Грнчар код Витине, село у коме се још окреће воденичко коло, а спортисти се поштују

0

Грнчар је најстарије насеље у Горњој Морави. Бројни археолошки локалитети из различитих периода сведоче о дугој историји овог места у коме данас живи близу 400 Срба. Маскенбал „Бабе и деде“ специфична је традиција овог краја иако је поред хришћанских задржао бројне паганске елементе у себи.

На око пет километара југоисточно од Витине, подно брда Прибојa, у плодној котлини око реке Грнчарице налази се питомо село у коме данас живи близу 400 Срба. Да ли је река добила име по селу или село по реци дилема је и за мештане, али смо научили да овде живе „старинци“, односно они који су ту од памтивека и мештани који су се овде населили из Владичиног Хана и Ниша.

Црква и пећина - Грнчар
Фото: Ризница

Дуга је и интересантна историја овог села, прожета бројним легендама и предањима. Једно од њих каже да је грнчарски занат пре више векова у византијско време био доминанто занимање становништва у овим крајевима, те је и по томе село добило име. У атару Грнчара пронађени су бројне посуде, глинене и земљане, али и ћупови. Један такав ћуп висине чак од око једног метра ископан је 1922. године и дан данас се чува у једној од породица у селу.

Сасе је доводио Краљ Стефан Урош

На територији Грнчара постоје и трагови рударства, које је како историјски подаци бележе, било највише у време српских владара Немањића. Краљ Стефан Урош је и у ове крајеве доводио Сасе, који су били вични рудари. Имали су своје насеље, а трагови њиховог живота и данас су уочљиви. Недалеко од Грнчара налази се место које се зове Шашаре а тај назив је добило по својим грађанима.

Грнчар село најстарије

Аутор бројних монографија о селима у региону Косовског Поморавља и криворечког краја, Станислав Којић истиче да је Грнчар најстарија насеобина у горњем току Биначке Мораве.

„Многи трагови старих цивилизација сведоче о томе колико је ово село старо, а то су пећине, палеолитског станиште из 6.000 године пре нове ере, код утврђења Каљаја – Градишта, Селишта, Црквишта, на брду Прибоју и на другим местима. Емил Черешков наводи у књизи „Римљани на Косову и Метохији“: „Изнад села Грнчара формирано је пространо насеље које се у извесној позној фази спушта уз саму обалу Врбовачке реке“. О томе сведоче и стара гробља код Селишта и пронађени саркофаг 1971. године. Још увек постоје остаци зидина старог утврђења са удубљењима некадашњих бунара на брду Каљаја из римског и византијског периода, од II до XIV века, као из доба Немањића, када су се овде одвијале рударске активности и развијала српска средњовековна насеља. Пећина у Грнчару, као палеолитско станиште, уписана је у „Споменичку баштину Косова и Метохије“, као „заштићено културно добро“, заједно са брдом Прибој као: „археолошки локалитет“ и брдо Градиште са остацима утврђења „Каљаја“. Трагови илирских племена срећу се код цркве Св. Николе у Грнчару где има остатака старих гробница тзв. тумула, које су биле специфичне за тај историјски период од VIII – VI века пре нове ере- наглашава Којић.

Црква Светог Николе – Албанци је минирали на Велики Петак, мештани је поново подигли

Црква коју су албански екстремисти на Велики петак 2000. минирали, а мештани поново подигли, фото: Ризница

У Грнчару је данас богослужбено у функцији црква Светог Николе. Некада је она била манастир, а о томе непогрешиво сведоче остаци конака непосредно испред мале пећине, изнад које је подигнута. Постоје и записи о овоме који се чувају у Хиландару на Светој Гори.

Темељи манастирског конака су откривени приликом припремања терена за асфалтирање пута до цркве у Грнчару 17. августа 2018. године.

У селу су постојале и православне цркве Свете Петке, Светог Петра и Светог Јована, које су пострадале, али њихови остаци још увек постоје.

