Naslovna Blog

Jedinstvo 03.03.2020 : Preostalo stotinak Srba u šest sela Sredačke Župe

 

U 16 sela Sredačke Župe danas živi oko 8.000 stanovnika, najviše Bošnjaka i tek nešto više od 100 Srba. Najviše ih je u Mušnikovu oko 60, Drajčiću 15, Gornjem Selu 7, Sredskoj 6, Stajkovcima 2 i Planjanu 1. Samo je Stružje čisto albansko selo, piše Jedinstvo.

Na severnim stranama, na njenom središnjem delu, 80 kilometara duge Šar planine i južno iznad Prizrena, smeštena je Sredačka Župa, sa obe strane gornjeg toka Prizrenske Bistrice.

U vreme Кraljevine Jugoslavije imala je administrativni status opštine sa sedištem u Sredskoj. U geografskom smislu Sredačka Župa obuhvata živopisnu kotlinu između Prizrena i Brezovice prema vrhovima Šare. Mnogi je nazivaju Prizrenska Župa ili samo Župa.

Sredačka Župa je zagrađena vrhovima: prevojem Prevalac, na oko 1.515 metara nadmorske visine, sa severa Ošljakom 2.212 metara, a na jugu Crnim Vrhom na oko 2.600 metara nadmorske visine. Preko nje je vodio važan srednjovekovni karavanski put Solun – Skoplje – Prizren – Skadar.

Posle 1945. godine, Sredačka Župa gubi status administrativne oblasti i sva naselja koja su joj pripadala dobivaju status mesnih zajednica opštine Prizren.

Tek nešto više od 100 Srba

U živopisnoj netaknutoj prirodi obitava 16 sela sa više od 8.000 stanovnika, među kojima je tek nešto više od 100 Srba. Do 1999. godine ovde je živelo blizu dve hiljade Srba. Pritisci Albanaca i nesigurnost su bili glavni razlog odlaska Srba iz severnih šarplaninskih krajeva posle 1999. godine. Danas je Srba najviše u Mušnikovu – 60tak , Drajčiću 15-tak, Gornjem Selu – sedam, Sredskoj – šest, Stajkovcima – dva i Planjanu – jedan. Samo je Stružje čisto albansko selo. Prema katastru iz 1977. godine Sredačka Župa, nekada opština sa sedištem u Sredskoj, je obuhvatala površinu od 163 km kvadratnih.

Sela u Sredačkoj Župi, po nazivima, ali i toponimima drugih mesta svedoče da su srpskog porekla i da su ovde vekovima živeli Srbi. U geografski očuvanoj prirodi je 16 sela: Pousko, Jablanica, Lokvica, Rečane, Živinjane, Planjane, Nebregošte, Manastirica, Stružje, Donje Ljubinje, Gornje Ljubinje, Sredska, Drajčići, Bogoševce, Mušnikovo i Gornje Selo.

Stare oronule i dotrajale kuće, mnoge pokrivene kamenim pločama i srušene, govore o iščezlom životu podno šarplaninskih vrhova. U svakom srpskom selu je više praznih kuća nego onih u kojima se živi. U školi u Drajčićima nema srpskih đaka od 2004. godine. Do 1999. godine škola u Drajčićima je brojala više od 70 učenika Srba i Bošnjaka koji su nastavu pohađali po nastavnom planu i programu Republike Srbije.

Škola je bila istureno odenjenje OŠ „Sredska” iz Sredske, susednog velikog čisto srpskog sela. Nažalost, danas nema srpskih učenika u Sredačkoj Župi. Ostali su samo stari a Albanci su. Eto, pokušali 2004. i da sruše školu u Drajčićima, govore Srbi u Sredskoj.

Preostali ostareli Srbi malo mogu učiniti da se okrenu nekoj većoj poljoprivredi, tradicionalnom stočarstvu ili drugim poslovima. Bošnjaci su ti koji se bave više preduzetništvom.

Tradicionalna orijentisanost stanovništva u Sredačkoj Župi je stočarstvo, koje tokom čitavog 20. veka stagnira. Poslednjih decenija 20. veka počinje razvoj malih preduzeća u oblastima trgovine, transporta, usluga i ugostiteljstva.

