Горње Село подно Превалца највиша насељена тачка Средачке жупе

15

Окружено планинским венцем Шаре, подно превоја Превалац, а недалеко од пута који од Штрпца води ка –Призрену, налази се Горње Село.

Ово планинско место, где ваздух мирише на снежне шарске врхове и прави је мелем за душу и тело, први пут се помиње у светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.

Срђан Младеновић из Штрпца, каже да се Горње Село не помиње у турском попису и како додаје, то је могуће јер је место највероватније било део неког хаса.

„Према подацима из 1947. године, у Горњем Селу је постојало 29 српских кућа и 71 муслиманска. До исламизације ових крајева дошло је после пада средњевековне српске државе, а посебно након Велике сеобе Срба“, наводи Младеновић.

Стара кућа у Горњем Селу, фото: Ризница

Данас, овде још увек живи десетак Срба, док је број Бошњака неколико пута већи. Срби су Горње Село у највећем броју напустили у годинама након рата 1999. године, а у новије време све је више младих Бошњака који одлазе из овог места у печалбу, у неку од западноевропских земаља, али и преко океана.

„Из Средачке жупе је близу 60 посто младих отишло у свет. Траже посао на другу страну. Мој један син је у Аустралији, други у Шварјцарској, трећи у Босни. Не виде овде перспективу“, прича Бошњак Алим Амети.

„У данашње време млади не воле баш много да се муче и раде око пољопривреде и сточарства. Ово село је некад имало десет и више хиљада оваца. Сва су се брда около белила од коза и оваца. Сточарство је овде било знак распознавања. Сад се, ту и тамо, бави по неко пчеларством. О сточарству се сада само говори и присећа се, њиме нико не жели да се бави,“ не пропушта да каже Амети.

Сима Томић
Проф Томић редовно обилази родно село, Фото: Ризница

Додаје да млади Бошњаци дођу преко лета да обиђу родбину и село тада мало живне, али није то ни изблиза онако како је некада било, када је село бујало од живота, када се весело жагор младих разлевао уским, калдрмисаним сеоским сокацима. Урушени објекат сеоског Дома културе, обрасао у коров и шибље, слика је живота којег су донела нова времена.

Данас, наставља причу Алим Амети, Горње Село тихује, препуштено судбини која га је задесила.

Лазар Вучковић – понос Срба у Горњем Селу

Песник Лазар Вучковић, који је несрећним случајем настрадао утопивши се у Охридском језеру 1966. године, рођен је у Горњем Селу. Вучковић је сахрањен на сеоском гробљу где му је подигнута биста. У његову част сваке године НИЈП „Панорама –Јединство“, где је млади песник својевремено радио као новинар, организује песничке сусрете “Лазар Вучковић“ , а часопис „Стремљења“ додељује књижевну награду „Лазар Вучковић“. Срби из Горњег Села, међу којима су и Лазареви рођаци, који још увек живе у овом месту, с поносом причају о њему и они старији радо га се сећају , с великим жаљењем, због његове преране смрти.

Алима затичемо у друштву лекара специјалисте хематологије и интерне медицине у пензији др Симе Томића. Другарски су ћаскали док су се стрмом, уском калдрмисаном улицом, која из доње сеоске махале, претежно настањене Бошњацима, пели ка горњој, некада српској махали.

Доктору Томићу је родно село увек у срцу, зато кад год може и пожели, дође у свој завичај из Крагујевца где од рата живи са породицом. Његова кућа у Горњем Селу је 2000. године била демолирана и покрадена, али је доктор био истрајан у намери да је обнови, у чему је и успео.

Каже да је увек имао и да сада има много пријатеља међу комшијама муслиманима, радо им помаже и увек дели савете о здрављу.

Веселин Борић: Само се овде дише пуним плућима

Међу најстаријим мештанима Горњег Села је 94-годишњи Веселин Борић. Живи сам у кући. Повремено, како каже, обиђе синове који живе у Јагодини. Радо се присећа живота у селу, није се имало као сада, каже, али су зато људи били поштенији и живели у слози.

„ Наши Горњеселци су били надалеко познати и као добри мајстори, зидари пре свега“, прича деда Веселин.

Каже да је увек добро имао са комшијама друге вере. Био је, вели, цењен, а и дан – данас је тако.

Кад Бошњаци овде имају неко славље, позову га да им буде гост, кад он слави крсну славу позове њих да му буду гости. Где код да оде, њему је, истиче, најбоље ту где је поникао, јер, само овде може да дише пуним плућима и да се осећа најбоље.

Веселин, редовно обилази цркву у селу, фото: Ризница

На Ђурђевдан је овде најлепше

У Горњем Селу се налази црква Светог Ђорђа са добро очуваним иконописом који је рад призренских фрескописаца из 16. и 17. века. Тачно време њеног подизања није познато и претпоставља се да је много старија.

Сваке године на Ђурђевдан, 6. маја, црквица се напуни верницима, тада се прославља храмовна и сеоска слава. Горњоселци дођу са свих страна да обележе празник у селу, а после празничне литургије се по обичају преломи славски колач и бира колачар за наредну годину.

Историчар Срђан Младеновић подсећа да је Горње Село некада било седиште Горњеселске парохије и да је седиште те парохије била црква Светог Ђорђа. Та парохије је према Младеновићевим речима крајем 19. века обухватала и још неколико села у Средачкој жупи: Мушниково, Драјчиће, Речане, Љубиње и Непробиште.

М.Б.

Original Article