Originally posted 2021-11-07 17:16:35.

Недалеко од остатака средњовековног града Прилепца, којим је господарио отац цара Лазара, Прибац Хребељановић, у селу Прилепници, данас привремено бораве две српске породице. Денићи су још 2015. године обновиле своје домове које су им Албанци порушили, верујући да ће их тако заувек прогнати из села.

На седмом километру североисточно од Гњилана налази се село Прилепница, изнад кога се са североисточне стране уздиже брдо Прилепац на коме се налазе остаци средњевековног српског града Прилепца, где је рођен српски кнез Лазар. Градом је господарио Лазаров отац Прибац Хребељановић, истакнути властелин у време цара Душана. Село је данас подељено у три махале: Ропотски зид, Прилепница и Настрадинце, а помиње се још у турском попису из 1455. године као Област Бранковића. Тада је према подацима у том селу живело 55 Срба и четири Влаха.

Манастир Светог Спиридона

Недалеко од села Прилепница налазе се остаци манастира Светог Спиридона из средњег века. Претпоставља се на основу неких историјских података да је у овом манастиру крштен Кнез Лазар. Према другим претпоставкама кнез Лазар је крштен у манастиру Светог Димитрија, чији остаци постоје и данас код села Кметовца, недалеко од Прилепнице.
вде иде текст

Срби присилно исељавани у току Другог светског рата али и касније

„Прилепница је 1939. године имала 46 српских и 60 албанских домова. За време Другог светског рата одмаздом балиста присилно је исељено 39 српских домова. После рата законом им је забрањен повратак, па је остало само 7 српских домова“- каже Станислав Којић, аутор десетак монографија о више села у региону Косовског Поморавља укључујући и Прилепницу.

Према историјским подацима албанско становништво се у ово место доселило углавном из Малесије (област у Албанији) и околине, док су Срби највећим делом били старинско становништво. Постојало је и неколико ромских породица али су се деведесетих година прошлог века и они иселили.

Чак су и Турци у једном периоду имали утицај и превласт, а Прилепница је била њихово управно средиште за део подручја којим су господарили.

Данас, овде живи близу 3.500 Албанаца, а 2015. године и браћа Владимир и Боривоје Денић обновили су порушене породичне куће и повремено бораве овде обилазећи имање, воћњак, винограде и пчелињак.

„Наши стари су се у Прилепницу доселили из оближњег Рајановца у коме је и до 1999. године било девет српских породица. Након рата куће су нам запаљене и морали смо да се раселимо, али ето вратили смо се. Хвала Богу, са комшијама Албанцима, који сада живе овде немамо ништа лоше“, прича Владимир Денић из Прилепнице.

Породица Денић из Прилепнице води порекло од Урошевића из села Рајановца, у коме је рођен и српски антропогеограф и доктор наука Атанасије Урошевић.

Професор Урошевић је много задужио овдашње Србе. Истраживао је порекло становништва у Косовском Поморављу и другим деловима Косова и Метохије и аутор je бројних дела од великог историјског значаја.

Владимир прича да је његов деда Зафир Денић био савременик Атанасија Урошевића те да је с њим одрастао и дружио се у детињству.

„Деда ми је причао да је Атанасије, који се школовао у Приштини, а потом у Скопљу, стекавши висока звања, између осталих и титулу доктора наука, долазио касније када се бавио истраживањима код мог деде. Спавао је у нашој кући у то време и дуго разговарао са мојим дедом али о осталим мештанима. Стално је нешто записивао у свој нотес. Дешавало би се да када обилази села по терену негде и остане на конак, али се увек враћао у кућу мога деде где је срдачно дочекиван и испраћан. У детињству је мој деда Атанасија звао Наце, а овај њега Зафе и били су најбољи другови,“ прича Владимир.

Због изградње вештачког језера потопљено 14 воденица

У Прилепници је 1983. године направљена акумулација, Прилепничко језеро које је дугo 4 километра и на месту где је саграђенa брана, дубоко чак 45 метара. Из језера се већим делом водом напаја Гњилане. На месту где је данас језеро, било је саграђено чак 14 воденица. Све оне су данас под водом.

Ергела Цара Лазара „Чарапон“

Код Прилепнице се налазе остаци старог утврђења Чарапон. Град је био опасан зидом, који је са северне стране имао још један нижи зид као појачање. На источној страни, на самом углу, налазила се висока заобљена кула. У унутрашњости утврђења биле су зграде за племство и војну посаду. У подножју Прилепца био је и град Радановац. Са падом Новог Брда све је порушено: 13 српских кућа и две православне цркве у том граду.
„Према једној легенди, млади Лазар Хребељановић је заволео ергелу коња свога оца Прибца. Велике коњушнице су се простирале на падини испод самог утврђења Прилепац, и цео боговетни дан би овај дечак проводио са коњовоцима и коњима које су звали Чарапон. Назив су добили по томе што је то била маркантна раса коња, крупног раста и велике снаге, који су подвргавани тренинзима за мегдане, пошто су сваке године организована такмичења младих витезова – мегданџија. О Прибчевој ергели коња стално се говорило на двору цара Душана као и о томе да је победник турнира младих мегданџија често био млади витез Лазар,“ каже аутор више монографија о селима у Косовском Поморављу Станислав Којић.
Додаје да је према једној легедни српски кнез Лазар Хребељановић, преносећи престоницу из Новог Брда у Крушевац, превео и читаву ергелу коња Чарапон. Место где су биле коњушнице код села Прилепнице и дан данас назива по коњима Чарапон.
„По тој легенди коњовоци, коњушари, коњаници и српски витезови, са ергелом коња донели су у Крушевац и њен назив Чарапон. Верује се да се тај назив временом пренео и на Крушевљане и околину те се они отуд зову у народу Чарапани. Па и данас је остала традиција овде да се узгајају расни коњи,“истиче Којић.

У селу су до данас сачувани остаци свега две старе воденице. Људи из свих делова Косовског Поморавља, укључујући и брдско планински регион, након Другог светског рата доносили су овде брашно на мељаву.

„Сећам се, био сам дете и са дедом смо у бисагама носили жито да мељемо у Прилепницу. Било је тамо много воденица. Много је народа долазило да меље брашно у ово село“, прича Станко Ђорђевић из Прековца код Новог Брда.

Трговиште, место где се трговало са Дубровчанима и Новобрђанима

Надомак прилепничког језера налази се место Трговиште. Овде, у време кнеза Лазара и његовог оца Прибца Хребељановића трговали су дубровачки и новобрдски трговци.

Станислав Којић истиче да су постојале јаке везе и са манастиром Убожац код Косовске Каменице и градом Призренцем, који је у то време, уз Прилепац, био први бедем одбране Новог Брда.

У Прилепцу је постојала и црква, која је порушена а у њеној порти подигнута је џамија. Недалеко од села, изнад брда Чарапон, на неколико места, извире топла и лековита вода чија је температура иста у свако годишње доба и износи 27 °С.

Порекло имена овог села

Истражујући прошлост овог краја, Станислав Којић је дошао до сазнања да име села Прилепница потиче од досељеника из прилепског краја, из Македоније.

„С друге стране пак, по неким предањима, назив Прилепница потиче по биљци званој прилепак, која је некада много била заступљена на овом локалитету. Постоји и мишљење да је назив Прилепница, село добило према некадашњем мочварном тлу, али и блату којим су облепљивали куће које су биле прилепљене једна уз другу,“- прича Којић.