Ova oblast je poznata po velikom broju ugostiteljskih objekata gde se sprema veoma kvalitetna domaća hrana. Većina restorana je smeštena u kamenitoj dubodolini pored same Prizrenske Bistrice, iznad manastira Svetih Arhanđela, a najviše ih je u selu Rečane.

“Posle 2000. godine se pojavljuju i prva preduzeća za proizvodnju i telekomunikacije”, priča Živojin Todorović iz Mušnikova, sela u kojem je danas najviše Srba, oko 60.

U Župi trenutno radi fabrika sokova „Fruti” kod Rečana, fabrika za proizvodnju stiropora u Mušnikovu, te dva kamenoloma. Turska je pomogla zemljoradničkoj zadruzi „Selo” u Rečanu da pokrene proizvodnju čuvenog šarskog sira a urađeno je dosta i na gajenju malina.

Srpska sela u Sredačkoj Župi bukvalno su desetkovana posle 1999. a malo se učinilo na povratku. Ovde je za Srbe posao misaona imenica. Preostali Srbi, uglavnom stari, govore da žive od socijalne pomoći i penzija, a malo ko od njih može da se bavi većim stočarstvom i drugom poljoprivredom u kraju koji je uglavnom šest meseci pod snegom.

Ansambl VENAC “Еј у Призрену”

Где најрадије Венац пева песму “Еј у Призрену”? Па зна се, у Призрену! 🤗🎶

 

Prizrenske svetinje u digitalnom arhivu

Zahvaljujući entuzijastima iz udruženja „Srpsko blago”, više od 2.000 snimaka iz četiri srednjovekovne pravoslavne crkve u Prizrenu će biti stavljeno na uvid svetskoj javnosti jednim klikom „miša”

Članovi neprofitne organizacije „Srpsko blago”, koji duže od dve decenije fotografišu i snimaju srpske crkve i manastire, stvarajući digitalnu arhivu dostupnu klikom na „miša” čitavom svetu, načinili su nov korak ka vidljivosti kulturne baštine na Kosmetu. Uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, u saradnji sa Odborom za proučavanje Kosova i Metohije Srpske akademije nauka i umetnosti, oni su foto-aparatima i kamerama ovekovečili pravoslavne svetinje u Prizrenu. Zahvaljujući tome, više od 2.000 snimaka uskoro će se naći u bazi podataka ovog udruženja.

Snimanje je obavljeno tokom desetak junskih dana, u sklopu projekta „Digitalizacija i digitalna prezentacija srpskih crkvenih spomenika u Prizrenu”, a u objektivu ovih entuzijasta našle su se četiri bogomolje koje su u martovskom pogromu 2004. pretrpele vandalske napade naočigled pripadnika Kfora. Osim Crkve Bogorodice Ljeviške, koja se nalazi i na Uneskovoj listi planetarnih kulturnih dobara, ali i na popisu svetske baštine koja je u opasnosti, snimljene su Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Nikole (Tutićeva crkva) i Crkva Svetog Đorđa (Runovića crkva).

Gordana Kelić (Foto lična arhiva)

U poduhvatu je učestvovalo osam osoba: Nenad Vukićević, začetnik udruženja, Ljubomir Medenica, akademik prof. dr Dragan Vojvodić, istoričar umetnosti i predsednik Odbora za proučavanje Kosova i Metohije pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, docent Vladimir Perić sa Odseka za fotografiju Fakulteta primenjenih umetnosti, Zoran Jovanović, Vladimir Aćimović, IT stručnjak, i istoričarke umetnosti Ivana Ignjatović i Gordana Kelić, naša sagovornica. Logističku i organizacionu pomoć pružila im je Eparhija raško-prizrenska, čiji je episkop Teodosije dao blagoslov za ovaj poduhvat.

„Budući da ne postoji savremena foto-dokumentacija o ovim značajnim spomenicima kulturne baštine, naročito ne ona koja bi bila dostupna najširoj javnosti, odlučili smo da mi to učinimo u skladu s misijom ’Srpskog blaga’. Ovo je prvi put da su te četiri pravoslavne prizrenske crkve dokumentovane na ovako sveobuhvatan način”, kaže Gordana Kelić.

