Поред царског града Призрена, српска војска је ослободила и призренски и русенички подгор.
 |
| Призрен 1913. / Фото: Алберт Кан |
Дугогодишњи плач ,,Старе Србије“ и велика жеља наше мајке краљевине Србије да ослободи старе српске земље, где су старе српске престонице идаље биле под турском чизмом (Скадар, Рас, Призрен и Скопље), коначно је резултирало у октобру 1912. г. када је поносна српска војска са пет српских армија (286 000 војника), ударила на већ полумртво османско царство, чије темеље је век раније пољуљао, највећи Србин свих времена, велики Вожд, Георгије Петровић – Карађорђе.
После привременог ослобађања Косова 1878.г. и великих притисака спољног фактора да Србију врати на линију Топлица и Пчиња, владари двеју српских држава (Србије и Црне Горе), т.ј, династије: Обреновића, Петровића и Карађорђевића, радили су на томе да коначно ослободе ,,Стару Србију“. Српска Војска, тада, Кумановском битком, осветила се за Лазареву главу, а операцијом око Једрена, осветила се за пораз на Маричкој битки.
 |
| Призрен, 1817 година |
Иако је било планирано да се главна битка одигра на Овчем Пољу, битка се ипак одиграла код Куманова. То није била обична битка, већ одсудни бој у којем је српска војска, сама (без Бугара и Грка), сломила кичму турском окупатору. Поред почетног напредовања турске вардарске армије, чији је командант био Зекир Паша и погрешне процене наше врховне команде, која је сматрала да се испред наше I армије не налази главнина турске војске већ нека врста турске предстраже, ипак, непобедива српска војска је кренула у незаустављив јуриш. На руку I српској армији је ишла победа III српске армије код Мердара и ослобађања Приштине.
Чувши да је Газиместан слободан, арнаути (вечите слуге турског окупатора), дале су се у бег и дезертерство, што је додатно ослабило турске снаге (јачине 86 000. бораца), које су несумично планирале да „опколе“ српску војску, чекавши помоћ из Цариграда. Међутим, када је битка завршена, наш главни штаб идаље није слутио да је турска вардарска армија разбијена, мислећи, да главни бој тек предстоји. Због те наше лоше процене, није гоњен непријатељ, а војвода Степа, командант II армије, није им чак пресекао пут када су Турци бежали главом без обзира.
У данашњој историографији провлачи се прича да је краљ Александар са својом првом армијом ослободио Стару Србију, што није истина, јер та заслуга припада обичном српском војнику, а прави (оперативни) командант I српске армије, заправо је био војвода Петар Бојовић, док престолонаследник је био само формални командант.
 |
| Улазак првих српских вијника у Скопље |
Елем, после победа код Мердара, Куманова и Урошевца и напредовања ка Овчем Пољу, створили су се услови да Срби незаустављиво крену ка Скопљу, Драчу, Једрену и Скадру, а тиме и ка Метохији. Већ 29.10.1912. године мајор Селимир Остојић је ослободио Суву Реку, да би 30. октобра у 07:00h имао састанак са руским конзулом, Емилијановим, који га наговарао да одступи, тада је Остојић смело одлучио да крене у ослобођење Душановог града, рекавши: ,,Побио сам српску заставу у Призрену, не одступам и крај ње ћу умрети“!
Иако је претила велика опасност пружања отпора од стране разног шиптарског башибозука, који су били подржани од аустријског конзула.
Мајор Остојић (који је несумњиво својим јунаштвом био достојан наследник Косовских Витезова), одлучно је кренуо да после 457.г. робства ослободи царски град Призрен! Са само 97. коњаника Дринске дивизије и ојачан новоформираним Вучитрнским одредом, Остојић је већ 30.10.1912. године у 15ч ушао у Призрен, заузевши касарну. Ушавши у град, одлучио је да мудро маневрише и да непријатељу покаже „масовност“ српске војске. Прво је упалио логорску ватру на све стране и шаторе поређао у једну врсту, затим је наредио свирачима да свирају гласно и да са воловским запрегама иду по граду, да би на крају, наредио Турцима да донесу 30 000 хлебова.
 |
| Призрен 1913. / Фото: Алберт Кан |