На брду које се издиже изнад Прилепнице налази се град Прилепац. Овде се Срби сваке године окупљају на Видовдан како би одали поштовање и поклонили се сенима косовских јуанака палим у Косовском боју.

Верује се да је Прилепац био опасан зидом и да је штитио југоисточне прилазе Новом Брду.

Намена утврђења, по свему судећи, била је да штити оближње топионице и рударске насеобине, а уједно и прилаз са југа Новом Брду, од којег је удаљено око 13 километара.

Датум пада Прилепца под турску власт није остао записан, али се може приближно одредити захваљујући подацима о освајању суседних градова: Новог Брда, 1. јуна, и Призренца, 9. јуна 1455. године.

Б.М.

Original Article

Originally posted 2021-10-23 09:18:15.

Надомак Косовске Каменице, путем који се одваја и води узбрдо, преко Криве реке, налази се Доње Мочаре. Неколико километара у брдима сместило се и Горње Мочаре. У оба села једва да живи стотинак Срба. Питоми су то и вредни људи који вековима живе на исти начин од пољопривреде и сточарства. Лепо ће вас дочекати, радо угостити и испричати приче о старом манастиру Убожац који се налази између два села.

Замишљен, ослоњен о штап, седи старији човек набораног лица на дрвеној клупи крај зида, тик уз пут. На „ добар дан“ и „како је?“ отпоздрави „како Бог заповеда“. Рече да се зове Сретен Додић и да има 73. године.

„Ето седим овде, ћутим. Нема човек реч с кога да прозбори. Нема људи, разотишло тој све, неки у Србију, неки у стране државе. Смањује се народ овде, сваки дан понеко оде, ама, и не враћа се више“, говори Сретен.

Поглед му лети на другу страну, преко пута ка напуштеним и урушеним кућама. Врата замандаљена, окна на прозорима поразбијана, двориште зарасло у коров и шибље.

„Ја сам овде призетко. Што, оној кажев, на женину кућу дођо. Овдек сам од 1974. годину, а живеја сам пре у село Липовица код Лебане, ако знаш куде је тој“, прича кроз смех кротки старац.

Све је успео да нам исприча за кратко време, од тога како је у Доњем Мочару био слуга, те да је радио колико за хлеб да има и кров над главом, па дотле како је пронашао жену.

„У овуј кућу овде никој нема. Муж и жена умрели, синови у Ниш. Ја им понеки пут отворим да проветрим. Дали ми кључеви. Туј паприку сам ја нанизаја да се суши, нек има, ама, зима дугачка дете. Родила паприка овуј годину млого,“ прича Сретен.

Чутура – справа за туцање паприке

Септембарско поподневно сунце снажно је својим златним лучама гађало доњемочарску земљу и село. На оближњој кући низови црвене паприке, као сјајни бисери ђердана на грлу младе девојке, пресијавају се на сунцу.

У селу готово да нема куће под чијим тремом или на балкону не виси најмање десетак низова црвене паприке. То је уобичајена октобарска слика овде. Кад буде довољно сува, паприка се туче у посебној дрвеној справи – чутури.

Под кровом старог вајата, Милијана Стојковић са поносом показује око стотинак низова паприке. На сваком од њих окачен је чичак како би паприку заштитио од глодара.

„То вам је ова старинска паприка, ми је овде зовемо низарка. Она се најбоље суши. Продајем је на пијаци и овако осушена кошта од осам до 10 евра“, прича Милијана.

Од оне која се не прода прави се туцана паприка. Сада се она самеље у млину, а некад се за то користила чутура.

Милијана нам поносно показује издубљен дрвени предмет округлог облика, дуг око пола метра, која је некада служила за тучење паприке.

„Ово вам је чутура. У њу се стави сува паприка, а онда се удара металном ћускијом“, прича и показује метални туч, који се руком хвата за врат а доњом страном гњечи паприка која се претходно стави у издубљену чутуру.

„Тако смо свако вече кад завршимо послове по кући, у чутури туцали суву паприку“, открива жена.

Паприка је, кажу, родила и ове године.

„Родила, земљи тешко…. све се повила, само ко није хтео да сеје њему није родила“, прича Милијана.

„Имамо баште и пластенике тамо на крају села уз Криву реку, која овуда протиче. Увек добро рађа паприка овде“- вели Милијана.

Сточарска традиција полако нестаје

Доње од Горњег Мочара дели близу три километра макадамског пута. Док је Доње Мочаре смештено ближе Кривој Реци и Косовској Каменици, до Горњег се стиже лошим макадамом који вијуга међу брдима, шумарцима и падинама. У Доњем Мочару живи близу стотину Срба, у Горњем их је тек двадесетак.

Сточарска традиција овде није сасвим замрла. Звук меденице најавио је долазак стоке са испаше. Чобанин Драган Антић радо изводи краве на испашу и то не само своје већ из ,читавог села.

„Овде је било 60 домова са више од стотину грла говеда, а да на причам да је скоро свако домаћинство имало и стадо оваца. Сад у селу имамо девет крава. И ови горе, у Горњем Мочару имају тако нешто мало од говеда и то је све“ прича Драган.

Каже да је најлакше краве истерати на испашу, најтеже је припремити им храну за зиму. Треба доста сена, тако да посао захтева много рада, а све мање је оних који су орни и у пуној снази за то.

„Ја стоку чувам од четвртог разреда основне школе. И никад не бих продао краве, али снага полако попушта. Још неку годину док могу, ја ћу да чувам стоку, а после ови млади нек раде шта хоће“, прича Драган Антић из Доњег Мочара.

Ако је судити по изграђеној инфраструктури, у оба села изгледа као да је време стало. Очигледно је да се у путеве овде није улагало, а поплаве које су задесиле овај крај почетком године, додатно су оштетиле главни путни правац и мостове.

Посла за младе нема, зато они и одлазе из краја који је некада важио за богат властеоски посед на пут ка Новом Брду. Овде су радо свраћали многи трговачки каравани. Судећи према историјским изворима, као и остацима, за ондашње прилике, велелепне цркве Убожац, овде је некада све бујало од живота, раскоши и лепоте.

Историја на сваком кораку

Млади историчар из Косовске Каменице, Немања Васић добар је познавалац историје свога краја. Наглашава да је манастир Убожац из 1548. године те да припада реду нововековних историјских споменика, а да је његов ктитор охридски архиепископ Прохор.

Када је Ново Брдо, као врло важан град средњевековне Србије у 15. веку потпуно пало под турску власт (1455.), а потом 1459. године и Смедерево, то је значило крај српске средњевековне државе. У то време ниче, велелепна хришћанска грађевина.

„Недаће Срба су тада биле велике. Изгубили су своју државу и цркву, јер је турски султан Мехмед други Освајач или фатиф, како су га звали Турци, забранио да Пећка патријаршија бира нове патријархе и тиме се она гаси. Управо, у овом вакууму, без неке црквене организације у овим крајевима, јурисдикцију добија Охридска архиепископија“, појашњава Васић.

Охридски архиепископ Прохор, који је тада сео у архиепископску столицу, био је веома важна и утицајна личност у 16. веку. Он је изабрао предео око данашње Косовске Каменице, за место на коме ће саградити своју ктиторију.

