18.8 C
Prizren
петак, 20 маја, 2022
Naslovna Blog

Memories of Prizren – Jelena Stojkovic (Piano)

Even though I am far away from my Homeland, I carry it in my Heart. When I play this composition, memories of my street, my school, my town of my childhood coming back, so strong. My Life, my memories… Jelena Stojkovic

Pianist Jelena Stojkovic Composition – Marijo, bela kumrijo

Videos from Jelena filmed by Jelena Stojkovic and Joachim Zeigler

Videos from Prizren filmed by Almira MasteR

Video Edited by Almira MasteR

(Visited 21 times, 1 visits today)

Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren

Prizren je grad sa izuzetno dugom i bogatom istorijom. Prizren se pominje još tokom 6. veka kada počinje i njegov razvoj. U vreme Vizantije (Romejsko carstvo) Prizren je bio regionalni centar u kome su se nalazile dve tvrđave: Drvengrad i Višegrad, kao i Prizrenska episkopija. 1072. godine u gradu izbija kratkotrajni ustanak protiv vizantijske vlasti. Vođa ustanka je bio knez Bodin a sam ustanak je krvavo ugušen. Tokom vladavine dinastije Nemanjić, Prizren postaje jedan od centara srpske srednjovekovne države. 

Za vreme srpskih careva Dušana i Uroša ovde se privremeno nalazila srpska prestonica. Putopisci tog vremena Prizren nazivaju “carski grad” ili “carska prestonica”. Nakon Dušana, Prizrenom je vladao kralj Vukašin, a njega je na kratko zamenio sin, kralj Marko. Potom grad zauzimaju Balšići, koje zatim potiskuje Vuk Branković. Srpski vladari su od njega napravili varoš poznatu po lepoti i trgovini. Tokom poslednje turske vojne kampanje protiv srpske Despotovine pao je i grad Prizren. Stare građevine dobijale su novi, modifikovani izgled. Srpske crkve su uništavane i pretvarane u turske džamije.

Sa ciljem ostvarenja Velike Albanije u Prizrenu je 1878. obrazovana Prizreska liga. Kasniji neuspeh i rasformiranje Prizrenske lige nije umanjio zločine koje je albansko stanovništvo sprovodilo nad hrišćanima. Iako je tokom Balkanskih ratova grad konačno oslobođen, već tokom Prvog svetskog rata, grad se našao pod bugarskom okupaciom. Nakon pada Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prizren ulazi u sastav italijanske Velike Albanije. Tokom rata došlo je do masovnog iseljavanja Srba koji se nikada više nisu vratili. Oslobođen je 17. novembra 1944.

Nakon rata Prizren postaje sedište autonomne oblasti KiM koje je kasnije prebačeno u Prištinu. Pod komunističkom vlašću dolazi do velikog porasta broja Albanskog stanovništva. Krajem devedesetih godina prošlog veka i tokom 2004. godine, za vreme organizovanih napada, dolazi do pogroma nealbanskog stanovništva i velikog uništenja kulturno-istorijskog nasleđa. Danas u prizrenu živi tek negde oko tridesetak Srba.

Kroz Prizren teče reka Bistrica koja deli grad na dva skoro jednaka dela. Tokom istorije, preko Prizrenske Bistrice sagrađeno je mnogo mostova, ali svakako najpoznatiji koji je ujedno i simbola grada je Stari kameni most koji je 1948. godine stavljen pod zaštitu države. Most se nalazi u starom gradskom jezgru i povezuje trg “Šadrvan” (na levoj strani reke) i “Saračanu” (na desnoj strani reke). Nema tačnih podataka o vremenu izgradnje mosta. Međutim na osnovu materijala, stila i tehnike gradnje, pretpostavlja se da je most podignut negde s kraja 15. ili početkom 16. veka. Most je u više navrata pretrpeo velika oštećenja.

Prvo šezdesetih godina prilikom izgradnje korita reke Bistrice, a zatim i tokom poplave 17. i 18. novembra 1979. kada se ceo most i urušio. Prema projektu koji je izradio inženjer M. Gojković, dana 5. juna 1982. godine započeti su radovi na njegovoj obnovi koje je izvodila forma “Elan”. Obnovljeni most svečano je otvoren dana 17. novembra 1982. godine.

Na fotografiji ispod se dosta toga vidi. U gornjem levom uglu, na vrhu brda je čuvena tvrđava Kaljaja. Ispod tvrđave je Podkaljaja, staro jezgro grada gde su nekada živeli uglavnom samo Srbi. Tu je i Sinan-Pašina džamija, a odmah levo pored nje u brdu, osvetljena plavičastom svetlošću je crkva Svetog Spasa. Oko džamije je trg Šadrvan, a u prvom planu je naravno, stari kameni most.

Prizren je grad u koji uvek rado svratim. Da se niko ne uvredi, ali po šmeku, lepoti, zanimljivosti… on mi je na prvom mestu, ispred svih ostalih gradova na KiM. Uvek i u svakoj situaciji sam započinjao komunikaciju na srpskom jeziku, nikada problem nisam imao. Čak šta više, lokalci (Albanci, Goranci, Turci…) su rado ulazili u priču i zapitkivali me sve i svašta vezano za Beograd i Srbiju… Nekoliko njih mi je baš kroz pomenutu priču i reklo, onako diskretno uz pogled preko ramena, da je grad super al je bilo bolje dok je bilo i Srba…

Upravo ta činjenica je (bar meni) uvek lebdela u vazduhu i davala dozu gorčine tokom svakog mog boravka u ovom prelepom gradu.

Jusuf Džibo, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prizrenu u razgovoru za “Anadolu Agency” kaže: “Ne zna se tačno kada je i ko sagradio ovu tvrđavu, ali se na osnovu arheološkog materijala može zaključiti da je to bilo u 4. ili 5. veku. Nakon dolaska Vizantije na ovim prostorima oni su Kaljaju adaptirali za svoje potrebe. Isto su to uradile i Osmanlije nakon što su 1445. zauzle Prizren. Kaljaja je, dakle, stalno dograđivana. Deli se na takozvani donji i gornji grad. Gornji je stariji dok je donji izgrađen i adaptiran tokom Osmanskog perioda i to od 15. do 19. veka…”.

Ne sumnjam ja i ne dovodim u pitanje znanje gosn Džiba, znanje koje je gotovo sigurno sticao na nekom od univerziteta u centralnoj Srbiji. Gosn Džibo samo neće ili ne sme da kaže ono što je poodavno dokumentovano i poznato zvaničnoj istoriji. Zbog mogućnosti da je gosn Jusuf Džibo možda i slučajno, usled neke amnezije, zaboravio tih nekolicinu vekova pa prezentuje nebuloze, evo zvaničnih podataka i kratkog podsetnika za gosn Džiba:

Tvrđava Kaljaja je prelepi utvrđeni grad na brdu iznad reke Bistrice oko koje se grad Prizren i razvijao. Prvo utvrđenje su podigli Vizantinci da bi ga car Dušan Silni dodatno proširio. Kasnije su ga Osmanlije prepravljale tokom svojih četiri i po veka vladavine, tako da je utvrđenje taj izgled zadržalo do danas.

