5.9 C
Prizren
четвртак, 26 новембра, 2020
Naslovna Blog

ПОРОДИЧНО-ФАМИЛИЈАРНИ НАДИМЦИ У ПРИЗРЕНУ

Познато je у Призрену, код србског живља а вероватно и у другим срединама ,да ПРЕЗИМЕ породица, најчешће, следи од имена неког предка у породици. Tako у Призрену постоје иста презимена која међусобно немју никакву ФАМИЛИЈАРНУ везу, па су за разликовање чланова породица у народу, ПОРОДИЦАМА- ФАМИЛИЈАМА додељивани НАДИМЦИ. На пример : породици Јовановић, ЦИЦОВИ или другој породици Јовановић, ТРУПОВИ.
Није ми познато да је неко из Призрена,осим Петра Костића, Димитрија Чемерикића и Михајла Чемерикића, детаљније анализирао ову појаву, па је моја намера да на основу само мојих сећања (вероватно не довољно) и без детаљне анализе, представим неке НАДИМКЕ (написане за множину), без везивања за презиме породице како не бих изазвао евентуалне неугодности код млађих чаланова тих породица. Тема је веома опширна и подложна научним анализама, а мој циљ је само активирање наше меморије. Покушао сам избећи надимке који имају само основу презимена породице.
· АЉУШОВИ,……
· БАЖДАРАНЦИ, БОНБОНЂИЈИНИ, БИТАНГИНИ, БАНГИНИ, БУРМУТСУЗОВИ,…..
· ВРЖИМАЧЕТОВИ, ВЕРИГИНИ,…..
· ГРБАНОВИ, ГУТКЕТОВИ,….
· ДРВАРОВИ, ДОЛАШОВИ, ДИМИШОВИ, ДАНГУБОВИ,….
· ЂУБРЕЂИЈИНИ, ЂАКОВАЛИЈЕ, ЂУМРИЈИНИ, ….
· ЗУЗИЛОВИ, ЗГУРИНИ, …….
· ЈЕНДИЈИНИ,…….
· КУЖЉИНИ, КАБАШОВИ, КАРАФЕРИНИ, КИРИЗИМОВИ, КЕПЕТОВИ, …
· МОРАВЦИ, МУМЂИЈИНИ, МАЧКИНИ, МАМУШАНЦИ, МОТЛЕТОВИ,……
· ПУФТАРОВИ,ПУШКАРОВИ, ПИШПАПИНИ,ПАЧАВРИНИ, ПРДЉИНИ, ПОМОЋКОВИ, ПОСЕРКОВИ, ПУНЗАЛЕТОВИ, ПУРИНИ, ПЕЉАВЦИ,……
· ПУЧИНИ, …
· РУШОВИ, ……
· СИНЂИНИ, СТИПСИНИ, …
· ТРУПОВИ, ТОПАЛОВИ,…..
· ЋУМУРЂИЈИНИ, ЋУРАНЧЕТОВИ, ЋУБРИЦИНИ, ЋИФТЕЛИЈИНИ, ЋАТИНИ
· УШТЕТОВИ,……
· ЦИЦОВИ, ЦИЦВИЦОВИ, ЦРЕВАРОВИ,…..
· ЧАНЋЕТОВИ, ЧИЋАЈКИНИ, ЧЕРГИНИ,
· ШЕЋЕРЂИЈИНИ, ШУРДИНИ, …
Ово објављујем на свом ФБ профилу и групи „СТАРИ ПРИЗРЕНСКИ ГОВОР“ јер сматрам да тема највише одговара овој групи. Верујем да ће те својим коментарима и предлозима допунити списак. Осим тога, тема је прилично широка, па предлажем да додамо још списак надимака према презимену (Чункови, Љакини, Пужини……) и списак надимака према локацији у граду (Подкаљајци, Потокмалци, Баждаранци…….)

Кад речи оживе Призрен
Породица на окупу, Призрен, око 1925. године

Kо je „ђунунлија”, а ко „дечанска непреља”, како је „Тома Карафера” добио надимак, и још много тога може се открити на изложби „Призрен – живот у речима”, до 30 октобра, у Галерији науке и технике САНУ, у Београду. Аутори поставке су Снежана Петровић и Тома Тасовац, а заједнички је организују Институт за српски језик САНУ и Центар за дигиталне хуманистичке науке. Јединствена рукописна збирка речи из Призрена, коју је марљиво бележио Димитрије Чемерикић (1882–1960), генерал, учесник два балканска и два светска рата, носилац 17 одликовања за ратне и мирнодопске заслуге, својеврсна је енциклопедија Призрена. Значајна не само за изучавање српског језика, већ и за сусрет са духовном и материјалном културом овог града с краја 19 и почетком 20 века. Поред лингвистичког, збирка има и културно-историјски и етнографски значај и јединствени је споменик наше нематеријалне културне баштине.

Током живота Димитрије Чемерикић је сакупио и лексикографски обрадио више од 16.000 речи из свог родног града, а у Галерији науке и технике је маштовито представљено тридесет пет речи из његове збирке. А то изгледа овако: рукописи на цедуљицама су у оригиналу пластифицирани и изложени на прозрачним кутијама, а одмах поред налазе се њихови преписи и адаптација са дијалекта на савремени језик. Посетиоци могу да чују снимке изворног призренског говора, али и да виде историјске фотографије (власништво Етнографског музеја) и видео-снимке савременог Призрена. Уз сваку кутију је приложена лупа којом се јасније може прочитати рукопис, а за овај маштовити дизајн поставке заслужни су Исидора Спасић и Игор Васиљев. Други део изложбе је дигитализација рукописне збирке, која је у трошном стању, са архивом од 24.000 скенова. Активирана је интерактивна веб-платформа http://prepis.org, преко које ће јавност моћи да се упозна са целокупном дигиталном збирком Чемерикићевих рукописа. Снежана Петровић, једна страна у ауторском двојцу поставке појашњава изложене експонате:

