ЗАПИС ИЗ ПРИЗРЕНА ,СА ИЗВОРА

182

У Призрен овог пута (10.06.2017.) улазимо излазом означеним Призрен – исток. Улазимо међ’ негдашње првокласне њиве које су полако почели да начињу новим велелепним грађевинама. Еј, чувено призренско поље. Некада у рукама Љубижданаца и Коришанаца, па претворено после много палих глава, уништених живота, одсељених Срба у чувени систем „Прогрес”, сада се окупира хладним и сивим бетонским зградама. Плодне њиве, које по васцели дан обасјава сунце, уместо да буду под пластеницима и под системом за наводњавање и тако хране народ, претвара се у јалову непокретност, окупирану кућама, које су, чини се, направљене престижа ради и у неке друге намене, али о томе нећу ја да судим.

Излазимо на стари пут Призрен–Сува Река. Сада је и ту дупла трака, пут беспрекорно уређен и означен. Наилазимо на гужву са десне стране и тада се сви присећамо да је среда и да је пијачни дан у Призрену. Сада је пијаца, дакле, измештена поред овог пута, што значи далеко ван центра града. Са леве стране у односу на пијацу огроман комплекс ограђен јаком оградом. Боје казују, као и ознаке и заставе испред, да је ту седиште КФОР-а, а ту је некада била призренска касарна која је за време НАТО бомбардовања насумично гађана. Непосредно уз касарну била је кућа моје тетке Јагоде Николић. Њен супруг Богољуб, мој поштовани теча, добар и поштен човек, доживео је судбину као и моји родитељи. Свој живот је завршио у Цириху, у Швајцарској, код својих синова, који су се од раније тамо запослили и настанили. У њиховом комшилуку живело је доста Срба и све сам те људе сретала код моје тетке која је била дружељубива и добродушна жена. Покој душе обома.

Док ја пребирам по својим сећањима, наш аутобус је већ ушао у улицу иза негдашњег Дома војске са задње стране (сада седиште призренске владе). У непосредној близини налази се и моја родска кућа и успомене опет надолазе, али људи изненађени оним што виде са стране, а то је мноштво продавница са разноврсном робом, почињу да реагују, па се и Бане и ја се осврћемо час на једну, час на другу страну, те потиснух осећај да смо ту, код Дома војске, код места где смо некада у колони чекали знак да можемо кренути из Призрена.

Аутобус је направио скоро цео круг кроз град, јер се сада саобраћај у Призрену одвија само у једном смеру. Прошли смо поред негдашњих фабрика „Комуна” и „Филигран”, изашли на раскрсницу где се одваја пут према Душанову и Ђаковици, скренули лево и нашли се у правцу који гледа на аутобуску станицу. Све смо видели, свега се подсетили… Сада је све измењено, туђе.

Банетов поглед, гледам, усмерен је према улици која је поред новог Дома здравља водила према његовој кући, из које је свекрва протерана. Видим да је привидно миран и само је одреаговао речима: „Боже, колико се све изменило и изградило”.

Приближавамо се насељу Табана, препознајемо куће, продавнице и улазимо у улицу поред школе која је некада носила име „Емин Дураку”.

Не знам зашто, али кад одатле са овом места у видик уђе пејзаж Поткаљаје, каменог моста, Бистрице, ужег центра града, ја тек тада имам осећај да сам стигла у Призрен. Сликам то из аутобуса, радујем се као да никад пре ту нисам била. Као да сам први пут опчињена тим погледом, а он, заправо, траје у мојим очима заувек.

Око 12,00 часова аутобус се зауставља код моста, испред хотела „Теранда”, где излазимо, узимамо само најнеопходније. Договор је да свако може одлучити како ће организовати своје време до 16,00 часова, с тим да се тачно у 16,00 часова налазимо у атријуму цркве Светог Спаса. Лела саопштава да је њена намера да са једном групом најпре обиђе Богословију и позива нас да пођемо са њима. Ја пристадох, али….