Sam Prizren se razvio na temeljima antičkog Teranda, dok je svoj rani srednjovekovni oblik dobio između 6. i 9. veka. Od vremena Stefana Prvovenčanog (1196-1223.) nalazi se u sastavu Srbije, a njegov značaj se naročito povećava tokom vladavina kralja Milutina (1282-1321.) i srpskih careva Dušana (1331-1355.) i Uroša (1355-1371.). Dušan je proširio utvrđenje, a u njegovoj blizini je podigao svoju zadužbinu Svete Arhangele zaštitivši ih podizanjem Višegrada. Tokom postojanja srpske carevine Prizren je jedno vreme bio carska prestonica zbog čega se često naziva srpski Carigrad.

Tokom raspada srpskog carstva grad se od 1362. do 1372. godine nalazio u posedu Mrnjavčevića (Vukašina 1366-1371. i Marka 1371-1395.), posle čega ga preuzimaju Balšići do 1376. godine. Potom se našao u sastavu države Vuka Brankovića (?-1398.), ali je tada već počeo da gubi svoj trgovački značaj, jer se već 1433. godine pominje kao napušteni trg. Postoji nesuglasica oko toga kada su ga konačno zauzele Osmanlije, tako da je on najverovatnije pao 21.06.1455, iako ima onih koji na osnovu nekih osmanlijskih izvora njegov pad smeštaju u 1459. godinu. Tokom nekoliko vekova turske okupacije tvrđava je doživela dograđivanja u skladu sa razvojem vatrenog oružja. Nakon što je u Prvom balkanskom ratu 1912. godine srpska vojska oslobodila Prizren, utvrđenje je trajno napušteno.

Do Kaljaje se stiže iz samog starog jezgra grada Šadrvana. Prvo se prolazi uzanim sokacima Podkaljaje, zaštićenom delu grada u kome je novogradnja (nekada) bila strogo zabranjena.

Danas u Podkaljaji izgleda zida ko šta stigne… Kako se napreduje prema tvrđavi uspon je sve veći, a prvi put se u brdu ukazuje i crkva Svetog Spasa pored koje treba proći.

U nekada srpskom naselju danas jedva da ima Srba, dok je napuštene srpske kuće uglavnom lako prepoznati.

Poput Kaljaje i crkva Svetog Spasa takođe dominira nad celim Prizrenom.

Ulaz u tvrđavu se ne naplaćuje.

Pogled sa Kaljaje na Prizren.

Neću daviti fotografijama sa drona jer sam par postova unazad postvio video klip sa zaista lepim kadrovima. U pomenutom kratkom videu se Kaljaja može videti iz raznih uglova.

Tvrđava je restaurirana donacijom američke ambasade. Danas, čuvenu Kaljaju (kažu) poseti preko 200.000 turista godišnje, i ko zna koliki broj tih posetilaca sluša prezentaciju gosn Džiba. A na velike srpske prazike ispod tvrđave niotkuda izvire voda iz drevnog kamena. Takođe, neki kažu da su to neutešne suze carice Jelene…

Posetite Kaljaju ako vas put donese u Prizren.

Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren

 

(Visited 7 times, 1 visits today)

SIN I ĆERKA ČUVENOG SRPSKOG KARDIOLOGA NASTAVILI OČEVIM STOPAMA! Ovo su Sanja i Dušan, DVOJAC BEZ PREMCA

Brat i sestra Sanja (29) i Dušan (26) Borzanović mlade su nade srpskog zdravstva koje će svoju budućnost graditi na Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje”!


Posao su dobili sredinom prošle godine i već su omiljeni među kolegama. Vredni, radni i požrtvovani, Borzanovići imaju jasan cilj – da se usavršavaju, postanu najbolji lekari, ostanu u Srbiji i leče svoj narod kao i njihov tata.

Najveću motivaciju, osim sjajnih kolega, kažu oni, daju im ljubav i sećanje na njihovog oca, čuvenog kardiologa prof. dr Milorada Borzanovića, koji je decembra 2020. umro od posledica korone. Baš u ovoj ustanovi, on je bio stručnjak o kome svi imaju samo reči hvale i upravo to Sanji i Dušanu daje snagu i volju da budu što bolji u svom poslu.

Nasledili oca

Mlada doktorka Sanja radi na kardiohirurgiji, dok je njen mlađi brat Dušan zaposlen na odeljenju kliničke kardiologije. Svaki radni dan im se sastoji iz mnogo izazova, uspona i padova, ali sve je lakše, priznaju oni u razgovoru za Informer, jer imaju jedno drugo.

Informer – Zoran Sinko

Mlade nade srpskog zdravstva

– Radni dan hirurga početnika sastoji se od odlazaka u operacionu salu i asistiranja starijim kolegama na operacijama. Što je zaista ozbiljan posao, pun adrenalina, ali i stresa. Između operacija obilazimo jedinicu intenzivne nege i odeljenja i brinemo o pacijentima uz anesteziologe, kardiologe i medicinsko osoblje, previjamo rane. Ništa mi nije teško i zaista uživam radeći svoj posao, mada moram priznati da ni sanjala nisam da ću raditi baš ovde i biti naslednik mog tate. Sve što vidim ovde podseća me na njega, kada prođem pored njegove kancelarije, ne možete ni da zamislite koliko mi je teško. Ali zato gledam na sve oko sebe sa puno ljubavi i pozitivne energije. Dušan i ja smo izgubili jedan veliki deo sebe. Svaki put kada osetim tu prazninu, trudim se da je ispunim ljubavlju i sećanjima na tatu. Na dane ispunjene učenjem, druženjem, na zagrljaje i njegov osmeh – ispričala nam je mlada doktorka Sanja.
Da nije lako biti naslednik veličine kakav je bio njihov otac, kaže i Sanjin mlađi brat Dušan.
– Svako jutro, najpre sa kolegama obilazim pacijente u viziti. Zatim imam preglede u prijemnoj ambulanti, na odeljenju gde leže pacijenti, a u angiosali učestvujem u zakazanim intervencijama. Ali, kao što je rekla Sanja, sa velikom odgovornošću i predanošću obavljam svoj posao i brinem o pacijentima. Oboje imamo veliku odgovornost. Jer znate, nije lako naslediti velikog roditelja, naročito u ovako važnoj ustanovi gde se spasavaju životi ljudi. Zato se svakoga dana trudimo da naučimo nešto novo, stičem iskustvo koje može da se postigne samo u radu sa puno pacijenata. Teško je što to ne možemo da podelimo sa tatom. Velika je bol ići dalje bez našeg najvećeg oslonca.