– Димитрије Чемерикић није био лингвиста и није користио језичку методологију, зато је његова збирка много више од дијалекатског речника. Она садржи списак имена, презимена, надимака и прича из породичне историје призренских Срба, Турака, Албанаца, анегдоте и приче о њиховој одећи, јелу, о међунационалним, социјалним односима. Управо зато пред нама оживљава читава епоха и заборављени део историје Призрена, а овом поставком показујемо да је културу колективног памћења могуће осавременити. Призрен је један од ретких дуготрајних урбаних средина у овом делу Балкана, од 11 века до данас он је урбани центар. Био је мултинационалан и мултијезички град у коме су живели различити народи, различитих религија и језика, али способни да направе јединствени менталитет и то се из ове збирке види. Важно је стицање избалансираног погледа на нашу прошлост, да се не одушевљавамо, али и не разочаравамо превише, већ да имамо уравнотежен поглед на то како живети са другим људима и како комуницирати – каже Снежана Петровић.

Тома Тасовац, директор Центра за дигиталне хуманистичке науке истиче да дигитализација културног наслеђа не би смела да постане и њена мумификација. Када транскрибујемо текст, ми заправо откључавамо тајне рукописа, архива, људских судбина и на тај начин градимо активан однос према прошлости.

Снежана Петровић је у шетњи кроз изложбу застала код одреднице „слепо куче” написане на цигарет папиру у прошлом веку, која нам открива старо веровање. Наиме ту пише да „длака од слепог кучета“ има ту моћ да натера момка да полуди за девојком. Кад жена жели да ошамути мужа тако да он само њу слуша, даће му длаке од слепога пса, да он ослепи за све, осим за њу. Одредница „Дечанска непреља” се односи на врло лењо и нерадно чељаде, а овај израз је настао по једној од фигура у манастиру Дечани. Та фигура представља жену нерадницу. „Ђунунлија” значи добровољац, А како је Тома добио надимак Карафера говори пример да је Жифо Черга имао сина Тому касапина, тамне пути, кога је верни пас звани Феро свуда пратио, те је зато добио надимак Карафера.

Наша саговорница наводи и да је Тома Тасовац њен сарадник на значајном пројекту дигитализације културног наслеђа и језичких ресурса и тврди да је тешко представити језик, на било који други начин, осим књигом. Онда смо Тасовац и ја закључили да је ово добра прилика да се језик представи изложбом, сачува збирка, а људи информишу о благу које постоји код нас.

Stari Prizren se vratio u Svete Arhangele /video/

Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena večeras je bio mesto spajanja autentičnog, starog Prizrena, umetnika i publike. U okviru Festivala srednjovekovne i renesansne muzike „Medimus“ u njemu je nastupio istoimeni Internacionalni ansambl, ali i đaci Prizrenske bogoslovije.

Peti međunarodni festival srednjovekovne muzike organizovali su Dom kulture „Gračanica“, Društvo prijatelja Manastira Svetih Arhangela i Fondacija Sveti Arhangeli.

Srbi Prizrenci su imali potrebu da ožive i probude svoj grad. Želimo da ovaj prostor udahne staru ili ranu muziku u novom izvođenju. Muzičari, novinari i gosti smešteni su u konaku Svetih Arhangela, tu žive po manastirskim pravilima, tu se vide zajednica, osmesi i radost“, kaže za Sputnjik dr Aleksandra Novakov ispred organizacije festivala.

Sinoć su nastupili “Braća Teofilovići” i dramska umetnica Marija Bergam, dok je večeras publika uživala u notama Internacionalnog ansambla „Medimus“. Gosti večeri bili su Hor i orkestar Prizrenske bogoslovije.

Ovaj muzički događaj prati izložba sa Kolonije „Jesen u Prizrenu“ koja svake godine u Svetim Arhangelima okuplja deset akademskih slikara iz zemlje i regiona.

Festival se ove godine održava u porti manastira, jer poluzatvoreni prostor Atrijuma Hrama Svetog Spasa u Prizrenu, gde je festival održavan u protekle četiri godine, zbog epidemioloških mera nije pogodan za izvođenje programa.

Proteklih godina na Festivalu na Kosovu i Metohiji su učestvovali Edin Karamazov, Divna Ljubojević, Slobodan Trkulja, Ansambl „Muzika Profana“ iz Mađarske, Ansambl „Renesans“, Ansambl „Minstrel“ iz Dubrovnika.

Festival je dobitnik nagrade „Muzika Klasika“ za 2018. godinu, u kategoriji najbolji festival od regionalnog značaja.

Мирис баба Савастијиног хлеба у Средачкој жупи

После недељне литургије у цркви Светог Георгија у Призрену, са парохом призренским јерејем Јованом Радићем кренусмо пут Средачке жупе, која је како рече ,, његова парохија“. Да нас поведе до неких сеоских цркава,са нама је пошао и Млађан Лазаревић. Он је све ћешће у засеоку Крајићи, где његови родитељи готово целе године живе у породичној кући. Са њим ту долазе и његова супруга Данијела и њихова деца Мина и Лазар. Мина воли да лето ту проводи са својима, а Лазара, који се родио у новембру прошле године и родитељи су пратећи зов завичаја, довели у Свете Архангеле да га крсти игуман Михајло.

