13.8 C
Prizren
понедељак, 26 септембра, 2022
Naslovna Blog

Предање о Петровом Камену надомак Клокота

На Латинским планинама уз брдо Шиловац у Косовском Поморављу на 692 метра надморске висине налази се место звано Петров камен, на тромеђи између Грнчара, Ђелекара и Годена код Горње Стубле.

По народном предању некада се овде налазила црква Св. Петра, па отуда и назив Петров камен, јер су остале само скулптуре од камена. Није никаква случајност оваквог двојног назива Петров камен, кога је Исус од имена Симон назвао Кифом, што на грчком језику значи Петар, а на српском камен, желећи да каже да ће на Петровој вери, тврдој као камен, сазидати своју цркву, коју му симболично оставља у наслеђе, јер ће управо Свeти Петар после Христовог Вазнесења бити један од највећих проповедника хришћанства.

Па је због тога 12. јула по новом календару, а 29. јуна по старом 67. године Петар разапет на крсту у Риму од цара Нерона, али по његовој жељи стрмоглавце (тј. наопако), јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно, као његов Господ.

Свети Петар и његов брат Свети Андреј Првозвани били су у младости рибари на Галилејском језеру, а на Христов позив касније као апостоли постадоше рибари људских душа.

Свети Петар био је први бискуп у Риму и по њему трг у Ватикану носи назив трг Светог Петра. На месту званом Петров камен изнад Грнчара по народном предању упознали су се момак и девојка, а да нису знали да су брат и сестра, јер им је мајка најпре била удата у једно село и тамо родила сина, након што су јој Турци убили мужа преудала се у друго село и тамо родила ћерку и убрзо умрла.

Њена деца су потом чувала стоку на пропланку између ова два села и тако се код њих родила љубав, а да нису знали да су брат и сестра. Пролазећи овуда Св. Петар прерушен у просјака, подарио је девојци јабуке петроваче и пса кога је водио са собом.

Тада је рекао девојци да не би требала да буде са момком у кога се заљубила јер то неће бити добро за њу, а имаће пса који ће је чувати. Након годину дана пошто девојка није послушала савете овог прерушеног просјака и пас јој није био верни чувар, она је остала трудна, те је у цркви Св. Петра која је била на овом месту требало да буде венчање.

У тренутку венчања појавио се Св. Петар и својом магичном силом окаменио трудну невесту, а поред ње и пса који није спречио да она и даље буде заљубљена у свог брата, док је цркву претворио у велику камену плочу.

Недалеко од малене цркве окамењени су и сватови на гомили у изобличеним фигурама како су бежали. Они и не подсећају на људске ликове јер су неки од њих знали да се венчавају брат и сестра али су прећутали, мислећи да у турско време не треба спречавати бракове у сродству, али их је зато стигла Божја казна, те су и они окамењени.

Ова фигура од камена са ликом трудне жене још увек одолева зубу времена, висине је око 8 метара, а од самог подножја има 12 метара и делује веома импозантно, тако да својим изгледом асоцира на људску фигуру, са препознатљивим рукама уз тело, а на глави се издвајају, усне, нос, очи и венац.

Ово место је занимљиво и атрактивно за многе уметнике, нарочито сама природна скулптура која инспирише писце и ликовне уметнике, али и многе излетнике из околине.

Међутим, овде су долазили и непожељни посетиоци Албанци са америчким војницима КФОР-а, који су 2000. године покушали да ову природну скулптуру која асоцира на скулптуре из Ђавоље вароши код Пролом Бање, преместе у базу „Бондстил“ код Урошевца или код школе у Ђелекару.

Направили су удубљења у стени са ликом девојке и другој стени са ликом пса, у њима су поставили динамит, а стене челичном сајлом везали за војни хеликоптер, али им се није дало, штапини нису хтели да се упале а динамит је испадао, док се хеликоптер љуљао и умало се није срушио, а сајла се покидала и да се присутни нису на време склонили посекла би их на комаде.

То је било упозорење да не треба да дирају ову фигуру коју је народ прозвао Петров камен, јер је ово свето место, које Албанци по турском зову „вакаф“.

Они су били у искушењу зла, јер по легенди Свети Петар држи кључеве од раја, он прерушен путује по свету и искушава људе, а његови су Небеска слама (тј. Млечни пут) и Небески крст, па и сада ова импозантна стена звана Петров камен штрчи у небо уместо светиње са крстом, тј. цркве Св. Петра која је припадала мештанима Годена, где су некада живели Срби, који су унијаћењем постали католици Хрвати, а потом као двоверци тзв. «љармани» постали су муслимани Албанци.

По другом народном предању Краљевић Марко да би заварао траг Турцима, после Косовског боја тумарао је по Шар-планини, а потом је дошао на ово место и прерушио се у камену стену и спава окамењен као Петров камен и треба да се пробуди, када поново буде васкрсло Српско царство.

Ове стене андезита настале су вулканском ерупцијом и у непосредној близини тзв. Петровог камена експлоатишу се као грађевински материјал од стране мештана из Ђелекара (коме су од 2000. године променили назив у Скиферај, што у преводу значи Соколово).

У кенозоику на овим просторима егзистирало је језеро Косовског басена и у току неогена било је повезано са Егејским морем. Таласи који су ударали у ову стену тзв. Петровог камена су је времемом обликовали у људску фигуру. Касније се кроз Качаничку клисуру Вардарским током ова вода повукла у Егејски слив, као и кроз Кончуљску клисуру реком Јужном Моравом у Црноморски слив.

Од раног пролећа око Петровог камена се развија папрат бујад, која до касне јесени краси ово место, где је некада бујала забрањена љубав.

Црква у Клокоту, фото: С. Којић

Док се сада на Петровдан у Клокоту слави сабор у цркви Св. Петра и Павла, која је изграђена 1980-1985. године, добровољним прилозима мештана из околине, а на предлог Албанца Мухарема из Радивојца, који је дао први новчани прилог, јер је њему у сну дошло предсказање где треба црква да се гради и показао то место, на раскрсници магистралних путева Гњилане- Урошевац-Витина.

Било је покушаја забране изградње ове цркве од стране општинске власти у Витини, коју су чинили већина Албанци и српски комунисти, па и покушај рушења ове светиње у изградњи, али је каменом вером и упорношћу владике рашко- призренског (потоњег патријарха) Павла ова светиња довршена и освећена на Петровдан 1985. године.

