Sredska, prazne kuće, pusto selo, uspomene žive

79

Ovako je bilo osamdesetih i devedesetih…

Kada iz grada i života u soliteru dođeš kod babe i dede u Sredsku, suočiš se sa nekim sasvim drugačijim načinom života. Ipak, nijednog trenutka niko se nije predomišljao i svako od gostiju iz grada bio je čvrsto odlučan da baš ceo raspust provede u starim kućama turske gradnje sa čardacima, svakodnevno noseći u kantama i balonima vodu sa izvorske česme ili seoskog bunara jer vodu ove kuće nisu imale.

Na putu do izvora često se dešavalo, da se naiđe na zmiju opruženu na stazi. Ukoliko se baš krene u istraživanje po okolnim brdima, livadama i pašnjacima, ni videti medveda nije bilo nemoguće. Boraviti u Sredskoj značilo je avanturu. Značilo je da možeš da doživš da se pogledaš, oči u oči, sa medvedom, vukom, lisicom, divljom mačkom. Za sve one koji su leto provodili kod baba i deda u u ovom selu bio je to nesvakidašnji susret sa prirodom.

Sredska je centar Sredačke župe. Nalazi se u podnožju Šar planine i planine Ošljak, a na reci Bistrici. Obuhvata zaseoke Milačići, Drajčići, Krajići, Stajkovce, Bogoševce, Paličojći, Pejčići, Račojći, a centar svih ovih mesta bila je Sredska, gde su se nalazili Dom kulture, stanica policije, ambulanta, škola, prodavnice. Sredačka župa obuhvatala je i veći broj okolnih sela. Sam centar župe nalazi se na svega 12 kilometara udaljenosti od Prizrena.

Sredska je bila mesto puno života. Ne toliko tokom cele godine, koliko u toku zimskih i letnjih raspusta, kad svi koji su porekom iz ovog kraja pohrle na godišnji odmor u zavičaj.

U toku letnjih ferija, kako se tada obično govorilo, u Sredska bi posebno živnula, dolazili bi svi poreklom odavde koji su davno otišli, najpre na školovanje, a zatim i da započnu život u nekom drugom mestu.

Srečana je bilo u gotovo svim mestima, gradovima i republikama nekadašnje Jugoslavije. Dolazili su tokom leta i iz Zagreba, Ljubljane, Podgorice, Prištine, Prizrena i najviše njih iz Beograda. Raspuste su njihova deca provodila u kućama svojih baba i deda. Svi prilagođeni na neke drugačije životne uslove, ni malo nalik na život u soliterima.

Svaki zaseok, svako mesto u Sredačkoj župi vrvelo je od života. Mlađi su u toku dana pomagali starijima u kosidbi, sakupljanju plodova, hranjenju stoke. Gradska deca vrlo brzo su se prilagođavala na ono što im je negde genetski urezano, na život u prirodi i snalaženje.

U večernjim satima glavnu zabavu predstavljale su igranke u Domu kulture. Mnoge ljubavi, mnogi brakovi, mnoga prijateljstva sklopljena su baš zahvaljujući igrankama u Domu kulture. Letnji meseci u Sredskoj ličili su na boravak u nekakvom turističkom mestu. Meštana je bilo manje, a turista više. Turisti su se danju bavili aktivnostima, a uveče izlazili u večernji provod. Kada dođe septembar u selu su  ostajali jedino njihovi rođaci, babe i dede koji tu žive.

Ipak, osnovna škola u Sredskoj bila je u velikoj zgradi i u njoj su nastavu pohađala deca iz svih okolnih sela. Na sportskom terenu škole leti su se održavali turniri koji su bili veoma posećeni i koji su se obavezno završavali čašćavanjem.

Pored škole nalazi se crkva Svetog Nikole sa grobljem. Srečani, poznati i kao veliki emotivci, jako vezani za svoj rodni kraj, često su kao poslednju želju ostavljali amanet da na ovom groblju budu i sahranjeni. Sve do 1999. godine život u Sredskoj delio se na zimu i leto. Zimi, kada uslovi života nisu tako laki, iz zaseoka se treba pomučiti da se ode do lekara, prodavnice, u školu. Na leto, sva sela i svi zaseoci puni su omladine, priroda je najbogatija i najlepša, u Bistrici se hlade pivo i lubenice, a pored reke organizuju izleti. Svako ko bi samo jednom došao ili proveo leto u Sredskoj, uvek bi se ponovo vraćao.

Nakon 1999. godine Sredska je postala prazno mesto. Gotovo preko noći, u junu 1999. godine kuće su ispražnjene i opljačkane, a narod je pobegao u centralnu Srbiju. Godinama je župa bila potpuno prazna. Bez života. Bez ljudi. Tako je i danas.

Nakon što su se raznorazne međunarodne organizacije zainteresovale da naprave nove kuće starim stanovnicima i eventualnim povratnicima, nekoliko njih se i vratilo u selo. Bilo je, a i sada je u svakom mestu po nekoliko stanovnika. Jedan, dvoje, troje. Nekada i četvoro.

U Stajkovcu je jednu zimu provela žena potpuno sama. Kako je govorila, plašila se jedino da neka mečka ne zaluta u njeno dvorište. Leti ponovo dođu iz gradova centralne Srbije, ali na nekoliko dana. Nema više okupljanja, igranki, niti ičega što bi značilo život. Dolazi se da bi se obišle kuće i imanja. najviše njih dolazi 28. avgusta, kada je sabor i kada se odlazi u crkvu Presvete Bogorodice. Sa prvim jesenjim danima umine život u Sredskoj, sve do naredne godine i prvih letnjih dana.

Škola nikada više nije obnovila rad, a u dvorištu iste dugo su boravili pripadnici nemačkog KFOR-a. Crkva je obrasla travom, a grobovi se od rastinja i ne vide. Čak i oni koji povremeno odu, boje se da zbog zmija priđu do grobova najmilijih.

Doktor ponovo dolazi u ambulantu, povremeno, ali i to je nešto. Namirnice najčešće kupuju u obližnjem bošnjačkom selu Rečanu, na putu prema Prizrenu. Nekada se i desi da neki od privatnika privremeno otvori prodavnicu u Sredskoj, koja ima samo sezonske proizvode i radi jedno leto.

Ogrevnog drveta za zimu ima dovoljno, šuma je svuda okolo, međutim nema snage u starijih meštana da ga seku i dopreme, opet je lakše kupiti ga ili se snabdeti na neki drugi način.

Možda će se Sredska jednom ponovo napuniti. Možda će se ponovo čuti dečja graja. Možda će neko ponovo očistiti groblje. Možda će se u školskom dvorištu odigrati još neki fudbalski turnir.

Ako bi se obezbedili bar osnovni uslovi života i što je najbitnije radna mesta za povratnike, neko bi se možda i vratio. Dotle će ovo selo, smešteno kraj puta koji se od Prevalca duž Bistrice, spušta prema carskom Prizrenu biti samo mesto večnih uspomena.

Piše: Zoran Stanković

https://www.riznica.net/sredska-prazne-kuce-pusto-selo-uspomene-zive/?pismo=lat