu.
foto: Shutterstock
Od balkanskih ratova, od 1913. grad je opet u sastavu Srbije, a kad se 1918. formira Jugoslavija, Srbi hrle u Beograd i druge velike gradove zbog boljih škola i boljih plata, Turci se sele u Tursku jer to više nije njihovo carstvo, a Albanci se naseljavaju u Prizren. Godine 1981. oni imaju apsolutnu većinu, a Srba ima 12.000, da bi 1999. godine svi Srbi pobegli iz grada, a njihove kuće su zapaljene. Paljevine i rušenja ponovljeni su u martu 2004, kad stradaju Sveti arhangeli, Saborna crkva i Crkva Bogorodice Ljeviške. Svi pod pratnjom
Krajem prve decenije ovog veka petnaestak porodica, većinom staračkih domaćinstava, vratilo se u domove obnovljene novcem evropskih država. Počela je obnova Svetih arhangela, u Sabornu crkvu Svetog Đorđa vratio se sveštenik s porodicom, a obnovljen je i rad Bogoslovije, u kojoj živi 55 učenika iz cele Srbije i deset profesora. Kad neki đak mora u grad, prati ga profesor, u pratnji idu i na službu božju u crkvu, inače ne napuštaju ograđeno dvorište, koje čuva policija… Istini za volju, ove mere su samo „za svaku slučaj“, jer Prizren je opet tolerantan grad.
Potpisnik ovog teksta pitao je jednom tamošnjeg Albanca da li govori srpski.
– Kakav bih ja bio Prizrenac kad ne bih znao srpski – uzvratio je uz osmeh.
Problem je samo to što srpski u Prizrenu sada može da govori samo s gostima…
Momčilo Petrović
„Istorijska prestonica Kosova“
ZAŠTO JE PRIZREN VAŽAN ALBANCIMA
Uoči početka Berlinskog kongresa 1878. godine, na kojem su iscrtane granice država u Evropi, a Srbija dobila nezavisnost, u Prizrenu su se 10. juna okupili predstavnici svih krajeva u kojima su živeli Albanci: iz Skadra, Podgorice, Sjenice, Priština, Skoplja i tako dalje… Cilj ovog skupa, nazvanog Prizrenska liga, bio je da preko Austrougarske od Kongresa zatraže da se svi Albanci nađu u jednoj, svojoj, državi. Kongres nije udovoljio njihovim željama, a Bizmark je rekao: „Poznato mi je da postoji neko albansko pleme, ali mi nije poznata teritorija koja bi iziskivala stvaranje nezavisne Albanije.“
foto: Shutterstock
Neki spomenici u „albanskoj istorijskoj prestonici“
Kaljaja – vizantijska tvrđava iznad grada, dozidana za vreme cara Dušana
Bogorodica Ljeviška – u gradu Manastirski kompleks Sveti arhangeli – udaljen 3 km od Prizrena
Crkva Svetog Spasa – na brdu iznad Prizrena
Crkva Svetog Nikole – u samom centru Prizrena
Crkva Svete nedelje – u podgrađu Kaljaje
Saborna Crkva Svetog Đorđa – u samom centru Prizrena
Crkva Svetih vrača i Svetog Tome – u naselju Potkaljaja
Proglašenje Prizrena za istorijsku prestonicu Kosova pokušaj je da se legalizuje ono što su razorili i oteli Srbima. Takođe, da kuću u kojoj je održana Prizrenska liga i gde je počeo život „Velike Albanije“, pretvore u prestonicu svoga nacionalizma.
Prizren je proglašen za istorijski glavni grad Kosova, pošto je kosovska skupština usvojila Zakon o glavnom gradu, po kome Kosovo, pored Prištine, dobija još jedan, kao su rekli, istorijski glavni grad, Prizren.
Šta je Prizren za Srbe i kako tumačiti ovakav potez Prištine?
Živojin Rakočević, novinar i publicista sa Kosova i Metohije, kaže za Sputnjik da je Prizren srpski Jerusalim, grad malih i velikih, sirotinje i gospode, grad u kom se nalazi naša Sikstinska kapela — Bogorodica Ljeviška.
„Prizren je jedini srpski grad čije je hrišćanstvo preživelo ideologiju i komunizam jer su sve stare familije imale svoje porodične crkve i oltare. Mali hramovi srednjeg veka ugrađeni su u zidove kuća, pa je trebalo srušiti grad da bi se uselili komunisti. Albanski ekstremisti i pridošlice su to znali, zato su 17. marta 2004. odlučili da ubiju grad i da unište sve što je srpsko u njemu“, navodi Rakočević.
On se priseća da je dva dana posle razaranja grada išao u Prizren i pitao građane: zašto ste ubili grad!? Mnogi su se, navodi on, stideli i sklanjali glavu, neki su govorili da mladi ljudi nemaju posla, pa moraju da pale i pljačkaju. Jedan mladi Turčin je plakao u spaljenoj priprati Bogorodice Ljeviške ispod natpisa persijskog pesnika Hafiza: „Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje!“. Plakao je zbog grada, priseća se naš sagovornik.