(Станислав Којић – Сербвик магазин)

Original Article

Песма, игра и тробојка, нек се зна да коретиштани славе сеоску славу (ВИДЕО)

Звоно позива на литију, народ опходи око храма, а портом одјекује пој драганачких монаха.

Српска тробојка окачена на једној од највиших кућа лагано се повија на поветарцу, као да жели да каже да је данас посебно свечан дан за село. Чак и њено смирено лелујање у потпуно албанском окружењу делује свечано и достојанствено.

На дан светог цара Константина и царице Јелене Срби из Коретишта и из околних гњиланских села сабрали су се око своје цркве. Пале свеће за здраве и упокојене, примају причест из руку новоуименованог викарног владике новобрдског Илариона, крсте се и љубе престону икону. Одају почаст Светом и царици мајки који кроз векове чувају њихово село од сваког зла.

Фото: Ризница

Звоно позива на литију, народ опходи око храма, а портом одјекује пој драганачких монаха.

Црква у свој својој белини доминира селом. Види се још са главног гњиланског пута, а сада изгледа још лепше свечаније и беље.

Старо и младо, здраво и болесно ваљало би да на овај празник дође у храм помоли се Светом цару и царици мајци за здравље и напредак, кажу коретиштани, а тако уче и своје наследнике.

Фото: Ризница

„Данас славимо и црквену и сеоску славу и зато смо се свечано обукли. Ја и моја другарица играмо, са фолклором, а ово је ношња из нашег краја, облачимо је увек кад је свечана прилика“, прича малена Теодосија Младеновић из Коретишта.

Млада и поносна чланица овдашњег КУД -а „Стојан Стошић Мишко“ Ксенија Вељковић поносно каже да на себи има бошчу, кошуљу, јеле и ђердане од перли.

„Мама ме је спремила и она је ову ношњу чувала за мене“, прича усхићено Ксенија.

Пет минута касније Ксенија и њене другарице представиле су нам се традицоналном свадбеном игром из овог краја „свекрвино оро“. Награђене су громогласним аплаузом – заслужено.

Фото: Ризница

„Живимо на месту где су нам и традиција и култура јако угрожени, а то нам се готово свакодневно показује на различите начине“, прича млади фрулаш Никола Митић.

Никола Митић, фото: Ризница

„Они који сада овде чине већину покушавају да све што смо вековима стварали интегришу или прикажу и покажу као своје. Против тога се боримо и докле год постојимо трудићемо се кроз културне активности, програме и дешавања радимо и боримо се за да сачувамо оно што нам је остављено у аманет“, истиче Никола.

Поред људи и локална самоуправа се потрудила да доприносе како би се празник и сеоска слава обележили достојанствено и онако како прилили правом српском селу и газдинској кући.

„Срећна сам јер полако почиње да се враћа живот у коретишту што можете да видите на овој сеоској слави где је било доста окупљеног народа и деце. Играло се у колу, певало се и то је за мене најлепша слика коју смо могли да пошаљемо свету одавде. Сви се трудимо да буде боље, и ми и народ и нека нам Бог помогне да у томе успемо“ каже Мирјана Симијоновић председница локалне скупштине Ново Брдо.

Мирјана Симијоновић, фото: Ризница

Празнично и весело у Коретишту, звук хармонике на једној, труба и гоча на другој страни црквеног дворишта.

У весељу овдашњи Срби светкују и ову сеоску славу, како су чинили вековима тако чине и данас. Од приштинских власти нису тражили ни дозволу ни ферман ни едикт за ово славље, можда су се правила у међувремену променила али њима то није имао ко да дојави.

И. Миљковић


Original Article

Цвети и Врбице, лепота празника и чување обичаја

Цвети или Цветнице су празник који увек пада после Лазареве суботе, недељу пред Васкрс, а означава дан Христовог уласка у Јерусалим али и последњу недељу коју је син Божји провео на земљи као човек.

Христа који је у свети град ушао јашући на магарцу народ је дочекао са радошћу и поштовањем клањајући се и бацајући палмине гранчице и цвеће стазом куда је ишао.

Празник се обележава литургијом у црквама док у народу и данас живе бројни обичаји везани за овај дан.

Ово је празник деце, радости, дружења и окупљања.

Лазарице из Хоче
Фото: С. Симић

Цветнице и Лазарице у Великој Хочи

Велика Хоча је карактеристична по томе што се у овом делу Косова и Метохије празници посебно празнују, а стари обичају брижно чувају од заборава.

Мајке на Цветнице ћерке облаче у свечану “дечију ношњу” која се овде очувала још из доба Немањића.

Етнолози бележе да је на Косову и Метохији, средишту српске средњевековне државе, било заступљено неколико типова одежде. Она је уједно и ближе одређивала друштвени и имовински статус и представљала занимање владарске, племићке, ратарске, пастирске, радничке ношње. Не смемо заборавити посебно украшену дечију ношњу за свечане прилике али и ону коју су укућани одевала само у време жалости.

Девојчице из Хоче у ношњи
Фото: С. Симић

На фрескама лозе Немањића, поред мушке и женске приказана је и дечија ношња за оба пола, какву и данас носе хочанска деца у свечаним приликама. По стилу и форми припадала је византијској ношњи и није се разликовала од одежде одраслих.

На Цвети сви морају да буду лепи, накућени и украшени за заједничку фотографију пред саброном црквом Светог Стефана. Ово прилика да девојчице обуку своју празничну ношњу које су им мајке брижљиво припремале и чувале.

У навечерје Лазареве Суботе (Врбице) деца у Хочи, окупљена у веселој поворци крећу у Лазарице. На челу распеване дружине стоје Лазар и Лазарица иду од куће до куће и песмом поздрављају домаћина. Лазар је девојчица обучена у одећу мушкарца, на глави носи шешир окићен цвећем, а Лазарица је дечак који се не види јер је од главе до пете је покривен белим платном, а на глави носи венац исплетен од тек набраног цвећа.


Када лазарице запевају пред кућом сви укућани излазе, са спремљеним даром да их дарују и награде за песму. Ваља се, кажу за напредак у кућу да се деца награде којим јајетом, слаткишима или новцем.