„Није то случајно, јер је управо овај крај имао дугу манастирску и религијску традицију. Он је верном српском народу подарио манастир Убожац и посветио га празнику Ваведења Пресвете Богородице,“ приповеда млади историчар Немања Васић.

Постоји мишљење да је то највећи манастир у данашњој републици Србији који је саграђен у првој половини 16.века, додаје Васић.

Манастир плаћао порез за виноград Турцима

Убожац је грађен по узору на манастир Хиландар. При градњи цркве и манастирских конака, архиепископ Прохор је одржавао јаке везе са светогорским манастирима, пре свега са Хиландаром, а имао је и јаку финансијску подршку властеле, посебно Димитрија Пепића, истакнутог трговца Кратовског.

Црква је грађена од ломљеног камена са доста сиге у украсима, а начин градње је карактеристичан за новобрдски крај.

„Мајстори који су градили манастир били су из новобрдског краја а грађевина у многоме подсећа на саборну цркву Светог Николе у Новом Брду“, наставља причу млади историчар.

Конаци, али и зграде које служе манастиру грађени су од камена. У западном делу манастирског комплекса налазила се трпезарија и економска зграда, а около су биле келије.

„Манастир је био мушки. Знамо и имена неких игумана и монаха. Помиње се и манстирски виноград у историјским изворима првог реда, што је иначе први пут да се виноградaрство помиње при манастирима у кривoречком краjу. Тај податак о манастирским виногрaдима налазимо у дефтеру, то јест пописној књизи, турског султана Селима другог. У њему је пописано све што је требало да се опорезује и на основу тог документа ми знамо да је манастир и тада имао три монаха са игуманом и да је био у обавези да плати на име пореза за виноград огромну цену, а то је 3 000 турских акчи“ – прича Немања Васић.

Како истиче, постоји податак да је у манастиру био и српски патријарх из 16. века Саватије Соколовић и да је он преминуо 11. октобра 1586. године, као и да је сахрањен у Убошцу.

„Саватије је био херцеговачки митрополит пре него је постао патријарх. Саградио је манастир Пива у Црној Гори на чијем се улазу налази натпис да је ктитор Саватије, патријарх који је преминуо у Убошцу. У Пећком помнику се каже да је патријарх Пајсије сваког 11. октобра долазио у Убожац и вршио помен Саватију“, подсећа Васић на мање познате историјске чињенице и детаље.

Манастир је, каже, пострадао у 17. веку, јер након Велике сеобе Срба с ових простора нема информација да је он опстао као жив.

Свети Јеванђелиста Марко – заштитник села

Сваке године, на дан Светог јеванђелисте Марка, Мочарци се окупљају у Убошцу.

„У 18. и 19.веку почело је ново насељавање ових крајева. Становништво које се овде доселило након више векова од Велике сеобе, почело је да обележава Марковдан у порушеном манастиру.

Име Убожац највероватније отуда што је у близини село Босце, које се у средњем веку помиње као Божце. Иначе, у народу овај манастир се још зове и Рђавац. Према једној легенди ту није било воде па је отуда дато такво име.

„У историјским документима помиње се да је у манастиру постојала библиотека и да је ту била смештена преписивачка школа у којој су преписивана Јеванђеља и друге црквене књиге. Да ли је у Убошцу постојала и штампарија, не постоје историјски подаци“- наводи историчар Васић.

Народна традиција и њене особености

Село Мочаре (Горње и Доње) припада, како је то својевремено окарактерисао српски антропогеограф Атанасије Урошевић, новобрдској Кривој Реци, о чему говори и његова књига заснована на истраживањима укупних прилика у овом делу Србије, пред други светски рат.

Народна традиција у домену изградње кућа, народне ношње у овом крају има своје специфичности, које су последица одређеног друштвено- економског и политичког контекста у датом моменту, наглашава млади етнолог Слободан Миљковић из Косовске Каменице.

„Не постоји нека огромна разлика у етно традицији, оне су уочљиве у неким сегментима. Када говоримо о народној ношњи, приметићемо да се негде носи јелек, негде не, али су присутни неки други ситнији или крупнији детаљи. Када је у питању религијска пракса, онда су ту присутни и неки елементи синкретизма, то јест споја православља и паганства. Такав случај имамо за прочку, који се светкује пре почетка ускршњег поста. Та традиција још живи у овим крајевима, укључујући и село Мочаре, Горње и Доње,“ наводи Миљковић.

На дреновом дрвету код старе убожачке цркве, дочекао нас је призор окачених делова одеће. Миљковић то објашњава овако:

„Постоји старо веровање које се пренело и на верске објекте, а оно се огледа у томе да ће људи бити бољег здравља уколико окаче делове своје одеће на дрво Дрена или слично, што има корене у неким паганским обредима“.

Обичаји пуни симболике

Регион Косовског Поморавља, укључујући и косовскокаменички крај, коме припада и село Мочаре, карактеристичан је по такозваним рескама, које су део женске народне ношње. Свадбени обичају су овде пуни симболике, подсећа Миљковић.

„Имамо део свадбеног весеља које се зове „замесување“, а ту је и „заигрување“. Кад отпочне „замесување“ у кућу младожење и младе долазе жене из комшилука и родбина да замесе хлеб уз одређен ритуал, али обавезно је да неко мушко дете најпре просеје брашно. За то време певају се одређене песме и овај обичај има своју симболику“, открива млади етнолог.

„Заигрување“ је обичај који се као и претходни примењује искључиво за свадбу и тада одређене жене из младожењиног рода и куће облаче ношњу овог краја и „заигрују оро“. И овде као и приликом претходног обичаја, мора се испоштовати поредак.

„Коло мора да поведе свекрва, до ње ступају стрине, затим тетке и онда се редом хвата остала родбина по женској линији. Овде је уочљива јака хијерархијска основа по степену сродства и важности“

Слободан Миљковић подсећа да у оквиру свадбеног весеља постоји и јако леп и живописан обичај који се издваја као „дочекувања законика“, односно кума, старог свата и девера.

„И код ових обичаја је присутна симболика, они још живе у овим крајевима, па и Мочару, а што је много важније јесте да се људи приликом организовања свадбе труде да све поменуте обичаје испоштују, штитећи их тако као неку врсту бренда, ако тако могу да се изразим, а такође их чувају од заборава,“ наглашава Миљковић.

Због своје особености, богатства у везу и изради посебних детаља на бошчама, јелецима, кошуљама, народна ношња Косовског Поморавља, укључујући и село Мочаре, веома је скупа, нарочито женска. И тада, а и данас на њој се огледао социјални и материјални статус особе која ју је облачила и носила.

Мали број жена у овом делу Косова и Метохије и даље се бави израдом ношње на традиционалан начин, а она се по цени која досеже и до 700 евра продаје. По некад се на наруџбину чека више месеци па чак и по годину и више дана. Народну ношњу нарочито купују расељени Срби у земљама Западне Европе, јер обичај облачења традиционалне кошуље, футе и стављања рески при „заигрувању“ овде и даље живи.

Б.М.

Original Article

Originally posted 2021-10-03 10:40:57.

У Стражи, селу „разбијеном“ на десетак махала данас живи близу 200 Срба. Некада етнички српско село полако насељавају Албанци који купују земљу од Срба и на њој граде куће и викендице. Међу мештанима и данас живе легенде о настанку села. Писани трагови говоре да је постојало још у доба Немањића.