На изласку из аутобуса, док сликам део Поткаљаје са црквом Светог Спаса, Бане улази у објектив желећи да га сликам и то и чиним, међутим, чујемо речи:

„Бранко, јеси то ти?“

Наједном видим јак и чврст загрљај Банета са човеком којег не препознајем, са неизбежним тапшањем по леђима. Следе питања:

„Јеси сад стигао, је л’ први пут долазиш, докле остајеш?”

А Бане, као да је тог момента изашао из грча, збуњености, неспокоја. Посматрам га, сав се разнежио, узврћа загрљај, одговара на питања и наједном ме позива, са изразом среће и радости на лицу, показујући ми човека који га је загрлио:

„Бирдаини, мој пријатељ.”

Поздрављам се и ја са њим, кратко се задржавамо, узимамо свој ранац и док се ја договарам да идемо у Богословију, мој Бане по договору са Звонком Станимировићем (наш Призренац Шуца) одлучује да боравак у Призрену започемо посетом гробљу. Покушавам да га одговорим, рекавши да смо се са Лелом договорили да ћемо на гробље сутрадан ујутро, колима, међутим, како је изговорио реченицу: „Ја прво морам да оцу запалим свећу”, видех његову решеност и промених план. Следићу га. Не идем никуд без њега. Нашој тројци која је кренула према гробљу, прикључи се и Сања Барџић, Банетова сестра од ујака и кренусмо преко Шадрвана, пешице према гробљу. У нашој Цркви Светог Ђорђа, која беше отворена, а празна, куписмо свеће и упутисмо се пут гробља.

Мислим да је Бане летео улицом. Имала сам утисак као да очекује да ће тамо (Боже ме опрости) видети живог оца, а мене је ужасно болео леви табан и једва сам успевала да их стигнем. Успут, познате куће, позната улица свих наших животних дешавања. Бане и Звонко застају на кратко испред Звонкове породичне куће. На вратима огроман катанац, тужно изгледа. И његова кућа је потпуно празна, а он спава са нама заједно у манастиру. У своју кућу не сме, иако се поздравио са комшијама који су били пред вратима, али не улази у кућу, већ продужавамо даље према гробљу.

Застајем код скретања за велику улицу, некада лепо калдрмисану која је водила према насељу Биљбиљдере, где је била смештена фабрика лекова „Фармакос” у којој сам радила скоро седам година. Сада не ради. Рекоше ми да су све машине пренете у Албанију. Низ српских кућа у тој улици, махом старих призренских породица, и из ове улице продато је, а Срби расељени.

Пролазимо и поред куће Банетовог деде Чедомира Хаџи-Перића, односно његових стричева. Некад стара, велика кућа која је била на самој улици преко пута џамије а уз само школу, која је носила име „Мустафа Бакиу” срушена је. На том месту стоји велелепна, нова кућа коју је подигао човек који је стару купио (иначе некад први комшија). Најмлађи Банетов стриц Александар је после уласка НАТО трупа такође доживео напад у својој кући, умало је фалило да изгуби главу. Тај миран човек, који мислим да ни мрава у животу никада није згазио, доживео је да му стављају нож под грло.

Следи зграда моје негдашње Гимназије „Јованка Радивојевић Кица“, пут који се одваја за болницу, за Техничку школу „Гани Чавдарбаши“ у коју је Бане ишао. Сећања на сваком кораку. Поред великог парка, поред негдашње Педагошке школе, поред интерната који очигледно не функционише, наилазимо на сахрану муслимана. Успоравамо корак у, до тада лудачком темпу, идући за поворком која прати табут, чекајући да стигну до уласка на православно гробље.

На гробљу све чисто, нема оног ужасног шибља, траве, грања. Наједном угледасмо аутомобил код капеле, а недалеко одатле и моје другаре Златка и Славицу Маврић, те са њима и Србу Јевтића. Формира се ту група, обилазимо заједно гробове наших најмилијих и Златко на моје чуђење што је гробље чисто, објашњава да је Општина Призрен организовала чишћење после мноштва састанака које су имали, а он је као човек који води призренско Удружење „Свети Спас” у Београду, о томе информисан.