Сто села – сто и обичаја али сви имају исту потку, радост у славу Христа, заједништво, љубав и саборност.

Цвету се на Цветнице придаје посебна пажња јер данас момци праве букете и носе их девојкама. Сваки цвет има своје значење, а девојке морају бити веште да одгонетну поруку коју им је младић букетом упутио.

Заједничко за све крајеве је да се на Цвети цвећем окити кућа а ваља се и да се укућани ујутру умију водом у коју се стављају цветови и у цркви освештане врбове гранчице.

С. Симић

Original Article

Memories of Prizren – Jelena Stojkovic (Piano)

Even though I am far away from my Homeland, I carry it in my Heart. When I play this composition, memories of my street, my school, my town of my childhood coming back, so strong. My Life, my memories… Jelena Stojkovic

Pianist Jelena Stojkovic Composition – Marijo, bela kumrijo

Videos from Jelena filmed by Jelena Stojkovic and Joachim Zeigler

Videos from Prizren filmed by Almira MasteR

Video Edited by Almira MasteR

Железничка станица у Прилужју:  Сведок прохујалих времена

После готово 150 година од изградње железничке пруге од Скопља до Косовске Митровице и читавог века од изградње железничке станице у Прилужју, о „железничком добу“ сведоче само пркосна станична зграда и пусти колосеци.

Повезујући своје санџаке, турска држава је у другој половини деветнаестог века, 1874. године, изградила железничку пругу Скопље-Митровица. Станице на тој прузи, како описују М.М. Николајевић и Бранислав Нушић, биле су: Качаник, Феризовић (Урошевац), Липљан, Глободерица (Обилић) за Приштину, Вучитрн и Митровица. После Балканских ратова и Првог светског рата изграђена је и пуштена у рад 1923. године Железничка станица Прилужје.

„Село је, пише Атанасије Урошевић у монографији КОСОВО, насеља и порекло становништва, у равници између Лаба и Ситнице, на месту где се Лаб пред својим ушћем знатно (до 1 км) приближава Ситници, тако да до једне или друге реке од села нема више од 300 м. Збијеног је типа. Дели се на горњу махалу (према Лабу) и Доњу махалу (према Ситници). Откако је 1923. године добило железничку станицу на прузи Скопље- Косовска Митровица, село је почело да се шири према станици и већ допрло до ње“.

Зграда железничке станице изграђена је по новим прописима, за то време модерно и квалитетно. И данас је у добром и употребљивом стању. На жалост, већ дуже време на прузи нема саобраћаја. У згради се налазе канцеларије отправника возова и шефа станице, пространа чекаоница и три стана за породице службеника, од којих су два на спрату и подрум. Постоји још једна, приземна зграда, која има простор за становање али и службене и радне просторије дела секције за одржавање пруге.

Простор железничке станице Прилужје до пре неколико деценија имао је и леп парк, ограђен бетонском оградом. Остала је прича да су на перон станице могли да ступе само путници са купљеном картом.

Путничка чекаоница, увек уредна и чиста и по потреби загрејана, имала је улазна врата која су водила према селу а излазна према перону. Путници су, пре доласка воза, улазили у чекаоницу, куповали карте и ту чекали. Нешто пре уласка воза на станицу, отправник возова је пустао путнике са картом на перон.

Пруга је значила живот и развој – фото: Д. Терентић

Железничка станица учинила је Прилужје значајним центром за сва околна села

Изградњом железничке станице село је добило на значају и убрзо постаје центар околних подчичавичких али и села супротне обале Лаба, па чак и неких из Малог Косова.

Тридесетих година прошлог века, поред железничке станице у Прилужју, по речима деведесет четворогодишњег Рајка Величковића из Прилужја, изграђен је „бункер“ за претовар лигнита. Наиме, изнад села Главотина и Стровце функционисао је „Каменков рудник“- јама где се копао лигнит који се вагонетима слободним падом спуштао до станице и ту претоварао у вагоне и, по његовој причи, транспортовао до Трепчине Енергане у Звечану и за широку потрошњу. Осим ретких сећања, нажалост, данас је остало мало трагова о томе.

За време Другог светског рата, вероватно зато што је била последња у немачкој окупационој зони према југу, Железничка станица у Прилужју постаје значајно железничко чвориште.

Зоран Стефановића из Прилужја казује да му је деда Милан Стефановић, „десетар“ групе за одржавање пруге после Балканских ратова, причао како је на железнчкој станици у Прилужју у време Другог светског рата било дванаест колосека, двадесетак парних локомотива и две пумпе за њихово напајање водом, те машинска радионица и канали за поправке, триангла за окретање локомотива и још много тога неопходног за функционисање железничког саобраћаја.

Ту је била и ранжирна станица где су се пристигли вагони, са различитим теретима, комбиновали и новим композицијама слали на своја одредишта. У вагонима је, по причи, било оружја, логистике: униформи, цокула, кошуља, шлемова и хране: брашна, усољеног меса, разних конзерви, шећера, слаткиша, сувог воћа, цистерни са горивом и мазивом за моторна возила и тенкове… и да је то војска даноноћно обезбеђивала.

Код повлачења Немаца, крајем друге декаде новембра 1944. године, однесено је све што је могло да се однесе, а остало што се могло уништити је уништено. Очевици су причали да су Немци пре повлачења минирали један број локомотива, вагона, ложионичке зграде и колосеке.

На крају су два војника дресином кренула ка северу према Косовској Митровици одмотавајући електричну жицу која је била повезана са експлозивом. Када су прошли железнички мост на Ситници, према селу Мијалић, укључили су акумулаторски струјни контакт и све што је било минирано дигли у ваздух. Многи делови од вагона и локомотива могли су се видети по домаћинствима деценијама после другог Светског рата.

Комади бетона и шљунак као и остаци зграда, канала, колосека употребљавали су се деценијама касније за насипање путева, изградњу грађевина од заједничког па и приватног интереса.

Млађи мештани су у годинама након ТВ серије „Отписани“, изражавали „жаљење“ што се тада у Прилужју нису задесили „Тихи и Прле“ кад већ, како су говорили, нико из села није имао храбрости да, кад се Немци „мало удаље“, макар секиром пресече жицу и тако онемогуће експлозију.