Разбацано у десетак махала на површини од око 1 600 хектара, у брдима што се издижу од брда Стражачка глама и Оскорушки рид, на десетак километара североисточно од Гњилана, налази се село Стража у коме је српско становништво још увек већинско, али се тај број, на жалост, из године у годину смањује.

Из села које се под истим именом помиње још у средњем веку, многи су се Срби иселили у минулих неколико деценија, највише у Јагодину и Смедерево.

У архиву манастира Девич постоји запис о селу из 1451. године али и запис о приложницима том манастиру из села Страже.

„Стража је 1885. године имала 17 кућа. Године 1961. пописано је 730 Срба, а 1981. било је 830. Овде је пре 1999. године живело око 530 становника у више од сто тридесет домова, док је у току 1999. било 473 становника у 111 домова. Године 2012. имамо 311 Срба у 82 дома, док данас у Стражи живи око две стотине Срба. У новије време неки мештани су продали своја имања Албанцима, тако да данас у селу живе и Албанци у неким махалама“, наводи добар познавалац историјских и других прилика у овом селу и аутор више монографија о селима у Косовском Поморављу, Станислав Којић.

Цар Душан увећао атар села

У историјским списима средњег века остало је забележено да су се на месту где се данас село налази биле постављене прве страже, које су имале задатак да обезбеђују, у то време чувени трговачки и привредни центар, Ново Брдо

„Овуда су се кретали трговци и војници према старом граду. Али је постојало и стражарско место на овом путном правцу, по коме је село и добило име“, прича Станислав Којић.

Од старијих мештана Страже могу се чути и легенди о пореклу и имену села и оне се вековима преносе с колена на колено. По једној од њих српски цар Душан је пролазио овуда и у једном мементу су му се поломиле кочије. Мештани су цару и његовој свити притекли у помоћ како би поправио кочије. Цару притом нису дозволили да сиђе јер су сматрали да није био ред да цар гази по лошем друму. Они су чували стражу док кочије нису сасвим поправљане. По истој легенди цар Душан је хтео да се одужи мештанима и да им плати за указану помоћ, али они нису желели новац већ су га замолили да им да још мало земљишта да обрађују и прехрањују породице. Цар је услишио њихове молбе и даривао им имање. Замахнуо је руком попевши се на брдо и показујући рекао: „Све ово што видите, све је ваше“ и тада се село проширило. Тако је и данас атар села највећи, а простире се до Коретишта, Станишора, Драганаца, Зебинца и Брасаљца.

Мештани су размишљали како да назову сав тај простор који добише на управљање и на предлог цара Душана селу дадоше име Стража. У селу и данас постоји шумовит предео која је добио име „ Царев забел“ по успомени на место где су мештани цару поправили поломљену кочију.

„Јанко и Сава надмудрили Турке – обновили запаљено село“

Друга легенда говори да су Турци у потрази за скривеним благом запалили село. То су учинили из освете јер мештани нису желели да кажу где је скривено благо. Немилосрдне Османлије поубијале многе житеље, а младиће и децу одвели у јањичаре. Преживела су браћа Јанко и Сава који су једини знали место закопаног злата. Надмудрили су Турке тако што су се договорили да се сакрију на различита места. После неког времена, када су Турци отишли из села, Сава и Јанко су се по договору поново састали. Пронашли су се тако што је Сава запалио ватру како би брату показао место где се скрива. Јанко се, вели легенда, попео на један велики камен и у даљини видео дим, те у Стражи и дан данас постоји место звано „Јанков камен“ .

Схвативши да је то знак од његовог брата Саве, Јанко је кренуо у том правцу. Пришавши месту где се скривао његов брат, најпре је угледао његову главу те се и данас место изнад села зове „Савина глава“. Браћа су се састала и договорила да обнове запаљено село.

Из године у годину ђака све мање

Школа у Стражи ради као истурено одељење школе „Бора Станковић“ из Коретишта. Школа је од 1991. године осморазредна. Број ученика се из године у годину смањује.
У селу постоји и амбуланта која је отворена 1982. године.
Мештани се водом за пиће снабдевају се из својих бунара или преко гравитационих водовода. У махали Мали камен на месту Џигеров лаз, постји извор живе воде “врело“.

Црква Свете Петке из 14. века – симбол и понос села

На једном крају махале Петровци, окружена столетним храстовима, налази се камена црква Свете Петке из 14.века. Виша пута је пострадала, а према историјским записима из темеља је обновљена 1870. године, када и манастир Драганац.

Светиња, на коју су мештани Страже посебно поносни, дуга је 15, широка седам, а висока девет метара. Њен кров краси камени крст. Источна половина унутрашњости цркве је живописана и на њој су сачуване старе фреске према олтару, где је и стари иконостас из 1871. године. Друга половина није осликана фрескама. Поред цркве је и сеоско гробље, а у црквеној порти и данас постоји огромни храст чије је дебло пречника нешто више од једног метра. Оно што је карактеристично за ову цркву јесте јединствена фреска на којој је приказана чума. У селу живи легенда да је чума (како је народни назив за кугу) убијала људе у овом месту, те су је једног дана на превару ухватили и оковали у ланце и договорили се с њом да не дира више људе, а заузврат они су морали да одржавају хигијену у кућама.

На фресци у цркви она је насликана са бивољим роговима док глава подсећа на псећу, а такође има и реп, а ноге су до изнад колена голишаве и подсећају на људске, укључујући у велика стопала.

Фреске у цркви дело двојице дебарских мајстора

Зидно сликарство у цркви Свете Петке као и иконостас дело су мијачиких зографа Весилкова и Вене ( Илиевича) Косотва из Дебра и настало је у периоду од 1871. до 1872. године. На фрескама су приказани светитељи који су имали важну улогу у свакодневном животу заједнице, као исцелитељи и заштитници.

На јужном зиду насликан је Свети Харалампије са чумом, јер се веровало да он има заштитничку моћ од куге и да је заштитник животиња од заразних болести.

На једној од фресака у цркви насликан је и Свети Модест, који се сматра заштитником стоке, као и земљорадника.

Сеоска слава је Света Петка и она се светкује 8. августа. Тог дана долазе бројни верници, не само из овог места већ и околних.

У Стражи постоји и црква Светог Николе, која је у 16.веку била манастир. У махали Космата постоје темељи још једне старије цркве која потиче из римског периода и то место је познато као црквиште. Постоје још и остаци православне цркве у месту званом Грешето, а на раскрсници пута који води за манастир Драганац као и на реци званој Клисура.

Јанко и Сава утекли чуми

Трећа легенда о Стражи каже да су село подигли браћа Јанко и Сава, након што је чума ( куга ) пре око 300 година уморила готово све људе у том крају. Док је чума харала селом њих двојица су побегли, свако на своју страну. Јанко је отишао ка селу Макреш и сакрио се испод неког камена, док је Сава на супротном брду пронашао заклон. После неког времена Јанко је запалио ватру, а Сава се обрадовао диму и пошао је да види ко се још спасао од чуме. Браћа падоше један другом у загрљај и одлучише да поново оживе село.