Na poslu su kolege

Na pitanje da li su na poslu kolege ili brat i sestra, kroz smeh odgovaraju:
– Porodica mi je oduvek bila najveća podrška i drago mi je što sa njima mogu da podelim svoje uspehe i napredovanje. Pored ljubavi i povezanosti koje delimo jedno sa drugim, svako od nas mora da ima svoje profesionalno mišljenje i stav, pa se desi da dođe do sukoba i razmimoilaženja. Ali, kako to uvek biva, probleme uvek rešimo i na kraju dana odemo kući kao brat i sestra. Imamo i tu sreću da dobre i ispravne odluke donosimo i uz pomoć starijih kolega – istakao je dr Dušan, a sestra Sanja se samo nadovezala:

Informer – Zoran Sinko

Sanja i Dušan Borzanović

– Meni je mnogo drago što radim na mestu gde je moj brat. Desi se da odemo ponekad na pauzu zajedno, da zajedno učestvujemo u lečenju pacijenata. Čak i kada se ne vidimo, ja se osećam sigurno zato što znam da je tu. Ja sam ponosna sestra!
Dvojac bez premca sebe za deset godina vidi u istoj ovoj bolnici, hrabro se boreći sa svim problemima i stresovima koje im posao nosi, opravdavši time, poručuju oni, veru koju su njihovi roditelji imali u njih.

Ko je bio Milorad Borzanović

Privatna arhiva

Milorad Borzanović

Profesor doktor Milorad Borzanović rođen je u Prizrenu, gde je završio osnovnu i srednju školu, a Medicinski fakultet, specijalističke i doktorske studije na medicinskim fakultetima Univerziteta u Beogradu i Prištini. Bio je profesor interne medicine medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici i Beogradu. Autor je i koautor više knjiga i udžbenika iz oblasti kardiologije i više od 200 stručnih radova objavljivanih u poznatim medicinskim časopisima u svetu. Bio je načelnik odeljenja Preoperativne pripreme Klinike za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje”.
Nažalost, doktor Borzanović preminuo je u decembru 2020. u 61. godini od posledica zaraze koronavirusom.

Bojić: Sanja i Dušan su pupoljci “Dedinja”

Direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” prof. dr Milovan Bojić kaže za Informer da je on preponosan što na svom institutu ima ovakva dva mlada lekara, za koje se već vidi da će biti vrsni stručnjaci.

Informer/Marko Đoković

Milovan Bojić

– Velika je tragedija što su tako mladi ostali bez oca. Bez velikog čoveka, prijatelja, kolege i stručnjaka pre svega. Sama činjenica da su njegovi naslednici njima stvara ogromnu odgovornost, ali i veliki motiv da svaki dan budu još bolji, baš onako kako bi on želeo da budu. Dušan i Sanja za sve nas predstavljaju pupoljke naše ustanove koje ćemo čuvati i negovati. Pred njima su blistave karijere i siguran sam da će biti utemeljeni i dobri kardiolozi i kardiohirurzi. Mladi Borzanovići imaće i priliku da budu deo “Dedinja 2” i da rade u svetskim uslovima – poručio je prof. dr Bojić i dodao da je i njihova majka dr Branislava Borzanović već godinama zaposlena u njihovoj ustanovi.

Mladi Borzanovići radili i u crvenoj zoni

I Dušan i Sanja dali su svojoj doprinos opakoj epidemiji koronavirusa u Srbiji, koja u našoj zemlji traje skoro dve godine. Dušan je radio u crvenoj zoni KBC “Dragiša Mišović” radeći sa teškim pacijentima.
– To je posebno iskustvo koje se ne može opisati rečima, jer se na odeljenjima vodi neprekidna borba za život. Posao u kovid-bolnici zaista nosi veliku odgovornost, ali i veliki nivo stresa – priznao nam je dr Dušan.
Sanja je svoj posao u kovidu iskusila na početku epidemije. Volontirala je četiri meseca u kovid ustanovama.
– Smatram da je dužnost svih nas koji smo odlučili da se bavimo kliničkim poslom da uvek budemo spremni da ukažemo pomoć – poručila je ova lepa doktorka.

https://informer.rs/vesti/drustvo/665692/sanja-dusan-borzanovic-naslednici-cuvenog-kardiologa

(Visited 57 times, 2 visits today)

Kvadratura kruga: Prizren između vere i nade

U nekadašnjoj srpskoj prestonici u kojoj su stolovali car Dušan i car Uroš do 1999. godine živelo je oko 12.000 Srba. Posle pogroma u junu 1999. i u martu 2004. godine u Prizrenu je ostalo svega 15 Srba. „Nikada nas, kroz istoriju, nije bilo manje u ovom gradu” – kaže vladika Raško-prizrenski, gospodin Teodosije i dodaje da “sve što je u Prizrenu podsećalo na Srbe, ekstremisti i nenavidnici prepustili su plamenu i rušenju sa ciljem da zatru naše postojanje, da Srba, ne samo da više nema u Prizrenu, nego i da ne pomisle da ikada više žive u ovom gradu.” Nijedna od 15, uglavnom, srednjovekovnih crkava nije pošteđena 17. marta 2004. godine u Prizrenu. Većina srpskih kuća u kvartovima Potkaljaje, Potok mali, Popovoj čaršiji i Panteliji, u kojima su uglavnom živeli Srbi, nije pošteđena u martovskom pogromu. Obnovljeno je 14 od 15 crkava i mnoge srpske kuće, ali to nije vratilo Srbe u ovaj grad u kome su oni ostavili milenijumski trag. Još pre hiljadu godina, tačnije 1019. u Prizrenu je osnovana prva episkopija. U ovom gradu svoje zadužbine ostavili su Car Dušan, kralj Vukašin, kralj Milutin i kraljević Marko. Velika seoba Srba, pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića, krenula je upravo iz Prizrena. U gradu, koji je tokom istorije, nazivan srpskim Carigradom, kralj Petar Karađorđević, 1915. godine je održao poslednju sednicu vlade u domovini na kojoj je doneta odluka o povlačenju srpske vojske preko Albanije. Kralj Petar je tada ostavio svoju kraljevsku krunu u Prizrenu, koja je zatrpana u Bogosloviji, kao zavet povratka u otadžbinu. U Prizrenskoj bogosloviji koja je osnovana tačno pre 150 godina i u vreme osnivanja bila jedina škola na srpskom jeziku u celoj tadašnoj turskoj carevini, školovala su se čak četiri srpska patrijarha: Gavrilo, Varnava, patrijarah Pavle i Irinej koji je bio i profesor i rektor Bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije” u Prizrenu. Sve su to događaji koji pamte Srbi i koji Prizren nose u srcu, u mislima i snovima ma gde danas bili.