За разлику од предходног пута када сам обишла гробље, до гробова се, стазицама које су прилично оронуле, може прићи али види се да има доста оштећених споменика које нагриза зуб времена. Види се да те гробове нема ко да обилази, да негује цвеће које је некада на огромној већини гробова било лепо неговано. Док су живели у Призрену, Призренци су врло неговали и поштовали култ својих покојника. На гробље се одлазило за сваки празник. Некада сам се љутила кад смо за велике празнике као што су Васкрс и Божић после цркве, најпре одлазили на гробље. За сваку задушницу на гробље се одлазило и петком поподне и суботом изјутра. Сада, како у Призрену готово нема Срба ово се гробље ретко обилази и хвала Богу да је и овако чисто да се може прићи и упалити свећа за покој душа наших најмилијих.

Златко нас је у повратаку, све сместио у своја кола и показавши нам у повратку како је сада уређен болнички круг, оставио у центру града.

Нас четворо (Бане, Звонко, Сања и ја) одлучујемо се за ручак и седамо у башту ресторана у самом Шадрвану, где је некад у време наше младости била Мемишова посластичарница „Јагода”. Прилази конобар средњих година и на српском језику прима нашу поруџбину. Пост је, одлучујемо се за пастрмку и бели „Косовски ризлинг”. Звонко ми је тада приредио незаборавни гушт који ћу памтити док сам жива. На моју жељу да попијем воду са Шадрвана, али да не бих да ме из околних кафића у томе посматрају, устао је од стола узевши моју чашу, отишао до чесме, напунио је и донео је мени. Испила сам је наискап. Охладила своју душу најлепшом водом на свету, пожелевши да се овде вратим и останем заувек.

После ручка и испијања кафе, крећемо према Поткаљаји и према Цркви Светог Спаса. Чека нас успон и мада смо ноћ провели у аутобусу, полагано се успесмо до одредишта, задржавајући се повремено да би се осврнули и уживали у погледу. Задивљена сам била терасом испред саме Цркве Светог Спаса, на којој сада има клупа, на којима се може седети и уживати у панорами Призрена. Седимо, присећамо се, уживамо, а туга прожима сва та осећања. Неизбежан заједнички фото да се то забележи.

Док посматрам тај некад прелепи простор, насеље које је у свету представљало препознатљиву слику старог Призрена са кућама зиданим од ћерпића, зидова окречених јаркожутом и плавом (мави, турц.) бојом, покривених ћерамидама (врста црепа) у којем су углавном живели Срби (Поткаљајци) посебног духа, увек спремни на песму, игру и шалу, себи постављам питање:

„Да ли је све ово баш морало да се деси?

Остаци старих познатих кућа, које су у једном дану 17. марта 2004. године спалили људи са којима смо живели, урасла дворишта, одсуство познатих лица из овог дела града језиво подсећа на ближу прошлост и нашу неизвесну будућност. Дошли смо да обележимо празник, да се помолимо, да нас Свети Спас поново спасе и састави, да будемо са својим људима, али да ли то има неко значење за будуће генерације, за нас, за оне који су нас створили, или то само пркосимо стварности?”

Одлучих да не мислим о томе. Уживам у овом тренутку и срећи што сам ту и што смо живи и здрави.

Не постоји пут среће, срећа је пут.

Нада Хаџи- Перић

Део из књиге Запис из Призрена са извора

2020 година

Издавач Институт за српску културу

Приштина- Лепосавић

https://www.facebook.com/profile.php?id=100051533289149&cft[0]=AZWiePwkGCX_HNCbERkfQRoUbn1Ts1m8KL1T5DFqcHfQSd5-OFpkr6Kyyb7E-TUSmOPD29hCvGRY93RbwpTPzZFy4iwSq2ucBJWolYSoE3v8qaKQAnjU6pdwh1N2WqyoOhPQu-mpjFTYvhaqMDYONcUPoy7g7lfZ3hM4IuXO2flWYg&tn=-UC%2CP-y-R

https://www.facebook.com/groups/474524106239993/user/100051533289149/