Članovi neprofitne organizacije „Srpsko blago”, koji duže od dve decenije fotografišu i snimaju srpske crkve i manastire, stvarajući digitalnu arhivu dostupnu klikom na „miša” čitavom svetu, načinili su nov korak ka vidljivosti kulturne baštine na Kosmetu. Uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, u saradnji sa Odborom za proučavanje Kosova i Metohije Srpske akademije nauka i umetnosti, oni su foto-aparatima i kamerama ovekovečili pravoslavne svetinje u Prizrenu. Zahvaljujući tome, više od 2.000 snimaka uskoro će se naći u bazi podataka ovog udruženja.
Snimanje je obavljeno tokom desetak junskih dana, u sklopu projekta „Digitalizacija i digitalna prezentacija srpskih crkvenih spomenika u Prizrenu”, a u objektivu ovih entuzijasta našle su se četiri bogomolje koje su u martovskom pogromu 2004. pretrpele vandalske napade naočigled pripadnika Kfora. Osim Crkve Bogorodice Ljeviške, koja se nalazi i na Uneskovoj listi planetarnih kulturnih dobara, ali i na popisu svetske baštine koja je u opasnosti, snimljene su Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Nikole (Tutićeva crkva) i Crkva Svetog Đorđa (Runovića crkva).
Gordana Kelić (Foto lična arhiva)U poduhvatu je učestvovalo osam osoba: Nenad Vukićević, začetnik udruženja, Ljubomir Medenica, akademik prof. dr Dragan Vojvodić, istoričar umetnosti i predsednik Odbora za proučavanje Kosova i Metohije pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, docent Vladimir Perić sa Odseka za fotografiju Fakulteta primenjenih umetnosti, Zoran Jovanović, Vladimir Aćimović, IT stručnjak, i istoričarke umetnosti Ivana Ignjatović i Gordana Kelić, naša sagovornica. Logističku i organizacionu pomoć pružila im je Eparhija raško-prizrenska, čiji je episkop Teodosije dao blagoslov za ovaj poduhvat.
„Budući da ne postoji savremena foto-dokumentacija o ovim značajnim spomenicima kulturne baštine, naročito ne ona koja bi bila dostupna najširoj javnosti, odlučili smo da mi to učinimo u skladu s misijom ’Srpskog blaga’. Ovo je prvi put da su te četiri pravoslavne prizrenske crkve dokumentovane na ovako sveobuhvatan način”, kaže Gordana Kelić.
Taj način je podrazumevao snimanje i fotografisanje kompletnog enterijera i eksterijera četiri svetinje sa zemlje i iz vazduha, uključujući i detalje i ornamente na fasadi, poput arhitektonske plastike, ali i unutar hramova, kao što su freske. Tamo gde nisu mogli da dopru „peške”, koristili su dron i peli se skelom na visinu od 12 metara.
„Pritom, na poslednjoj platformi skele nije korišćena zaštitna ograda, kako ne bi ulazila u kadar. Na skelu smo postavljali i teleskopsku šipku kako bismo doprli unutar malih, uzanih crkvenih kupola”, objašnjava Gordana Kelić.
Koliko je čitav posao iziskivao truda, svedoči to što su članovi „Srpskog blaga” u snimanju srednjovekovnih prizrenskih svetinja svakodnevno provodili oko 12 sati.
„Ustajali smo oko šest, da bismo već od sedam bili na terenu. Pauze su nam bile ’s nogu’. Kad bismo se posle celodnevnog rada vratili u konak manastira Svetih Arhangela, gde smo bili smešteni kao gosti arhimandrita Mihaila i takođe napravili nešto materijala, sređivali smo snimke, utvrđivali eventualne propuste i pravili planove za naredni dan, koliko su nam stanje uma i percepcija dozvoljavali. Budući da je bio jun, vreme je bilo promenljivo: rano ujutru i uveče je bilo zahlađenja, ponekad je padala i kiša, ali kad je nailazio topli talas preko dana, nije bilo svejedno, posebno za onog ko je na skeli ili u nekom od manjih hramova, gde zbog svetlosnih uslova vrata crkve moraju da budu zatvorena, bez daška vetra. Ipak, naše zadovoljstvo zbog onoga što radimo nadjačavalo je vremenske uslove”, ističe Gordana Kelić.
Zbog obima posla, ekipa se na terenu obično delila: deo tima je odlazio u Crkvu Bogorodice Ljeviške, a drugi u ostale tri svetinje.
„Crkva Bogorodice Ljeviške je bila najzahtevnija za snimanje zbog monumentalnosti i složenog arhitektonskog sklopa. Taj hram je složeni spomenik kulturne baštine zbog visine i otežane dostupnosti određenih celina u uzanim bočnim brodovima, kuli i bočnim kupolama malog prečnika, u kojima su freske snimljene pomoću teleskopske šipke”, objašnjava Gordana Kelić.
Za vreme boravka u Prizrenu, dodaje ona, imali su samo prijatna iskustva s lokalnim stanovništvom i pripadnicima bezbednosnih snaga koji čuvaju neke od hramova. „Gde god da smo se kretali, svi su bili pozitivni, nije bilo ni najmanjeg incidenta”, napominje Gordana Kelić.
Osim digitalizovane arhive koja će biti dostupna na internetu, namera Udruženja „Srpsko blago” je da od načinjenog materijala napravi trodimenzionalni prikaz četiri crkve, koji će omogućiti virtuelnu šetnju kroz ove svetinje, uz mogućnost „posetiocima” da klikom na freske i pojedine delove hramova dobiju informacije o njima.
Čuvari baštine
„Srpsko blago” je osnovano 1998. u SAD, a ideja je potekla od Nenada Vukićevića, specijaliste za kompjuterski inženjering i njegove supruge Jelene, koja je lekar. Zahvaljujući donacijama srpske dijaspore u Americi, uz ulaganje u tehnološke resurse, ova organizacija duže od dve decenije stvara digitalni arhiv a od 2009. u Srbiji deluje kao udruženje građana. Do sada su entuzijasti iz „Srpskog blaga” snimili, arhivirali i na svom sajtu prezentovali više od dvadeset srpskih crkava i manastira, od kojih je sedam na Uneskovoj listi. Zbog toga je digitalni arhiv ovih čuvara baštine postao nezaobilazan resurs u nastavi i istraživanjima istočnohrišćanske umetnosti širom sveta.
Црква Богородице Љевишке: Немањићи, владари и архијереји (Фотографије Удружење „Српско благо”)