Млађан нас прво води де села Богошевца, села у чијем имену Бог заузима прво место, као што је то некада било и у животима његових становника. Томе нам сведочи црква посвећена Светом Николи у средишњем делу сеоског гробља. Ниска камена црква из 14.века, са касније дограђеном дрвеном припратом прича своју причу. Сваки је камен упио по ко зна колико молитви некадашњих становника овога села, који су живели ту под обронцима Шаре, пратећи и дочекујући своје очеве и синове, који су често одлазили на печалбу у Америку, зарађивали новац и куповали имања, градили куће и цркве. Данас у селу нико не живи. Гробови обрасли травом, и преко спомен обележја који извирују из ње, покушавају да испричају ко ту почива, колико година је у селу живео, какав је био и шта је желео…Последњи мештанин села је отишао негде, а код њега је кључ од цркве, па у цркву нисмо могли. На столу под надстрешницом, у једну подебљу свеску, уписали су Богошевчани своје утиске приликом посете селу. Лепо им је било на дан, два док су ту били заједно, неки после 10, неки после 15 ил 20 година… Били и отишли… Тишина јечи и одбија се од зидова цркве са чијих порталних ниша посматрају светитељи… Дођите опет, шапућу гробови… Дођите опет шапућу замандаљене капије старих сеоских кућа…Откључајте нас опет звече катанци…

Да доћиће, требало би да долазе и да се враћају…И моћи ће, ако не продају сеоску кућу новим власницима, који праве себи викендице са великим терасама с којих се руком може ухватити небо над Богошевцем. Небо у којем се од те руке која није из рода хришћанског, сакрива Бог…

Свештеник затвара дворишну капију. ,,Морамо доћи за пар дана опет, каже, да отворимо цркву и да видимо у каквом је стању.“

Млађан нас води даље кривудавим шумским путем до села Драјчићи. ,,Идите да видите како је лепо моје село“, недавно нам рече Доста, која већ неколико година помаже у кухињи манастира Свети Архангели.

-Лепо село, а како ли је кад снег напада?- питамо Млађана, јер планинским путевима зими аутобуси не иду, а горе су углавном старачка домаћинства. Од тога српских само неколико. Остало су Муслимани.

– Не знам ни ја како су се организовали последњих година. Сигурно им неки приватник машинама очисти пут – одговара Млађан.

Испред цркве Светог Николе у Драјчићима чека нас тридесет деветогодишњи црквењак Дејан Симић. Он брине о цркви, отвара је верницима и посетиоцима, а њих како нам рече готово да и нема.

Натпис над улазом цркве каже да је ,,подигнута у 13.веку, а пола продужена 1925“ . У цркви старе фреске и иконостас. Над улазним вратима чардак, од лепо украшених греда и дасака, узак, колико да се на њему одмори онај ко жели да се попне на звонару и зазвони. Жали се Дејан, да нема посла, да је у селу мало људи. Живи са старим родитељима од њихове пензије. Он нигде не ради. Отвара цркву само кад звони за празнике или кад се служи опело неком преминулом старом мештанину Драјчића.

Сеоским улицама не срећемо више никог. Стара школа, је некада била пуна ђака, у којој је Дејанов учитељ Тома, држао часове и својом строгошћу и знањем васпитавао ђаке до четвртог разреда, да би од петог, наставили школовање у Средској. Нисмо имали времена да се сретнемо са учитељем Томом, а рече нам Дејан да је још увек у селу. -Ту је у селу, у својој кући, доћићемо до њега следећи пут. Не може се све у једном дану…- пожурује нас Млађан.

У Мушникову нас у порти цркве у народу назване Света Петка дочекује Снежана Славковић. Поздравља оца Јована, и идући ка цркви показује му звонару која треба да се поправи. Она и супруг су претходних дана сређивали цркву.

– Очистили смо, оче, колико смо могли, ал треба ту пуно да се уради. Видите у цркви има доста влаге, а и зидови су испуцали у неким деловима – рече.

На једном од очуваних фрагмента фресака угледах загрљене Свете апостоле Петра и Павла. Ретко се тако приказују. По њима је црква у записима сачувана као црква Св. Петра и Павла.

Задржах поглед на старим дрвеним сандуцима поређаним поред зида, са којих су се шаре давно избрисале. Сећам се да је и моја баба имала један такав сандук у својој соби. Причала је да га је као невеста донела из родитељског дома и у њему своје свадбено рухо.

-У овим сандуцима су се некада чували дарови које су верници доносили Светој Петки у току године. Сад нема људи, нема дарова… празни су.- каже Снежана.

Излазимо из цркве и она уздишући показује дебело стабло заветног храста.

-Чини ми се да му корени иду испод цркве. Не знам да ли сам у праву, али волела бих да поред њега посејемо други, млад и да он расте. Па кад овај због старости иструне, да млад настави да расте на истом месту – наставља Снежана која је како рече од недавно преузела кључ од цркве и наставила породичну традицију. Њена баба, Драга Илић је до своје смрти бринула о цркви, а умрла је у стотој години.

Са жељом да сазнам нешто више о животу у Мушникову некад, полазим за Снежаном. Рече да је ту у кући на неких педесетак метара удаљеној од цркве Свете Петке, са мужем и старим родитељима.

Улазим за њом у кућни вајат из којег су врата водила у још две собе. Кроз отворена врата једне од њих, угледасмо Снежаниног оца који је напунио 99 година. Лежао је у постељи и није реаговао на Снежанино дозивање.

– Слабо чује, а и често губи свест о времену и простору-казује Снежана. А некад је могао да исприча све о селу, људима, животу…

Кроз врата, застакљена на горњој половини, уђосмо у двориште иза куће. Окруживале су га помоћне зграде од ћерпића и плетени амбари, какве је некада имало свако сеоско домаћинство. На троношцу крај шпорета затекосмо Снежанину мајку, Савастију Недељковић.

-Мамо, имамо госте!-викну Снежана са врата. Очи старице се зацаклише, а на лицу се појави осмех. Покрену се на столици, желећи да устане, ал јој ја приђох видевши да хоће да се поздравимо. Приђох да јој целивам руку, како се код нас у Метохији поздравља са старијима, а она ме загрли. Топлина загрљаја деведесетдвогодишње старице коју први пут у животу видим, учини да осетим да сам код најрођенијих.

Из отворене рерне старог шпорета ширио се мирис домаћег хлеба. У великој тепсији, све један до другог, готово идентични, пекли су се колачићи од хлебног теста. Снежана, проверавајући, на захтев мајке, да ли су печени ,,кравајчићи“, казује ми да месе хлеб од интегралног брашна.

-Здрав је и прија нам.

За разлику од нас две, обучене у танку летњу гардеробу, баба Савастија је била у џемперу, а преко сукње је имала дебелу кецељу.