На нас су сви заборавили

Судбина села је по свему судећи била везана за Ново Брдо. Онда када је, надалеко чувени град утихнуо са њим су уминуле и сеоске страже, а када су мало пре рата 1999. године утихнуле машине за копање и пренос руде убрзо су и мештани овог али и суседних села пошли, трбухом за крухом, у потрагу за извеснијом будућношћу.

Богато фрескописана црква најбоље говори о имовинском статусу ондашњих житеља Страже, на жалост данас је ово пасивно планинско село. Већина мештана живи од мањих новчаних примања које исполаћују Република Србије или привремене косовске власти.

Земљорадња и сточарство нису замрли, али већ дуже време стагнирају.

Горан Симијоновић (36) један је од мештана који се баве земљорадњом. Каже да се вратио обрађивању земље, пре свега из голе егзистенције јер су примања у домаћинству мала и недовољна за потребе његове петочлане породице.

Златни момак из Страже – параолимпијац Иван Цветковић

Мештани Страже али и сви Срби са КиМ јако су поносни на Ивана Цветковића. Овај 28-годишњи, како га многи зову златни момак, освојио је недавно прво место у трци на 400 метара на европском такмичењу за параолимпијце у Пољској.

Цветковић је учествовао и на бројним такмичењима и освајао медаље, међу осталима и сребрну медаљу такође на европском првенству у Берлину 2018. године.

Иван живи у својој кући недалеко од црке у махали Петровце. Свакодневно, како каже тренира, трчећи по локалним путевима, падинама и ливадама, а велика жеља и циљ су му да учествује на светком првенству за паралимпијце које би требало да буде одржано наредне године као и на наредним олимпијским играма.

С поносом каже да је из Страже где му живе, родитељи, браћа, пријатељи и родбина.

„Где год да се нађем поносно представљам боје отаџбине, трчим за своје село које носим у срцу, поносно јер сам Србин са Косова и Метохије“, истиче Цветковић.

Б.М.

Original Article

Originally posted 2021-09-26 08:26:31.

Грнчар је најстарије насеље у Горњој Морави. Бројни археолошки локалитети из различитих периода сведоче о дугој историји овог места у коме данас живи близу 400 Срба. Маскенбал „Бабе и деде“ специфична је традиција овог краја иако је поред хришћанских задржао бројне паганске елементе у себи.

На око пет километара југоисточно од Витине, подно брда Прибојa, у плодној котлини око реке Грнчарице налази се питомо село у коме данас живи близу 400 Срба. Да ли је река добила име по селу или село по реци дилема је и за мештане, али смо научили да овде живе „старинци“, односно они који су ту од памтивека и мештани који су се овде населили из Владичиног Хана и Ниша.

Дуга је и интересантна историја овог села, прожета бројним легендама и предањима. Једно од њих каже да је грнчарски занат пре више векова у византијско време био доминанто занимање становништва у овим крајевима, те је и по томе село добило име. У атару Грнчара пронађени су бројне посуде, глинене и земљане, али и ћупови. Један такав ћуп висине чак од око једног метра ископан је 1922. године и дан данас се чува у једној од породица у селу.

Сасе је доводио Краљ Стефан Урош

На територији Грнчара постоје и трагови рударства, које је како историјски подаци бележе, било највише у време српских владара Немањића. Краљ Стефан Урош је и у ове крајеве доводио Сасе, који су били вични рудари. Имали су своје насеље, а трагови њиховог живота и данас су уочљиви. Недалеко од Грнчара налази се место које се зове Шашаре а тај назив је добило по својим грађанима.

Грнчар село најстарије

Аутор бројних монографија о селима у региону Косовског Поморавља и криворечког краја, Станислав Којић истиче да је Грнчар најстарија насеобина у горњем току Биначке Мораве.

„Многи трагови старих цивилизација сведоче о томе колико је ово село старо, а то су пећине, палеолитског станиште из 6.000 године пре нове ере, код утврђења Каљаја – Градишта, Селишта, Црквишта, на брду Прибоју и на другим местима. Емил Черешков наводи у књизи „Римљани на Косову и Метохији“: „Изнад села Грнчара формирано је пространо насеље које се у извесној позној фази спушта уз саму обалу Врбовачке реке“. О томе сведоче и стара гробља код Селишта и пронађени саркофаг 1971. године. Још увек постоје остаци зидина старог утврђења са удубљењима некадашњих бунара на брду Каљаја из римског и византијског периода, од II до XIV века, као из доба Немањића, када су се овде одвијале рударске активности и развијала српска средњовековна насеља. Пећина у Грнчару, као палеолитско станиште, уписана је у „Споменичку баштину Косова и Метохије“, као „заштићено културно добро“, заједно са брдом Прибој као: „археолошки локалитет“ и брдо Градиште са остацима утврђења „Каљаја“. Трагови илирских племена срећу се код цркве Св. Николе у Грнчару где има остатака старих гробница тзв. тумула, које су биле специфичне за тај историјски период од VIII – VI века пре нове ере- наглашава Којић.

Црква Светог Николе – Албанци је минирали на Велики Петак, мештани је поново подигли

У Грнчару је данас богослужбено у функцији црква Светог Николе. Некада је она била манастир, а о томе непогрешиво сведоче остаци конака непосредно испред мале пећине, изнад које је подигнута. Постоје и записи о овоме који се чувају у Хиландару на Светој Гори.

Темељи манастирског конака су откривени приликом припремања терена за асфалтирање пута до цркве у Грнчару 17. августа 2018. године.

У селу су постојале и православне цркве Свете Петке, Светог Петра и Светог Јована, које су пострадале, али њихови остаци још увек постоје.

„У рукописној књизи лавре Светог Атанасија на Светој Гори 1560. године спомиње се стара црква Св. Николе у Грнчару. На темељима овог средњовековног манастира 1923. године изграђена је црква Св. Николе, која је реновирана 1976. године. Годину дана после бомбардовања НАТО-а и доласка међународних војних снага на Косово и Метохију, 28. априла 2000. црква је минирана од стране Албанаца и то на Велики петак. Тада је оштећена и пећина испод саме цркве, где су амерички војници КФОР-а ископали ковчег блага и однели као свој плен за Америку. Црква Св. Николе обновљена је и освештана 8. 8. 2008. године“, непогрешиво казује Станислав Којић.

„Бабе и деде“, традиција која и данас живи само у овом крају

Пећина подно цркве, у средњем веку је служила као испосница монасима који су се у њој подвизавали водећи богоугодни живот.

„То је мања пећина неправилног многоугаоног облика, са две ручно издубљене полукружне нише и каменим престолом – жртвеником. Овде је некада било касноантичко паганско светилиште. Отуда и стари обичај да се трећег дана Васкрса овде организује тзв. маскенбал „Баба и деда“ који је типичан само за ово подручје Горње Мораве“, прича Којић

Обичај који у суштини представља паганско-хришћанско наслеђе, а слави буђење природе и њену плодност у општини Врбовац-Клокот се организује сваке године. Васкршњи маскенбал овде називају „Баба и деда“. Занимљивио је да се у само неколико километара удаљеној Могили иста светковина одржава али у време саборних дана Теодорове суботе и Марковдана, док се у Клокоту организује за Светли петак и Петровдан.

Воденица и данас меље, а клијентела пробрана

Извор лековите минералне воде на узвишењу Слатина и данас постоји. Мештани благо минералну воду вековима користе за пиће. Умеју и да одведу госта до извора и похвале се овим даром природе.

