Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole: Od kad sam se vratila stalno razmišljam kada ću da dođem ponovo
Nadam se da ću nekada uspeti da uradim nešto za Kosovo i Metohiju i mnogo sam srećna što sam rođena u pravoslavnoj veri i baš kao Srpkinja. Mislim da nam je time mnogo dato, a onome kome je mnogo dato, na njemu je i velika odgovornost.
U Beogradu su nas ispratili rečima da se sa ovog putovanja nećemo vratiti isti. U tom trenutku nisam verovala tome, mislila sam da je preterivanje. I sada mi je neverovatno koliko sam pogrešila. Što se tiče utisaka iz ovogodišnje Prizrenske letnje duhovne škole, ne znam odakle bih prvo počela.
Ali, da krenem od ljudi…
Da nije bilo veroučitelja Darka, Nemanje, Dragana, oca Vlade, đakona Nenada, vozača Dekija i oca Andreja ništa od ovoga ne bi bilo. Posebno bih istakla i zahvalila se našim divnim veroučiteljima, apostolima naše škole, koji su svake večeri sa nama sabirali utiske i otvarali nam još novih uvida. Bilo je divno sresti se i sa puno polaznika sa kojima sam delila slična uverenja, stavove i vrednosti i sa kojima sam mogla slobodno da pričam, a da me ne gledaju čudno jer idem u crkvu i jer su mi Kosovo i Metohija važni.
Međutim, ljudi koji su najviše obeležili moj boravak na Kosovu i Metohiji su ljudi koji tamo žive. Osećala sam se posebno lepo, kao svoj na svome, u Velikoj Hoči svako mi se na ulici javio, mogla sam čak i da zalutam bez straha. Obradovalo me je što ima puno dece. A Orahovac je ostavio poseban utisak iz više razloga. Prvo, razgovor sa prof. Oliverom Radić o oružanom napadu koji je izvršen na Srbe u tom mestu 1998.godine. Bilo je veoma potresno, duboko, živo i jako njeno sećanje, a u isto vreme mi otvorilo oči za mnoge stvari o kojima nisam znala ili nisam razmišljala na taj način.
Njene reči da nama, pravoslavnim Srbima, nije potrebno da bilo šta izmišljamo, već samo da uvek iznosimo istinu, ostale su duboko urezane u mojoj svesti.
Moja baka je takođe iz Orahovca. Pružena mi je prilika da obiđem njenu kuću, prvi put. To mi je bilo jako važno, jer sam konačno uživo videla kuću o kojoj sam još iz detinjstva slušala i samo je zamišljala. Volela bih da je jednog dana „doteram“, „sredim“ i obnovim da bude kao iz moje mašte i bakinih priča. Želja mi je da joj vratim pređašnji sjaj i da imam svoj kutak u Orahovcu.
Srela sam se i sa tetkom i sestrama iz Gračanice. Liturgija i pričešćivanje u Dečanima i Gračanici su ostavili veliki utisak na mene, jer je to bio najveći spoj duhovnosti i umetnosti u svakom smislu. Svidelo mi se što smo sa školom obišli i mesta koja se inače u regularnim turističkim turama ne obilaze, (Pasjane, Štrpce i Narodna kuhinja u Prekovcu). Osetila sam veliku blagodat svaki put kada smo imali priliku da se poklonimo moštima naših svetih. Pored Sv. Bosiljke u crkvi Preobraženja, poklonili smo se i moštima Svetog kneza Lazara u Ravanici, Sv. Joanikija Devičkog u manastiru Devič, Svetom kralju Stefanu Dečanskom u Dečanima, Sv.Kozmi i Damjanu u Zočištu i sv. Petru Koriškom u Crnoj Reci.
Prizren sa razlogom nosi epitet carskog grada zbog svoje lepote. Nisam se osećala toliko prijatno tamo zbog obilja albanskih zastava koje su me asocirale na rat i sve ružno što se desilo nakon toga.
Za razliku od grada, manastir Svetih Arhangela je za sve nas bio kao kuća. Tu smo spavali nekoliko noći i zaista smo posle svakog izlaska iz autobusa osećali kao da dolazimo kući. Otac Mihajlo bio je tu i brinuo da uvek budemo siti i napojeni, kao roditelj. Dva manastirska vučjaka Aska i Reks s dočekivali su nas radosni što smo se vratili, kao što mene moj pas dočekuje. Atmosfera je zaista bila krajnje porodična i topla.
Veoma sam zahvalna Gospodu što sam krenula u ovu školu, a bilo je puno iskušenja. Moja porodica dolazeći sa Kosova i Metohije, plašila se da idem, ali mi je drago da sam pobedila i svoj i njihov strah i otišla. Tokom našeg boravka tamo, čuli smo da su mnogi autobusi vraćeni sa administrativnog prelaza. Smatram da je naš boravak tamo veliki blagoslov.
U ovom trenutku, od kada sam se vratila, samo razmišljam o tome kada ću ponovo da idem i pravim planove za viđenje sa novim prijateljima koje sam stekla. Nadam se da ću nekada uspeti da uradim nešto za Kosovo i Metohiju i mnogo sam srećna što sam rođena u pravoslavnoj veri i baš kao Srpkinja. Mislim da nam je time mnogo dato, a onome kome je mnogo dato, na njemu je i velika odgovornost.
Kristina Nikolić, Beograd