“Да су остале те локомотиве, колосеци, ложионица, пумпе, радионице…Прилужје би данас било железнички чвор, а не Косово Поље“ – задиркивали су млађи старије мештане.

У деценијама после Другог светског рата железничка пруга и станица су за Прилужје значиле напредак и развој. До краја седамдесетих година прошлог века и повезивања Прилужја асфалтом са магистралним путем Приштина-Косовска Митровица, железничка пруга је за ово и околна села била једини излаз и нормална комуникација. Њоме се ишло и долазило. Вагонима се допремала роба за продавнице, грађевински материјал: цемент, камен, песак, цреп али и огревни угаљ за домаћинства са површинских копова.

Вишак пољопривредних производа ратара из Прилужја и околних села и земљорадничке задруге; пшеница, кукуруз, шећерна репа транспортован је железницом.

Отварање косовских површинских копова лигнита и термоелектрана, недалеко од Обилића, значило је препород за цео крај. Овде је ухлебљен велики број радника тако да су десетине возова од Косова Поља до Звечана свакодневно саобраћале, превозећи за три смене, раднике до Комбината у Обилићу, али и железнице у Косову Пољу, Трепче у Звечану, а од осамдесетих година и ваљаонице лима у Вучитрну.

Деценијама су овом пругом тутњали теретни, локални, путнички, брзи и међународни возови за Косовску Митровицу, Краљево, Београд, Минхен, Косово Поље, Атину, Скопље, Пећ, Призрен. Повезивањем Прилужја асфалтним путем са Обилићем, крајем осамдесетих година прошлог века, железнички превоз, за село и околину, и у путничком саобраћају, пре свега превозу радника, губи ранији значај. Копови и електране за превоз радника из овог краја почињу да користе аутобусе.

Повезивање Прилужја асфалтним путем са магистралом Приштина – Косовска Митровица и Обилићем умањују значај железничког саобраћаја за овај крај и у путничком и у робном промету.

Распад Социјалистичке федеративне републике Југославије, ратови на њеним просторима, санкције СР Југославији и тренд општег пада значаја и потребе за железничким превозом, пре свега путничким, у то време, учинили су да овај вид саобраћаја на овим просторима буде маргинализован.

Пруга уснула под снегом, фото: Д. Терентић

Након бомбардовања СРЈ и ратних дејстава на Косову и Метохији 1999. године, када није било слободе кретања за Србе, воз поново постаје значајно превозно средство од Липљана до Косовске Митровице. За српска села на „средњем Косову“: Прилужје, Племетину, Бабин Мост, Црквену Водицу и Граце воз опет постаје једино средства за излаз и улаз у ова села. Опет се једино њиме иде у болницу, код зубара, у веће набавке, у школе и на факултете. У тим путничким возовима превози се роба за сеоске продавнице, први пут долазе снаше, нажалост и ковчези са онима који су преминули у митровачкој болници. Опет је воз жила која живот значи.

Уз повремене прекиде саобраћања и промене форме и суштине превозника, развојни пут овог саобраћајној средстава кретао се од члана Железница Србије и ранијег предузећа ЖТО Косово Поље, које је још неко време после 1999. године функционисало у својим канцеларијама и погонима у том месту па преко УНМИК железнице, до садашње Косовске железнице.

У другој половини фебруара 2008. године путнички воз на релацији Косово Поље – Лешак престао је да саобраћа.

Данас, петнаест година после, о „железничком добу“ Прилужја и околине сведочи само пруга и станична зграда са четири колосека. Уздижући се гордо и поносито, свесна лепоте и квалитета градње прохујалих година и векова, зграда одолева зубу времена и немо прича причу свог постојања и значаја све до ових дана. То је прича коју још по неко може и хоће да чује и саслуша, неко и да запише.

Драгиша Терентић

Original Article

Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren

Prizren je grad sa izuzetno dugom i bogatom istorijom. Prizren se pominje još tokom 6. veka kada počinje i njegov razvoj. U vreme Vizantije (Romejsko carstvo) Prizren je bio regionalni centar u kome su se nalazile dve tvrđave: Drvengrad i Višegrad, kao i Prizrenska episkopija. 1072. godine u gradu izbija kratkotrajni ustanak protiv vizantijske vlasti. Vođa ustanka je bio knez Bodin a sam ustanak je krvavo ugušen. Tokom vladavine dinastije Nemanjić, Prizren postaje jedan od centara srpske srednjovekovne države. 

Za vreme srpskih careva Dušana i Uroša ovde se privremeno nalazila srpska prestonica. Putopisci tog vremena Prizren nazivaju “carski grad” ili “carska prestonica”. Nakon Dušana, Prizrenom je vladao kralj Vukašin, a njega je na kratko zamenio sin, kralj Marko. Potom grad zauzimaju Balšići, koje zatim potiskuje Vuk Branković. Srpski vladari su od njega napravili varoš poznatu po lepoti i trgovini. Tokom poslednje turske vojne kampanje protiv srpske Despotovine pao je i grad Prizren. Stare građevine dobijale su novi, modifikovani izgled. Srpske crkve su uništavane i pretvarane u turske džamije.

Sa ciljem ostvarenja Velike Albanije u Prizrenu je 1878. obrazovana Prizreska liga. Kasniji neuspeh i rasformiranje Prizrenske lige nije umanjio zločine koje je albansko stanovništvo sprovodilo nad hrišćanima. Iako je tokom Balkanskih ratova grad konačno oslobođen, već tokom Prvog svetskog rata, grad se našao pod bugarskom okupaciom. Nakon pada Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prizren ulazi u sastav italijanske Velike Albanije. Tokom rata došlo je do masovnog iseljavanja Srba koji se nikada više nisu vratili. Oslobođen je 17. novembra 1944.

Nakon rata Prizren postaje sedište autonomne oblasti KiM koje je kasnije prebačeno u Prištinu. Pod komunističkom vlašću dolazi do velikog porasta broja Albanskog stanovništva. Krajem devedesetih godina prošlog veka i tokom 2004. godine, za vreme organizovanih napada, dolazi do pogroma nealbanskog stanovništva i velikog uništenja kulturno-istorijskog nasleđa. Danas u prizrenu živi tek negde oko tridesetak Srba.

