27.5 C
Prizren
субота, 11 јула, 2020
Naslovna Blog

Zvono sa Sputnjika pokrenulo zvono Bogorodice Ljeviške u Prizrenu

Zahvaljujući vašoj emisiji, narod se probudio, posebno ljudi iz državnog vrha, do kojih sam ranije više puta pokušavao da dođem. Dobijao sam odgovore, ali sve je ostajalo na obećanjima. Ali hvala Bogu, čulo se to vaše zvono, zvono sa Sputnjika, i pokrenulo je zvono Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, kaže otac Đorđe Stefanović.

Zvono Crkve Bogorodice Ljeviške, posle 16 godina od pogroma, kada je palo, jer su u požaru izgorele grede zvonika, ponovo odjekuje gradom na Bistici. O svetinji koja sija i bez struje i čeka obnovu, Sputnjik je pisao tokom posete Kosovu i Metohiji krajem prošle godine. Na licu mesta smo se uverili da baština značajna za celo čovečanstvo, ne samo da nije obnovljena nakon rata, već da i dalje propada.

Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.
© Sputnik / Senka Miloš
Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

Sputnjik pokrenuo zvono Bogorodice Ljeviške

Mladi sveštenik Đorđe, koji sa suprugom i bebom boravi iza zarđale bodljikave žice kojom je Ljevišku obmotao Kfor, tada je pozvao na obnovu crkve, pa veruje da je upravo naša priča, pokrenula obnovu hrama.

On ne može da obuzda radost zbog činjenice da zvono ponovo odjekuje gradom. Objašnjava nam koliko je dug i težak bio put do obnove zvonika i povratka zvona. Silne dozvole trebalo je prikupiti, kako od našeg Zavoda za zaštitu spomenika kulture, tako i od lokalnog, kosovskog. Posle dugotrajnog sabotiranja u stilu, fali ti jedan papir, uspeli su, kaže otac Đorđe.

„Umilostivili su se i dali nam dozvolu, nadamo se da ćemo zvona uskoro i naštelovati, da se čuju dvotaktno. Trenutno udaraju samo u jednu stranu, da tako kažem, ali to ćemo srediti u naredna dva, tri dana. Treba da ojačamo kontrategove. Onda ćemo zvoniti češće, kad budemo imali bogosluženja, ali i ovako, kad nam je dosadno. Komšija peva po pet puta dnevno, a ja makar jednom da zvonim, biće dovoljno“, kaže u šali vedri sveštenik poreklom iz Valjeva.

Zvono je palo, jer su u požaru 2004. izgorele grede zvonika.
© Foto : Đorđe Stefanović
Zvono je palo, jer su u požaru 2004. izgorele grede zvonika.

Vaskrslo je zvono, vaskrsnuće i crkva

On dodaje da je zvuk zvona sa Ljeviške veliki blagoslov za Srbe koji žive u Prizrenu, danas ih je svega desetak, a bilo ih je 12 hiljada.

Kada su prvi put pre nekoliko dana udarila i pozvala na molitvu, zvona su se čula i u centralnoj Srbiji, Crnoj Gori, u dijaspori, svuda u svetu gde žive pravoslavni hrišćani, objašnjava naš sagovornik, jer Ljeviška nije samo jedna od najstarijih i najlepših, njena simbolika je najvažnija.

„Za vreme Turaka zvonik je uništen i podignut minaret, ali hvala Bogu,vaskrsao je naš zvonik. Sada je i drugi put vaskrsao i to je velika stvar, pre svega za nas ovde. I freske su bile premalterisane, pa su ugledale svetlost dana, imaju ožiljke, a 2004. su zagaravljene, ponovo su im zatvorene oči. Kako njima, tako i nama. Ali hvala Bogu, jedan deo je očišćen, nadamo se kompletnom čišćenju. I ono što je najbitnije, da se ta zlodela više ne ponove nikad“, kaže ovaj sveštenik.

Novcem iz budžeta Republike Srbije obnovljen je i krov svetinje pod zaštitom Uneska.
© Foto : Đorđe Stefanović
Novcem iz budžeta Republike Srbije obnovljen je i krov svetinje pod zaštitom Uneska.

Ministarstvo kulture Srbije je za sanaciju zvonika i zvona crkve, dalo više od dva milona dinara, a projekt obnove uradio je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Priština, koji danas radi u Leposaviću.