-Она је новинар, дошла је да јој причаш о Мушникову некад- представи ме Снежана.

-О што да ги кажувам, све сам забраила, не знам ни коа сам – рече баба Савастија, али чим седох поред ње, она поче да прича, не одступајући од свог сречанског говора.

– Стара сам, и ја и он, показујући руком на собу у којој је њен супруг лежао у кревету. Муке мучет деца ос нас. Овде не можемо сами, а они не можат ос нас нигде. Да се разболимо нема лекови, и тако у лето смо овде, у зима отинемо тамо код деца. И нема народ наш у село, можда само дваес душе. Све се растуцало куд кои, мили мои. А пре било много лепо. Пуно село народ. Све смо имале и имање и кућа. Ова кућа направи деда, он бив Американац. Тамо ишо да работа и овде кућа напрајив. Имало се, али се и работало. Смо држале краву, овце смо држале, коња… А њиве на све стране око Мушниково. Смо вршиле, смо жњеле пшеница… А за празнике смо ишли у црква наша, за Петковдан ту у Света Петка и доле у Свети Никола за Никољдан. За Госпођиндан смо ишли у Срецка. А за Велигдан крсти се носиле по цело село. Мој муж до пре две године по цело село заодив. Прво у ова наша црква Света Петка, па около до цркве Свети Никола, па јопе на други крај око село и назад у ова наша црква. Прво поп да служи, да заоди око црква, а после да се зберет за јен астал, ће се попије по коа ракија, ће се донесе и нешто за мезе. За Божић се носило коштањи и пихтије и се кувала ракија. Сви смо ишле. Е сад не могу да идем нигде. Ноге ме болет, ћерка иде у црква, она највише се мољет за нас у Света Петка.

У Мушниково је постојао и лазарички обичај, али баба Савастија никад није ,, играла,, Лазарице:

-Ја несам никад играла, а девојчики сам ги праила. А имало и Лазар и Лазарче… све лепо било…

Осим Снежане, баба Савастија је подигла још четворо деце.

-Први муж ми умрев, у војска бив, се разболев и умрев, па сам се удала за други који имав два сина ос прву жену. И ја што сам родила две ћерке и сина. Имам унучики и праунучики, не знам колико, несам бројала, а јуче ми се родив и један чукунунук…

Кад пођох из куће, баба Савастија ме испрати речима: -Дођи још кои пут! Да пијемо каве!

Ако Бог да, рекох да попијемо кафу за коју данас нисмо имале времена. И продужих низ пут до друге цркве у Мушникову, посвећене Светом Николи.

Са црквењаком Веском су ме чекали Млађан и о. Јован. Веско нам откључа цркву, за коју рече да је подигнута одмах после Косовског боја. На иконостасу угледах окачену икону на којој је Свети Сава приказан како благосиља Српчад. А Српчад у сречанској ношњи…

,, Дај Боже!“ прошаптах. Млађан, који је стајао крај мене ме погледа и упита шта рекох.

-Дај Боже да опет Свети Сава благосиља мале Сречане који ће се овде окупљати као некад!-рекох показујући руком ка икони.

Са том жељом изађосмо из цркве. Сунце је полако залазило иза сречанских шума. Кренусмо ка Призрену. Осталим светињама Средачке жупе доћићемо у походе неки други дан. Надамо се да ће имати ко да нас дочека.

Са собом понесох мирис баба Савастијиног хлеба. Имала сам осећај да се уздиже до неба.

Оливера Радић

9/3/2020

https://srpska.pravoslavie.ru/133740.html?fbclid=IwAR0plypFt-pRi6_Aw8zyUjfO0BjDZNRjaep9Hrt93pue-ASh5Ux8hdGxCPE

ЕВО КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО КОМПЛЕКС МАНАСТИРА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНА ПРЕ НЕГО ШТО СУ НАМ ГА ПОРУШИЛИ

КОМПЛЕКС МАНАСТИРА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНА


Овако је изгледао комплекс српске царске лавре манастира Светих Архангела код Призрена ког је изградио цар Стефан Душан Силни (1331-1355). Уз град Ново Брдо, у питању је свакако највеће архитектонско и градитељско достигнуће које је Србин икада направио.

Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године, заједно са тврђавом Вишеград, Душановим двором и ширим комплексом царске престонице Призрена. Манастир је изграђен као гробна црква цара Душана.

Читав комплекс обухвата површину од око 6.500m2, и у њему се налазе две Цркве. Једна је посвећене светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, и она је била Душанова гробна црква, а друга Светом Николи.

Манастир је, након турског освајања Метохије 1455. године, потпуно опљачкан. Године 1615. читав комплекс је до темеља разрушен, а од тог грађевинског материјала Синан-паша је направио џамију која и данас стоји у центру Призрена.

ИЗВОР: Историја Срба, Националист

Нада Хаџи Перић ,, Када се вратим”

Песма која опева жељу и наду за повратак у Призрен, а кроз жељу Наде Хаџи Перић, откривамо и душу Призрена, ону коју је изгубио после одласка Срба 1999. године. Својим сећањима, Нада све нас враћа у тај Призрен, каквог данас нема…

Znate li čemu carski Prizren duguje svoj naziv i da ima imenjaka u Češkoj? Kratka priča iz istorije srpskog Kosova

Grad na Bistrici bio je jedna od tri carske prestonice za vreme Dušana Silnog, pored Skoplja i Sera, ali najbliža starom jezgru naše srednjevekovne države. Mi taj grad i dalje zovemo „carskom prestonicom“, ali malo ljudi razmišlja o poreklu njegovog imena

Panorama Prizrena uslikana 8. maja 1913. godine, nekih pet meseci pre nego što će posle Kumanovske bitke Kosovo i Metohija biti vraćeni u sastav srpske države. Foto: Wikimedia Commons/Auguste Léon/galabri.com

Prostor Kosova i Metohije, sudeći po franačkim kartama iz onoga doba, nalazio se tokom osmog veka u okvirima srpske države kojom je vladala Kuća Vlastimirović, ali se pod naletom Bugara u devetom veku težište njeno pomerilo dalje ka zapadu dok je Kosmet ispao iz naših ruku.