Urednik emisije: Branko Stanković Snimatelj: Darko Bursać Montaža: Marija Baronijan Šašić Urednik emisije Branko Stanković autor je 18 dokumentarnih filmova i dve drame koje su ekranizovane na RTS-u, a i mnoštva dokumentarnih emisija, koje su, kao i filmovi, nagrađivane na domaćim i međunarodnim festivalima.

(Visited 9 times, 1 visits today)

Grad velikih srpskih mučenika, Prizren. Kosovo i Metohija

 

 

 

 

(Visited 3 times, 1 visits today)

Prizren 1913

Prve fotografije u boji nastale su 1907. godine, kada su braća Lumiere u Francuskoj izumila revolucionarnu tehniku filtriranja svjetlosti uz pomoć sićušnih čestica obojene skrobi iz krompira.

Oduševljen tim tehnološkim i civilizacijskim iskorakom, francuski bankar Albert Kahn bio je među prvima koji su kupili te ploče i opremu za fotografiranje.

Tokom jednog poslovnog putovanja 1908. godine u Japan, Kahn je zamolio svog vozača Alfreda Drutertea da napravi nekoliko fotografija koje je onda pokazivao prijateljima. Dvije godine poslije, jedan od najbogatijih ljudi Evrope ostavio je posao i obaveze te naumio poći na putovanje svog života. Kahn je odlučio da obiđe cijeli svijet i fotografijom zabilježi njegove šarolike boje, narode, običaje i tradicije.

Od 1908. do 1930. godine Kahn je radio na razvoju poznate filmske arhive Le Archives de la Planete (Arhiva planete). Ogroman dio imetka trošio je na rad najvećeg etnološko-fotografskog projekta. On obuhvata više od 100 sati dokumentarnog filma i više od 72.000 fotografija iz cijelog svijeta.
Jedan takav projekt na početku 20. stoljeća zahtijevao je mnogo više nego se danas može i zamisliti. Teška fotografska oprema morala se prevoziti kolima. Staklene ploče, njih između 300 i 400 po svakoj ekspediciji, bile su poslagane u obloženim kožnim kovčezima. Uz to su još nošeni stativi i kamere. Eksponirane ploče razvijale su se tokom noći u šatorima koji su služili kao tamne komore. Pritom je još valjalo organizirati i logistiku, vodiče, te druge fotografe. Uz pomoć mnogih drugih fotografa, Kahn je dvadeset godina putovao svijetom i slikao ljude, gradove, krajolike i znamenitosti. Posjetio je više od pedeset država, među kojima i Kosovo.

Naime, u mnogim zemljama koje je posjećivao sa svojim saradnicima bilježio je prizore iz samo jednog grada ili sela, a tokom boravka u našoj zemlji napravio je fotografije mnogih gradova.
Naravno, ne govorimo o samo jednoj fotografiji, već o desetinama koje je sa svojim timom pravio na pojedinačnim lokacijama.
Zanimljivo je da su skoro sve kolorne fotografije Prvog svjetskog rata u Francuskoj uglavnom djelo Kahnovih fotografa. Ali fotografije ratnih djelovanja tek su neznatan dio bogate kolekcije koja danas ima i svoj zaseban muzej u Parizu. Tu su izložene fotografije neobičnih predjela koje je Kahn obilazio, od Prizrena do Tibeta.
Nije nevažno spomenuti da su Kahnove fotografije Kosova prve fotografije naše domovine snimljene u kolor-tehnici. Istina, neki drugi fotografi svoje su slike retuširali i dodali im boju, ali prije Kahna niko nije fotografirao Kosovo opremom i tehnikom koja je rezultirala fotografijom u boji.
U video prilogu možete pogledati slike Prizrena iz tog vrijemena.

 

(Visited 24 times, 1 visits today)

Prizren 1971

(Visited 11 times, 1 visits today)

In memoriam Radmila Gadžić

26. avgusta je preminula Radmila Gadzic, nasa Gadzajka.
Zena koja je toliko volela nas Prizren, koja je pokazivala tu ljubav kroz fotografije koje nam je slala znajuci da i mi patimo za rodnim gradom . Obavestavala nas je o svemu sto se desava, novostima u gradu, situacijama, brinula i slala fotografije o stanju grobova nasih najmilijih.
Kritikovala sto nas nema , cekala da se “saberemo ka’ nekad “. Cekala nas da u sto vecem broju idemo za Prizren. Cekala…..
Nasa Gadzajka nasmejana , vedrog duha, puna zivota.
Naka ti je vecan pomen Rado. Hvala ti na svemu.
Ostaces u nasem secanju , Prizrenko nasa.
(Visited 15 times, 1 visits today)

Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole:

Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole: Od kad sam se vratila stalno razmišljam kada ću da dođem ponovo

Nadam se da ću nekada uspeti da uradim nešto za Kosovo i Metohiju i mnogo sam srećna što sam rođena u pravoslavnoj veri i baš kao Srpkinja. Mislim da nam je time mnogo dato, a onome kome je mnogo dato, na njemu je i velika odgovornost.

U Beogradu su nas ispratili rečima da se sa ovog putovanja nećemo vratiti isti. U tom trenutku nisam verovala tome, mislila sam da je preterivanje. I sada mi je neverovatno koliko sam pogrešila. Što se tiče utisaka iz ovogodišnje Prizrenske letnje duhovne škole, ne znam odakle bih prvo počela.

Ali, da krenem od ljudi…

Da nije bilo veroučitelja Darka, Nemanje, Dragana, oca Vlade, đakona Nenada, vozača Dekija i oca Andreja ništa od ovoga ne bi bilo. Posebno bih istakla i zahvalila se našim divnim veroučiteljima, apostolima naše škole, koji su svake večeri sa nama sabirali utiske i otvarali nam još novih uvida. Bilo je divno sresti se i sa puno polaznika sa kojima sam delila slična uverenja, stavove i vrednosti i sa kojima sam mogla slobodno da pričam, a da me ne gledaju čudno jer idem u crkvu i jer su mi Kosovo i Metohija važni.

Učesnici Letnje duhovne škole, foto O. R.

Međutim, ljudi koji su najviše obeležili moj boravak na Kosovu i Metohiji su ljudi koji tamo žive. Osećala sam se posebno lepo, kao svoj na svome, u Velikoj Hoči svako mi se na ulici javio, mogla sam čak i da zalutam bez straha. Obradovalo me je što ima puno dece. A Orahovac je ostavio poseban utisak iz više razloga. Prvo, razgovor sa prof. Oliverom Radić o oružanom napadu koji je izvršen na Srbe u tom mestu 1998.godine. Bilo je veoma potresno, duboko, živo i jako njeno sećanje, a u isto vreme mi otvorilo oči za mnoge stvari o kojima nisam znala ili nisam razmišljala na taj način.

