Originally posted 2018-08-25 07:00:10.
Дечански монах, Сава Дечанац (световно име Ђорђе Бараћ), касније Епископ Жички, оставио је писано сведочанство о збивањима у Старој Србији (како се тада називало Косово и Метохија) и Македонији. Његов меморандум под насловом „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ из 1882. године, чињенично је утемељен, садржи низ података о томе са каквим проблемима се тада сусретао православни српски народ у тим областима – пљачкама и другим облицима незаконитог стицања материјалних добара, убиствима и прогоном. Осуђујући велике силе, које су на Берлинском конгресу остале неме на молбе народа Старе Србије, Сава Дечанац такође у овом меморандуму указује на бројне злочине, наводећи ко су њихови починиоци, жртве и какав је био крајњи циљ. Управо је овај дечански монах био овлашћен од својих сународника да 1878. на Берлинском конгресу преда молбу за ослобођење од османске власти, или добијање аутономије.
„Будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије“ – рекао је у свом обраћању, 3. јула 1878. године, на Берлинском конгресу, закључивши и да је Србима дата само амнестија и да се ни она није поштовала. Ова молба није прихваћена. „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ објавили су 2001. године Дом културе Свети Сава из Истока и Стари Колашин из Лепосавића, а 2016. манастир Високи Дечани објавио је текстове Саве Дечанца на енглеском језику, заједно са преводом књиге „Плач Старе Србије“ дечанског игумана Серафима Ристића из 1864. Списи су објављени на оригиналном језику с краја 19. века, а овде преносимо делове ових списа.
У свом меморандуму епископ Сава Дечанац такође наводи да је утицај централне османске власти био слаб, да су локалне власти биле у спрези са починиоцима најтежих злочина који су се дешавали свакодневно и да су починиоци имали отворену заштиту носилаца судских и полицијских функција.
Чиновнички апарат попуњаван је из локалног муслиманског, пре свега албанског становништва, па, како је навео – нису предузимали ништа на заштити православних поданика.
Сава Дечанац на Берлинском конгресу: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора
„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…
…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.
У свом тексту Сава Дечанац преноси читав низ сведочења:
„… Хвала Богу сада рекли би као да је мало боље овамо код нас, паша или кајмакам стегао је овамошње житеље прилично, који су престали бар јавно засад говорити да нас о томе и томе празнику покољу у цркви крај – део наше вароши и дућане (или село) запале, школу и цркву да разруше и опљачкају – већ само се ово у нашем крају догодило што је пре неки дан погинуо Јован из Љубожде, Марко из Драгољевца, Петар из Осојана – овоме отеране овце, волови, или запаљена кућа, ономе уграбљена ђевојка итд, итд.“
„Оваквих несрећних жртава од Берлинског конгреса до данас“ је, наводи даље он, „било у нашим земљама 5-6000, да нам тако побише до сад све без разлике прве људе“:
„… у Пећи убише Марка Стевановића старог кмета и његова два синовца од којих је један био ученик новије тамошње школе. Убише трговца Јагру Митковића и Никодима Стојановића, који је био ученик београдске гимназије.“
Епископ Сава Дечанац потом износи и сведочење о убиству младог кмета Јеврема Захаријевића (Герића) којег, како истиче – „народ као младића од 23 године изабра за кмета, баш онда када бијаше уздрмана и из основа потрешена цела турска царевина распаљена и разуздана у највећем степену анархијом испред самих прошлих ратова…“
Млади кмет је „у овим најтежим данима народњег искушења умео 5 година достојно заступати интересе народње“ и „јављати стање ствари и вишој власти, па чак и највишој у сами Стамбол“, а „тражећи милост свом народу – упуство заштиту.“
Власт се „показивала према њему као да му поклања поверење“:
„И један дан га пошаљу с неком комисијом у цркву (патријаршију) и наједанпут из краја пукну пет мартинки, које оборе Јеврема мртва на земљу, на самим вратима црквеним, да од тог времена народ више не иде у цркву; неколико пута и полазио је, али забадава кад мусломани припуцају одма пушкама у гомилу народа, да овај мора да бега натраг својим кућама. Са овијем, они су наумили да опусте и разруше стару српску патријаршију и околне Хришћане сасвим да истребе.“
„Исто тако недалеко од Пећи у селу Истоку убише кметове Фићу и Милутина Царевића у Тучепу Јована Марковића итд, итд,“ наводи даље Сава Дечанац.
