Предање о Петровом Камену надомак Клокота

5

На Латинским планинама уз брдо Шиловац у Косовском Поморављу на 692 метра надморске висине налази се место звано Петров камен, на тромеђи између Грнчара, Ђелекара и Годена код Горње Стубле.

По народном предању некада се овде налазила црква Св. Петра, па отуда и назив Петров камен, јер су остале само скулптуре од камена. Није никаква случајност оваквог двојног назива Петров камен, кога је Исус од имена Симон назвао Кифом, што на грчком језику значи Петар, а на српском камен, желећи да каже да ће на Петровој вери, тврдој као камен, сазидати своју цркву, коју му симболично оставља у наслеђе, јер ће управо Свeти Петар после Христовог Вазнесења бити један од највећих проповедника хришћанства.

Па је због тога 12. јула по новом календару, а 29. јуна по старом 67. године Петар разапет на крсту у Риму од цара Нерона, али по његовој жељи стрмоглавце (тј. наопако), јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно, као његов Господ.

Свети Петар и његов брат Свети Андреј Првозвани били су у младости рибари на Галилејском језеру, а на Христов позив касније као апостоли постадоше рибари људских душа.

Свети Петар био је први бискуп у Риму и по њему трг у Ватикану носи назив трг Светог Петра. На месту званом Петров камен изнад Грнчара по народном предању упознали су се момак и девојка, а да нису знали да су брат и сестра, јер им је мајка најпре била удата у једно село и тамо родила сина, након што су јој Турци убили мужа преудала се у друго село и тамо родила ћерку и убрзо умрла.

Њена деца су потом чувала стоку на пропланку између ова два села и тако се код њих родила љубав, а да нису знали да су брат и сестра. Пролазећи овуда Св. Петар прерушен у просјака, подарио је девојци јабуке петроваче и пса кога је водио са собом.

Тада је рекао девојци да не би требала да буде са момком у кога се заљубила јер то неће бити добро за њу, а имаће пса који ће је чувати. Након годину дана пошто девојка није послушала савете овог прерушеног просјака и пас јој није био верни чувар, она је остала трудна, те је у цркви Св. Петра која је била на овом месту требало да буде венчање.

У тренутку венчања појавио се Св. Петар и својом магичном силом окаменио трудну невесту, а поред ње и пса који није спречио да она и даље буде заљубљена у свог брата, док је цркву претворио у велику камену плочу.

Недалеко од малене цркве окамењени су и сватови на гомили у изобличеним фигурама како су бежали. Они и не подсећају на људске ликове јер су неки од њих знали да се венчавају брат и сестра али су прећутали, мислећи да у турско време не треба спречавати бракове у сродству, али их је зато стигла Божја казна, те су и они окамењени.

Ова фигура од камена са ликом трудне жене још увек одолева зубу времена, висине је око 8 метара, а од самог подножја има 12 метара и делује веома импозантно, тако да својим изгледом асоцира на људску фигуру, са препознатљивим рукама уз тело, а на глави се издвајају, усне, нос, очи и венац.

Ово место је занимљиво и атрактивно за многе уметнике, нарочито сама природна скулптура која инспирише писце и ликовне уметнике, али и многе излетнике из околине.

Међутим, овде су долазили и непожељни посетиоци Албанци са америчким војницима КФОР-а, који су 2000. године покушали да ову природну скулптуру која асоцира на скулптуре из Ђавоље вароши код Пролом Бање, преместе у базу „Бондстил“ код Урошевца или код школе у Ђелекару.

Направили су удубљења у стени са ликом девојке и другој стени са ликом пса, у њима су поставили динамит, а стене челичном сајлом везали за војни хеликоптер, али им се није дало, штапини нису хтели да се упале а динамит је испадао, док се хеликоптер љуљао и умало се није срушио, а сајла се покидала и да се присутни нису на време склонили посекла би их на комаде.

То је било упозорење да не треба да дирају ову фигуру коју је народ прозвао Петров камен, јер је ово свето место, које Албанци по турском зову „вакаф“.

Они су били у искушењу зла, јер по легенди Свети Петар држи кључеве од раја, он прерушен путује по свету и искушава људе, а његови су Небеска слама (тј. Млечни пут) и Небески крст, па и сада ова импозантна стена звана Петров камен штрчи у небо уместо светиње са крстом, тј. цркве Св. Петра која је припадала мештанима Годена, где су некада живели Срби, који су унијаћењем постали католици Хрвати, а потом као двоверци тзв. «љармани» постали су муслимани Албанци.

По другом народном предању Краљевић Марко да би заварао траг Турцима, после Косовског боја тумарао је по Шар-планини, а потом је дошао на ово место и прерушио се у камену стену и спава окамењен као Петров камен и треба да се пробуди, када поново буде васкрсло Српско царство.

Ове стене андезита настале су вулканском ерупцијом и у непосредној близини тзв. Петровог камена експлоатишу се као грађевински материјал од стране мештана из Ђелекара (коме су од 2000. године променили назив у Скиферај, што у преводу значи Соколово).

У кенозоику на овим просторима егзистирало је језеро Косовског басена и у току неогена било је повезано са Егејским морем. Таласи који су ударали у ову стену тзв. Петровог камена су је времемом обликовали у људску фигуру. Касније се кроз Качаничку клисуру Вардарским током ова вода повукла у Егејски слив, као и кроз Кончуљску клисуру реком Јужном Моравом у Црноморски слив.

Од раног пролећа око Петровог камена се развија папрат бујад, која до касне јесени краси ово место, где је некада бујала забрањена љубав.

Црква у Клокоту, фото: С. Којић

Док се сада на Петровдан у Клокоту слави сабор у цркви Св. Петра и Павла, која је изграђена 1980-1985. године, добровољним прилозима мештана из околине, а на предлог Албанца Мухарема из Радивојца, који је дао први новчани прилог, јер је њему у сну дошло предсказање где треба црква да се гради и показао то место, на раскрсници магистралних путева Гњилане- Урошевац-Витина.

Било је покушаја забране изградње ове цркве од стране општинске власти у Витини, коју су чинили већина Албанци и српски комунисти, па и покушај рушења ове светиње у изградњи, али је каменом вером и упорношћу владике рашко- призренског (потоњег патријарха) Павла ова светиња довршена и освећена на Петровдан 1985. године.

(Станислав Којић – Сербвик магазин)

Original Article