Njene reči da nama, pravoslavnim Srbima, nije potrebno da bilo šta izmišljamo, već samo da uvek iznosimo istinu, ostale su duboko urezane u mojoj svesti.

Moja baka je takođe iz Orahovca.  Pružena mi je prilika da obiđem njenu kuću, prvi put. To mi je bilo jako važno, jer sam konačno uživo videla kuću o kojoj sam još iz detinjstva slušala i samo je zamišljala. Volela bih da je jednog dana „doteram“, „sredim“ i obnovim da bude kao iz moje mašte i bakinih priča. Želja mi je da joj vratim pređašnji sjaj i da imam svoj kutak u Orahovcu.

Srela sam se i sa tetkom i sestrama iz Gračanice. Liturgija i pričešćivanje u Dečanima i Gračanici su ostavili veliki utisak na mene, jer je to bio najveći spoj duhovnosti i umetnosti u svakom smislu. Svidelo mi se što smo sa školom obišli i mesta koja se inače u regularnim turističkim turama ne obilaze, (Pasjane, Štrpce i Narodna kuhinja u Prekovcu). Osetila sam veliku blagodat svaki put kada smo imali priliku da se poklonimo moštima naših svetih. Pored Sv. Bosiljke u crkvi Preobraženja, poklonili smo se i moštima Svetog kneza Lazara u Ravanici, Sv. Joanikija Devičkog u manastiru Devič, Svetom kralju Stefanu Dečanskom u Dečanima, Sv.Kozmi i Damjanu u Zočištu i sv. Petru Koriškom u Crnoj Reci.

Prizren sa razlogom nosi epitet carskog grada zbog svoje lepote. Nisam se osećala toliko prijatno tamo zbog obilja albanskih zastava koje su me asocirale na rat i sve ružno što se desilo nakon toga.

Kristina Nikolić, foto: O.R.

Za razliku od grada, manastir Svetih Arhangela je za sve nas bio kao kuća. Tu smo spavali nekoliko noći i zaista smo posle svakog izlaska iz autobusa osećali kao da dolazimo kući. Otac Mihajlo bio je tu i brinuo da uvek budemo siti i napojeni, kao roditelj.  Dva manastirska vučjaka Aska i Reks s dočekivali su nas radosni što smo se vratili, kao što mene moj pas dočekuje. Atmosfera je zaista bila krajnje porodična i topla.

Veoma sam zahvalna Gospodu što sam krenula u ovu školu, a bilo je puno iskušenja. Moja porodica dolazeći sa Kosova i Metohije, plašila se da idem, ali mi je drago da sam pobedila i svoj i njihov strah i otišla. Tokom našeg boravka tamo, čuli smo da su mnogi autobusi vraćeni sa administrativnog prelaza. Smatram da je naš boravak tamo veliki blagoslov.

U ovom trenutku, od kada sam se vratila, samo razmišljam o tome kada ću ponovo da idem i pravim planove za viđenje sa novim prijateljima koje sam stekla. Nadam se da ću nekada uspeti da uradim nešto za Kosovo i Metohiju i mnogo sam srećna što sam rođena u pravoslavnoj veri i baš kao Srpkinja. Mislim da nam je time mnogo dato, a onome kome je mnogo dato, na njemu je i velika odgovornost.

Kristina Nikolić, Beograd

Photo of Ivan Miljković Ivan Miljković Send an email 21. avgusta 2021.

Утисци младе девојке након Призренске летње духовне школе: Од кад сам се вратила стално размишљам када ћу да дођем поново

(Visited 8 times, 1 visits today)

GRIGORIJE BOŽOVIĆ — Čudni podvižnik

Kad iz guste, tek podmlađene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same planine, ja zaustavih konja i okrenuh ga da bih unazad još jednom pogledao niz Kosovo. Mrzim ga, izjedna ga kao rajetin nenavidim, jer me je rodilo robom, a opet ga nikad dosta nije. Često sam se zaricao da neću da ga gledam koliko ni dobar Jevrejin onu žalosnu svoju dolinu plača. U Kačaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu uvek zagnjurim lice u uzglavnike. Da ga ne gledam. Ali opet kao u prikojasi: železna kola jure preko opevane ravnice, a ja i ne podižući oči osećam gde sam — na Paun-Polju, pokraj Bresja ili ispod Vragolije …

Kosovo mi se i ovom prilikom podrugnu boljci i mojoj tvrdokornosti. Ispravih se u sedlu i pogledah put Sazlije i Babljaka. Vaistinu divan kut i najlepši na Kosovu. S jedne strane ga gotovo granovesno ograđuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili da ga ne grube. Odatle veoma blago pobrđe neosetno prelazi u ravnicu, u poznato Ravno Kosovo, koje se ispred oka, kad ga duže gledaš, stane od te ravnosti tajanstveno okretati kao da je tepsija a ne polje. A pobrđe i njegove latice pritisla hrastova sitnogorica koja nigde tako ne buja kao ovde, samo kad je sekira ostavi na miru. Gotovo sve tako do železničke pruge i do starih sela pokraj nje. Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i proplanci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, čovek bi rekao samo onih koji su iz čežnje a ne po nevolji tu pobili kolac. Kao da su znali da je čitav taj kut bio carostavna prestonica, oborište Svrčina i Nerodimlja, pa počeli da se nastanjuju, da bi odželeli već jednom onu tešku želju za tim kletim Kosovom …

Gledam niz polje, posmatram svu ovu njegovu lepotu. Ali vekovi progovaraju i oči mi se mreže. Kao u bunilu. Slika prve zobnice, početak prokletstva. Visan sebar, krakat i plećat sa dugom srebrnom kosom niz leđa, klanja se još strašljivo nasmejanu Muratu, držeći u ruci punu torbu kosovskoga ječma šestoredna za njegova hata, a drugom pokazujući na krcate žitnice i pune torove: zapovedaj, care, dao je Bog za junake piva i jestiva, a za konje sena i ječmena … I tako dalje što je potom bilo. Sve izlazi pred oči. Još jednom proklinjem Kosovo, još jednom mu ovako sa sedla šaljem mlaz krvave mržnje, pa naglo okrećem konja k planini, kao da hoću da bežim u njene gudure, kao da sam još rob, pa mi valja da se bunim, da se odmećem … Sa nemoćnom srditošću okrećem tome Kosovu leđa. Sa zaostalom u grlu reči da je prokleto. No šumarci mame pogled. Bele kućice kao da navlaš zbog svakoga raspoloženja izviruju iz njih. Brzo se prisećujem da su one nove, posleratne, srpske. Crnogorci, Ličani, brđani uopšte, došli da pokaju prošlost i da se i meni podsmehnu. “Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, živi smo još, te kako!” … Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da pođe brže.