„У рукописној књизи лавре Светог Атанасија на Светој Гори 1560. године спомиње се стара црква Св. Николе у Грнчару. На темељима овог средњовековног манастира 1923. године изграђена је црква Св. Николе, која је реновирана 1976. године. Годину дана после бомбардовања НАТО-а и доласка међународних војних снага на Косово и Метохију, 28. априла 2000. црква је минирана од стране Албанаца и то на Велики петак. Тада је оштећена и пећина испод саме цркве, где су амерички војници КФОР-а ископали ковчег блага и однели као свој плен за Америку. Црква Св. Николе обновљена је и освештана 8. 8. 2008. године“, непогрешиво казује Станислав Којић.

Фото: Ризница

„Бабе и деде“, традиција која и данас живи само у овом крају

Пећина подно цркве, у средњем веку је служила као испосница монасима који су се у њој подвизавали водећи богоугодни живот.

Пећина подно цркве у Грнчару, фото: Ризница

„То је мања пећина неправилног многоугаоног облика, са две ручно издубљене полукружне нише и каменим престолом – жртвеником. Овде је некада било касноантичко паганско светилиште. Отуда и стари обичај да се трећег дана Васкрса овде организује тзв. маскенбал „Баба и деда“ који је типичан само за ово подручје Горње Мораве“, прича Којић

Обичај који у суштини представља паганско-хришћанско наслеђе, а слави буђење природе и њену плодност у општини Врбовац-Клокот се организује сваке године. Васкршњи маскенбал овде називају „Баба и деда“. Занимљивио је да се у само неколико километара удаљеној Могили иста светковина одржава али у време саборних дана Теодорове суботе и Марковдана, док се у Клокоту организује за Светли петак и Петровдан.

Воденица и данас меље, а клијентела пробрана

Извор лековите минералне воде на узвишењу Слатина и данас постоји. Мештани благо минералну воду вековима користе за пиће. Умеју и да одведу госта до извора и похвале се овим даром природе.

Воденица пркоси времену, фото: Ризница

До краја другог светског рата у атару овог села, а дуж Грнчарице постојало је чак 26 воденица. Старији мештани се присећају да је некада на реци постојала и „ваљавица“, односно посебно место где се “ваљало клашњено платно“ које се израђивало од конопље. Воденичко коло у Грнчару ни дан данас није утихнуло. Чује се његов пој у јединој преосталој воденици. Једној од две „живе„ у овом делу Косова и Метохије. Друга се налази у око пет-шест километара удаљеном селу Бинча.

„Ово је стара воденица. Потиче још из средњег века. Ко зна колико има година, вероватно преко 300. Мој чукундеда је млео жито у њој, а пре њега и чукун – чукун деда и други преци. Сад у њој радим ја са мојом породицом и мој брат од стрица“, објашњава Станислав Влајковић из Грнчара.

Камена воденица је неколико пута обнављана али је њен архаичан изглед сачуван.

„Пре неку годину радили смо кров и променили смо воденички точак, јер се то кроз време троши“, прича Станислав, који на наше питање да ли је у воденици било вампира кроз смех одговара:

„Ха-ха-ха-ха , какви вампири. Не знам у другим воденицама како је, овде их нема. Макар их ја нисам срео. У овој воденици мељем брашно од своје 20-те године и ноћу сам спавао и често ишао и два километра уз реку чак у шуму да одвратим воду, кад је било потребно у пола ноћи и никад нисам срео вампира. То су измишљотине. Стари људи измишљали некад те приче о вампирима да плаше децу да не скитају ноћу“, прича деда Станислав.

Станислав Влајковић, један од воденичара у Грнчару, фото: Ризница

Воденичар и данас има пуне руке посла, муштерије и Срби и Албанци који воле брашно самлевено на традиционалан начин. Кажу да је качамак од белог кукурузног брашна самлевеног на овај начин посебно укусан. Мало је оних који то знају и воле, али воденичар зато постоји, на вратима старе воденице исписан је број телефона да муштерија у које год доба наиђе може да позове за услугу.