До краја другог светског рата у атару овог села, а дуж Грнчарице постојало је чак 26 воденица. Старији мештани се присећају да је некада на реци постојала и „ваљавица“, односно посебно место где се “ваљало клашњено платно“ које се израђивало од конопље. Воденичко коло у Грнчару ни дан данас није утихнуло. Чује се његов пој у јединој преосталој воденици. Једној од две „живе„ у овом делу Косова и Метохије. Друга се налази у око пет-шест километара удаљеном селу Бинча.

„Ово је стара воденица. Потиче још из средњег века. Ко зна колико има година, вероватно преко 300. Мој чукундеда је млео жито у њој, а пре њега и чукун – чукун деда и други преци. Сад у њој радим ја са мојом породицом и мој брат од стрица“, објашњава Станислав Влајковић из Грнчара.

Камена воденица је неколико пута обнављана али је њен архаичан изглед сачуван.

„Пре неку годину радили смо кров и променили смо воденички точак, јер се то кроз време троши“, прича Станислав, који на наше питање да ли је у воденици било вампира кроз смех одговара:

„Ха-ха-ха-ха , какви вампири. Не знам у другим воденицама како је, овде их нема. Макар их ја нисам срео. У овој воденици мељем брашно од своје 20-те године и ноћу сам спавао и често ишао и два километра уз реку чак у шуму да одвратим воду, кад је било потребно у пола ноћи и никад нисам срео вампира. То су измишљотине. Стари људи измишљали некад те приче о вампирима да плаше децу да не скитају ноћу“, прича деда Станислав.

Воденичар и данас има пуне руке посла, муштерије и Срби и Албанци који воле брашно самлевено на традиционалан начин. Кажу да је качамак од белог кукурузног брашна самлевеног на овај начин посебно укусан. Мало је оних који то знају и воле, али воденичар зато постоји, на вратима старе воденице исписан је број телефона да муштерија у које год доба наиђе може да позове за услугу.

„Ту…. скоро…. Албанац из села Садовина, донео ми је чак 70 џакова раженог жита да му самељем“, вели Станислав.

Каже да је спреман да сваког поучи воденичком послу како своје наследнике тако и друге, али да на жалост млади нису заинтересовани за овај посао.

„Не знам шта да вам кажем, за сад ради воденица, а кад ми старији одемо, ови млади ако хоће да раде нек раде, ако неће нема се ту шта. Оно што ме брине јесте да и из нашег села млади одлазе. Иду у Србију или где се снађу да пронађу неки стални посао. Е, то је оно што није добро, јер без младих нема будућности“, прича Станислав.

„Воденичко коло овде још пева, а докле ће то само Бог зна“, додаје.

Грнчарци се одужили великанима српског спорта

Село Грнчар је на инсистирање мештана код надлежних органа, 2015. године добило улицу која носи име најбољег светског и српског тенисера Новака Ђоковића. И то није све…. Ова улица су укршта са улицом Саше Ђорђевића, једног од најбољих српских кошаркаша. Житељи који живе у овој улици, али и други мештани посебно су поносни на то и истичу да им је велика жеља да једног дана Ноле и Саша посете њихово село. Надају се да ће до тога доћи. Кажу да у селу има доста улица и да међу српским спортистима има још кандидата.

Девојка одала тајну

Када су извођени радови на изградњи пута Врбовац – Летница 1971. године, на једној деоници ископан је стари гроб у коме је откривен камени саркофаг.
Станислав Којић, из Врбовца, који се бави истраживањима свога краја и других места на Косову и Метохији каже да су католички свештеници однели тај саркофаг у Летницу, а након тога је он предат музеју.
„ Према легенди, то је вероватно била девојка која је Византинцима одала тајну како да освоје римско утврђење на Каљаји. Ова девојка је изашла изван утврђења, ишла је на извор. Ухваћена је, а када су је упитали како се може освојити тврђава, рекла је:
„Где се ујутру појаве први сунчеви зраци на тврђави, ту је најслабије утврђење“.
Када је одала тајну заробљену девојку су пустили, али пошто је тврђава освојена, она је нађена мртва. Због одавања тајне убили су је њени сународници. У знак захвалности за одавање тајне и освајање тврђаве ова девојка је балзамована. Пошто је нађен још један саркофаг са мушкарцем, највероватније је да су обе особе биле из племићке лозе“, објашњава Којић.

„Старо, старо ми дајте, оно што мирише на струк босиљка“

Времешнији становници Грнчара с носталгијом се сећају минулих времена. Кажу да су садашња технолошка достигнућа, нарочито из домена информационих технологија учинила живот људима лакшим, али истоврмено да су се људи на свој начин отуђили једни од других и да нема више оне топлине ко некада.

„Знате оно кад Бора Станковић у причи „ Стари дани“ каже: „ Старо, старо ми дајте, што мирише на струк босиљка“. Е тако некако и ја осећам. Јесте сада живот лакши, али се брзо живи. Та брзина је ушла и у мале сеоске средине. Нема више оног дружења, оне топлине. Раније, на пример, људи дођу на славу. Знало се где је чије место. Стари причају, милина да их слушаш, а данас све то изгледа другачије. Данас људи седе једни поред других и причају преко мобилних телефона, у очи се не гледају“, кроз шалу у којој је нажалост и много истине прича Богосав Крчмаревић (56) из Грнчара.

Радо се присећа старих времена и вели да се више радило али и да су људи били срећнији.

„Међутим, радује ме да се народ полако враћа својој светој православној вери. Комунистичко време је оставило лоше трагове и овде у нашем селу. У цркву људи нису смели слободно да иду. Хвала Богу што данас није тако јер без вере у Бога нема нам будућности и ничему добром нико не може да се нада“, закључује Богосав.

Б.М.

Original Article

Originally posted 2020-06-25 10:18:13.

Зоран и Стојанка Савић из Партеша код Гњилана живе од социјале. За лечење најмлађег сина Илије немају довољно новца, средњи Никола је у 21. години изгубио живот у саобраћајној несрећи, а најстаријег су Албанци изболи ножем. Живе на свом имању и боре се са свакодневним проблемима.

Кад одшкринете велику металну порту, како се у овом крају називају врата која углављена у високи бетонски зид крију авлију,стамбени и економки део домаћинства од улице, затиче вас несвакидашњи призор, мала и скромна кућа у коју се улази из економског дела дворишта.

Уместо улазних врата, од кокошака размилелих по дворишту, улазни део у кућу штити мала жичана капија уоквирена летвицама.

Домаћини љубазни, срећно што нас виде, нуде кафу и ракију.

Живот се „својски“ постарао да Зоран и Стојанка, иако у најбољим годинама, изгледају много старије. Несрећни случај у породици, напад Албанаца на њиховог средњег сина који је избоден ножем, болест најмлађег Илије и константна немаштина, урезали су нове боре и придодали беле власи њиховим главама.

У жељи да нам покаже где живи, Стојанка нас најпре уводу у недовршен трем, који је уједно и предсобље, вешерница, шпајз и остава.

„Туј ми је све, туј држимо и брашно и компире, зими склонимо да не смрзну. Ко што видите све је одграђено, тој ни је и тераса и пролаз за башту, туј перем пљачке“, објашњава нам Стојанка водајући нас кроз озидну, не нарочито осветљену просторију.