Obnovu hrama pomaže i narod

Otac Đorđe Stefanović se nada da obnova neće stati kod zvona, uostalom, reč je o spomeniku pod zaštitom Uneska. Obnovljen je i krov svetinje, s sada je potrebno da se očiste freske od gareži iz požara tokom pogroma, da se obnovi drenaža objekta, a nada se i dekorativnom osvetljenju.

„Dobili smo neka obećanja od države da će sve biti urađeno, ali ono što je takođe važno, dosta ljudi se interesuje za crkvu, recimo Udruženje “Svi za Kosmet”, koje pomaže Narodnu kuhinju, crkve i narod uopšte. Oni u Metohiji kupuju mehanizaciju i domaće životinje, da bi ljudi mogli da prežive. Sad su rešili da prikupe i sredstva za Bogorodicu Ljevišku. Nećemo odustati, bićemo uporni dok god ne završimo posao, potpuno obnovimo svetinju“, ističe ovaj mladi sveštenik.

Jedinstvena freska Bogorodice Ljeviške.
© Sputnik / Aleksandar Milačić
Jedinstvena freska Bogorodice Ljeviške.

Na kraju razgovora za Sputnjik kaže da je trenutno jednako važno da se smiri siuacija sa koronavirusom, jer je Ljeviška tu da bi nas sabirala u molitvi.

„Kad ovo prođe, očekujem mnoštvo ljudi u crkvi na molitvenom sobranju, zato nam ju je kralj Milutin i ostavio. Hram slavi Uspenje Presvete Bogorodice, mnogi su se najavili da će doći na slavu. Nadam se da će tako i biti“.

Kako saznajemo u Ministarstvu kulture postoji plan kompletne obnove ove svetinje. „I pored opstrukcija Prištine i Uneska, Beograd će učiniti sve da hram važan za celo čovečanstvo ponovo zasvetli“, kažu u Ministarstvu.

Sramota za Unesko i sve koji treba da brinu o njoj - garež i mrak u oltaru Bogorodice Ljeviške.
© Sputnik / Dejan Simić
Sramota za Unesko i sve koji treba da brinu o njoj – garež i mrak u oltaru Bogorodice Ljeviške.
https://rs-lat.sputniknews.com/zivot/202007101122970000-zvono-sa-sputnjika-pokrenulo-zvono-bogorodice-ljeviske-u-prizrenu/

Obnova Crkve Svetog Pantelejmona u Prizrenu

Даске уместо прозора на Цркви Светог Пантелејмона (Фото архива З. Гарића)

Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Priština sa sedištem u Leposaviću izradio je projekat obnove Crkve Svetog Pantelejmona u Prizrenu. Ova crkva, proglašena za spomenik kulture 1970. godine, danas je zapuštena, prekrivena korovom i ozbiljno oštećena, a krov se urušio u unutrašnjost crkve.

Autor projekta obnove je Zoran Garić, arhitekta konzervator zavoda.

Mala Crkva Svetog Pantelejmona, dimenzija 3,95 puta 3,95 metara, više puta je devastirana u osmansko vreme, a paljena i pljačkana 1999. i 2004. godine u Martovskom pogromu.

Krov i svod crkve su uništeni u toj meri da postoji mogućnost da padnu a samim tim i uruše celu crkvu.

Vrata i prozor nedostaju, a sa zidova su počupani vodovi elektroinstalacija. Na prozoru i vratima su kao privremena mera zaštite postavljene daske.

Crkva Svetog Pantelejmona obnovljena je 1937. na temeljima starije srednjovekovne crkve.

Posvećena je velikomučeniku Pantelejmonu, iscelitelju i zaštitniku bolesnih. Prizrenci se 9. avgusta, na dan slave Svetog Pantelejmona, okupljaju i provode celu noć oko crkve, kao na saboru.

Obnovu je iniciralo Društvo prijatelja manastira Svetih arhanđela kod Prizrena, a donacije mogu da se uplate na račun Crkvene opštine Prizren.

