Мона Цава и мона Борка путујеф за Призрен

442
Stari Prizren

Здрело љето већ беше пољегло по ћерамитке а пред мона Цавину кућу,врвију деца, од галаму. Беснију ври ги крв, дећиња азг`н игра ги се на сокак.
Ни вреја ветар не ги смета,ни прашина ш`о ги иде у оћи,само да су на сокак.
Ш`о је овој ш`о ћините море дећињо, а сте крштени а не? Мало љи ви је по тамо толики сокак, сте дошле пред моја врата да удрите ту лопту, удриш ту лопту ка по моје главе,бес да ве изе.
Ћеда ми спије,ако ви се дигне мој ћовек ће изете ћутек. Него ај` по брго по тамо, по даљеко дзипајте.Ако ви је ћеф ви идите пред своја врата па дзибајте с`с ту лопту.
Море ти дете а беше од Јовановиће, од биљбиље/надимак породице у нашој улици/.
Мати ти је Ката,Андриница, /супруге звали по мужевима/.
Си пристало дете,си пораснало брго ће те женимо.
Него да те пратим да ми гу викнеш мону Томиницу, Борку.
А гу познаваш,та другој сокакће, видиш пекару `Аљиљову, ту ги је кућа, иза то ћоше, гледа на дзамове од мона Цвете.
Немам време да гу ћекам ће ни отидне автобус за Призрен,кој други да га лакамо, једва и на овој пут се накани да одим. Пазарни д`н је, да испокупујемо ту призренску свилу ће ми се уда од девера девојће.
Ај поитај ће ти дам банку јену,да купиш коњаћићи…
Мори ти Томинице,прајиш ајгаре с`с мене,од к`д те ћекам,на ову врућину. А димије десет метра око мене, и шамију с`м гу наредила,и коцаће с`м ги накитила ,а с`м пристала ма не гледаш ић биљим?
И веђе с`м ги бојадисала јентро,несе познава,…..ммм врак си жена, ић не ме ћујеш демек, нећеш да ме пофалиш, ић?
И ти си се наредила мона Томинице,у ш`о си пристала жими Бог. Не те лажем.
Него да поитамо да не ни отидне аутобус…
И ете гаааа, брго мона Боркаааа.
Мона Цава, вика, о, мајстореее, ми `оћемо за Призрен да одимо на пазар,поитај мори Томинице.
Уљегоше у аутобус, узеше карте, седоше до шофера, муабетишу ли муабетишу….
А се сећаш баш у то вој време и пре две године с`м имала свадбу код мона Радинице,сам се истрошила млого, једва ми даде Ћеда паре,цицијан,ммм.
Не бре, не збори тако жити Бог,не је цицијан него скупо све,а немаштина велика, јес вала и то ш`о викаш, једва се повратисмо,од дарове.
Нешто к`о да си снуждена мори,ш`о ти је,да нети је мука од аутобус мори,си бела к`о крећ.Јес вала дај од те корпе изнеси, ш`о си турила у корпу?
Имам коцку шећер с`с благо по боље ће ти бине.
Док се разабрале не осетише да дошле у Призрен.
О,жене,стигосме у Призрен,ајт полако изљегните и на пазар,вика ги шофер од аутобус..
Се држив мона,Цава и Борка,под руку ги цупкају папуће везене,вртиф се димије око њи и намештају коцаће од шамију, да бинев по пристале,и све се гледују, на ђамове од дугање..
Цаво, види гу ту дугању он је најбогат трговац у Призрен.
И када неје ић та ва дугања,она од пре две године,донели разне штофове ,за мерак,ајд да уљегнемо,код та вога ћовека и тад било најлепе све и свиле,а и прави је трговац зна са миштерије и паре да узе,богме зна.
Уљегоше у дугању,мицка вратанца. Погледаше штофове,свилу, кадифу,плиш,разне боје замерак…
Рекни како ти се ћини та ва свила,а је пристала за то моје девојће?
Збори. Ку, ку, ку,ку, што је љепа дзипам од срећу с`м нашла т`ј што ми се свиђа.Ја ће гу купим,та ву свилу призренску..
А ти види и овај штоф ти је љеп за димије,а си викала да такав оћеш.Мене ми се свиђа,а ти с`г изабери,добро све види,да не рекнеш после ја сам крива ,с`м те натерала….
Искуповаше све љепо,напунише корпе с`с свилу,штофове,и полако низ калдрму по аутобус..
Се умориле и чекаф аутобус за дома.
Вика мајстор,од аутобус,ајдете к о је за Ђаковицу,а Цава вика мајстору,не бре ми одимо за Призрен.
Отиде тај аутобус који мислили да неје њињ. Аутобус отиде за Ђаковицу.
Се умориле селе на клупу. Ете га мона Цаво аутобус,питај га опет де иде,вика мона Борка? Вика мајстор ко иде за Ђаковицу,опет мона Цава,и овај шофер бија избрисан,ми оћемо за Призрен а он иде за Ђаковицу.Мори ти ћовеку а та вај аутобус де отиде с`г? Па за Ђаковицу.
О мори мона Борка де отиде овај аутобус? Шо вика та вај ћовек праји ајгаре с`с стару жену. Љепо ћовек вика за Ђаковицу ти се уабила за Призрен па за Призрен,а ми смо у Призрен.А видиш да смо у Призрен.
И зар истина,тако викаш.Ми смо у Призрен.
Ноћ ги уфати,нема аутобус за Ђаковицу ,те ти моне, љепо код својте,у госте да ноћију.
Брука се напрајише.
Исприћаше све како било, дофати ги смејање,па по једну врућу ракију, мезе,муабет напрајише.Искидаше се од смејање.Показаше што купиле љепе ствари.
Е, Бог рек`о да ноћевамо у Царски Призрен!

Весна Томић
/део књиге “Стигоф писма од Српску малу”,/