Додаје да би волела да има новаца да се предсобље омалтерише, а жичана замене правим улазним вратима. На кући која влажи Савићи прижељкују фасаду па када им у госте дођу ћерке и зетови да имају где да преконаче.

У читавој кућу функционална су 60 квадрата у којих је стао дневни боравак, са трпезаријом и кухињом, једна спаваћа соба и недовршено купатило. У том простору живи ова четворочлана породица. Од социјале коју примају и нешто мало новца који Зоран заради, поправљајући ситне кварове у својој импровизованој радионици, има се тек за основно. Највише пара одлази на лечење деветогодишњег сина Илије чије редовно лечење у Нишу кошта и представља велики издатак породици.

Да једна мука никада не стиже сама знају Савићи још од смрти средњег сина, који је 2015. година страдао у саобраћајној несрећи.

И ту нажалост, несрећи која се надвила над овом породицом није крај. Старијег сина и његовог друга је пре три године у селу Грнчар напала група Албанаца док су излазили из кафића.

Покушавајући да спаси друга од сигурне смрти нападачи су Зорановог и Стојанкиног сина изболи ножем, наневши му тешке повреде у пределу бубрега.

Последице и данас осећа, а родитељи су га склонили на сигурно, код старије сестре у Јагодину где ради, зарађује и, кажу, стиже чак и да новчано помогне родитељима.

„И даље осећа последице, добио је притисак“, прича мајка брушући сузе крајем од мараме.

Онда погледа према Илији који је весело јурцао за кокошкама по дворишту и кроз плач додаје:

„Све муку би заборавила само да ми је он добро, за њега да се нађе лек и да имамо паре да га водимо по лекаре“ , рече и позва нас да уђемо у кућу.

„Газде можда несмо, ал знамо што је ред, изолте на кафу и ракију да се унутра попричамо“, позва нас Смиљана у њен и Зоранов скромни дом.

Унутра по зидовима уредно поређане фотографије деце синава и кћери. На улазу у дневни боравак умрлица пострадалог Николе. На сваком зиду унутар куће његове урамљене фотографије. Из младалачког погледа види се жеља за животом који је нагло прекинут у 21. години.

„Ето овде седнем на кревет и туј су ми поређане слике од сви, кад ми тешко гледам и разговарам сас њи памет да ме не пушти“, прича кроз сузе Стојанка и додаје:

„Нема за мајку већа казна него да надживи дете и да жељује за оне што су гу живи ал далеко“, рече и хитро, одсечим кораком пође по џезву и шољице за кафу, свесна да јој је живот спрмио такву судбину, ваља јој је зато и име које носи предодредило да сваку муку стоички поднесе.

Иван Миљковић

Original Article

Originally posted 2020-07-07 20:39:30.

Неколико километара изнад Косовске Каменице налази се насеље Свети Јован, тако названо по старом манастиру који је овде подигнут још у 14. веку, тврде мешани, мада, историјски подаци казују да се црква у списима први пут помиње два века касније.

Било како било, црква и данас постоји, па и засеок које је име добио по њој али у њему данас нико не живи.

Десетак кровова напуштених кућа, окућница и штала, црвене се испод густих крошања дрвећа сведочећи сваком незнанцу и путнику, кога овде само сигурна намера може да доведе, да је ту било село. Јединог мештанина, Трајана Арсића нисмо затекли у селу. Сазнали смо да с времена на време обиђе кућу и село а да сада живи у Косовској Каменици.

Уским макадамским путем враћамо се назад, скрећемо десно и на малој заравни пред нама се указа камена црквица. Из накнадно дозиданог објекта крај саме дрвене грађевине, допирали су звуци народне музике, унутра људи за столовима препуним ића и пића, веселе се.

„Данас славимо сеоску славу „Ивањдан“ сваке године се овде окупљамо, прво на служби, а после да се провеселимо и дружимо“, прича нам Радован Михајловић из оближњег села Беривојца.

Веселог лика са дрвеном фрулом коју је, каже, сам изрезбарио од врбовог дрвета, дочекује нас и Живко Стојковић из села Гризиме у околини Косовске Каменице.

„Срећан празник“ – рече и онда засвира ужичко коло у своју фрулу, лепша и срдачнија добродошлица није нам требала.

„Овде је за Светога Јована увек пуна порта народ. Сад због овуј корону људи се плашив, ал опет доодив да се помоле Богу и упале свећу за здравље“, говори Живко, живахан и весео старац како му и име говори.

О цркви се све до 2007. године бринуо Љуба Арсић, отац јединог мештанина засеока Свети Јован, Трајана. Када је Љуба умро, бригу о цркви преузео је Живорад Станковић из оближњег засеока Ограђе. Оба засеока или како их овде називају, махале, припадају Беривојцу.

Причу о старој цркву посвећеној Светом Јовану Крститељу наставља Живорад, предочивши нам податак да су 2008. године око цркве вршена ископавања и истраживања.

„Ово је некада био манастир, ево овде мало ниже су темељи а ја сам открио и нагорелу греду, коју сам после затрпао ситном земљом. Наилазили смо и на људске кости, јер као што знате око сваког манастира су се сахрањивали људи. Кости смо пошкропили вином и вратили их у земљу.“

Камен за нероткиње

Ниже од цркве, крај Глобарничког потока налази се камен, на њему много ситног металног новца, остављају га жене које желе да се остваре као мајке.

„Видите овај камен“ – показује нам Живорад руком на камени стуб, налик онима који се налазе у олтарском делу многих православних богомоља – „овде стално долазе нероткиње, помоле се Богу да их обрадује породом и Бог их обрадује. Ето, недавно је овде била једна млада из Беривојца, помолила се Богу, оставила новчић и сада је бременита. Одите да проверите ако мени не верујете“, прича Живорад.

Радостан што нас је прича заинтересовала, а у жељи да нам што више детаља о овом лепом и мистичном месту саопшти, чика Живорад успут додаје да је његово порекло из Бојника код Лесковаца, одакле му се деда после пробоја Солунског фронта доселио у Прилепац где је он рођен.

Каже нам да су у засеоку Свети Јован живело православно и католично живље али да су под притиском Турака неки примили ислам и одселили се за Турску остављајући куће, имања и богомољу у којој су се некада као хришћани молили.

Узимамо освештану Ивањданску водицу, мало од славског колача, који стајаху крај врата цркве, прекрстисмо се и кренусмо назад, уским макадамским путем кроз шумарак па кроз засеок Ограђе све до Косовске Каменице. У међувремену пут древне цркве хрлила је група људи, неки пешице, неку у аутомобилима и на тракторима, данас је празник, тако се ваља.

Застадосмо и набрасмо расцветале бокоре кантариона који су се шепурили с обе стране сеоског пута. Мештани кажу да је најлековитији онај који се убере на Ивањдан. Лек за тело убрасмо, а онај за душу оста иза нас међу зидине древне камене цркве.

Црква Светог Јована у Беривојцу

У историјским изворима први пут се помиње у 16. веку веку и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква је припадала манастиру који се налазио крај Глобарничког потока, пар километара југоисточно од Косовске Каменице. Црква посвећена Светом Јовану Крститељу зидана је каменом, у виду једнобродне грађевине са припратом, засведене полуобличастим сводом, са порталом и слепом нишом на западном зиду, односно петостраном апсидом на источном зиду.

