,,Emin Duraku,, nekad osnovna škola , danas je gimnazija ….
„…Тамо куде Призрен Бог је направија рај, а онај богољубив и Силан Душан нанизаја ги бисери, све нагиздано да гу украси и Богородицу и Сина Њенога, а Бога нашога.
Туј воду што ће гу пијете у Призрен не сте гу пробали нигде.
Туј лепоту што ће гу видите тамо, не сте гу видели нигде.
Тој певање на призренски богослови не ће га чујете нигде но у Призрен.
Над Призрен се разметнула Шар Планина, како Тавор гора. Од туја горе ги Бог сас мерак гледа онија бисери што му се растурише по Косово поље и по Свету Метохију, одкуде звонив камбане сас векови.
Ене, тамо у онуј равницу косовску сија се бисер Грачаница, на Милутина краља, што гу је сазидаја за Симониду. Тај вечан сјај никад неће се угасне.
И ветар и кише и сњег и олује и силе, све прооди, а тај бисер, он сија како тад, како саг, како кандилче што не се гаси.
У њума су фреске које ги цртаја уметник двесто године пред него што је настала онај Монализа. За њума кажев да је тој најбоље што свет видеја.
Јес како не!
Дођите у нашу златну одају да видите најбољо.
Еј, ал тој ти је Јевропа, затој не не волив, што смо имали туј културу кад они несу знали за културу.
Пушти ги море њи…
А кад фрљиш око накуде Метохију.
Еее… имаш што да види око, да се затресе срце у груде и да се умили душа. Красота Дечанска се саставила сас Слунце, а грли гу Бистрица исто како лавру пећку и у њума Красницу пећку, па све до Призерен, па до Свети Аранђели.
Тај Бистрица је како златна жица што се на њума наниза ђердан од бисери.
Од Високо Дечане се шири у небо мирис од ћивот на нашога Светога краља Стефана.
Кад улегнеш у тешке врата дечанске, нестане ти ваздух у груде и више од зидови на овуј светињу не постоји свет. Само је тој свет. Куј тој не је доживеја, а живеја на земљу, не је видеја рај у живот.
А одозгор Проклетије се белив и до лето, а одоздол појев калуђери и чукав камбане.
Ал сте били море у Пећ да видите корења на веру нашу? Дудинке од Шам дуд на Светога Саву још рађав. Убаво, неје Бог још забравија овај народ.
Да видиш лојза у Голему Очу, вино течи како река, а Свети Козма и Дамјан у Зочиште лечив људи.
Рај бе, рај.
Тамо на другу страну издигло се каљаје у Звечан, манастир Бањска и Ибар. Свугде мирише тамњан, окађена земља је тој.
Према Косово поље рамно, класала чемница белица, а Газиместан пусто поље, тај најголема црква српска без камења, куде изгинуше онија инатљиви Срби, да не му дав на Турчина земљу, прекрили гу божури.
И од муку и од невољу, Бог је направија лепоту. А куј тој може, него Бог?
А тамо у Мораву куде је рођен један од најголеми Срби, Свети Лазар, у шуму се сакрија још један бисер.
Сазидаја га Свети Лазар за његову ћерку Драгану. Назваја га Драганац. Тај бисер је ћутаја много, а саг засијаја млого јако и збира људи у веру.
Над Драганац још један голем град, Ново Брдо. Е у тај град Срби кусали сас златне ложице. Сад остали само камењи и тврђава, злато га покрали Турци. Алал нека ги је кад ни се макнули.
А свуда по Косово и Метохију цркве, светиње, како манистра око онија бисери, сијав ли сијав.
Све је тој добро, ал’ најголемо благо су људи, кротки људи, што славив по неколико славе, јер имав голему веру у Бога. Затој ги Бог држи упалено кандило и у време и у кијамет.
Кад ги је најтешко они певав, обучев се у народну ношњу, насмејев се и терав инат на онија душмани што ги нишанив сас пушке. И тој му је мило на Бога.
Е у туј златну одају живим и ја и молим се на Бога за мир у цел свет.
Тој ти викам, не могу да напишем све, а писувала би ја још. Затој, викам ти па, дођи бе да видиш овуј одају, па ако си добра душа и Бог ће те прими овде да биднеш војник на Свету војску Исуса Христа, што ратује за правдину, за веру и за Бога.“
———————————-
(Део из рада Јоване Ковачевић, ученице осмог разреда из Гњилана, на конкурсу за причу на призренско-тимочком дијалекту, под називом „Тој ти викам“ у организацији Друштва за српски језик „Старо Косово“)