Secanje na Prizren 10 SPASOVDAN

NIJE ZA NJU – DAJ MI ZNAK (OFFICIAL VIDEO) Klavijature: Aleksandar Šošević

 

Bend: Nije za nju

Facebook : https://www.facebook.com/NIJE-ZA-NJU-…

Muzika i tekst: Branimir Knežević

Vokal: Branimir Knežević

Bas: Slobodan Bogdanović

Gitara: Dušan Janićijević

Klavijature: Aleksandar Šošević

Bubanj: Goran Ljuboja Trut i Milan Marić

Aranžman i audio produkcija: Srđan Paković i Marko Peljević

Video produkcija: Marko Todorović

Kamera: Ilija Marjanović

Glumac: Saša Palić

Jedinstvo 03.03.2020 : Preostalo stotinak Srba u šest sela Sredačke Župe

 

U 16 sela Sredačke Župe danas živi oko 8.000 stanovnika, najviše Bošnjaka i tek nešto više od 100 Srba. Najviše ih je u Mušnikovu oko 60, Drajčiću 15, Gornjem Selu 7, Sredskoj 6, Stajkovcima 2 i Planjanu 1. Samo je Stružje čisto albansko selo, piše Jedinstvo.

Na severnim stranama, na njenom središnjem delu, 80 kilometara duge Šar planine i južno iznad Prizrena, smeštena je Sredačka Župa, sa obe strane gornjeg toka Prizrenske Bistrice.

U vreme Кraljevine Jugoslavije imala je administrativni status opštine sa sedištem u Sredskoj. U geografskom smislu Sredačka Župa obuhvata živopisnu kotlinu između Prizrena i Brezovice prema vrhovima Šare. Mnogi je nazivaju Prizrenska Župa ili samo Župa.

Sredačka Župa je zagrađena vrhovima: prevojem Prevalac, na oko 1.515 metara nadmorske visine, sa severa Ošljakom 2.212 metara, a na jugu Crnim Vrhom na oko 2.600 metara nadmorske visine. Preko nje je vodio važan srednjovekovni karavanski put Solun – Skoplje – Prizren – Skadar.

Posle 1945. godine, Sredačka Župa gubi status administrativne oblasti i sva naselja koja su joj pripadala dobivaju status mesnih zajednica opštine Prizren.

Tek nešto više od 100 Srba

U živopisnoj netaknutoj prirodi obitava 16 sela sa više od 8.000 stanovnika, među kojima je tek nešto više od 100 Srba. Do 1999. godine ovde je živelo blizu dve hiljade Srba. Pritisci Albanaca i nesigurnost su bili glavni razlog odlaska Srba iz severnih šarplaninskih krajeva posle 1999. godine. Danas je Srba najviše u Mušnikovu – 60tak , Drajčiću 15-tak, Gornjem Selu – sedam, Sredskoj – šest, Stajkovcima – dva i Planjanu – jedan. Samo je Stružje čisto albansko selo. Prema katastru iz 1977. godine Sredačka Župa, nekada opština sa sedištem u Sredskoj, je obuhvatala površinu od 163 km kvadratnih.

Sela u Sredačkoj Župi, po nazivima, ali i toponimima drugih mesta svedoče da su srpskog porekla i da su ovde vekovima živeli Srbi. U geografski očuvanoj prirodi je 16 sela: Pousko, Jablanica, Lokvica, Rečane, Živinjane, Planjane, Nebregošte, Manastirica, Stružje, Donje Ljubinje, Gornje Ljubinje, Sredska, Drajčići, Bogoševce, Mušnikovo i Gornje Selo.

Stare oronule i dotrajale kuće, mnoge pokrivene kamenim pločama i srušene, govore o iščezlom životu podno šarplaninskih vrhova. U svakom srpskom selu je više praznih kuća nego onih u kojima se živi. U školi u Drajčićima nema srpskih đaka od 2004. godine. Do 1999. godine škola u Drajčićima je brojala više od 70 učenika Srba i Bošnjaka koji su nastavu pohađali po nastavnom planu i programu Republike Srbije.

Škola je bila istureno odenjenje OŠ „Sredska” iz Sredske, susednog velikog čisto srpskog sela. Nažalost, danas nema srpskih učenika u Sredačkoj Župi. Ostali su samo stari a Albanci su. Eto, pokušali 2004. i da sruše školu u Drajčićima, govore Srbi u Sredskoj.