Crkva Svetog Spasa

Taj način je podrazumevao snimanje i fotografisanje kompletnog enterijera i eksterijera četiri svetinje sa zemlje i iz vazduha, uključujući i detalje i ornamente na fasadi, poput arhitektonske plastike, ali i unutar hramova, kao što su freske. Tamo gde nisu mogli da dopru „peške”, koristili su dron i peli se skelom na visinu od 12 metara.

„Pritom, na poslednjoj platformi skele nije korišćena zaštitna ograda, kako ne bi ulazila u kadar. Na skelu smo postavljali i teleskopsku šipku kako bismo doprli unutar malih, uzanih crkvenih kupola”, objašnjava Gordana Kelić.

Koliko je čitav posao iziskivao truda, svedoči to što su članovi „Srpskog blaga” u snimanju srednjovekovnih prizrenskih svetinja svakodnevno provodili oko 12 sati.

Crkva Bogorodice Ljeviške

„Ustajali smo oko šest, da bismo već od sedam bili na terenu. Pauze su nam bile ’s nogu’. Kad bismo se posle celodnevnog rada vratili u konak manastira Svetih Arhangela, gde smo bili smešteni kao gosti arhimandrita Mihaila i takođe napravili nešto materijala, sređivali smo snimke, utvrđivali eventualne propuste i pravili planove za naredni dan, koliko su nam stanje uma i percepcija dozvoljavali. Budući da je bio jun, vreme je bilo promenljivo: rano ujutru i uveče je bilo zahlađenja, ponekad je padala i kiša, ali kad je nailazio topli talas preko dana, nije bilo svejedno, posebno za onog ko je na skeli ili u nekom od manjih hramova, gde zbog svetlosnih uslova vrata crkve moraju da budu zatvorena, bez daška vetra. Ipak, naše zadovoljstvo zbog onoga što radimo nadjačavalo je vremenske uslove”, ističe Gordana Kelić.

Zbog obima posla, ekipa se na terenu obično delila: deo tima je odlazio u Crkvu Bogorodice Ljeviške, a drugi u ostale tri svetinje.

„Crkva Bogorodice Ljeviške je bila najzahtevnija za snimanje zbog monumentalnosti i složenog arhitektonskog sklopa. Taj hram je složeni spomenik kulturne baštine zbog visine i otežane dostupnosti određenih celina u uzanim bočnim brodovima, kuli i bočnim kupolama malog prečnika, u kojima su freske snimljene pomoću teleskopske šipke”, objašnjava Gordana Kelić.

Mučenik, crkva Bogorodice Ljeviške

Za vreme boravka u Prizrenu, dodaje ona, imali su samo prijatna iskustva s lokalnim stanovništvom i pripadnicima bezbednosnih snaga koji čuvaju neke od hramova. „Gde god da smo se kretali, svi su bili pozitivni, nije bilo ni najmanjeg incidenta”, napominje Gordana Kelić.

Osim digitalizovane arhive koja će biti dostupna na internetu, namera Udruženja „Srpsko blago” je da od načinjenog materijala napravi trodimenzionalni prikaz četiri crkve, koji će omogućiti virtuelnu šetnju kroz ove svetinje, uz mogućnost „posetiocima” da klikom na freske i pojedine delove hramova dobiju informacije o njima.

Čuvari baštine

„Srpsko blago” je osnovano 1998. u SAD, a ideja je potekla od Nenada Vukićevića, specijaliste za kompjuterski inženjering i njegove supruge Jelene, koja je lekar. Zahvaljujući donacijama srpske dijaspore u Americi, uz ulaganje u tehnološke resurse, ova organizacija duže od dve decenije stvara digitalni arhiv a od 2009. u Srbiji deluje kao udruženje građana. Do sada su entuzijasti iz „Srpskog blaga” snimili, arhivirali i na svom sajtu prezentovali više od dvadeset srpskih crkava i manastira, od kojih je sedam na Uneskovoj listi. Zbog toga je digitalni arhiv ovih čuvara baštine postao nezaobilazan resurs u nastavi i istraživanjima istočnohrišćanske umetnosti širom sveta.

