Originally posted 2018-08-25 17:00:50.
17. марта 2004. године догодио се погром српског и неалбанског цивилног становништва на Косову и Метохији. Обележја погрома који су организовали ОВК албански екстремисти била су убиства, отмице, пљачке, протеривања, уништавање приватне и јавне имовине Срба и неалбанаца, историјског, културног и духовног наслеђа, односно – највеће организовано етничко чишћење у Европи у 21. веку, праћено неадекватном реакцијом и необјашњивом пасивношћу међународних снага на Косову и Метохији, задужених да управо такве догађаје спрече.
Фотографија цркве Светог Николе, непосредно након Мартовског погрома 2004. године; фото: ТАНЈУГ
Мартовском погрому 2004. претходила су бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. О погрому је било доста најава и сазнања, како за међународну заједницу, тако и за Републику Србију, али они нису озбиљно схваћени.
Непосредан повод за реализацију погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.
Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији састојало се од масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.
Карта погрома на Косову и Метохији 17-19 03. 2004.; фото: Википедија
Погром и насиље су успешно изведени великом брзином на целој територији Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева. С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о врло организованом насиљу, које су екстремисти покренули у сврху потпуног етничког чишћења, Косова и Метохије од Срба, као и ескалација насиља ради вршења притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе, као коначног решења за сукобе.
Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.
Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.
Манастир Девич запаљен током погрома 2004.
Према изјави портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.
Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошеваца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.
Током погрома, појединци из албанске заједнице, руковођени сопственом савешћу, су показали примере солидарности према својим неалбанским комшијама и колегама, склањајући их са улица, позивајући полицију или помажући у њиховој евакуацији. У руралним срединама је било примера албанских лидера који су зауставили албанске протесте, спречили улазак у српска села и уништавање њихове имовине. Међутим, има случајева у којима су и они сами постајали мета напада.
Уништена црква Светог спаса у Призрену саграђена у 14. веку
Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану рекацију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставило.
Упркос јавним осудама насиља, у позадини мартовског погрома 2004. су стајале две далекосежне и успешно изведене намере:
Убрзавање решавања статуса Косова и Метохије. Непосредно након погрома, убрзан је рад на преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова и Метохије, након чега је уследило самопроглашавање независности.
Напуштена црква Мале Госпојине у центру Обилића.
Даље етничко чишћење Косова и Метохије од Срба, као главне препреке на путу ка независности и свеалбанском уједињењу. Након етничког чишћења, један део прогнаних, чије су куће и станови уништени су добили смештај у импровизованим колективним центрима или приватно на Косову и Метохији, док се добар део одселио у централни део Србије. У свести српског становништва су урезани страх од неизвесности и бесперспективности живљења на Косову и Метохији. Мада су неке куће обновљене, већина прогнаних се није вратила у њих из страха да ће бити поново нападнута, а њима намењене обновљене куће су убрзо поново девастиране. Започело се са планском и организованом узурпацијом, експропријацијом, масовном купопродајом српских кућа и имања, те изградњом нових објеката и инфраструктуре на њиховом месту.
Извор: Википедија