Kroz Prizren teče reka Bistrica koja deli grad na dva skoro jednaka dela. Tokom istorije, preko Prizrenske Bistrice sagrađeno je mnogo mostova, ali svakako najpoznatiji koji je ujedno i simbola grada je Stari kameni most koji je 1948. godine stavljen pod zaštitu države. Most se nalazi u starom gradskom jezgru i povezuje trg “Šadrvan” (na levoj strani reke) i “Saračanu” (na desnoj strani reke). Nema tačnih podataka o vremenu izgradnje mosta. Međutim na osnovu materijala, stila i tehnike gradnje, pretpostavlja se da je most podignut negde s kraja 15. ili početkom 16. veka. Most je u više navrata pretrpeo velika oštećenja.

Prvo šezdesetih godina prilikom izgradnje korita reke Bistrice, a zatim i tokom poplave 17. i 18. novembra 1979. kada se ceo most i urušio. Prema projektu koji je izradio inženjer M. Gojković, dana 5. juna 1982. godine započeti su radovi na njegovoj obnovi koje je izvodila forma “Elan”. Obnovljeni most svečano je otvoren dana 17. novembra 1982. godine.

Na fotografiji ispod se dosta toga vidi. U gornjem levom uglu, na vrhu brda je čuvena tvrđava Kaljaja. Ispod tvrđave je Podkaljaja, staro jezgro grada gde su nekada živeli uglavnom samo Srbi. Tu je i Sinan-Pašina džamija, a odmah levo pored nje u brdu, osvetljena plavičastom svetlošću je crkva Svetog Spasa. Oko džamije je trg Šadrvan, a u prvom planu je naravno, stari kameni most.

Prizren je grad u koji uvek rado svratim. Da se niko ne uvredi, ali po šmeku, lepoti, zanimljivosti… on mi je na prvom mestu, ispred svih ostalih gradova na KiM. Uvek i u svakoj situaciji sam započinjao komunikaciju na srpskom jeziku, nikada problem nisam imao. Čak šta više, lokalci (Albanci, Goranci, Turci…) su rado ulazili u priču i zapitkivali me sve i svašta vezano za Beograd i Srbiju… Nekoliko njih mi je baš kroz pomenutu priču i reklo, onako diskretno uz pogled preko ramena, da je grad super al je bilo bolje dok je bilo i Srba…

Upravo ta činjenica je (bar meni) uvek lebdela u vazduhu i davala dozu gorčine tokom svakog mog boravka u ovom prelepom gradu.

Jusuf Džibo, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prizrenu u razgovoru za “Anadolu Agency” kaže: “Ne zna se tačno kada je i ko sagradio ovu tvrđavu, ali se na osnovu arheološkog materijala može zaključiti da je to bilo u 4. ili 5. veku. Nakon dolaska Vizantije na ovim prostorima oni su Kaljaju adaptirali za svoje potrebe. Isto su to uradile i Osmanlije nakon što su 1445. zauzle Prizren. Kaljaja je, dakle, stalno dograđivana. Deli se na takozvani donji i gornji grad. Gornji je stariji dok je donji izgrađen i adaptiran tokom Osmanskog perioda i to od 15. do 19. veka…”.

Ne sumnjam ja i ne dovodim u pitanje znanje gosn Džiba, znanje koje je gotovo sigurno sticao na nekom od univerziteta u centralnoj Srbiji. Gosn Džibo samo neće ili ne sme da kaže ono što je poodavno dokumentovano i poznato zvaničnoj istoriji. Zbog mogućnosti da je gosn Jusuf Džibo možda i slučajno, usled neke amnezije, zaboravio tih nekolicinu vekova pa prezentuje nebuloze, evo zvaničnih podataka i kratkog podsetnika za gosn Džiba:

Tvrđava Kaljaja je prelepi utvrđeni grad na brdu iznad reke Bistrice oko koje se grad Prizren i razvijao. Prvo utvrđenje su podigli Vizantinci da bi ga car Dušan Silni dodatno proširio. Kasnije su ga Osmanlije prepravljale tokom svojih četiri i po veka vladavine, tako da je utvrđenje taj izgled zadržalo do danas.

Sam Prizren se razvio na temeljima antičkog Teranda, dok je svoj rani srednjovekovni oblik dobio između 6. i 9. veka. Od vremena Stefana Prvovenčanog (1196-1223.) nalazi se u sastavu Srbije, a njegov značaj se naročito povećava tokom vladavina kralja Milutina (1282-1321.) i srpskih careva Dušana (1331-1355.) i Uroša (1355-1371.). Dušan je proširio utvrđenje, a u njegovoj blizini je podigao svoju zadužbinu Svete Arhangele zaštitivši ih podizanjem Višegrada. Tokom postojanja srpske carevine Prizren je jedno vreme bio carska prestonica zbog čega se često naziva srpski Carigrad.

Tokom raspada srpskog carstva grad se od 1362. do 1372. godine nalazio u posedu Mrnjavčevića (Vukašina 1366-1371. i Marka 1371-1395.), posle čega ga preuzimaju Balšići do 1376. godine. Potom se našao u sastavu države Vuka Brankovića (?-1398.), ali je tada već počeo da gubi svoj trgovački značaj, jer se već 1433. godine pominje kao napušteni trg. Postoji nesuglasica oko toga kada su ga konačno zauzele Osmanlije, tako da je on najverovatnije pao 21.06.1455, iako ima onih koji na osnovu nekih osmanlijskih izvora njegov pad smeštaju u 1459. godinu. Tokom nekoliko vekova turske okupacije tvrđava je doživela dograđivanja u skladu sa razvojem vatrenog oružja. Nakon što je u Prvom balkanskom ratu 1912. godine srpska vojska oslobodila Prizren, utvrđenje je trajno napušteno.

Do Kaljaje se stiže iz samog starog jezgra grada Šadrvana. Prvo se prolazi uzanim sokacima Podkaljaje, zaštićenom delu grada u kome je novogradnja (nekada) bila strogo zabranjena.

Danas u Podkaljaji izgleda zida ko šta stigne… Kako se napreduje prema tvrđavi uspon je sve veći, a prvi put se u brdu ukazuje i crkva Svetog Spasa pored koje treba proći.

U nekada srpskom naselju danas jedva da ima Srba, dok je napuštene srpske kuće uglavnom lako prepoznati.