Preostali ostareli Srbi malo mogu učiniti da se okrenu nekoj većoj poljoprivredi, tradicionalnom stočarstvu ili drugim poslovima. Bošnjaci su ti koji se bave više preduzetništvom.

Tradicionalna orijentisanost stanovništva u Sredačkoj Župi je stočarstvo, koje tokom čitavog 20. veka stagnira. Poslednjih decenija 20. veka počinje razvoj malih preduzeća u oblastima trgovine, transporta, usluga i ugostiteljstva.

Ova oblast je poznata po velikom broju ugostiteljskih objekata gde se sprema veoma kvalitetna domaća hrana. Većina restorana je smeštena u kamenitoj dubodolini pored same Prizrenske Bistrice, iznad manastira Svetih Arhanđela, a najviše ih je u selu Rečane.

“Posle 2000. godine se pojavljuju i prva preduzeća za proizvodnju i telekomunikacije”, priča Živojin Todorović iz Mušnikova, sela u kojem je danas najviše Srba, oko 60.

U Župi trenutno radi fabrika sokova „Fruti” kod Rečana, fabrika za proizvodnju stiropora u Mušnikovu, te dva kamenoloma. Turska je pomogla zemljoradničkoj zadruzi „Selo” u Rečanu da pokrene proizvodnju čuvenog šarskog sira a urađeno je dosta i na gajenju malina.

Srpska sela u Sredačkoj Župi bukvalno su desetkovana posle 1999. a malo se učinilo na povratku. Ovde je za Srbe posao misaona imenica. Preostali Srbi, uglavnom stari, govore da žive od socijalne pomoći i penzija, a malo ko od njih može da se bavi većim stočarstvom i drugom poljoprivredom u kraju koji je uglavnom šest meseci pod snegom.

Ansambl VENAC “Еј у Призрену”

Где најрадије Венац пева песму “Еј у Призрену”? Па зна се, у Призрену! 🤗🎶

 

Prizrenske svetinje u digitalnom arhivu

Zahvaljujući entuzijastima iz udruženja „Srpsko blago”, više od 2.000 snimaka iz četiri srednjovekovne pravoslavne crkve u Prizrenu će biti stavljeno na uvid svetskoj javnosti jednim klikom „miša”

Članovi neprofitne organizacije „Srpsko blago”, koji duže od dve decenije fotografišu i snimaju srpske crkve i manastire, stvarajući digitalnu arhivu dostupnu klikom na „miša” čitavom svetu, načinili su nov korak ka vidljivosti kulturne baštine na Kosmetu. Uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, u saradnji sa Odborom za proučavanje Kosova i Metohije Srpske akademije nauka i umetnosti, oni su foto-aparatima i kamerama ovekovečili pravoslavne svetinje u Prizrenu. Zahvaljujući tome, više od 2.000 snimaka uskoro će se naći u bazi podataka ovog udruženja.

Snimanje je obavljeno tokom desetak junskih dana, u sklopu projekta „Digitalizacija i digitalna prezentacija srpskih crkvenih spomenika u Prizrenu”, a u objektivu ovih entuzijasta našle su se četiri bogomolje koje su u martovskom pogromu 2004. pretrpele vandalske napade naočigled pripadnika Kfora. Osim Crkve Bogorodice Ljeviške, koja se nalazi i na Uneskovoj listi planetarnih kulturnih dobara, ali i na popisu svetske baštine koja je u opasnosti, snimljene su Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Nikole (Tutićeva crkva) i Crkva Svetog Đorđa (Runovića crkva).

Gordana Kelić (Foto lična arhiva)

U poduhvatu je učestvovalo osam osoba: Nenad Vukićević, začetnik udruženja, Ljubomir Medenica, akademik prof. dr Dragan Vojvodić, istoričar umetnosti i predsednik Odbora za proučavanje Kosova i Metohije pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, docent Vladimir Perić sa Odseka za fotografiju Fakulteta primenjenih umetnosti, Zoran Jovanović, Vladimir Aćimović, IT stručnjak, i istoričarke umetnosti Ivana Ignjatović i Gordana Kelić, naša sagovornica. Logističku i organizacionu pomoć pružila im je Eparhija raško-prizrenska, čiji je episkop Teodosije dao blagoslov za ovaj poduhvat.

