Albansko primorje me u izvesnom smislu podseća na onaj svijet – svi oko mene su nešto čuli o tome, ali niko tamo nije bio. Načuli su štošta o lepim plažama i niskim cenama ali, na kraju, kad krenu na put, svi završe u Grčkoj. Slutim da je taj tihi glasić o čarima albanske rivijere i dalje nečujan zbog gromoglasnog pokliča gajenog u srpskoj kulturi o neprohodnim planinama i divljim albanskim plemenima, dodatno začinjenim strahotama Albanske golgote. U poređenju s tim kako su srpski autori pisali o Albaniji, Amazon sa njegovim plemenima u opisima španskih osvajača deluje kao šetnja po livadi. Moj su(bli)mirani utisak Ere bi bio da o albanskom onom svijetu i dalje znamo malo, i to prevashodno na osnovu odavno uspostavljenih stereotipa i predrasuda koji imaju slabo uporište u stvarnosti.

Foto: Vera Vujošević

Najpre, sumnjam da prosečan srpski konzument – za kog su, jelte, svi Albanci isti – pojma ima o dubini antagonizma između Albanaca u Albaniji i na Kosovu. Tako, recimo, dok sam u prvim nedeljama juna lokalcima hvalio mirnoću dračkog primorja, oni su me upozoravali – uživaj dok možeš, čuvaj se postbajramskih ida jer onda dolaze Kosovari, donoseći sa sobom haos, potop, Armagedon. Lokalci se užurbano spremaju da se evakuišu na jug, u Vloru (na našem, Valonu) i, dalje, u Sarandu i druga mesta na lepom, azurno plavom i nadasve pravom albanskom moru, prepuštajući Jadran kontinentalnim kosovarskim varvarima i njihovim periodičnim poharama. Da ne znam da su Kosovari, zakleo bih se da u Drač zapravo dolaze Huni, Tatari ili crveni mravi.

Elem, što se, dakle, bezbednosti na albanskoj rivijeri tiče, Srbi mogu biti mirni kao more – jedini vid diskriminacije Srba u Draču jeste pozitivna diskriminacija – mi smo, za razliku od Kosovara, viđeni kao kulturniji i zapadniji, takoreći kao Evropljani; kada je shvatio da sam iz Beograda, moj drački domaćin Vito (nije Korleone) me je pozvao u kuću da mi pokaže sliku nećake koja je diplomirala na Stenfordu, i zatim doneo u kuću lampe, posuđe, escajg i druge stvari koje bi mu Kosovari, tvrdi, redom pokrali. Dodajmo tome i cenu raki rushi od 45 dinara (lozovača sipana po staroj, neprežaljenoj kafanskoj meri od 0,5 dl), pristojnu večeru za troje od 10 evra (mušlje za gospoju na posebnom režimu ishrane, pica za tatu&dete), sumnjam da se igde drugde na Mediteranu prosečan Srbin može osećati tako evropski.

Naviknut na predrasude, više radi reda sam ovlaš popričao sa ponekima o tim odvratnim Kosovarima. Sve sama opšta mesta; iza tog antagonizma, naravno, ne krije se ništa realno, osim ako ne verujete da su svi Kosovari mimo drugog sveta, necivilizovani, podmukli i arogantni.

Za dublje razumevanje albansko-albanskih odnosa neprocenjivu vrednost imaju, držim, dva srodna koncepta dve velike balkanološkinje. Prvi je ideja Milice Bakić Hejden o „ugnježdenom“ orijentalizmu, tj. o tome da u svakom regionu postoji tendencija da se kulture i religije južno i istočno od sebe vide kao konzervativnije ili primitivnije. Drugi koncept je “unutrašnji balkanizam”, pod čim Marija Todorova podrazumeva da i među samim Balkancima često srećemo iste negativne percepcije i predrasude o sebi ili svojim susedima kakve o nama gaje “Zapadnjaci”.

Pored ovih opštih teorijskih natuknica, valja imati u vidu i neke endemske, lokalne specifičnosti – Albanci iz Albanije i sa Kosova dugo su geografski bili odvojeni pojasom visokih planina, pa im se i dijalekti i kultura razlikuju. I više od toga – režim Envera Hodže je sistematski radio na presecanju svih veza između mrske imperijalističke Jugoslavije, pa je to bila verovatno najtvrđe čuvana granica na svetu. Zaista vam kažem, teže je bilo kamili proći kroz iglene uši nego Kosovarima da uđu u Albaniju. Na stranu pitanje zašto bi uopšte išli u tu izolovanu i sirotinjsku zemlju, Hodža se pobrinuo da im to i praktično onemogući, tako da s albanske strane granice zapravo nije ni bilo nikakvog puta – kažu mi da se od Prizrena do Tirane putovalo bukvalno 15-16 sati, i to po improvizovanim zemljanim drumovima.

