Железничка станица у Прилужју:  Сведок прохујалих времена

17

После готово 150 година од изградње железничке пруге од Скопља до Косовске Митровице и читавог века од изградње железничке станице у Прилужју, о „железничком добу“ сведоче само пркосна станична зграда и пусти колосеци.

Повезујући своје санџаке, турска држава је у другој половини деветнаестог века, 1874. године, изградила железничку пругу Скопље-Митровица. Станице на тој прузи, како описују М.М. Николајевић и Бранислав Нушић, биле су: Качаник, Феризовић (Урошевац), Липљан, Глободерица (Обилић) за Приштину, Вучитрн и Митровица. После Балканских ратова и Првог светског рата изграђена је и пуштена у рад 1923. године Железничка станица Прилужје.

„Село је, пише Атанасије Урошевић у монографији КОСОВО, насеља и порекло становништва, у равници између Лаба и Ситнице, на месту где се Лаб пред својим ушћем знатно (до 1 км) приближава Ситници, тако да до једне или друге реке од села нема више од 300 м. Збијеног је типа. Дели се на горњу махалу (према Лабу) и Доњу махалу (према Ситници). Откако је 1923. године добило железничку станицу на прузи Скопље- Косовска Митровица, село је почело да се шири према станици и већ допрло до ње“.

Зграда железничке станице изграђена је по новим прописима, за то време модерно и квалитетно. И данас је у добром и употребљивом стању. На жалост, већ дуже време на прузи нема саобраћаја. У згради се налазе канцеларије отправника возова и шефа станице, пространа чекаоница и три стана за породице службеника, од којих су два на спрату и подрум. Постоји још једна, приземна зграда, која има простор за становање али и службене и радне просторије дела секције за одржавање пруге.

Простор железничке станице Прилужје до пре неколико деценија имао је и леп парк, ограђен бетонском оградом. Остала је прича да су на перон станице могли да ступе само путници са купљеном картом.

Путничка чекаоница, увек уредна и чиста и по потреби загрејана, имала је улазна врата која су водила према селу а излазна према перону. Путници су, пре доласка воза, улазили у чекаоницу, куповали карте и ту чекали. Нешто пре уласка воза на станицу, отправник возова је пустао путнике са картом на перон.

Пруга је значила живот и развој – фото: Д. Терентић

Железничка станица учинила је Прилужје значајним центром за сва околна села

Изградњом железничке станице село је добило на значају и убрзо постаје центар околних подчичавичких али и села супротне обале Лаба, па чак и неких из Малог Косова.

Тридесетих година прошлог века, поред железничке станице у Прилужју, по речима деведесет четворогодишњег Рајка Величковића из Прилужја, изграђен је „бункер“ за претовар лигнита. Наиме, изнад села Главотина и Стровце функционисао је „Каменков рудник“- јама где се копао лигнит који се вагонетима слободним падом спуштао до станице и ту претоварао у вагоне и, по његовој причи, транспортовао до Трепчине Енергане у Звечану и за широку потрошњу. Осим ретких сећања, нажалост, данас је остало мало трагова о томе.

За време Другог светског рата, вероватно зато што је била последња у немачкој окупационој зони према југу, Железничка станица у Прилужју постаје значајно железничко чвориште.

Зоран Стефановића из Прилужја казује да му је деда Милан Стефановић, „десетар“ групе за одржавање пруге после Балканских ратова, причао како је на железнчкој станици у Прилужју у време Другог светског рата било дванаест колосека, двадесетак парних локомотива и две пумпе за њихово напајање водом, те машинска радионица и канали за поправке, триангла за окретање локомотива и још много тога неопходног за функционисање железничког саобраћаја.

Ту је била и ранжирна станица где су се пристигли вагони, са различитим теретима, комбиновали и новим композицијама слали на своја одредишта. У вагонима је, по причи, било оружја, логистике: униформи, цокула, кошуља, шлемова и хране: брашна, усољеног меса, разних конзерви, шећера, слаткиша, сувог воћа, цистерни са горивом и мазивом за моторна возила и тенкове… и да је то војска даноноћно обезбеђивала.

Код повлачења Немаца, крајем друге декаде новембра 1944. године, однесено је све што је могло да се однесе, а остало што се могло уништити је уништено. Очевици су причали да су Немци пре повлачења минирали један број локомотива, вагона, ложионичке зграде и колосеке.