„Budući da ne postoji savremena foto-dokumentacija o ovim značajnim spomenicima kulturne baštine, naročito ne ona koja bi bila dostupna najširoj javnosti, odlučili smo da mi to učinimo u skladu s misijom ’Srpskog blaga’. Ovo je prvi put da su te četiri pravoslavne prizrenske crkve dokumentovane na ovako sveobuhvatan način”, kaže Gordana Kelić.

Crkva Svetog Spasa

Taj način je podrazumevao snimanje i fotografisanje kompletnog enterijera i eksterijera četiri svetinje sa zemlje i iz vazduha, uključujući i detalje i ornamente na fasadi, poput arhitektonske plastike, ali i unutar hramova, kao što su freske. Tamo gde nisu mogli da dopru „peške”, koristili su dron i peli se skelom na visinu od 12 metara.

„Pritom, na poslednjoj platformi skele nije korišćena zaštitna ograda, kako ne bi ulazila u kadar. Na skelu smo postavljali i teleskopsku šipku kako bismo doprli unutar malih, uzanih crkvenih kupola”, objašnjava Gordana Kelić.

Koliko je čitav posao iziskivao truda, svedoči to što su članovi „Srpskog blaga” u snimanju srednjovekovnih prizrenskih svetinja svakodnevno provodili oko 12 sati.

Crkva Bogorodice Ljeviške

„Ustajali smo oko šest, da bismo već od sedam bili na terenu. Pauze su nam bile ’s nogu’. Kad bismo se posle celodnevnog rada vratili u konak manastira Svetih Arhangela, gde smo bili smešteni kao gosti arhimandrita Mihaila i takođe napravili nešto materijala, sređivali smo snimke, utvrđivali eventualne propuste i pravili planove za naredni dan, koliko su nam stanje uma i percepcija dozvoljavali. Budući da je bio jun, vreme je bilo promenljivo: rano ujutru i uveče je bilo zahlađenja, ponekad je padala i kiša, ali kad je nailazio topli talas preko dana, nije bilo svejedno, posebno za onog ko je na skeli ili u nekom od manjih hramova, gde zbog svetlosnih uslova vrata crkve moraju da budu zatvorena, bez daška vetra. Ipak, naše zadovoljstvo zbog onoga što radimo nadjačavalo je vremenske uslove”, ističe Gordana Kelić.

Zbog obima posla, ekipa se na terenu obično delila: deo tima je odlazio u Crkvu Bogorodice Ljeviške, a drugi u ostale tri svetinje.

„Crkva Bogorodice Ljeviške je bila najzahtevnija za snimanje zbog monumentalnosti i složenog arhitektonskog sklopa. Taj hram je složeni spomenik kulturne baštine zbog visine i otežane dostupnosti određenih celina u uzanim bočnim brodovima, kuli i bočnim kupolama malog prečnika, u kojima su freske snimljene pomoću teleskopske šipke”, objašnjava Gordana Kelić.

Mučenik, crkva Bogorodice Ljeviške

Za vreme boravka u Prizrenu, dodaje ona, imali su samo prijatna iskustva s lokalnim stanovništvom i pripadnicima bezbednosnih snaga koji čuvaju neke od hramova. „Gde god da smo se kretali, svi su bili pozitivni, nije bilo ni najmanjeg incidenta”, napominje Gordana Kelić.

Osim digitalizovane arhive koja će biti dostupna na internetu, namera Udruženja „Srpsko blago” je da od načinjenog materijala napravi trodimenzionalni prikaz četiri crkve, koji će omogućiti virtuelnu šetnju kroz ove svetinje, uz mogućnost „posetiocima” da klikom na freske i pojedine delove hramova dobiju informacije o njima.

Čuvari baštine

„Srpsko blago” je osnovano 1998. u SAD, a ideja je potekla od Nenada Vukićevića, specijaliste za kompjuterski inženjering i njegove supruge Jelene, koja je lekar. Zahvaljujući donacijama srpske dijaspore u Americi, uz ulaganje u tehnološke resurse, ova organizacija duže od dve decenije stvara digitalni arhiv a od 2009. u Srbiji deluje kao udruženje građana. Do sada su entuzijasti iz „Srpskog blaga” snimili, arhivirali i na svom sajtu prezentovali više od dvadeset srpskih crkava i manastira, od kojih je sedam na Uneskovoj listi. Zbog toga je digitalni arhiv ovih čuvara baštine postao nezaobilazan resurs u nastavi i istraživanjima istočnohrišćanske umetnosti širom sveta.