Poput Kaljaje i crkva Svetog Spasa takođe dominira nad celim Prizrenom.

Ulaz u tvrđavu se ne naplaćuje.

Pogled sa Kaljaje na Prizren.

Neću daviti fotografijama sa drona jer sam par postova unazad postvio video klip sa zaista lepim kadrovima. U pomenutom kratkom videu se Kaljaja može videti iz raznih uglova.

Tvrđava je restaurirana donacijom američke ambasade. Danas, čuvenu Kaljaju (kažu) poseti preko 200.000 turista godišnje, i ko zna koliki broj tih posetilaca sluša prezentaciju gosn Džiba. A na velike srpske prazike ispod tvrđave niotkuda izvire voda iz drevnog kamena. Takođe, neki kažu da su to neutešne suze carice Jelene…

Posetite Kaljaju ako vas put donese u Prizren.

Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren

 

SIN I ĆERKA ČUVENOG SRPSKOG KARDIOLOGA NASTAVILI OČEVIM STOPAMA! Ovo su Sanja i Dušan, DVOJAC BEZ PREMCA

Brat i sestra Sanja (29) i Dušan (26) Borzanović mlade su nade srpskog zdravstva koje će svoju budućnost graditi na Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje”!


Posao su dobili sredinom prošle godine i već su omiljeni među kolegama. Vredni, radni i požrtvovani, Borzanovići imaju jasan cilj – da se usavršavaju, postanu najbolji lekari, ostanu u Srbiji i leče svoj narod kao i njihov tata.

Najveću motivaciju, osim sjajnih kolega, kažu oni, daju im ljubav i sećanje na njihovog oca, čuvenog kardiologa prof. dr Milorada Borzanovića, koji je decembra 2020. umro od posledica korone. Baš u ovoj ustanovi, on je bio stručnjak o kome svi imaju samo reči hvale i upravo to Sanji i Dušanu daje snagu i volju da budu što bolji u svom poslu.

Nasledili oca

Mlada doktorka Sanja radi na kardiohirurgiji, dok je njen mlađi brat Dušan zaposlen na odeljenju kliničke kardiologije. Svaki radni dan im se sastoji iz mnogo izazova, uspona i padova, ali sve je lakše, priznaju oni u razgovoru za Informer, jer imaju jedno drugo.

Informer – Zoran Sinko

Mlade nade srpskog zdravstva

– Radni dan hirurga početnika sastoji se od odlazaka u operacionu salu i asistiranja starijim kolegama na operacijama. Što je zaista ozbiljan posao, pun adrenalina, ali i stresa. Između operacija obilazimo jedinicu intenzivne nege i odeljenja i brinemo o pacijentima uz anesteziologe, kardiologe i medicinsko osoblje, previjamo rane. Ništa mi nije teško i zaista uživam radeći svoj posao, mada moram priznati da ni sanjala nisam da ću raditi baš ovde i biti naslednik mog tate. Sve što vidim ovde podseća me na njega, kada prođem pored njegove kancelarije, ne možete ni da zamislite koliko mi je teško. Ali zato gledam na sve oko sebe sa puno ljubavi i pozitivne energije. Dušan i ja smo izgubili jedan veliki deo sebe. Svaki put kada osetim tu prazninu, trudim se da je ispunim ljubavlju i sećanjima na tatu. Na dane ispunjene učenjem, druženjem, na zagrljaje i njegov osmeh – ispričala nam je mlada doktorka Sanja.
Da nije lako biti naslednik veličine kakav je bio njihov otac, kaže i Sanjin mlađi brat Dušan.
– Svako jutro, najpre sa kolegama obilazim pacijente u viziti. Zatim imam preglede u prijemnoj ambulanti, na odeljenju gde leže pacijenti, a u angiosali učestvujem u zakazanim intervencijama. Ali, kao što je rekla Sanja, sa velikom odgovornošću i predanošću obavljam svoj posao i brinem o pacijentima. Oboje imamo veliku odgovornost. Jer znate, nije lako naslediti velikog roditelja, naročito u ovako važnoj ustanovi gde se spasavaju životi ljudi. Zato se svakoga dana trudimo da naučimo nešto novo, stičem iskustvo koje može da se postigne samo u radu sa puno pacijenata. Teško je što to ne možemo da podelimo sa tatom. Velika je bol ići dalje bez našeg najvećeg oslonca.

Na poslu su kolege

Na pitanje da li su na poslu kolege ili brat i sestra, kroz smeh odgovaraju:
– Porodica mi je oduvek bila najveća podrška i drago mi je što sa njima mogu da podelim svoje uspehe i napredovanje. Pored ljubavi i povezanosti koje delimo jedno sa drugim, svako od nas mora da ima svoje profesionalno mišljenje i stav, pa se desi da dođe do sukoba i razmimoilaženja. Ali, kako to uvek biva, probleme uvek rešimo i na kraju dana odemo kući kao brat i sestra. Imamo i tu sreću da dobre i ispravne odluke donosimo i uz pomoć starijih kolega – istakao je dr Dušan, a sestra Sanja se samo nadovezala:

Informer – Zoran Sinko

Sanja i Dušan Borzanović

– Meni je mnogo drago što radim na mestu gde je moj brat. Desi se da odemo ponekad na pauzu zajedno, da zajedno učestvujemo u lečenju pacijenata. Čak i kada se ne vidimo, ja se osećam sigurno zato što znam da je tu. Ja sam ponosna sestra!
Dvojac bez premca sebe za deset godina vidi u istoj ovoj bolnici, hrabro se boreći sa svim problemima i stresovima koje im posao nosi, opravdavši time, poručuju oni, veru koju su njihovi roditelji imali u njih.

Ko je bio Milorad Borzanović

Privatna arhiva

Milorad Borzanović

Profesor doktor Milorad Borzanović rođen je u Prizrenu, gde je završio osnovnu i srednju školu, a Medicinski fakultet, specijalističke i doktorske studije na medicinskim fakultetima Univerziteta u Beogradu i Prištini. Bio je profesor interne medicine medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici i Beogradu. Autor je i koautor više knjiga i udžbenika iz oblasti kardiologije i više od 200 stručnih radova objavljivanih u poznatim medicinskim časopisima u svetu. Bio je načelnik odeljenja Preoperativne pripreme Klinike za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje”.
Nažalost, doktor Borzanović preminuo je u decembru 2020. u 61. godini od posledica zaraze koronavirusom.