Стил фрагментарно сачуваног живописа – део сцене Страшног суда и неколико појединачних светитељских представа – указује на 16-17. век као време настанка.

Манастир је у 19. веку опустео, а разрушена црква обновљена је шездесетих година 20. века.

Иван Миљковић

Original Article

Originally posted 2020-06-23 07:22:44.

Небојша Стојановић из Доње Будриге код Гњилана живи од социјале и онога што заради у својој вулканизерској радњи. Четворочлана породица ускоро ће добити новог члана, а домаћин је одлучан у намери да за себе и своју децу изгради будућност у родном крају.

Уколико вам се деси пех да негде око Гњилана избушите гуму на аутомобилу, једина два српска вулканизера, која раде у околини, налазе се у селима Партеш и Доња Будрига. Мештани кажу да је био још један у оближњем Пасјану, али да је престао са радом.

Небојша Стојановић се од рата на овамо бави крпљењем, заменом и балансирањем свих врста гума. Стару ћерпичару претворио је у радионицу, избио зид како би радња била окренута ка главној улици у селу и скромно, белом бојом исписао оригинални назив фирме: Цепи – лепи.

На време је, каже схватио да је за успешан бизнис битан и маркетинг, он уме да ради али и реклама мора да буде звучна.

„Они цепају, а ја лепим и док је тако биће посла“, прича Небојша кроз смех док откључава врата радионице и уводи нас у просторију не већу од 9 квадрата. У њој је сместио све што му је потребно за рад.

„Ово што видите све сам сам купио, мало по мало, како зарадим који динар, тако купим алат, јер без алата не можеш ни да радиш како треба“, прича у једном даху мајстор:

„Кад бих имао мало више пара прво бих купио машину за ове велике тракторске гуме – наставља причу – ово је пољопривредни крај, људи возе тракторе, иду на орање, исцепају гуму, ја им средим то, али ми треба доста времена, овако са том машином бих убрзао и олакшао себи посао“.

Скромна је зарада од овог посла, али будући да је у окружењу ради још само један српски вулканизер, може да се заради.

„Дођу ми у току недеље двадесетак аутомобила. Замена гуме је један евро, толико је и балансирање и то ми је зарада од 10 – 15 евра у току недеље“, не жали се Небојша.

С друге стране радионице улази се у двориште у коме се налази мала, али с укусом уређена породичан кућа.

Дочекује нас Небојшина супруга, а из куће су убрзо истрчаше пред нас и три ћерке, све лепша од лепше.

Стојановићи живи од социјале, дечијег додатка, онога што се заради у вулканизерској радњи и не жале се.

„Скромни смо, девојчице слушају, добри су ђаци, а на путу је и четврто дете – каже Небојша и додаје – где има за три има и за четири, даће Бог!“

Небојшин брат Ненад Стојановић има четворицу синова и свештеник је у Храму Светог Саве у јужној Митровици, открива нам поносно домаћин и у шали додаје: богата је она кућа где је много деце, јер пара и деце никад доста!

Иван Миљковић

Original Article

Originally posted 2020-06-20 08:10:13.

Види ову лепоту, зар ово да оставиш? – рече домаћин, погледа у мене па у широко поље.

На самом рубу Пасјана, на месту где се узвишење, са кога се поносно уздиже нова болница, лагано спушта у широко поље, налази се кућа породице Серафимовић. Недовршена, неомалтерисана – ни довољно велика, а опет није ни мала. У њој кажу, довољно места за шесточлану фамилију.

Њихов сокак није асфалтиран, земљани је, прави сеоски, води до авлије кроз коју пројури по која кокош. Одавде се поглед спушта ка непрегледном пољу. Сто нијанси зеленог напуни око сваком ко са маленог балкона породичне куће погледа у правцу равнице.

На јунском ветру лелуја недозрело пшенично класје и модрозелено лишће кукуруза, по други пут окопаног и ослобођеног корова. У овом делу села кућа Серафимовића је једина црвена, нема фасаду, трагови минулих лета и зима видљиви су и на прозорима и улазним вратима крај којих се мала Андријана, унука Јовице, главе породице, игра са маленим кученцетом.

„Зове се Пуфница, ја сам му дала име“, каже малена док руком прелази преко његове сиво-браон длаке.

Данијела, вредна и хитра жена средњих година, прилази нам и са осмехом на лицу говори.
„Тој ми је унука од ћерку, синови се нису оженили, један је ту куде кућу, а овај други ми је у Србију“.

Мајчинским инстинктом вођена, предосетила је шта хоћу даље да питам па настави да прича правдајући одлазак старијег сина из села:

„Мораја да оде због посо. Сад тамо ради и на нас ни помаже, ето и овој млађе – руком показује на млађег сина – оће да оде, завршија средње економску, да га школујемо даље немамо и он ће ми оде“, рече немоћно слежући раменима.

Све је у овом домаћинству било другачије док је Јовица могао да ради и у њиви и у штали. Крпио се крај са крајем, није било превише свега али је ипак било довољно.

„Сад не могу ништа, оперисали ме од срце и морам да се пазим“, прича нам Јовица. Трагови операције од уграђеног бај-паса видљиви су на делу врата и изнад леве руке.

„Ја не могу да радим, за све се сада брине жена и синови. Стареји је у Србију и доста ми помаже. Шаље ми лекове отуда, ја минималац примам 11 иљаде, а четири морам одма да дам за лекови, па види сад какој је“, објашњава Јовица.

У селу је сада мирно, живи се добро, причају нам Серафимовићи, али некада није било тако, њихова кућа је била на удару Албанаца из суседног села Влаштица.

„Село је било нападано после деведесетдевете али смо били сложни и пружали смо отпор, пуцали су на нас, а наша кућа је била задња. До касно су нас Албанци провоцирали али смо издржали све“, присећа се Данијела.

Онда нас води до баште и руком показује место где су Албацни 2004. године истукли њеног свекра у по бела дана и отели му три краве које је истерао на испашу.

„Украли су нам тад три грла, две краве и једну јуницу, само теле ни остало. Па смо купили краву и њу гу украли на вр годину дана“.

Данијела открива да је на суђену њен свекар препознао лопове али да му је после првог рочишта пришао адвокат и дискретно га упозорио да је боље да повуче тужбу јер има доста мушких глава у кући које би требало да сачува.

„Свекар ми је причао да је двојицу познао. Један је био из Урошевац, други из село Трновац близу Бујановац, а за трећег се сумња да је био или из Влаштицу или из Жегру“, говори Данијела и прича да је две године пошто су га Албанци претукли, свекар који је уз то боловао и од астме умро.

И поред свега што су преживели, Серафимовићи су одлучни да остану на свом имању.

„Живимо и не знамо што нас чека, данас буде добро, а сутра другачије, тако ти је на Косово, никад се не зна шта носи дан, шта ноћ али ми одавде немамо где“ каже Данијела.

„Надам се да ће синови да се одлуче да остану овде, јер нигде нема боље од своје родно место“, вајка се Јовица док руку махинално пружа у правцу поља на које гледа свако јутро док пред кућом испија шољицу кафе.

„Види ову лепоту, зар ово да оставиш? – рече домаћин, погледа у мене па у широко поље.

Беше то изречена мисао која је говорила све, поглед пун одлучности и прича налик многим косовско – метохијским причама, на жалост, још увек неиспричаним.

Пише: Иван Миљковић

Original Article