Nakon smrti kneza (cara) Časlava Klonimirovića u ratu sa Ugarima 960. godine, slama se obnovljena jedinstvena Srbija a državno se težište seli u Duklju, pa tamošnja bočna grana pomenute dinastije, Kuća Vojisavljević, staje na čelo srpskog naroda. Ali tek će sa usponom Nemanjića prostor Kosova ponovo dugoročno potpasti pod našu upravu. To ne znači da se etnička slika tih oblasti menjala, u tom su smislu ti krajevi uvek bili srpski odnosno slovenski (ako se uopšte može govoriti i nekim čvrstim etničkim identitetima u srednjem veku).

Tokom druge polovine trinaestog i prve polovine četrnaestog stoleća, Kosovo i Metohija ne samo što su bili u sklopu Srpskog kraljevstva pa potom i carstva, nego su postali njegovo težište jer je smer naše ekspanzije išao ka jugu i jugoistoku Evrope, ka privredno super-razvijenim grčkim krajevima, i ka srcu pravoslavnog sveta — Carigradu.

Prizrenski Grad, srednjevekovno utvrđenje u Prizrenu u kojem se verovatno nalazio i dvorski kompleks cara Dušana. Foto: Wikimedia Commons/Amer Miftari

Stoga ne čudi što su se tu nalazile brojne kraljevske i carske rezidencije, i prestonice. Dvorski kompleks oko veštačkog Svrčinskog jezera, gde su postojale palate u Štimlju, Paunima i Nerodimlju, konačno i u Svrčinu koji se nalazio na ostrvu usred jezera, samo su neki primeri.

Ali u prvom redu stoji Prizren sa svojom tvrđavom, Prizren koji je bio jedna od tri car-Dušanove prestonice, uz Skoplje (koje je u tom svojstvu služilo još za kraljevanja Milutinovog) i Ser, čije je zauzimanje 1345. godine Dušanu (po njegovom mišljenju) pružilo legitimitet da se kruniše za „cara Srbljem i Grkom“. Prizren u tom smislu i dalje u našoj svesti opstaje: mi ga i dalje zovemo „carskom prestonicom“.

Ali otkud Prizrenu ime? Šta uopšte znači Prizren? Izgleda da dolazi od starosrpske reči „pri-zrѣti“, što ukazuje na postojanje neke tvrđave koja se vidi iz daleka, koja „prizire“. Reč „prizor“ verovatno je sa njom u vezi, kao i „Ozren“. Nedaleko od njega nalazi i bistrički Višegrad, koji se takođe nazivao i Prizrenac; u pitanju je utvrđenje u klisuri koje je Dušan proširio i u njegovom podnožju sazidao svoju zadužbinu — manastir Svetih Arhangela.

A inače, Prizren ima svog imenjaka u Češkoj: u pitanju su Prizrenice, srednjevekovni gradić koji je nakon Prvog svetskog rata pridodat Brnu. O drevnosti tog imena grada svedoči i činjenica, da Nemci nemaju svoj naziv već koriste slovenski.

(P. L.)

https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/2987238-znate-li-cemu-carski-prizren-duguje-svoj-naziv-i-da-ima-imenjaka-u-ceskoj-kratka-prica-iz-istorije-srpskog-kosova?fbclid=IwAR09dzR25ApUaj1x2d6D_CKNaMkCbBJLJwn_4xGCECtntJ-dt_vJCLZSMP0

Sredska, prazne kuće, pusto selo, uspomene žive

Ovako je bilo osamdesetih i devedesetih…

Kada iz grada i života u soliteru dođeš kod babe i dede u Sredsku, suočiš se sa nekim sasvim drugačijim načinom života. Ipak, nijednog trenutka niko se nije predomišljao i svako od gostiju iz grada bio je čvrsto odlučan da baš ceo raspust provede u starim kućama turske gradnje sa čardacima, svakodnevno noseći u kantama i balonima vodu sa izvorske česme ili seoskog bunara jer vodu ove kuće nisu imale.

Na putu do izvora često se dešavalo, da se naiđe na zmiju opruženu na stazi. Ukoliko se baš krene u istraživanje po okolnim brdima, livadama i pašnjacima, ni videti medveda nije bilo nemoguće. Boraviti u Sredskoj značilo je avanturu. Značilo je da možeš da doživš da se pogledaš, oči u oči, sa medvedom, vukom, lisicom, divljom mačkom. Za sve one koji su leto provodili kod baba i deda u u ovom selu bio je to nesvakidašnji susret sa prirodom.

Sredska je centar Sredačke župe. Nalazi se u podnožju Šar planine i planine Ošljak, a na reci Bistrici. Obuhvata zaseoke Milačići, Drajčići, Krajići, Stajkovce, Bogoševce, Paličojći, Pejčići, Račojći, a centar svih ovih mesta bila je Sredska, gde su se nalazili Dom kulture, stanica policije, ambulanta, škola, prodavnice. Sredačka župa obuhvatala je i veći broj okolnih sela. Sam centar župe nalazi se na svega 12 kilometara udaljenosti od Prizrena.

Sredska je bila mesto puno života. Ne toliko tokom cele godine, koliko u toku zimskih i letnjih raspusta, kad svi koji su porekom iz ovog kraja pohrle na godišnji odmor u zavičaj.

U toku letnjih ferija, kako se tada obično govorilo, u Sredska bi posebno živnula, dolazili bi svi poreklom odavde koji su davno otišli, najpre na školovanje, a zatim i da započnu život u nekom drugom mestu.

Srečana je bilo u gotovo svim mestima, gradovima i republikama nekadašnje Jugoslavije. Dolazili su tokom leta i iz Zagreba, Ljubljane, Podgorice, Prištine, Prizrena i najviše njih iz Beograda. Raspuste su njihova deca provodila u kućama svojih baba i deda. Svi prilagođeni na neke drugačije životne uslove, ni malo nalik na život u soliterima.