Bojić: Sanja i Dušan su pupoljci “Dedinja”

Direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” prof. dr Milovan Bojić kaže za Informer da je on preponosan što na svom institutu ima ovakva dva mlada lekara, za koje se već vidi da će biti vrsni stručnjaci.

Informer/Marko Đoković

Milovan Bojić

– Velika je tragedija što su tako mladi ostali bez oca. Bez velikog čoveka, prijatelja, kolege i stručnjaka pre svega. Sama činjenica da su njegovi naslednici njima stvara ogromnu odgovornost, ali i veliki motiv da svaki dan budu još bolji, baš onako kako bi on želeo da budu. Dušan i Sanja za sve nas predstavljaju pupoljke naše ustanove koje ćemo čuvati i negovati. Pred njima su blistave karijere i siguran sam da će biti utemeljeni i dobri kardiolozi i kardiohirurzi. Mladi Borzanovići imaće i priliku da budu deo “Dedinja 2” i da rade u svetskim uslovima – poručio je prof. dr Bojić i dodao da je i njihova majka dr Branislava Borzanović već godinama zaposlena u njihovoj ustanovi.

Mladi Borzanovići radili i u crvenoj zoni

I Dušan i Sanja dali su svojoj doprinos opakoj epidemiji koronavirusa u Srbiji, koja u našoj zemlji traje skoro dve godine. Dušan je radio u crvenoj zoni KBC “Dragiša Mišović” radeći sa teškim pacijentima.
– To je posebno iskustvo koje se ne može opisati rečima, jer se na odeljenjima vodi neprekidna borba za život. Posao u kovid-bolnici zaista nosi veliku odgovornost, ali i veliki nivo stresa – priznao nam je dr Dušan.
Sanja je svoj posao u kovidu iskusila na početku epidemije. Volontirala je četiri meseca u kovid ustanovama.
– Smatram da je dužnost svih nas koji smo odlučili da se bavimo kliničkim poslom da uvek budemo spremni da ukažemo pomoć – poručila je ova lepa doktorka.

https://informer.rs/vesti/drustvo/665692/sanja-dusan-borzanovic-naslednici-cuvenog-kardiologa

Kvadratura kruga: Prizren između vere i nade

U nekadašnjoj srpskoj prestonici u kojoj su stolovali car Dušan i car Uroš do 1999. godine živelo je oko 12.000 Srba. Posle pogroma u junu 1999. i u martu 2004. godine u Prizrenu je ostalo svega 15 Srba. „Nikada nas, kroz istoriju, nije bilo manje u ovom gradu” – kaže vladika Raško-prizrenski, gospodin Teodosije i dodaje da “sve što je u Prizrenu podsećalo na Srbe, ekstremisti i nenavidnici prepustili su plamenu i rušenju sa ciljem da zatru naše postojanje, da Srba, ne samo da više nema u Prizrenu, nego i da ne pomisle da ikada više žive u ovom gradu.” Nijedna od 15, uglavnom, srednjovekovnih crkava nije pošteđena 17. marta 2004. godine u Prizrenu. Većina srpskih kuća u kvartovima Potkaljaje, Potok mali, Popovoj čaršiji i Panteliji, u kojima su uglavnom živeli Srbi, nije pošteđena u martovskom pogromu. Obnovljeno je 14 od 15 crkava i mnoge srpske kuće, ali to nije vratilo Srbe u ovaj grad u kome su oni ostavili milenijumski trag. Još pre hiljadu godina, tačnije 1019. u Prizrenu je osnovana prva episkopija. U ovom gradu svoje zadužbine ostavili su Car Dušan, kralj Vukašin, kralj Milutin i kraljević Marko. Velika seoba Srba, pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića, krenula je upravo iz Prizrena. U gradu, koji je tokom istorije, nazivan srpskim Carigradom, kralj Petar Karađorđević, 1915. godine je održao poslednju sednicu vlade u domovini na kojoj je doneta odluka o povlačenju srpske vojske preko Albanije. Kralj Petar je tada ostavio svoju kraljevsku krunu u Prizrenu, koja je zatrpana u Bogosloviji, kao zavet povratka u otadžbinu. U Prizrenskoj bogosloviji koja je osnovana tačno pre 150 godina i u vreme osnivanja bila jedina škola na srpskom jeziku u celoj tadašnoj turskoj carevini, školovala su se čak četiri srpska patrijarha: Gavrilo, Varnava, patrijarah Pavle i Irinej koji je bio i profesor i rektor Bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije” u Prizrenu. Sve su to događaji koji pamte Srbi i koji Prizren nose u srcu, u mislima i snovima ma gde danas bili.

Urednik emisije: Branko Stanković Snimatelj: Darko Bursać Montaža: Marija Baronijan Šašić Urednik emisije Branko Stanković autor je 18 dokumentarnih filmova i dve drame koje su ekranizovane na RTS-u, a i mnoštva dokumentarnih emisija, koje su, kao i filmovi, nagrađivane na domaćim i međunarodnim festivalima.

Горње Село подно Превалца највиша насељена тачка Средачке жупе

Окружено планинским венцем Шаре, подно превоја Превалац, а недалеко од пута који од Штрпца води ка –Призрену, налази се Горње Село.

Ово планинско место, где ваздух мирише на снежне шарске врхове и прави је мелем за душу и тело, први пут се помиње у светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.

Срђан Младеновић из Штрпца, каже да се Горње Село не помиње у турском попису и како додаје, то је могуће јер је место највероватније било део неког хаса.

„Према подацима из 1947. године, у Горњем Селу је постојало 29 српских кућа и 71 муслиманска. До исламизације ових крајева дошло је после пада средњевековне српске државе, а посебно након Велике сеобе Срба“, наводи Младеновић.

Стара кућа у Горњем Селу, фото: Ризница

Данас, овде још увек живи десетак Срба, док је број Бошњака неколико пута већи. Срби су Горње Село у највећем броју напустили у годинама након рата 1999. године, а у новије време све је више младих Бошњака који одлазе из овог места у печалбу, у неку од западноевропских земаља, али и преко океана.