Autor: Dimitrije Bukvićčetvrtak, 09.01.2020. u 18:45
Црква Богородице Љевишке: Немањићи, владари и архијереји (Фотографије Удружење „Српско благо”)
http://www.politika.rs/sr/clanak/445491/Prizrenske-svetinje-u-digitalnom-arhivu

Sebze

Potrebno je

1 kg crnog luka, ulje, so, biber, suvi biljni začin, pola šolje pirinča, slatka začinska paprika

Priprema

Crni luk krupno isecite, propržite ga na ulju vodeći računa da luk ne porumeni, nego da bude staklast. Nakon toga ga začinite, pomešajte s pirinčem i masu preručite u zemljani sud. Isecite luk na kolutove, naređajte odozgo, prelijte uljem, pospite začinskom paprikom i pecite pola sata na 220 stepeni.

Generacijo moja ” Jovanka Radivojević Kica” 1997, Nada.H.

Sećanje na Prizrensku gimnaziju

Skori susret,proslava mature,
Prohujalo četrdeset leta,
Prošli smo idile i bure,
Razišli se na sve strane sveta.

Beograd,restoran “Malo korzo”,
pesma i piće,.
Slavimo živote i naše vidjenje
Gledam one negdašnje mladiće,
devojke ko jabuke pred branje.

Ta lica me vode u daleku mladost,
u neki drugi grad,djačko doba,
gde osetismo života radost,
koje se ne zaboravlja do groba.

Zatvorenih oči prolazim poznate ulice,
idem centrom mog voljenog grada.
Odlazim do gimnazije,do učionice
Nosila je ime
” Jovanka Radivojević Kica”.

Na ulazu srećem
profesora Rakočevića,
prekrštenih ruku dočekuje me
teatralno.
Zastajem aktuelna je
“Majka Knežopoljka”,
” Marija na prkosima”,
sprema me recitalno.

Iz zbornice sa dnevnicima
izlaze profesori Vlatko,Petko,
Momira,
koja me isprati sa mimikom
na ustima,
Al’ zanemarih,
Ugledah naoštrenog Kajzera.

Profesor ” Zrza” se za njima gega
I gundja na djake koji ga čekaju
na vratima,
za njim profesorka Zora,
lepa joj pundja,
okupirana,
velikim geografskim kartama.

Potom idu profesori:
Djukan stari i mladi,
pa Djelja,ubrzan poput struje,
Stojko,demek spreman
da nam o ocenu radi,
nabildovan Žarko,
naoštren da ispituje.

Za njima hitro razredni
Mandak Alija,
sa tajnovitim osmehom na licu,
nosi pribor,
čeka nas trigonometrija
i poslednju vidim
” Engleskinju” Slavicu.

Stare,premazane ,drvene daske,
pod njihovim nogama
poznato škripe,
škripe i na starim vratima šarke,
oglasi se zvono,
poče čas,sve utiša se .

U zadnjoj učionici desnog krila,
bilo nas je najviše,
i sad ih sve vidim,
u drugom redu,drugoj klupi
i ja sam bila,
to tada 1977 pesmom zabeležih.

Pesme nema
Al’ traje predivna slika,
škole,učionice,gde ko sedi,
sećam se skoro svakog lika,
Ne dam
Da sećanje moje izbledi.

Prodjoh skoro pored naše Gimnazije
ne nosi više ime
” Jovanka Radivojević Kica”,
Tu su sad neke
nove generacije,
čije vreme obeleži rat i
bodljikava žica.

Generacijo moja,
Sedamdeset sedme,
živeli smo lepo,
bili ko jedno.
Mladost,sloga,
prelepo vreme
a sada se osećam
Baš bedno.

Al’ ponosna sam na sve vas,
Ponosna na moju generaciju
koja svetom
pronosi dobar glas
bez obzira na veru i naciju.

 

Generacijo mojaNada.H.Skori susret,proslava mature,Prohujalo četrdeset leta,Prošli smo idile i bure,Razišli se na…

Publicerat av Branislav Hadzi-Peric Lördag 7 december 2019