Dakle, sve do 2010. godine kada je otvoren novi „Patriotski auto-put“, Albanci iz Albanije uglavnom nikad nisu ni bili na Kosovu, a i dalje je to auto-put kojim se ređe ide, i to mahom na vikend u pogranični Prizren. Taj ambiciozni patriotski infrastrukturni projekat povezivanja dva dela albanske nacije realizovan je tako da mu čak i srpske patriote mogu pozavideti – netransparetno, bez dokumentacije, bez uračunljivosti glede izbora izvođača, cene i raznih drugih EU birokratskih budalaština. Prema istraživanju BIRN-a, trasa od 137 km od Tirane do kosovske granice koštala je nešto preko 900 miliona evra. Jeste bilo zahtevnih deonica, prokopan je i dugačak tunel, ali sve mislim da bi čak i Zorana to uradila za duplo manje para, sa sve dodatnim troškovima za njene vikend dnevnice za gerilski hit-and-run obilazak gradilišta.

Novoproglašena država Kosovo u ovom projektu pokazala je čak i više patriotizma od albanskih kolega, pa je njihova deonica od stotinak kilometara, po mahom ravnom terenu, bila još skuplja. Nisu pomogle ni preporuke evropskih i američkih zvaničnika da se ovi sumnjivi i preskupi ugovori sa izvođačima ne potpisuju; patriotizam albanskih političara nema cenu. Obrni-okreni, držim da bi srpski političari lako našli interes u pravljenju puta Niš-Priština s ovakvim patriotskim kosovskim kolegama, da nije sitnice koja im sreću kvari – taj auto-put kreditirala bi EU, posebno Nemačka, koje nemaju sluha za balkanski patriotizam, pa zahtevaju čiste papire i konkretne podatke gde i za šta ide svaki evro. Kome se isplati takav auto-put?

Kad krenete na jug, u valonskom zalivu ispratićete Jadransko, a pozdraviti Jonsko more. Ono je, rekosmo, lepše, obale su mahom sa sitnim šljunkom koji se, za razliku od dračkog sitnog peska, ne uvlači u sve telesne šupljine, voda ima svetloplavu azurnu boju. Jednom rečju, raj. No, opet paradoks – u primorskim mestima južno od Valone mahom se čuje grčki jezik – nekadašnji seljaci iz Ćeparoa, Dermija, Ksamila, Himare, Sarande i drugih mesta sada su imućniji, pa se u skladu s tim „grče“, odnosno dobijaju grčka državljanstva. Kontinentalni Albanci pogrdno ih nazivaju „Jorgosima“. Ne bih da posle par dana provedenih tamo budem veći katolik od pape ili, bolje reći, veći pravoslavac od vaseljenskog patrijarha, ali čisto sumnjam da su rečeni seljani potomci Odiseja i drugih starogrčkih junaka koji su sa Itake (Krfa) prešli na susednu obalu. Radije bih rekao da je albanski etnicitet tu, na jugu, i dalje fluidan na način koji je srodan onome što je postojalo na Balkanu u doba Osmanskog carstva – kako se uzdižete ekonomski i penjete na društvenoj lestvici, tako napuštate originalni a prigrlite alternativni, poželjniji identitet.