„Из Средачке жупе је близу 60 посто младих отишло у свет. Траже посао на другу страну. Мој један син је у Аустралији, други у Шварјцарској, трећи у Босни. Не виде овде перспективу“, прича Бошњак Алим Амети.

„У данашње време млади не воле баш много да се муче и раде око пољопривреде и сточарства. Ово село је некад имало десет и више хиљада оваца. Сва су се брда около белила од коза и оваца. Сточарство је овде било знак распознавања. Сад се, ту и тамо, бави по неко пчеларством. О сточарству се сада само говори и присећа се, њиме нико не жели да се бави,“ не пропушта да каже Амети.

Сима Томић
Проф Томић редовно обилази родно село, Фото: Ризница

Додаје да млади Бошњаци дођу преко лета да обиђу родбину и село тада мало живне, али није то ни изблиза онако како је некада било, када је село бујало од живота, када се весело жагор младих разлевао уским, калдрмисаним сеоским сокацима. Урушени објекат сеоског Дома културе, обрасао у коров и шибље, слика је живота којег су донела нова времена.

Данас, наставља причу Алим Амети, Горње Село тихује, препуштено судбини која га је задесила.

Лазар Вучковић – понос Срба у Горњем Селу

Песник Лазар Вучковић, који је несрећним случајем настрадао утопивши се у Охридском језеру 1966. године, рођен је у Горњем Селу. Вучковић је сахрањен на сеоском гробљу где му је подигнута биста. У његову част сваке године НИЈП „Панорама –Јединство“, где је млади песник својевремено радио као новинар, организује песничке сусрете “Лазар Вучковић“ , а часопис „Стремљења“ додељује књижевну награду „Лазар Вучковић“. Срби из Горњег Села, међу којима су и Лазареви рођаци, који још увек живе у овом месту, с поносом причају о њему и они старији радо га се сећају , с великим жаљењем, због његове преране смрти.

Алима затичемо у друштву лекара специјалисте хематологије и интерне медицине у пензији др Симе Томића. Другарски су ћаскали док су се стрмом, уском калдрмисаном улицом, која из доње сеоске махале, претежно настањене Бошњацима, пели ка горњој, некада српској махали.

Доктору Томићу је родно село увек у срцу, зато кад год може и пожели, дође у свој завичај из Крагујевца где од рата живи са породицом. Његова кућа у Горњем Селу је 2000. године била демолирана и покрадена, али је доктор био истрајан у намери да је обнови, у чему је и успео.

Каже да је увек имао и да сада има много пријатеља међу комшијама муслиманима, радо им помаже и увек дели савете о здрављу.

Веселин Борић: Само се овде дише пуним плућима

Међу најстаријим мештанима Горњег Села је 94-годишњи Веселин Борић. Живи сам у кући. Повремено, како каже, обиђе синове који живе у Јагодини. Радо се присећа живота у селу, није се имало као сада, каже, али су зато људи били поштенији и живели у слози.

„ Наши Горњеселци су били надалеко познати и као добри мајстори, зидари пре свега“, прича деда Веселин.

Каже да је увек добро имао са комшијама друге вере. Био је, вели, цењен, а и дан – данас је тако.

Кад Бошњаци овде имају неко славље, позову га да им буде гост, кад он слави крсну славу позове њих да му буду гости. Где код да оде, њему је, истиче, најбоље ту где је поникао, јер, само овде може да дише пуним плућима и да се осећа најбоље.

Веселин, редовно обилази цркву у селу, фото: Ризница

На Ђурђевдан је овде најлепше

У Горњем Селу се налази црква Светог Ђорђа са добро очуваним иконописом који је рад призренских фрескописаца из 16. и 17. века. Тачно време њеног подизања није познато и претпоставља се да је много старија.

Сваке године на Ђурђевдан, 6. маја, црквица се напуни верницима, тада се прославља храмовна и сеоска слава. Горњоселци дођу са свих страна да обележе празник у селу, а после празничне литургије се по обичају преломи славски колач и бира колачар за наредну годину.

Историчар Срђан Младеновић подсећа да је Горње Село некада било седиште Горњеселске парохије и да је седиште те парохије била црква Светог Ђорђа. Та парохије је према Младеновићевим речима крајем 19. века обухватала и још неколико села у Средачкој жупи: Мушниково, Драјчиће, Речане, Љубиње и Непробиште.

М.Б.

Original Article

Grad velikih srpskih mučenika, Prizren. Kosovo i Metohija

 

 

 

 

Prizren in Kosovo still remains an authentic Ottoman city, which has preserved its old roads and beauty

PRIZREN — There are some cities in other countries that somehow seem so familiar that you almost...

NIJE ZA NJU – DAJ MI ZNAK (OFFICIAL VIDEO) Klavijature: Aleksandar Šošević

  Bend: Nije za nju Facebook : https://www.facebook.com/NIJE-ZA-NJU-... Muzika i tekst: Branimir Knežević Vokal: Branimir Knežević Bas: Slobodan Bogdanović Gitara:...

Anđelko Mandušić : Srpski vojnik pred kojim su salutirali najviši oficiri SAD

Među Srbima koji su hrabro branili svoju domovinu, a junaštvo pokazali i kao vojnici država u koje...

(Česká televize) о страдању Срба на Космету

  https://youtu.be/JI0v5NkIKwo  

ПОРОДИЧНО-ФАМИЛИЈАРНИ НАДИМЦИ У ПРИЗРЕНУ

Познато je у Призрену, код србског живља а вероватно и у другим срединама ,да ПРЕЗИМЕ породица, најчешће,...

Призрень – город в Косово, который мне понравился

Как-то поставила это фото в Фейсбуке и попросила френдов отгадать, где снято. Называли в основном Сараево, Турцию,...

Pročka

Bela nedelja je poslednja sedmica pred Vaskršnji post, a poslednji dan te sedmice se zove bele poklade....

Medimus u gradu sa više svetinja nego Srba

U atrijumu srednjovekovne crkve Hrista Spasa u Prizrenu sutra počinje Četvrti međunarodni festival srednjovekovne muzike Medimus. Trebalo bi...

Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren

Prizren je grad sa izuzetno dugom i bogatom istorijom. Prizren se pominje još tokom 6. veka kada počinje...