Autor: Dimitrije Bukvićčetvrtak, 09.01.2020. u 18:45
Црква Богородице Љевишке: Немањићи, владари и архијереји (Фотографије Удружење „Српско благо”)
http://www.politika.rs/sr/clanak/445491/Prizrenske-svetinje-u-digitalnom-arhivu

Sebze

Potrebno je

1 kg crnog luka, ulje, so, biber, suvi biljni začin, pola šolje pirinča, slatka začinska paprika

Priprema

Crni luk krupno isecite, propržite ga na ulju vodeći računa da luk ne porumeni, nego da bude staklast. Nakon toga ga začinite, pomešajte s pirinčem i masu preručite u zemljani sud. Isecite luk na kolutove, naređajte odozgo, prelijte uljem, pospite začinskom paprikom i pecite pola sata na 220 stepeni.

Generacijo moja ” Jovanka Radivojević Kica” 1997, Nada.H.

Sećanje na Prizrensku gimnaziju

Skori susret,proslava mature,
Prohujalo četrdeset leta,
Prošli smo idile i bure,
Razišli se na sve strane sveta.

Beograd,restoran “Malo korzo”,
pesma i piće,.
Slavimo živote i naše vidjenje
Gledam one negdašnje mladiće,
devojke ko jabuke pred branje.

Ta lica me vode u daleku mladost,
u neki drugi grad,djačko doba,
gde osetismo života radost,
koje se ne zaboravlja do groba.

Zatvorenih oči prolazim poznate ulice,
idem centrom mog voljenog grada.
Odlazim do gimnazije,do učionice
Nosila je ime
” Jovanka Radivojević Kica”.

Na ulazu srećem
profesora Rakočevića,
prekrštenih ruku dočekuje me
teatralno.
Zastajem aktuelna je
“Majka Knežopoljka”,
” Marija na prkosima”,
sprema me recitalno.

Iz zbornice sa dnevnicima
izlaze profesori Vlatko,Petko,
Momira,
koja me isprati sa mimikom
na ustima,
Al’ zanemarih,
Ugledah naoštrenog Kajzera.

Profesor ” Zrza” se za njima gega
I gundja na djake koji ga čekaju
na vratima,
za njim profesorka Zora,
lepa joj pundja,
okupirana,
velikim geografskim kartama.

Potom idu profesori:
Djukan stari i mladi,
pa Djelja,ubrzan poput struje,
Stojko,demek spreman
da nam o ocenu radi,
nabildovan Žarko,
naoštren da ispituje.

Za njima hitro razredni
Mandak Alija,
sa tajnovitim osmehom na licu,
nosi pribor,
čeka nas trigonometrija
i poslednju vidim
” Engleskinju” Slavicu.

Stare,premazane ,drvene daske,
pod njihovim nogama
poznato škripe,
škripe i na starim vratima šarke,
oglasi se zvono,
poče čas,sve utiša se .

U zadnjoj učionici desnog krila,
bilo nas je najviše,
i sad ih sve vidim,
u drugom redu,drugoj klupi
i ja sam bila,
to tada 1977 pesmom zabeležih.

Pesme nema
Al’ traje predivna slika,
škole,učionice,gde ko sedi,
sećam se skoro svakog lika,
Ne dam
Da sećanje moje izbledi.

Prodjoh skoro pored naše Gimnazije
ne nosi više ime
” Jovanka Radivojević Kica”,
Tu su sad neke
nove generacije,
čije vreme obeleži rat i
bodljikava žica.

Generacijo moja,
Sedamdeset sedme,
živeli smo lepo,
bili ko jedno.
Mladost,sloga,
prelepo vreme
a sada se osećam
Baš bedno.

Al’ ponosna sam na sve vas,
Ponosna na moju generaciju
koja svetom
pronosi dobar glas
bez obzira na veru i naciju.