Ispada, dakle, da „pravih“ Albanaca nema baš previše. Kosovari bi da budu pravi, ali im to ne priznaju, dok primorski južnjaci umesto dvoglavog orla drže na kućama plavo-belu zastavu s krstom. Što se ostalih tiče, Albanija je apsolutni aktuelni šampion na Balkanu – a i šire – po emigraciji: smatra se da se samo u protekle 4 godine Ramine vladavine iz nje iselilo preko 200.000, mahom mlađih ljudi. Ako bi, dakle, emigracija postala olimpijska disciplina, Albanija bi bila svetska velesila. Rama je na taj izazov odgovorio adekvatno – sa uštogljenog je prešao na kežual stil; mladi Albanci, oduševljeni premijerovim hipsterajem i opčinjeni njegovim dresovima, duksericama i tenisicama, ostaju ondje potpuno zaboravivši na nemaštinu, loše obrazovanje, koruptivno i partijsko zapošljavanje ili bezbrojne radne sate za male plate. Pre cirka 170 godina, Vuk Karadžić je u glasovitom spisu „Srbi svi i svuda“ hvalio Albance zbog njihovog jedinstva: „njih (Arnauta) ima i rimskoga (a može biti gdješto i grčkoga) zakona, pa se svi zovu Arnauti, i da rečemo da se između sebe malo mrze, ali prema drugijem narodima žive kao i braća, kao da su svi jednoga zakona“. Nekad bilo, sad se spominjalo. Danas, izgleda, niko ne voli da bude Albanac, naročito u Albaniji, ako ne mora. Osim sirotih Kosovara, kojima pravi Albanci odriču da su ono što, zapravo, ovi pravi ne žele da budu.

Elem, za one koji nisu ljubitelji all inclusive odmora na relaciji krevet – švedski sto – bazen – šank – ležaljka, pa ukrug, albanska obala ima štošta da ponudi – drevne primorske gradove kakvi su Drač na severu i Butrint na jugu, u kojima se ukrštaju hiljadugodišnje kulture koje su oblikovali Grci, Rimljani, Vizantinci, Mlečani i Turci; planinska mesta u blizini mora kakva je Kruja, orlovsko gnezdo u kom je Skenderbeg decenijama odolevao Turcima; Kapi Rodonit, njegova polurazrušena tvrđava na moru do koje se dolazi peške i oko koje se nalazi potpuno prazna divlja plaža; ostaci nekada impresivne Apolonije u kojoj je boravio i o kojoj je pisao Ciceron, a Oktavijan Avgust i Agripa, smatra se, učili vojničku veštinu; maleni Orikum koji još nosi potpuno neizmenjeno antičko ime, u kom se iskrcao Pompej sa svojom flotom, samo je jedan od albanskih predela na kojima su Cezar i Pompej godinama igrali igru mačke i miša i na kojima se odlučivala sudbina rimske republike i svetske istorije; kameni grad Đirokastra u kom su ne samo kuće nego i crepovi od kamena, zavičaj Envera Hodže i Ismaila Kadarea; Tepelen u kom je stolovao Ali-paša Janjinski, planirajući i gotovo ostvarivši sopstveni politički projekat, i drugi predeli u okolini kojima je lutao i s oduševljenjem pisao Bajron, a pre njega i Dositej Obradović; vizantijski manastiri poput Ardenice koju je sagradio Andronik II i tragovi uticaja srpske srednjovekovne kulture; Moskopolje (Voskopoja) sa svojim bezbrojnim crkvama koje svedoče o sjaju ove bivše neformalne prestonice Vlaha na Balkanu, i dalje u nedogled. Ponešto od svega ovoga se sada obnavlja i nudi upakovano kao turistička atrakcija, ali u Albaniji i dalje ima mnoštvo mesta na koja senzacionalistička komercijalno-turistička noga još nije kročila, ili se barem nije zapatila.

Sve u svemu, na albansko primorje treba otići sada, pre nego što se albanski turizam još više razvije onako kako se crnogorski već razvio – Saranda je već postala Albanska Budva, a i Drač ne zaostaje mnogo za njom; sagradi se višespratnica s pogledom na more, rasprodaju se stanovi, a zatim se ispred nje podigne sledeća, još veća, s još lepšim pogledom i još bliža moru, i tako dalje. Ako ovako nastave, Albanci će verovatno početi da primenjuju holandsku tehniku teranja mora vetrenjačama, doduše ne da bi dobili obradivo nego građevinsko zemljište. S tim u vezi, ne iznenađuju najave da Mišković kupuje hotele na albanskom primorju, gde hoteli po pravilu ograde plažu i naprave veštačke rajeve za imućnije turiste. To je, dakle, prava zemlja za njegov biznis model, primenljiv isključivo u državama u kojima se javno dobro može aproprirati za privatni profit. Zašto pazariti u dekadentnim Grčkama i Hrvatskama, u kojima plaže pripadaju svima, kada u blizini imamo mušterije odane tradiciji starih dobrih feudalnih odnosa gde uz građevinu u vlasništvo dobijate i prirodu, ljude i životinje.

http://www.elektrobeton.net/mikser/albanska-golgota-i-albanska-rivijera/