— A zar nećemo svratiti kod prote? — progovara mi najzad ćutljivi pratilac; — eno njegove kuće!

— Kojega prote, pobogu?

— Kod prote Dejana Popovića.

— Šta? … — uzviknuh iznenađeno.

Još odmah posle rata ostavio je gore svoja brda i otišao na Kosovo. Samo da ga vidiš kako se naselio i izgradio!

Začudih se ovoj novosti i nagnah konja onamo kuda mi pratilac pokaza. Veliki, četvorougaonik sitnogorice beše prorešetan; gotovo na silu, onižim čestokolom. S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike zidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene. Iza njih zasovnica kao u staro doba i kao da ograda nije od prošća no ozidana da bolje čuva gospodara. Unutra, u dvorištu još dobro neiskrčenom i sa neravnim stazama preko njega, vidimo novu prostranu i nisku kuću. Bez podruma je, vidi se, a udobna. Sa velikim prozorima, gospodski i domaćinski sagrađena. Da je vidna i široka, da je stanište čoveku koji se ne boji i ni od koga ne zaklanja. Vičemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamačno sluga a ne čuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni prstom pipnuo. Smerno nam otvori vratnice, pomože da sjašemo, pa štuče da pazove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrži konje.

Znao sam glasitoga protu iz brda, koga je voleo iznad svega. Njegova župa, opkoljena Arnautima, stisnuta između šarskih brda oko brze reke, bila je poslednja neharica Turčinu. Držala se u grču, u poslednjem uzmahu, zahvativši zubima njive i livade gde su nekad bili stanovi nejakoga cara. I branila ih od Arnauta i spahija. A on prkosan, bogat i pomaman, hajduk i sveštenik, zatočnik i krvnik, od šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turčina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao između Arnauta. Kratak, plećat, riđ, zelenih zlih očiju bio je oličenje prkosnika, dahije i ubojice. Nikad bez osmeha, vazda pređe gotov da pođe u poteru i puškaranje no u crkvu, taj čovek je bio ono što je Turčin uklesao u zapoved za sebe: “čuvaj se od očajne puške srpske”. Sećam se kad je silazio u Prištinu: praznik je to uvek bio za čaršijsku raju i pomama kao da su joj sa Prepolca već javili da niz Malo Kosovo nastupa oslobodilačka vojska. Ili kad bi došao na kakav sabor po prizrenskoj okolini. Silnici, koji bi tamo dolazili da koga ucene ili posmatraju jedre snaše, odmah bi se povlačili u manastirske konake da na brzinu ručaju i brzo se raziđu: nisu mnogo voleli da se sretnu sa čudnim popom …

A sad, u slobodi, taj čovek napustio svoja brda, svoje čardake i seljačko gospodarstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto? Zemlje je i gore dosta imao, šume i planine još više, lova i lepih izgleda takođe. Što nije sišao u grad, kad se već pomerio sa rodnoga praga? … Protu Dejana Popovića zatekoh u pčelaniku. Iznenadih se njegovoj promeni. Nije ostareo, ali se preobrazio. Na njemu ni redenika, niti za pojasom revolvera, koji je samo za vreme službe spuštao na žrtvenik. Odelo, iako novo i čisto, opet prosto i veoma seljačko. Mesto kicoškoga ćurčeta običan kratki mrki gunj šarplaninski, na nogama veoma jednostavna plitka obuća. Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane podvižnik. Budiboksnama, danas! …

On me toplo zagrli, ali ne podiže na moje traženje ruku da me blagoslovi kako je nekada samo on umeo, naročito kad gledaju Turci. Pa mi pokaza kuću i okućnicu, pčelanik i voćnjak tek u začetku. Zatim me uvede pod venjak na jednom uzdignutijem mestu odakle se vidi ceo deo Kosova. Očevidno beše se obradovao poseti, te se staraše da bude i veseo i gostoljubiv.

— S kim si ovde, proto? — upitah ga polako, začuđen što nikoga od čeljadi ne vidim.

On se nasmeja:

— Pa zar nisi čuo da sam sasvim ostavio brda?

— Tek sad vidim.

— Ovde sam samo sa dva najamnika. Gore sam ostavio popadiju, sinove, kuću, sve. Ostavio brda i sela, koja sam čuvao dokle je bilo potrebno. Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja! …

— I ovako sam?

— Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin: “Sad otpusti slugu svojega, Gospode! …” Rekao sam to u potoku ispod kuće, kad sam je napuštao, i tu sam zakopao pređašnjega Deli-Papaza, tvojega staroga i manitoga protu. Jest: razoružao sam ga, zbacio sam svu onu staru silinu sa njegove duše, iščupao mržnju iz njegova srca, izagnao onu nenasitu neman iz njegove unutrašnjosti, pa ga kao brava zaoglavio i sveo na Kosovo u ovo šumarje kao kakvoga najobičnijega božjega prostaka. Ha, ha, ha! … Je li ti dosta?! …

— Čudnovato, prosto!’

— Nimalo! Kaluđeri i derviši traže potoke i dubrave za svoje manastire i tekije. A ja izabrao ovo mesto i kupih ga za svoje stare dane. Vidiš li ovu lepotu božju? Čovek danima može i gladan da posmatra, jer mu se duša odmara … Dete, hoću da se odmorim i da na sebi vidim što sve može čovek …

— Ali zašto si upravo napustio brda?

— Pričekaj malo, samo malo, pa mi neće biti potreban ispovednik na poslednjem času …

Sto u venjaku bi brzo postavljen i navaljen zakuskama i svežom ribom. Uz vrlo staru medovinu poteče i njegova priča bez nameštanja i uvijanja. Prosta, odista, kao ispovest.

… Poznat je vrlo dobro njegov tegoban život u brdima. Narod je ne samo mučen i grabljen, no mu je i svako dostojanstvo bilo oduzeto. Kad je on kao mlad pop prvi put projezdio kroz nuriju na sedlu, svi arnautski prvaci i spahije su mu poručili da sedlo ostavi u popadijinu vajatu a na kljuse da metne samar, kao što i priliči vlaškom popu … Trpeo je donekle, pa se posle i sam pomamio. Nabavio sebi martinku, naoružao selo i kraj i kliknuo sve na otpor. Kupio sebi konja dobra, udario mu kite i rese, ispravio se i osilio. Od nevolje, ne iz nekoga pustoga junaštva … Pa se otpočelo. Čekali su ga po zasedama, gađali. Grabili njegova stada, ubijali seljake. Zasukao i on rukave. Čekao i ubijao koliko je mogao. Pripremao krađe i grabeže, činio svako čudo Arnautima da im se samo sveti, pa se još udruživao sa čuvenim arnautskim hajducima za pljačku i ubijanje. Sreća ga je čudno služila da je izišao na glas, da ga se strašno boje i da nekako sačuva glavu do prvoga oslobođenja.