 

Generacijo mojaNada.H.Skori susret,proslava mature,Prohujalo četrdeset leta,Prošli smo idile i bure,Razišli se na…

Publicerat av Branislav Hadzi-Peric Lördag 7 december 2019

Призренски утисци

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно се приближила наглом и неочекиваном завршетку. Од укупно 49 студената, њих 15 морали су да затраже лекарску помоћ. Сви су имали исте симптоме: повраћање, дијареју и грозницу.
Шта смо, у призренској болници, могли да очекујемо и чему да се надамо? Срби су из Призрена протерани у погромима 1999. и 2004. године.

Међу убијеним Србима тада је био и на најстрашнији начин масакрирани отац Харитон из Светих Архангела, данас Свети Новомученик Харитон Архангелски и Црноречки. Малобројни Срби у Призрену данас опстају понајвише захваљујући професорима и ученицима Призренске богословије. Милица Ђорђевић, сада већ тинејџерка, и њена мајка Евица и даље живе у своме граду. Ту су и наше древне, обесвећене и обновљене цркве. Богородица Љевишка, штићеница УНЕСКА, још је окована жицом, са нагорелим фрескама, без осветљења.

На Косову и Метохији је бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе

У време једне од претходних екскурзија београдски студенти већ су били у призренској болници. Тада смо наишли, и код албанских полицајаца и код болничког особља, на врло коректан, професионалан пријем. Сада нас, је, међутим, било петнаесторо. Заузели смо скоро све собе одељења за епидемиологију. Позната лица лекара, медицинских сестара и полицајаца, препознавање и поздрављање уз уздржане, љубазне осмехе. Образовани средњи слој, пристојни људи, чине све што могу да би нам помогли. У нашем присуству сви између себе говоре српски. Српски телевизијски канал у соби медицинских сестара. Већина, укључујући и полицајце, школована је у Београду. Неки су дипломирали пре само неколико година.

Убрзо нам у посету долазе директор болнице, потом заменик призренског шефа полиције, главни санитарни инспектор, представница приштинског Института за јавно здравље. Директор болнице каже да ће све трошкове нашег лечења сносити болница. На Косову и Метохији је, наиме, бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе. За озбиљније прегледе и интервенције косовски Албанци не долазе у Тирану, него у Београд.На моје захваљивање, директор болнице ми говори о професионализму српских служби које су, када је почео рат, евакуисале робијаше из призренског затвора да би их, када је оружје утихнуло, све, живе и здраве, вратиле у Призрен.

Опорављени, напустисмо призренску болницу и, после додатног одмора у Светим Архангелима, настависмо нашу екскурзију, пут Високих Дечана и Пећке Патријаршије. Када смо стигли у Београд, лабораторијске анализе потврдиле су да нас је покосила свеприсутна вирусна инфекција. Сазнадосмо и да је, истог дана када и нас, сустигла чак 12 фудбалера Радничког из Ниша.

Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак после овог несвакидашњег искуства. Знам да је, у данима погрома, у призренској болници било примера другачијег, нељудског поступања. Знам и да је Призрен посебан, да у Ђаковици или Пећи највероватније не бисмо били овако примљени. Па ипак, ми имамо о чему да разговарамо и чега да се, заједно, сећамо. Из перспективе данашњих завађених, колонизованих, државоликих творевина, криминализованих, сиромашних друштава, демографских суноврата и пропалих економија, живот у Југославији нам изгледа као доба стабилности, реда и мира. Упркос свему, имали смо добре школе, болнице и заједничку, популарну културу градске, образоване средње класе. Њен главни медиј био је српски језик.

Наша дубља, даља историја може само да потврди овакав начин размишљања. Балкан је, већ миленијумима, мозаик људи и народа различитих вера, језика и порекла. Овде није реч о либералној мулти-култи хармонији, него о паралелним егзистенцијама, прекиданим периодичним ратовима и међусобним прогонима. Трпељивост је, једноставно, била наметнута искуством и добро схваћеним, комшијским интересима. Међусобна пријатељства била су изузетак, бракови су доживљавани као опасно одступање од вере и закона. Људи су живели једни крај других, у готово раздвојеним световима. Али и такве, паралелне егзистенције, биле су боље од данашњих, геноцидних истребљења.