„Zato je danas proglašenje Prizrena za istorijsku prestonicu Kosova bizarna objava ekstremista da su ozvaničili ubistvo jednog grada, pokušavaju da legalizuju ono što su razorili i oteli i da onu kuću u kojoj je održana Prizrenska liga i gde je počela život ’Velika Albanija‘ pretvore u prestonicu svoga nacionalizma“, ocenjuje Rakočević.
On kaže i da ne treba biti fatalista, jer je Prizren „naša, kulturna, duhovna, nacionalna prestonica, u kojoj su samo u proteklih sto godina prohodala četiri srpska patrijaraha:
„Prizren je naš Jerusalim i mesto gde svaki kamen može pokazati ličnu kartu i na njoj će pisati vaše ime.“
Albanci sa Kosova i ranije su imali inicijativu da Prizren i zvanično bude glavni grad Kosova, ali im to tada nije pošlo za rukom.
Podsećanja radi, ovaj zakon je usvojen bez prisustva Srba, što svakako govori da kosovskim Albancima nije stalo da odluke koje donose budu podržane i od srpske manjine.
S druge strane, iza reči „istorijski“ glavni grad, u stvari se krije mnogo ozbiljnija stvar nego što je kultura, ili kulturno nasleđe, a to je legalizovanje ideje „Velike Albanije“.
Prema albanskom tumačenju, Prizrenska liga, koja je osnovana 10. juna 1878. godine u Prizrenu, bila je reakcija na odredbe Ugovora u San Stefanu, po kojima su zemlje naseljenih, kako oni tvrde, većinski Albancima, date slovenskim državama na Balkanu (Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori).
Liga je osnovana kao organizacija koja je imala politički i vojni karakter, sa jedinstvenim upravnim centrom, čija je osnovna misija bila odbrana nacionalnih interesa svim sredstvima, dakle, svi Albanci u jednoj državi, takozvanoj „Velikoj Albaniji“ ili, kako je danas nazivaju, „Prirodnoj Albaniji“.
Da ova ideja ni izdaleka nije mrtva potvrda jeste i ogroman kompleks muzej posvećen Prizrenskoj ligi usred grada koji nije ni taknut tokom rata niti pogroma Srba 2004, kada su do temelja spaljeni svi srpski vekovni manastiri na čelu sa Bogoslovijom, koji su bili nemi dokazi postojanja srpske države na tim prostorima.
Upravo, zbog reči „istorijski“, glavni grad Kosova, kosovski političari ubuduće nameravaju da sve važne skupove posebno međunarodnog karaktera održavaju u ovom gradu. U muzeju Prizrenske lige sada se nalaze i fotografije i zapisi koje veličaju OVK, ali i posledica „srpskog terora“ tokom rata devedesetih.
Bio je to carski glas carskog Prizrena, koji nam je zauvek približio pesme kao što su ‘Marijo, deli bela kumrijo’, ‘Udade se, Jagodo’, ‘Oj, golube’
BEOGRAD – Pevač Jordan Nikolić preminuo je u petak u Beogradu u 85. godini. Ostaće upamćen po izvođenju pesama sa Kosova i Metohije, gde je i rođen.
Jordan Nikolić je rođen u Prizrenu 1933. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, kao i muzičku školu gde je učio solo pevanjem, preneo je RTS.
Prve snimke napravio je 1961. godine za Radio Prištinu, a za Radio Beograd 1968. godine sa sekstetom Duška Radetića. Potom je snimao i nastupao sa Velikim narodnim orkestrom Radio Beograda, pod upravom Radeta Jašarevića, a kasnije i Ljubiše Pavkovića, kao i sa Narodnim ansamblom pod upravom Branimira Đokića.
U kasnijem periodu je pevao i snimao isključivo narodne pesme sa Kosova i Metohije, i to prema zapisima etnomuzikologa Miodraga Vasiljevića.
Sa porodicom se 1979. godine preselio iz Prištine u Beograd.
Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević je u svoje lično ime i u ime Ministarstva uputio telegram saučešća porodici Jordana Nikolića.
“U ime Ministarstva kulture i informisanja i u svoje lično ime, upućujem izraze najdubljeg saučešća povodom smrti Jordana Nikolića. Jordan Nikolic je čitavog života ostao odan kosovskometohijskom melosu, kao njegov izvrsni vokalni tumač i čuvar. Niz najdivnijih starosrbijanskih pesama prepoznajemo upravo po Nikolićevom moćnom izvođenju.
Bio je to carski glas carskog Prizrena, koji nam je zauvek približio pesme kao što su ‘Marijo, deli bela kumrijo’, ‘Udade se, Jagodo’, ‘Oj, golube’.
Glas Jordana Nikolića bio je dostojan posrednik melodijske dubine i punoće muzičkog nasleđa srpskog Kosova i Metohije”, navedeno je u telegramu.