Do velikoratne najezde bio je vitez prema susedima: ni jednoga inoverca nije ni mrko pogledao. A kad je ispred Bugara utekao u planinu, na njegovu je kuću prvi nasrnuo čuveni Met-Firaja. Neka mu je prosto što je kuću opljačkao i čeljad zastrašio. Ali je najzad otvorio njegov kovčeg i obukao njegove odežde, čuvane za ukop, nagoneći popadiju da ga bez pogreške odene: stihar, pa epitrahilj, pa narukvice, pa odeždu. Ni nadbedrenik nije zaboravio. I to neka mu je s jadom prosto. No taj čovek nagnao njegovu popadiju da napuni kadonicu žara i tamnjana, pa da pođe ispred njega i kadi oko smetlišta u dvorištu, koje je on triput obišao, mrmoljeći neke reči tobože da ga osveti. E, to prota Dejan Popović nije mogao ni da zaboravi ni da oprosti. Onda …

Po povratku iz bugarskoga ropstva, još slab i izgladneo, ščepao je pušku, pozvao svoje sinove i pošao u zasedu Met-Firaji.

— A on, kučka, Bog da ga sad prosti, zatvorio se u kulu, pa nikako da iziđe. No ja ustvrdoglavio. Petoga jutra on iziđe i pođe putanjom kroz šumu ka kladencu. O ramenu mu turska brzometka, za redenikom veliki nemački revolver …

… Naredio je sinovima da ostanu na mestu i da niko ne sme pušku opaliti, a sam sišao na putanju ne skidajući još puške s ramena. Nailazi Met-Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda.

— O, Met-Firaja, a zar još šećeš po zemlji — viknuh mu, i on stade kao ukopan, ali bez znaka kakvoga novoga straha.

— Skidaj pušku da se junački ubijemo!

On gotovo nesvesno skide pušku i tupo me zagleda, ne govoreći ni reči.

— Udri! — viknuh mu i podigoh svoju pušku; podiže i on.

— Udri, bre junače! — viknuh jače, počekah trenutak, pogledah ga još jednom, pa opalih, on se okrenu i pade nauznak bez duše.

… Prota mu onda priskočio i seknuo svoj revolver da ga za nasladu izrešeta. Ali mu spazio izraz mrtvih očiju. Čudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadašnji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo nekadašnje silništvo i protino junaštvo i osveta, i Lazar i Murat, i cika pušaka, i jeka gusala i laute, i brda i Kosovo …

— Nećeš verovati: u životu sam pobio toliko ljudi i nikad mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši i osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom mučeniku kao što sam i sam. Klekoh kraj njega, poljubih ga u čelo, pokrih rupcem, pa onako, ni sam ne znam što i po kojem zakonu, počeh mu iznad glave nešto čatiti sve dok me stariji sin ne trže i ne nazva budalom i čovekom koji nije više za pušku no za manastir Devič, kamo se vode svi šenuti od pameti …

— Pa posle, proto?

— Eh, posle?! … Eto vidiš. Malo sam ti već kazao … Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji. Jer ono je mesto za primirenje. Groblje je. A na groblju čovek najlakše razgovara sa sobom. I na mesečini i na vedru danu. Stari sam ja opet krvnik. Ne dam se lako. Eto, gledam odavde niz razboj, ređam svoje doživljaje, pominjem turske grehove. I razgovaram sa svima koji ispustiše dušu na ovom polju i oko njega. Izvodim ih na mesečini po ovom čičvarju kao jariće. Skaču oko mene po celu noć kao lanad sa žile na žilu ogromnih bukava. Svi, i Turci i Srbi. Pa im kadikad podviknem: “A, bre, krvnici jedni, koji vas nečastivi nagna da nam ostavite ovoliko prokletstvo da s najtežom mukom umiremo ne kao ljudi, no sve kao besovi, kao krvožedne životinje?!” Podviknem im, zacerekam se i dođe mi ogroman ćef što su se tukli, što je celo Kosovo neprekidno groblje. I, grešan, uzviknem da su oni krivi, a ne ja. Jer sam ja samo njihovo ispaštanje. Pa se vazda u tom prisetim Met-Firaje i njegova poslednja pogleda. “E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad … tad si trebao da budeš jači od sebe. Trebao si da spodbiješ i svoju i Metovu brzometku, da zavrljačiš u granje, pa s njime zajedno pođeš kroz sela i progovoriš novu reč … Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo. Razgovaram sa svojim pčelama, zurim niz Kosovo i danju i noću i mirim se sa njime. Samo kad me odviše uznemiri Met-Firaja, ja uzjašem konja, koji mi je jedino iz prošlosti, pa odjurim do Babljaka, do Lipljana, i to noću, i razgovaram prijateljski s njime: “Ne ljuti se, bre Meto, na mene, Kosovo je krivo …”

— A služiš li, proto, kad?

— Ne. Ne više posle Metove smrti. Osetio sam olakšicu kad sam saznao da na to nemam prava. Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s Kosova i onoga Babuša s prvom zobnicom ječmena … mirim se s kobi da mi Met-Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković …

Prota Dejan Popović Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad. U svojem mrkom šarplaninskom gunju mesto ćurčeta kunetinom postavljena, pod plitkom surom kapom mesto kamilavke koju ni pri krađi nije zamenjivao; u skromnim belim čakširama, optočenim sa po dva seljačka gajtana. Na svojem derviškom i podvižničkom pragu. I u najčudnijem manastiru na svetu.

(1935.)

Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880[1] — Београд, 4. јануара 1945), је био књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Садржај

1 Биографија
2 Писац
3 Смрт
4 Рехабилитација Григорија Божовића
5 Референце
6 Спољашње везе

Биографија
Вукајло Божовић, Григоријев отац

Григорије Божовић је рођен у селу Придворица код Ибарског Колашина, од оца Вукајла. Познат је био током живота Григорије и по завичају изведеном надимку “Колашинац”. После школовања у Призрену, Скопљу, Цариграду и Москви – на Духовној академији, био је професор у познатој Богословији у Призрену од 30. септембра 1905. године. У Призрену је неко време био и окружни начелник и председник политичке општине. Григорије је у браку са учитељицом Василијом, имао кћерку Вукосаву касније (1937), удату за артиљеријског поручника Драгољуба Поповића “млађег”.[2]

Био је Григорије скупштински посланик, а врло много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији. Стекао је статус пензионера као инспектор Министарства Социјалне политике. Активан је у многим удружењима, одборима и саветима, познат као добар говорник из редова опозиционара. На скупштини Београдског Гајрета “Осман Ђикић” одржаној 1929. године, Григорије је биран у његову Управу. Изабран је јуна 1933. године на конгресу у Бањалуци у нови састав Управе “Народне одбране”.[3] Краљ Александар га је априла 1934. године именовао за члана Патријаршијског савета, на чијем се челу налазио Патријарх српски Варнава.[4] У Удружењу Старосрбијанаца, чији је био члан, одржавао је пригодна предавања, попут оног из 1936. године под насловом: “Путеви у Јужној Србији некад и сад”.[5]

У Краљевини СХС политички је активан, као члан Прибићевићеве “Самосталне демократске странке”, чији је посланик био више пута (1924-1927).[6] На парламентарним изборима 1924. године био је кандидат (као самостални демократа на заједничкој листи са радикалима!) у Рашко-Звечанском срезу.[7] Године 1926. Божовић је пишући у новинама увредио албанског посланика (дипломату) Цена-бега, због чега је био тужен код суда, од стране Управника вароши Београда. Изродио се због сукоба надлежности и неразумевања процедуре, политички надуван “Случај Григорије Божовић”, усмерен против њега. Божовић је поднео скупштини и спорну Интерпелацију против именовања Цена-бега за посланика Албаније у Београду. Сматрао је да та особа не може бити представник своје земље, због својих ранијих активности према Србима, међу којима и пљачка манастира изведена од од стране његових качака. Када је 1928. године престао бити послаником, судски процес је међутим покренут. У међувремену је Албанац умро, па је постало беспредметно о том “политичком питању” већати на суду. Брат покојников Саит Кризиу је покушао да преко страница листа “Време”, отвореним писмом заштити углед и част свог наводно неправедно нападнутог сродника.[8]

Под председништвом Бранислава Нушића, Божовић је био од 1932. године именовани члан државног “Савета стручњака у области ауторског права”.[9] Заједно са другим књижевницима старије и млађе генерације основао је 1937. године “Удружење књижевника Београд-Загреб-Љубљана”, сталешко удружење очигледно југословенског карактера. Пред прву скупштину која је одржана у Београду марта те године у скадарлијској кафани “Код два јелена”, оснивачка правила потписали су са српске стране: Вељко Петровић, Божовић и Синиша Пауновић.[10] Пред Други светски рат Божовић је био председник београдског “Пен-клуба”, након смрти претходника, песника Милана Ракића.[11] Писац

Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу “У земљи без суда” 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис “Нова искра”, написао је исте године у Москви, где је студирао.[12] У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина “Григорије Божовић”, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.[13]

Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] – те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.
Смрт

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду[15], а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.[16] Београдска “Политика” је 4. јануара 1945. године објавила вест да су “Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт”. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због “злочина издаје” из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ћушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције.[17] Рехабилитација Григорија Божовића

Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.[18]

У Приштини је радило издавачко предузеће “Григорије Божовић”. Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку. Њен добитник 2016. године био је Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“.[19] Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије. Њен добитник за 2016. године била је Сунчица Денић за роман „Свет изван”, а 2017. године Александар Б. Лаковић за роман „Кад куће нисмо закључавали”.[20][21] Референце

“Енциклопедија Југославије”, Загреб 1980. године
“Правда”, Београд 6. фебруар 1937. године
“Правда”, Београд 1933. године
“Правда”, Београд 1934. године
“Време”, Београд 16. октобар 1936. године
“Правда”, Београд 1926-1927. године
“Правда”, Београд 27. децембра 1924. године
“Правда”, Београд 29. фебруар 1928. и 15. март 1928. године године
“Просветни гласник”, Београд 1932. године
“Време”, Београд 19. март 1937. године
“Време”, Београд 22. фебруара 1941. године
“Нова искра”, Београд 1. фебруара 1905. године
“Правда”, Београд 1939. године
“Правда”, Београд 1939. године
Перо Симић: “Тито и Срби”, Београд 2016.
Преки суд за косовског Андрића („Вечерње новости“, 15. април 2014)
“Глас” САНУ, Београд 2000. године
Рахабилитован Григорије Божовић („Политика“, 19. мај 2008)
Радовану Белом Марковићу награда „Григорије Божовић” („Политика“, 4. јун 2016)
„Григорије Божовић” Сунчици Денић („Политика“, 27. јул 2016)

У карантину браћа, у слободи разбраћа („Политика”, 7. април 2020)

Спољашње везе

P vip.svgПортал Биографија

Григорије Божовић: Косовске приче на Антологији српске књижевности (.docx формат)
Живот и дело „косовског Андрића“ („Политика“, 7. јун 2015)
Далекосежне идеје Григорија Божовића („Политика“, 11. јун 2015)
Призренски Социјалист, Гр. Божовић, Призрен, Босанска Вила 1910., стр. 295-302
Григорије Божовић: Капетан Вукоје („Политика“, 20. фебруар 2016)
Други живот Григорија Божовића („Политика”, 25. октобар 2016)
Код два бела голуба – Григорије Божовић (РТС, 3. новембар 2016)
Григорије Божовић у чардаку Данице Кораћ („Политика”, 7. април 2018)

(Visited 5 times, 1 visits today)

Sredska PRKOS TIŠINI

Praznina je preplavila Sredsku, nekada najveće i najlepše selo u istoimenoj šarplaninskoj župi. Ima srečana koji su...

GRIGORIJE BOŽOVIĆ — Čudni podvižnik

Kad iz guste, tek podmlađene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same planine, ja...

Kiša u Sredskoj, maj 2019 snimio Predrag Sovtić

https://youtu.be/Z0gOWbxAzjQ

Црешња се од корен корнеше

https://youtu.be/N7RkFTMQmZs   Црешња се од корен корнеше је свадбарска песмa Срба из Метохије. У Мушутишту се врло често певала,...

Prizren, novembar 2017

Memories of Prizren – Jelena Stojkovic (Piano)

Even though I am far away from my Homeland, I carry it in my Heart. When I...

Jedinstvo 03.03.2020 : Preostalo stotinak Srba u šest sela Sredačke Župe

  U 16 sela Sredačke Župe danas živi oko 8.000 stanovnika, najviše Bošnjaka i tek nešto...

Vozićem ove godine u Prizrenu

https://youtu.be/40EjxgqfPXI  

Psi lutalice terorišu naselja u Prizrenu

Psi lutalice predstavljaju trajnu opasnost za neka naselja u Prizrenu. Izvještaji građana i članci objavljeni na društvenim...