Потребна нам је владавина права за све

Зато су идеје које воде ка стварању Велике Албаније и разарању Србије сукобљене са историјским искуством балканских народа. Оне су у сукобу и са здравим разумом, јер ће нас одвести у нове ратове. Таква је, најпре, идеја «разграничења» између етнички чистих српских и албанских територија на Косову и Метохији. То је и «мали Шенген», којим се Албанија економски уједињује са албанским мањинама у суседним земљама. Такав је и продужетак, све до Ниша, ауто-пута Драч – Призрен – Приштина, стратешке комуникације изграђене за потребе америчке морнаричке пешадије.

Потребна нам је владавина права за све, без обзира на веру, језик и етничко порекло. Њу, међутим, не могу да нам гарантују људи осумњичени за ратне злочине, нити генерали окупаторских армија. То, у догледној будућности, мора да буде главни задатак и изазов за наше друштво и нашу земљу.

Мислите да је овакво расуђивање утопија? Али, шта је алтернатива?

Врбница остаци ранохришћанске базилике из V века, са око 400 гробова старосрпског порекла из раздобља Х-XIII века

Врбница остаци ранохришћанске базилике из V века, са око 400 гробова старосрпског порекла из раздобља Х-XIII века

Село Врбница, општина Призрен.

Године 1975. Завод за урбанизам и приштински Музеј Косова вршили су археолошко ископавање, када су откривени остаци ранохришћанске базилике из V века, са око 400 гробова старосрпског порекла из раздобља Х-XIII века.
Након тог открића, директор поменутог завода М. Шукриу, уз сагласност ондашњих власти, издао је налог да се локалитет затрпа, а нешто касније локалитет се нашао потопљен услед дизања бране и формирања вештачког језера Фјерза у сливу Белог Дрима.

Позван је и тада чувени антрополог Јанош Немешкери из Мађарске ради анализе пронађених скелета, али резултати никада нису пласирани у јавност.

Извор: Милан Ивановић. (2013). “Метохија: Споменици и разарања”. Београд: Службени гласник.

Врбница (алб. Vërmicë) је насељено место у општини Призрен, на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живео 661 становник.

