Стојанка, мајка из Партеша, стоички муке подноси

10

Зоран и Стојанка Савић из Партеша код Гњилана живе од социјале. За лечење најмлађег сина Илије немају довољно новца, средњи Никола је у 21. години изгубио живот у саобраћајној несрећи, а најстаријег су Албанци изболи ножем. Живе на свом имању и боре се са свакодневним проблемима.

Кад одшкринете велику металну порту, како се у овом крају називају врата која углављена у високи бетонски зид крију авлију,стамбени и економки део домаћинства од улице, затиче вас несвакидашњи призор, мала и скромна кућа у коју се улази из економског дела дворишта.

Уместо улазних врата, од кокошака размилелих по дворишту, улазни део у кућу штити мала жичана капија уоквирена летвицама.

Домаћини љубазни, срећно што нас виде, нуде кафу и ракију.

  • Зоран и Стојанка Савић са болесним сином Илијом, фото: И.М.

Живот се „својски“ постарао да Зоран и Стојанка, иако у најбољим годинама, изгледају много старије. Несрећни случај у породици, напад Албанаца на њиховог средњег сина који је избоден ножем, болест најмлађег Илије и константна немаштина, урезали су нове боре и придодали беле власи њиховим главама.

У жељи да нам покаже где живи, Стојанка нас најпре уводу у недовршен трем, који је уједно и предсобље, вешерница, шпајз и остава.

  • Вишенсаменски трем који је претворен у вершерницу, осаву, шпајз, предсобље, а у нужди и собу, фото:И.М.

„Туј ми је све, туј држимо и брашно и компире, зими склонимо да не смрзну. Ко што видите све је одграђено, тој ни је и тераса и пролаз за башту, туј перем пљачке“, објашњава нам Стојанка водајући нас кроз озидну, не нарочито осветљену просторију.

Додаје да би волела да има новаца да се предсобље омалтерише, а жичана замене правим улазним вратима. На кући која влажи Савићи прижељкују фасаду па када им у госте дођу ћерке и зетови да имају где да преконаче.

  • Домаћини крај улазних врата, фото: И.М.

У читавој кућу функционална су 60 квадрата у којих је стао дневни боравак, са трпезаријом и кухињом, једна спаваћа соба и недовршено купатило. У том простору живи ова четворочлана породица. Од социјале коју примају и нешто мало новца који Зоран заради, поправљајући ситне кварове у својој импровизованој радионици, има се тек за основно. Највише пара одлази на лечење деветогодишњег сина Илије чије редовно лечење у Нишу кошта и представља велики издатак породици.

  • Илија Савић, фото: И.М.

Да једна мука никада не стиже сама знају Савићи још од смрти средњег сина, који је 2015. година страдао у саобраћајној несрећи.

И ту нажалост, несрећи која се надвила над овом породицом није крај. Старијег сина и његовог друга је пре три године у селу Грнчар напала група Албанаца док су излазили из кафића.

Покушавајући да спаси друга од сигурне смрти нападачи су Зорановог и Стојанкиног сина изболи ножем, наневши му тешке повреде у пределу бубрега.

Последице и данас осећа, а родитељи су га склонили на сигурно, код старије сестре у Јагодину где ради, зарађује и, кажу, стиже чак и да новчано помогне родитељима.

„И даље осећа последице, добио је притисак“, прича мајка брушући сузе крајем од мараме.

Онда погледа према Илији који је весело јурцао за кокошкама по дворишту и кроз плач додаје:

„Све муку би заборавила само да ми је он добро, за њега да се нађе лек и да имамо паре да га водимо по лекаре“ , рече и позва нас да уђемо у кућу.

„Газде можда несмо, ал знамо што је ред, изолте на кафу и ракију да се унутра попричамо“, позва нас Смиљана у њен и Зоранов скромни дом.

Унутра по зидовима уредно поређане фотографије деце синава и кћери. На улазу у дневни боравак умрлица пострадалог Николе. На сваком зиду унутар куће његове урамљене фотографије. Из младалачког погледа види се жеља за животом који је нагло прекинут у 21. години.

  • Фотографија страдалог Николе Савића, фото: И.М.

„Ето овде седнем на кревет и туј су ми поређане слике од сви, кад ми тешко гледам и разговарам сас њи памет да ме не пушти“, прича кроз сузе Стојанка и додаје:

„Нема за мајку већа казна него да надживи дете и да жељује за оне што су гу живи ал далеко“, рече и хитро, одсечим кораком пође по џезву и шољице за кафу, свесна да јој је живот спрмио такву судбину, ваља јој је зато и име које носи предодредило да сваку муку стоички поднесе.

Иван Миљковић

Original Article