У наставку свог текста, међутим, листа и нове случајеве страдања:
„И заиста као што горе рекосмо погинуло је не мање од 5 до 6 хиљада православних Срба и, баш када су ови редови писани, убише једног младића у Призрену пред његовим дућаном и селу Хочи, 4 часа од Призрена убише изјутра пред самом касапницом једног најбољег момка. У тој завери беху 3 зликовца, и када их после људи запиташе зашто ово урадише, један је казао зато га убисмо да буде на касапници и од ђаура меса; други опет каза: рекао ми је ђаур брате, а није примио нашу ак муслиманску веру. Недалеко од Хоче у селу Жеочишту ономад уграбише једну српску ђевојку од 17 година и за све ово до сада што је казато баш никаквог удовлетворења код надлежне власти не би.“
Објашњава и да „списак“ није довршен, а истиче и да се све догађа „пред самим вратима назови власти“:
„И опет велим, а још колико и колико је било овакови по Србе злосрећни жертава, које сада овђе не бележимо и колико их још неће бити баш сада овијех дана само док овај наш списак довршимо и још когоћ прочита га и јавности се преда и то се све чини на очиглед пред самим вратима назови власти.“
Сава Дечанац Бараћ
Сава Дечанац Бараћ
Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на зло употребисте ову највишу светињу човечанства
Сава Дечанац у књизи “Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ у уводној речи упутио је и, како је навео – „искрену, братску опомену ослобођеним Србима“:
„Разумемо и ми, господо, шта је слобода о којој ви у новинама говорите. Слобода је кћи сваке истине, она је мајка човечанској људској цијељи. Човек само у слободи може бити прави човек. У ропству, у каквом смо ми сада, човек је само словесна животињица, коју може сваки клати по ћефу. Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на жалост!, на зло употребисте ову највишу светињу човечанства и постадосте прави робови својих распаљених страсти, угађајући својим личним страстима и свом штетном мудровању коме сте робови.“
Све што је једном народу најмилије, наплеменитије, најсветије – нама стоји на коцки
„Све што је једноме народу најмилије, наплеменитије, најсветије, што га од других народа одликује и чини снажним, бистрим, самосталним и корисним чланом просвећеног човечанства, ама баш све то нама (по крај тога и сам опстанак наш) на велику жалост и поруку сувременицима, још веома једнако стоји на коцки и готово онако исто, као што је било и пре седамдесет година.“
Не заборављајте како народ све памти и прибележава, како свемогући Бог суди
„На послетку обраћамо се овом ријечи свима и сваком неробујућем брату Србину, којима је данас пао у део да управљају прађедовским, из најстарији времена, са највећим и најсветијим аманетом народним, који сте велим Божијим промислом данас одређени да управљате тако рећи смрћу и животом васцелог српства, не заборављајте како народ све памти и прибележава, а историја – вечно и праведно, како свемогући Бог суди. Памтите како сваки злорад потомство куне, како сваку немарност народ грозно жигоше оне који имају пуну слободу, средства и власт над животом и судбом у свим односима својега народа, па је на зло употребе.“
„Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ писано је са идејом да се савременици упознају са тадашњим збивањима. Иако без намере да то остане као сведочанство за будуће генерације, управо „читање ових текстова са савременог становишта помаже нам да разумемо разлоге за наставак међуетничког насиља у овом региону и пружимо виталну перспективу за разумевање тренутне ситуације на Косову“ – написао је отац Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, на корицама издања књиге из 2016. године.
Извор: KosSev