Мона Цава и мона Борка путујеф за Призрен

Stari Prizren

Здрело љето већ беше пољегло по ћерамитке а пред мона Цавину кућу,врвију деца, од галаму. Беснију ври ги крв, дећиња азг`н игра ги се на сокак.
Ни вреја ветар не ги смета,ни прашина ш`о ги иде у оћи,само да су на сокак.
Ш`о је овој ш`о ћините море дећињо, а сте крштени а не? Мало љи ви је по тамо толики сокак, сте дошле пред моја врата да удрите ту лопту, удриш ту лопту ка по моје главе,бес да ве изе.
Ћеда ми спије,ако ви се дигне мој ћовек ће изете ћутек. Него ај` по брго по тамо, по даљеко дзипајте.Ако ви је ћеф ви идите пред своја врата па дзибајте с`с ту лопту.
Море ти дете а беше од Јовановиће, од биљбиље/надимак породице у нашој улици/.
Мати ти је Ката,Андриница, /супруге звали по мужевима/.
Си пристало дете,си пораснало брго ће те женимо.
Него да те пратим да ми гу викнеш мону Томиницу, Борку.
А гу познаваш,та другој сокакће, видиш пекару `Аљиљову, ту ги је кућа, иза то ћоше, гледа на дзамове од мона Цвете.
Немам време да гу ћекам ће ни отидне автобус за Призрен,кој други да га лакамо, једва и на овој пут се накани да одим. Пазарни д`н је, да испокупујемо ту призренску свилу ће ми се уда од девера девојће.
Ај поитај ће ти дам банку јену,да купиш коњаћићи…
Мори ти Томинице,прајиш ајгаре с`с мене,од к`д те ћекам,на ову врућину. А димије десет метра око мене, и шамију с`м гу наредила,и коцаће с`м ги накитила ,а с`м пристала ма не гледаш ић биљим?
И веђе с`м ги бојадисала јентро,несе познава,…..ммм врак си жена, ић не ме ћујеш демек, нећеш да ме пофалиш, ић?
И ти си се наредила мона Томинице,у ш`о си пристала жими Бог. Не те лажем.
Него да поитамо да не ни отидне аутобус…
И ете гаааа, брго мона Боркаааа.
Мона Цава, вика, о, мајстореее, ми `оћемо за Призрен да одимо на пазар,поитај мори Томинице.
Уљегоше у аутобус, узеше карте, седоше до шофера, муабетишу ли муабетишу….
А се сећаш баш у то вој време и пре две године с`м имала свадбу код мона Радинице,сам се истрошила млого, једва ми даде Ћеда паре,цицијан,ммм.
Не бре, не збори тако жити Бог,не је цицијан него скупо све,а немаштина велика, јес вала и то ш`о викаш, једва се повратисмо,од дарове.
Нешто к`о да си снуждена мори,ш`о ти је,да нети је мука од аутобус мори,си бела к`о крећ.Јес вала дај од те корпе изнеси, ш`о си турила у корпу?
Имам коцку шећер с`с благо по боље ће ти бине.
Док се разабрале не осетише да дошле у Призрен.
О,жене,стигосме у Призрен,ајт полако изљегните и на пазар,вика ги шофер од аутобус..
Се држив мона,Цава и Борка,под руку ги цупкају папуће везене,вртиф се димије око њи и намештају коцаће од шамију, да бинев по пристале,и све се гледују, на ђамове од дугање..
Цаво, види гу ту дугању он је најбогат трговац у Призрен.
И када неје ић та ва дугања,она од пре две године,донели разне штофове ,за мерак,ајд да уљегнемо,код та вога ћовека и тад било најлепе све и свиле,а и прави је трговац зна са миштерије и паре да узе,богме зна.
Уљегоше у дугању,мицка вратанца. Погледаше штофове,свилу, кадифу,плиш,разне боје замерак…
Рекни како ти се ћини та ва свила,а је пристала за то моје девојће?
Збори. Ку, ку, ку,ку, што је љепа дзипам од срећу с`м нашла т`ј што ми се свиђа.Ја ће гу купим,та ву свилу призренску..
А ти види и овај штоф ти је љеп за димије,а си викала да такав оћеш.Мене ми се свиђа,а ти с`г изабери,добро све види,да не рекнеш после ја сам крива ,с`м те натерала….
Искуповаше све љепо,напунише корпе с`с свилу,штофове,и полако низ калдрму по аутобус..
Се умориле и чекаф аутобус за дома.
Вика мајстор,од аутобус,ајдете к о је за Ђаковицу,а Цава вика мајстору,не бре ми одимо за Призрен.
Отиде тај аутобус који мислили да неје њињ. Аутобус отиде за Ђаковицу.
Се умориле селе на клупу. Ете га мона Цаво аутобус,питај га опет де иде,вика мона Борка? Вика мајстор ко иде за Ђаковицу,опет мона Цава,и овај шофер бија избрисан,ми оћемо за Призрен а он иде за Ђаковицу.Мори ти ћовеку а та вај аутобус де отиде с`г? Па за Ђаковицу.
О мори мона Борка де отиде овај аутобус? Шо вика та вај ћовек праји ајгаре с`с стару жену. Љепо ћовек вика за Ђаковицу ти се уабила за Призрен па за Призрен,а ми смо у Призрен.А видиш да смо у Призрен.
И зар истина,тако викаш.Ми смо у Призрен.
Ноћ ги уфати,нема аутобус за Ђаковицу ,те ти моне, љепо код својте,у госте да ноћију.
Брука се напрајише.
Исприћаше све како било, дофати ги смејање,па по једну врућу ракију, мезе,муабет напрајише.Искидаше се од смејање.Показаше што купиле љепе ствари.
Е, Бог рек`о да ноћевамо у Царски Призрен!

Весна Томић
/део књиге “Стигоф писма од Српску малу”,/

Anđelko Mandušić : Srpski vojnik pred kojim su salutirali najviši oficiri SAD

Među Srbima koji su hrabro branili svoju domovinu, a junaštvo pokazali i kao vojnici država u koje su se iselili, je i Anđelko Mandušić. Za podvige u Prvom svetskom ratu, odlikovan je Kongresnom medaljom časti i postao jedan od sedmorice Srba, koje je Amerika proglasila narodnim herojima Velikog rata.