На крају су два војника дресином кренула ка северу према Косовској Митровици одмотавајући електричну жицу која је била повезана са експлозивом. Када су прошли железнички мост на Ситници, према селу Мијалић, укључили су акумулаторски струјни контакт и све што је било минирано дигли у ваздух. Многи делови од вагона и локомотива могли су се видети по домаћинствима деценијама после другог Светског рата.

Комади бетона и шљунак као и остаци зграда, канала, колосека употребљавали су се деценијама касније за насипање путева, изградњу грађевина од заједничког па и приватног интереса.

Млађи мештани су у годинама након ТВ серије „Отписани“, изражавали „жаљење“ што се тада у Прилужју нису задесили „Тихи и Прле“ кад већ, како су говорили, нико из села није имао храбрости да, кад се Немци „мало удаље“, макар секиром пресече жицу и тако онемогуће експлозију.

“Да су остале те локомотиве, колосеци, ложионица, пумпе, радионице…Прилужје би данас било железнички чвор, а не Косово Поље“ – задиркивали су млађи старије мештане.

У деценијама после Другог светског рата железничка пруга и станица су за Прилужје значиле напредак и развој. До краја седамдесетих година прошлог века и повезивања Прилужја асфалтом са магистралним путем Приштина-Косовска Митровица, железничка пруга је за ово и околна села била једини излаз и нормална комуникација. Њоме се ишло и долазило. Вагонима се допремала роба за продавнице, грађевински материјал: цемент, камен, песак, цреп али и огревни угаљ за домаћинства са површинских копова.

Вишак пољопривредних производа ратара из Прилужја и околних села и земљорадничке задруге; пшеница, кукуруз, шећерна репа транспортован је железницом.

Отварање косовских површинских копова лигнита и термоелектрана, недалеко од Обилића, значило је препород за цео крај. Овде је ухлебљен велики број радника тако да су десетине возова од Косова Поља до Звечана свакодневно саобраћале, превозећи за три смене, раднике до Комбината у Обилићу, али и железнице у Косову Пољу, Трепче у Звечану, а од осамдесетих година и ваљаонице лима у Вучитрну.

Деценијама су овом пругом тутњали теретни, локални, путнички, брзи и међународни возови за Косовску Митровицу, Краљево, Београд, Минхен, Косово Поље, Атину, Скопље, Пећ, Призрен. Повезивањем Прилужја асфалтним путем са Обилићем, крајем осамдесетих година прошлог века, железнички превоз, за село и околину, и у путничком саобраћају, пре свега превозу радника, губи ранији значај. Копови и електране за превоз радника из овог краја почињу да користе аутобусе.

Повезивање Прилужја асфалтним путем са магистралом Приштина – Косовска Митровица и Обилићем умањују значај железничког саобраћаја за овај крај и у путничком и у робном промету.

Распад Социјалистичке федеративне републике Југославије, ратови на њеним просторима, санкције СР Југославији и тренд општег пада значаја и потребе за железничким превозом, пре свега путничким, у то време, учинили су да овај вид саобраћаја на овим просторима буде маргинализован.

Пруга уснула под снегом, фото: Д. Терентић

Након бомбардовања СРЈ и ратних дејстава на Косову и Метохији 1999. године, када није било слободе кретања за Србе, воз поново постаје значајно превозно средство од Липљана до Косовске Митровице. За српска села на „средњем Косову“: Прилужје, Племетину, Бабин Мост, Црквену Водицу и Граце воз опет постаје једино средства за излаз и улаз у ова села. Опет се једино њиме иде у болницу, код зубара, у веће набавке, у школе и на факултете. У тим путничким возовима превози се роба за сеоске продавнице, први пут долазе снаше, нажалост и ковчези са онима који су преминули у митровачкој болници. Опет је воз жила која живот значи.

Уз повремене прекиде саобраћања и промене форме и суштине превозника, развојни пут овог саобраћајној средстава кретао се од члана Железница Србије и ранијег предузећа ЖТО Косово Поље, које је још неко време после 1999. године функционисало у својим канцеларијама и погонима у том месту па преко УНМИК железнице, до садашње Косовске железнице.

У другој половини фебруара 2008. године путнички воз на релацији Косово Поље – Лешак престао је да саобраћа.

Данас, петнаест година после, о „железничком добу“ Прилужја и околине сведочи само пруга и станична зграда са четири колосека. Уздижући се гордо и поносито, свесна лепоте и квалитета градње прохујалих година и векова, зграда одолева зубу времена и немо прича причу свог постојања и значаја све до ових дана. То је прича коју још по неко може и хоће да чује и саслуша, неко и да запише.

Драгиша Терентић

Original Article