„Ту…. скоро…. Албанац из села Садовина, донео ми је чак 70 џакова раженог жита да му самељем“, вели Станислав.

Каже да је спреман да сваког поучи воденичком послу како своје наследнике тако и друге, али да на жалост млади нису заинтересовани за овај посао.

„Не знам шта да вам кажем, за сад ради воденица, а кад ми старији одемо, ови млади ако хоће да раде нек раде, ако неће нема се ту шта. Оно што ме брине јесте да и из нашег села млади одлазе. Иду у Србију или где се снађу да пронађу неки стални посао. Е, то је оно што није добро, јер без младих нема будућности“, прича Станислав.

„Воденичко коло овде још пева, а докле ће то само Бог зна“, додаје.

Грнчарци се одужили великанима српског спорта

За сад су двојица српских спортиста добили улицу, можда их буде још, фото: Ризница

Село Грнчар је на инсистирање мештана код надлежних органа, 2015. године добило улицу која носи име најбољег светског и српског тенисера Новака Ђоковића. И то није све…. Ова улица су укршта са улицом Саше Ђорђевића, једног од најбољих српских кошаркаша. Житељи који живе у овој улици, али и други мештани посебно су поносни на то и истичу да им је велика жеља да једног дана Ноле и Саша посете њихово село. Надају се да ће до тога доћи. Кажу да у селу има доста улица и да међу српским спортистима има још кандидата.

Девојка одала тајну

Када су извођени радови на изградњи пута Врбовац – Летница 1971. године, на једној деоници ископан је стари гроб у коме је откривен камени саркофаг.
Станислав Којић, из Врбовца, који се бави истраживањима свога краја и других места на Косову и Метохији каже да су католички свештеници однели тај саркофаг у Летницу, а након тога је он предат музеју.
„ Према легенди, то је вероватно била девојка која је Византинцима одала тајну како да освоје римско утврђење на Каљаји. Ова девојка је изашла изван утврђења, ишла је на извор. Ухваћена је, а када су је упитали како се може освојити тврђава, рекла је:
„Где се ујутру појаве први сунчеви зраци на тврђави, ту је најслабије утврђење“.
Када је одала тајну заробљену девојку су пустили, али пошто је тврђава освојена, она је нађена мртва. Због одавања тајне убили су је њени сународници. У знак захвалности за одавање тајне и освајање тврђаве ова девојка је балзамована. Пошто је нађен још један саркофаг са мушкарцем, највероватније је да су обе особе биле из племићке лозе“, објашњава Којић.

„Старо, старо ми дајте, оно што мирише на струк босиљка“

Времешнији становници Грнчара с носталгијом се сећају минулих времена. Кажу да су садашња технолошка достигнућа, нарочито из домена информационих технологија учинила живот људима лакшим, али истоврмено да су се људи на свој начин отуђили једни од других и да нема више оне топлине ко некада.

„Знате оно кад Бора Станковић у причи „ Стари дани“ каже: „ Старо, старо ми дајте, што мирише на струк босиљка“. Е тако некако и ја осећам. Јесте сада живот лакши, али се брзо живи. Та брзина је ушла и у мале сеоске средине. Нема више оног дружења, оне топлине. Раније, на пример, људи дођу на славу. Знало се где је чије место. Стари причају, милина да их слушаш, а данас све то изгледа другачије. Данас људи седе једни поред других и причају преко мобилних телефона, у очи се не гледају“, кроз шалу у којој је нажалост и много истине прича Богосав Крчмаревић (56) из Грнчара.

Радо се присећа старих времена и вели да се више радило али и да су људи били срећнији.

„Међутим, радује ме да се народ полако враћа својој светој православној вери. Комунистичко време је оставило лоше трагове и овде у нашем селу. У цркву људи нису смели слободно да иду. Хвала Богу што данас није тако јер без вере у Бога нема нам будућности и ничему добром нико не може да се нада“, закључује Богосав.

Б.М.

Original Article