Da je bilo po Velinkinom, Anđelko nikada ne bi ni omirisao barut, a kamoli rizikovao život da bi spasavao druge. Ali, kako nije dobio saglasnost svoje supruge, što je po vojnim zakonima SAD bilo neophodno, Anđelko se u dobrovoljce prijavio kao Džejk Aleks.

Slavu je stekao na frontu u Francuskoj, gde je, spasavajući saborce, osvojio mitraljesko gnezdo, i to kundakom i bajonetom, kada je ostao bez municije.

“Spasio je svoj vod i zarobio 15 nemačkih vojnika i posle toga je proglašen herojem SAD. Čak se priča i da je bio i izuzetno blizak sa predsednikom Niksonom i da je kod njega išao nenajavljen”, kaže Dejan Zrnzević iz Sredske.

Dobio je najviše vojno priznanje SAD – Medalju časti, koju uručuje predsednik, a pred kojom salutiraju svi pripadnici oružanih snaga, uključujući i vrhovnog zapovednika.

“Pored američkog, dobio je i francusko i englesko i italijansko odlikovanje i odlikovanja koje mu je i kralj Petar Prvi Karađorđević dodelio. Ukupno ih je na prsima nosio trinaest”, kaže Stanislav Mandušić, rođak Anđelka Mandušića.

Umro je u 73. godini i sahranjen je u Čikagu, a još pre rata, Anđelko je u rodnoj Sredskoj, nedaleko od Prizrena, odakle je otišao u pečalbu, za svoje roditelje, braću i sestre, sagradio kuću.

Kuća Mandušića u Sredskoj, sagrađena pre jednog veka bila je nastanjena sve do 1999. godine. Sada, u postojbini heroja, u zaseoku Pejčići, živi samo jedna Srpkinja.

Mila Dumanović iz Pejčića u Sredskoj kaže da nikoga nema i da je samo ona tu od Srba.

I tragove junaka sa Šar-planine, brišu oni koji su odavde proterali gotovo sve srpsko. Ali, ono što je pobeđivalo u rukama Mandušića, nikada i nije bilo svetlo oružje, već srce i časna snaga pradedovskih zaveta – pa ime Srbina sa Kosova i Metohije, pred kojim su salutirali i najviši oficiri SAD, ostaje zapisano u istoriji.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3728119/srpski-vojnik-pred-kojim-su-salutirali-najvisi-oficiri-sad.html

Jedinstvo 03.03.2020 : Preostalo stotinak Srba u šest sela Sredačke Župe

  U 16 sela Sredačke Župe danas živi oko 8.000 stanovnika, najviše Bošnjaka i tek nešto...

Ansambl VENAC “Еј у Призрену”

video
Где најрадије Венац пева песму "Еј у Призрену"? Па зна се, у Призрену! 🤗🎶 https://youtu.be/YRTeEH4UeKk  

Prizrenske svetinje u digitalnom arhivu

Zahvaljujući entuzijastima iz udruženja „Srpsko blago”, više od 2.000 snimaka iz četiri srednjovekovne pravoslavne crkve u Prizrenu...

Sebze

Potrebno je 1 kg crnog luka, ulje, so, biber, suvi biljni začin, pola šolje pirinča, slatka začinska paprika Priprema Crni...

Kosovo Prizren Center, Gopro / Kosovo Prizren Centre, Gopro

video
  https://youtu.be/XTkxzthJGeU  

Generacijo moja ” Jovanka Radivojević Kica” 1997, Nada.H.

Skori susret,proslava mature, Prohujalo četrdeset leta, Prošli smo idile i bure, Razišli se na sve strane sveta. Beograd,restoran "Malo korzo", pesma i...

Призренски утисци

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно...

Мона Цава и мона Борка путујеф за Призрен

Здрело љето већ беше пољегло по ћерамитке а пред мона Цавину кућу,врвију деца, од галаму. Беснију ври...

Anđelko Mandušić : Srpski vojnik pred kojim su salutirali najviši oficiri SAD

Među Srbima koji su hrabro branili svoju domovinu, a junaštvo pokazali i kao vojnici država u koje...