Svaki zaseok, svako mesto u Sredačkoj župi vrvelo je od života. Mlađi su u toku dana pomagali starijima u kosidbi, sakupljanju plodova, hranjenju stoke. Gradska deca vrlo brzo su se prilagođavala na ono što im je negde genetski urezano, na život u prirodi i snalaženje.

U večernjim satima glavnu zabavu predstavljale su igranke u Domu kulture. Mnoge ljubavi, mnogi brakovi, mnoga prijateljstva sklopljena su baš zahvaljujući igrankama u Domu kulture. Letnji meseci u Sredskoj ličili su na boravak u nekakvom turističkom mestu. Meštana je bilo manje, a turista više. Turisti su se danju bavili aktivnostima, a uveče izlazili u večernji provod. Kada dođe septembar u selu su  ostajali jedino njihovi rođaci, babe i dede koji tu žive.

Ipak, osnovna škola u Sredskoj bila je u velikoj zgradi i u njoj su nastavu pohađala deca iz svih okolnih sela. Na sportskom terenu škole leti su se održavali turniri koji su bili veoma posećeni i koji su se obavezno završavali čašćavanjem.

Pored škole nalazi se crkva Svetog Nikole sa grobljem. Srečani, poznati i kao veliki emotivci, jako vezani za svoj rodni kraj, često su kao poslednju želju ostavljali amanet da na ovom groblju budu i sahranjeni. Sve do 1999. godine život u Sredskoj delio se na zimu i leto. Zimi, kada uslovi života nisu tako laki, iz zaseoka se treba pomučiti da se ode do lekara, prodavnice, u školu. Na leto, sva sela i svi zaseoci puni su omladine, priroda je najbogatija i najlepša, u Bistrici se hlade pivo i lubenice, a pored reke organizuju izleti. Svako ko bi samo jednom došao ili proveo leto u Sredskoj, uvek bi se ponovo vraćao.

Nakon 1999. godine Sredska je postala prazno mesto. Gotovo preko noći, u junu 1999. godine kuće su ispražnjene i opljačkane, a narod je pobegao u centralnu Srbiju. Godinama je župa bila potpuno prazna. Bez života. Bez ljudi. Tako je i danas.

Nakon što su se raznorazne međunarodne organizacije zainteresovale da naprave nove kuće starim stanovnicima i eventualnim povratnicima, nekoliko njih se i vratilo u selo. Bilo je, a i sada je u svakom mestu po nekoliko stanovnika. Jedan, dvoje, troje. Nekada i četvoro.

U Stajkovcu je jednu zimu provela žena potpuno sama. Kako je govorila, plašila se jedino da neka mečka ne zaluta u njeno dvorište. Leti ponovo dođu iz gradova centralne Srbije, ali na nekoliko dana. Nema više okupljanja, igranki, niti ičega što bi značilo život. Dolazi se da bi se obišle kuće i imanja. najviše njih dolazi 28. avgusta, kada je sabor i kada se odlazi u crkvu Presvete Bogorodice. Sa prvim jesenjim danima umine život u Sredskoj, sve do naredne godine i prvih letnjih dana.

Škola nikada više nije obnovila rad, a u dvorištu iste dugo su boravili pripadnici nemačkog KFOR-a. Crkva je obrasla travom, a grobovi se od rastinja i ne vide. Čak i oni koji povremeno odu, boje se da zbog zmija priđu do grobova najmilijih.

Doktor ponovo dolazi u ambulantu, povremeno, ali i to je nešto. Namirnice najčešće kupuju u obližnjem bošnjačkom selu Rečanu, na putu prema Prizrenu. Nekada se i desi da neki od privatnika privremeno otvori prodavnicu u Sredskoj, koja ima samo sezonske proizvode i radi jedno leto.

Ogrevnog drveta za zimu ima dovoljno, šuma je svuda okolo, međutim nema snage u starijih meštana da ga seku i dopreme, opet je lakše kupiti ga ili se snabdeti na neki drugi način.

Možda će se Sredska jednom ponovo napuniti. Možda će se ponovo čuti dečja graja. Možda će neko ponovo očistiti groblje. Možda će se u školskom dvorištu odigrati još neki fudbalski turnir.

Ako bi se obezbedili bar osnovni uslovi života i što je najbitnije radna mesta za povratnike, neko bi se možda i vratio. Dotle će ovo selo, smešteno kraj puta koji se od Prevalca duž Bistrice, spušta prema carskom Prizrenu biti samo mesto večnih uspomena.

Piše: Zoran Stanković

https://www.riznica.net/sredska-prazne-kuce-pusto-selo-uspomene-zive/?pismo=lat

Zvono sa Sputnjika pokrenulo zvono Bogorodice Ljeviške u Prizrenu

Zahvaljujući vašoj emisiji, narod se probudio, posebno ljudi iz državnog vrha, do kojih sam ranije više puta pokušavao da dođem. Dobijao sam odgovore, ali sve je ostajalo na obećanjima. Ali hvala Bogu, čulo se to vaše zvono, zvono sa Sputnjika, i pokrenulo je zvono Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, kaže otac Đorđe Stefanović.

Zvono Crkve Bogorodice Ljeviške, posle 16 godina od pogroma, kada je palo, jer su u požaru izgorele grede zvonika, ponovo odjekuje gradom na Bistici. O svetinji koja sija i bez struje i čeka obnovu, Sputnjik je pisao tokom posete Kosovu i Metohiji krajem prošle godine. Na licu mesta smo se uverili da baština značajna za celo čovečanstvo, ne samo da nije obnovljena nakon rata, već da i dalje propada.

Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.
© Sputnik / Senka Miloš
Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

Sputnjik pokrenuo zvono Bogorodice Ljeviške

Mladi sveštenik Đorđe, koji sa suprugom i bebom boravi iza zarđale bodljikave žice kojom je Ljevišku obmotao Kfor, tada je pozvao na obnovu crkve, pa veruje da je upravo naša priča, pokrenula obnovu hrama.

On ne može da obuzda radost zbog činjenice da zvono ponovo odjekuje gradom. Objašnjava nam koliko je dug i težak bio put do obnove zvonika i povratka zvona. Silne dozvole trebalo je prikupiti, kako od našeg Zavoda za zaštitu spomenika kulture, tako i od lokalnog, kosovskog. Posle dugotrajnog sabotiranja u stilu, fali ti jedan papir, uspeli su, kaže otac Đorđe.

„Umilostivili su se i dali nam dozvolu, nadamo se da ćemo zvona uskoro i naštelovati, da se čuju dvotaktno. Trenutno udaraju samo u jednu stranu, da tako kažem, ali to ćemo srediti u naredna dva, tri dana. Treba da ojačamo kontrategove. Onda ćemo zvoniti češće, kad budemo imali bogosluženja, ali i ovako, kad nam je dosadno. Komšija peva po pet puta dnevno, a ja makar jednom da zvonim, biće dovoljno“, kaže u šali vedri sveštenik poreklom iz Valjeva.

Zvono je palo, jer su u požaru 2004. izgorele grede zvonika.
© Foto : Đorđe Stefanović
Zvono je palo, jer su u požaru 2004. izgorele grede zvonika.

Vaskrslo je zvono, vaskrsnuće i crkva

On dodaje da je zvuk zvona sa Ljeviške veliki blagoslov za Srbe koji žive u Prizrenu, danas ih je svega desetak, a bilo ih je 12 hiljada.

Kada su prvi put pre nekoliko dana udarila i pozvala na molitvu, zvona su se čula i u centralnoj Srbiji, Crnoj Gori, u dijaspori, svuda u svetu gde žive pravoslavni hrišćani, objašnjava naš sagovornik, jer Ljeviška nije samo jedna od najstarijih i najlepših, njena simbolika je najvažnija.

„Za vreme Turaka zvonik je uništen i podignut minaret, ali hvala Bogu,vaskrsao je naš zvonik. Sada je i drugi put vaskrsao i to je velika stvar, pre svega za nas ovde. I freske su bile premalterisane, pa su ugledale svetlost dana, imaju ožiljke, a 2004. su zagaravljene, ponovo su im zatvorene oči. Kako njima, tako i nama. Ali hvala Bogu, jedan deo je očišćen, nadamo se kompletnom čišćenju. I ono što je najbitnije, da se ta zlodela više ne ponove nikad“, kaže ovaj sveštenik.

Novcem iz budžeta Republike Srbije obnovljen je i krov svetinje pod zaštitom Uneska.
© Foto : Đorđe Stefanović
Novcem iz budžeta Republike Srbije obnovljen je i krov svetinje pod zaštitom Uneska.

Ministarstvo kulture Srbije je za sanaciju zvonika i zvona crkve, dalo više od dva milona dinara, a projekt obnove uradio je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Priština, koji danas radi u Leposaviću.

Obnovu hrama pomaže i narod

Otac Đorđe Stefanović se nada da obnova neće stati kod zvona, uostalom, reč je o spomeniku pod zaštitom Uneska. Obnovljen je i krov svetinje, s sada je potrebno da se očiste freske od gareži iz požara tokom pogroma, da se obnovi drenaža objekta, a nada se i dekorativnom osvetljenju.

„Dobili smo neka obećanja od države da će sve biti urađeno, ali ono što je takođe važno, dosta ljudi se interesuje za crkvu, recimo Udruženje “Svi za Kosmet”, koje pomaže Narodnu kuhinju, crkve i narod uopšte. Oni u Metohiji kupuju mehanizaciju i domaće životinje, da bi ljudi mogli da prežive. Sad su rešili da prikupe i sredstva za Bogorodicu Ljevišku. Nećemo odustati, bićemo uporni dok god ne završimo posao, potpuno obnovimo svetinju“, ističe ovaj mladi sveštenik.

Jedinstvena freska Bogorodice Ljeviške.
© Sputnik / Aleksandar Milačić
Jedinstvena freska Bogorodice Ljeviške.

Na kraju razgovora za Sputnjik kaže da je trenutno jednako važno da se smiri siuacija sa koronavirusom, jer je Ljeviška tu da bi nas sabirala u molitvi.

„Kad ovo prođe, očekujem mnoštvo ljudi u crkvi na molitvenom sobranju, zato nam ju je kralj Milutin i ostavio. Hram slavi Uspenje Presvete Bogorodice, mnogi su se najavili da će doći na slavu. Nadam se da će tako i biti“.

Kako saznajemo u Ministarstvu kulture postoji plan kompletne obnove ove svetinje. „I pored opstrukcija Prištine i Uneska, Beograd će učiniti sve da hram važan za celo čovečanstvo ponovo zasvetli“, kažu u Ministarstvu.

Sramota za Unesko i sve koji treba da brinu o njoj - garež i mrak u oltaru Bogorodice Ljeviške.
© Sputnik / Dejan Simić
Sramota za Unesko i sve koji treba da brinu o njoj – garež i mrak u oltaru Bogorodice Ljeviške.
https://rs-lat.sputniknews.com/zivot/202007101122970000-zvono-sa-sputnjika-pokrenulo-zvono-bogorodice-ljeviske-u-prizrenu/

Свети Јован, село опустело, а црква пуна људи

Неколико километара изнад Косовске Каменице налази се насеље Свети Јован, тако названо по старом манастиру који је овде подигнут још у 14. веку, тврде мешани, мада, историјски подаци казују да се црква у списима први пут помиње два века касније.

Било како било, црква и данас постоји, па и засеок које је име добио по њој али у њему данас нико не живи.

Десетак кровова напуштених кућа, окућница и штала, црвене се испод густих крошања дрвећа сведочећи сваком незнанцу и путнику, кога овде само сигурна намера може да доведе, да је ту било село. Јединог мештанина, Трајана Арсића нисмо затекли у селу. Сазнали смо да с времена на време обиђе кућу и село а да сада живи у Косовској Каменици.

  • Фото: И.М.

Уским макадамским путем враћамо се назад, скрећемо десно и на малој заравни пред нама се указа камена црквица. Из накнадно дозиданог објекта крај саме дрвене грађевине, допирали су звуци народне музике, унутра људи за столовима препуним ића и пића, веселе се.

  • Црква Светог Јована, фото: И.М.

„Данас славимо сеоску славу „Ивањдан“ сваке године се овде окупљамо, прво на служби, а после да се провеселимо и дружимо“, прича нам Радован Михајловић из оближњег села Беривојца.

Веселог лика са дрвеном фрулом коју је, каже, сам изрезбарио од врбовог дрвета, дочекује нас и Живко Стојковић из села Гризиме у околини Косовске Каменице.

  • Живко Стојковић, фото: И.М.

„Срећан празник“ – рече и онда засвира ужичко коло у своју фрулу, лепша и срдачнија добродошлица није нам требала.

„Овде је за Светога Јована увек пуна порта народ. Сад због овуј корону људи се плашив, ал опет доодив да се помоле Богу и упале свећу за здравље“, говори Живко, живахан и весео старац како му и име говори.

О цркви се све до 2007. године бринуо Љуба Арсић, отац јединог мештанина засеока Свети Јован, Трајана. Када је Љуба умро, бригу о цркви преузео је Живорад Станковић из оближњег засеока Ограђе. Оба засеока или како их овде називају, махале, припадају Беривојцу.

Причу о старој цркву посвећеној Светом Јовану Крститељу наставља Живорад, предочивши нам податак да су 2008. године око цркве вршена ископавања и истраживања.

  • Унутрашњост цркве, фото: И.М.

„Ово је некада био манастир, ево овде мало ниже су темељи а ја сам открио и нагорелу греду, коју сам после затрпао ситном земљом. Наилазили смо и на људске кости, јер као што знате око сваког манастира су се сахрањивали људи. Кости смо пошкропили вином и вратили их у земљу.“

Камен за нероткиње

  • Фото: И.М.

Ниже од цркве, крај Глобарничког потока налази се камен, на њему много ситног металног новца, остављају га жене које желе да се остваре као мајке.

„Видите овај камен“ – показује нам Живорад руком на камени стуб, налик онима који се налазе у олтарском делу многих православних богомоља – „овде стално долазе нероткиње, помоле се Богу да их обрадује породом и Бог их обрадује. Ето, недавно је овде била једна млада из Беривојца, помолила се Богу, оставила новчић и сада је бременита. Одите да проверите ако мени не верујете“, прича Живорад.

  • Фото: И.М.

Радостан што нас је прича заинтересовала, а у жељи да нам што више детаља о овом лепом и мистичном месту саопшти, чика Живорад успут додаје да је његово порекло из Бојника код Лесковаца, одакле му се деда после пробоја Солунског фронта доселио у Прилепац где је он рођен.

Каже нам да су у засеоку Свети Јован живело православно и католично живље али да су под притиском Турака неки примили ислам и одселили се за Турску остављајући куће, имања и богомољу у којој су се некада као хришћани молили.

Узимамо освештану Ивањданску водицу, мало од славског колача, који стајаху крај врата цркве, прекрстисмо се и кренусмо назад, уским макадамским путем кроз шумарак па кроз засеок Ограђе све до Косовске Каменице. У међувремену пут древне цркве хрлила је група људи, неки пешице, неку у аутомобилима и на тракторима, данас је празник, тако се ваља.

  • Пут до цркве Светог Јована води кроз засеок Ограђа у коме још живи десетак српских породица, фото: И.М.

Застадосмо и набрасмо расцветале бокоре кантариона који су се шепурили с обе стране сеоског пута. Мештани кажу да је најлековитији онај који се убере на Ивањдан. Лек за тело убрасмо, а онај за душу оста иза нас међу зидине древне камене цркве.

Црква Светог Јована у Беривојцу

У историјским изворима први пут се помиње у 16. веку веку и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква је припадала манастиру који се налазио крај Глобарничког потока, пар километара југоисточно од Косовске Каменице. Црква посвећена Светом Јовану Крститељу зидана је каменом, у виду једнобродне грађевине са припратом, засведене полуобличастим сводом, са порталом и слепом нишом на западном зиду, односно петостраном апсидом на источном зиду.

  • Олтар у цркви Светог Јована Крститеља, фото: И.М.

Стил фрагментарно сачуваног живописа – део сцене Страшног суда и неколико појединачних светитељских представа – указује на 16-17. век као време настанка.

Манастир је у 19. веку опустео, а разрушена црква обновљена је шездесетих година 20. века.

Иван Миљковић

Original Article

Мона Цава и мона Борка путујеф за Призрен

Здрело љето већ беше пољегло по ћерамитке а пред мона Цавину кућу,врвију деца, од галаму. Беснију ври...

Pročka

Bela nedelja je poslednja sedmica pred Vaskršnji post, a poslednji dan te sedmice se zove bele poklade....

Ansambl VENAC “Еј у Призрену”

Где најрадије Венац пева песму "Еј у Призрену"? Па зна се, у Призрену! 🤗🎶 https://youtu.be/YRTeEH4UeKk  

Znate li čemu carski Prizren duguje svoj naziv i da ima imenjaka u Češkoj? Kratka priča iz istorije srpskog Kosova

Grad na Bistrici bio je jedna od tri carske prestonice za vreme Dušana Silnog, pored Skoplja i...

Prizren februar 2019

PRIZREN | KOSOVO

Nakon Dusanovog carskog grada i poseti Sv. Arhangela, produzili smo put ka Prizrenu. Tu smo proveli dan,...

20 hours of bliss in Prizren

How to make the most out of your day in Kosovo’s capital of culture Maliha Fairooz I arrived in...

Kratak pregled razaranja srednjovekovnih spomenika kulture u Prizrenu

Sakralni spomenici pravoslavnog konfesionalnog predznaka, kao i drugi lokaliteti koji su vezani za vizantijsko i srpsko srednjovekovno...

Призренски утисци

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно...