Само поезија која се дâде живети, у мистерији живљења задобија непролазну вредност. Тако је од вајкада било, а тако ће и до скончања света остати. Сваки живоносни стих јесте један људски живот, један човек, једна бескрајна егзистенција љубљеног чеда Божијег. Зато у наведеном стиху не само сагледавамо, него и јасно видимо још један стваралачки и надахњујући живот; живот испуњен песмом; живљење преточено у неуморно певање, живот чије трајање ни смрт не може ућуткати, живот који је Метохија изнедрила, Шар планина задојила, Средачка жупа одњихала, то је Јордан Николић Призренлија. То је човек који је милогласним певањем до највишег естетског нивоа уздигао песму свог завичаја, тај нејплеменитији израз музичког стваралаштва рода Немањиног и Савиног, то је онај кога је ево, ,,Старина мила“ у вечност одазвала.
У четвртак 26. априла 2018. године после краткотрајне физичке занемоћалости, неколико тренутака пре поднева, на свега петнаест дана пре навршења 85. године живота, мирно је прешао код Васкрслог Господа и придружио неизбројивим вечноживим стиховима сажетим у само две речи: име и презиме. Ако је општепозната ствар да је Сократ испијајући, неправедно му досуђену чашу отрова, казао да је ,,чврсто уверен да ће после смрти, живети у друштву добрих!“, сувишно би било говорити о хришћанској непоколебивој вери у живот вечни, или о нашем непобитном уверењу да је Јордан само преминуо, што ће рећи преселио у милогласну дружину свих оних који су на било који начин подстрекивали у њему дивни дар Божји, почев од бака из комшилука које су му, још као дечачићу, кад би се враћао из школе, и како би ступио у свој сокак почео да пева, са пенџера довикивале ,,Ајде Јордане, пој. Ајде Јорче, душо моја, пој!“, преко славом овенчаних Маре Ђорђевић, Ксеније Цицварић, Вукашина Јевтића, Зоре Дремпетић, до Станише Стошића, Василије Радојчић, Предрага Гојковића – Цунета и иних неизбројивих и незаборавних. Јордановим, a cappella певањем у етар Разгранала грана јоргована, отпочело је емитовање музичког програма Радио Беседе, 17. децембра 2010. године, непосредно после освећења просторија и прослављања првог Крсног имена радио-телевизије Беседа.
У симфоничном браку са Рускињом Лидијом, Господ га је благословио двема кћерима: Дејаном и Татјаном и двојицом унука. Данас су његови најрођенији жалошћу опхрвани, а верни музички следбеници и поштоваоци растужени. Но, због свега реченог, туга мора уступити место радости која се не може одузети, која нас изнутра и сасвим прожима и уверава да човек испуњује сврху свога постојања тек онда кад његов живот постане песма попут оне ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“, а Јордан Николић, је баш то и постао.
Вечан му спомен у Царству Божје љубави и у срцима оних који су га упознали!
Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!
Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!
Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?
Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;
Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!
Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?
Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…
Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;
Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења
(1848.)
Пјесма “Призрену“ Матије Бана, једног од најпознатијих дубровачких Срба католичке вјере, објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.
Dr Nebojša Gadžić otkriva nam drevnu istoriju Srba na Šar Planini. On potvrđuje svedočanstva Miloša Milojevića o starim prestonicama i vladarima, o poreklu plemena i starosedelaštvu Srba.
U Atrijumu prizrenske crkve Svetog Spasa juče su počeli Spasovdanski dani koje je zvanično otvorio iguman manastira Sveti Arhangeli arhimandrit Mihailo (Tošić).
Ova manifestacija, koju organizuju Kosovsko-metohijski odbor Matice srpske, Društvo prijatelja manastira Sveti Arhangeli i Dom kulture Gračanica, traje dva dana. Prvog dana otvorena je izložba „Srpske svetinje Šar planine, Prizrena i okoline“, uz predstavljanje istoimene knjige Aleksandre Novakov, kao i novog dela Nenada LJubinkovića „Od Kosovskog boja do kosovskog mita“ i Zbornika radova posvećenog Petru Sariću, srpskom pesniku sa Brezovice.
Program se nastavlja danas, na praznik Vaznesenja Gospodnjeg slavskom liturgijom u crkvi Hrista Spasa, koja je posvećena ovim novozavetnom događaju. Umetnički program, kako je najavljeno, trebalo bi da ispune promocija knjige Valentine Pitulić o narodnom stvaralaštvu KiM „Sazdade se bela crkva“, otvaranje izložbe slika sa prošlogodišnje likovne kolonije u Svetim Arhangelima pod nazivom „Jesen u Prizrenu“. Za muziku zaduženi su pojci iz Štrpca i Kragujevca.
Prizrenci veruju da je njihov grad u srednjem veku imao dvestotinak pravoslavnih crkava. Od onih koje su pretekle do danas Hram Hrista Spasa ima položaj bez premca. Vidi se iz svih delova Prizrena i gleda na ceo grad. Nalazi se u Potkaljaji – Podgrađu, nekad srpskom delu grada na brdu iznad reke Bistrice, negde na pola puta između najužeg gradskog centra i Prizrenske tvrđave Kaljaje.
Po uzoru na crkvu Bogorodice LJeviške, hram Hrista Spasa 1330. sagradio je vlastelin Mladen Vladojević sa roditeljima i 1348. priložio manastiru Sveti Arhangeli, obližnjoj zadužbini cara Dušana.
Crkva je malih dimenzija, osnove sažetog upisanog krsta sa osmostranom kupolom i spoljnom trostranom apsidom. Najstariji sloj fresaka iz 1335. sačuvan je u oltaru i veruje se da je rad majstora iz iste radionice koja je u centru Prizrena oslikala zadužbinu vlastelina Dragoslava i njegove žene Bele Tutić, poznatu kao Tutićeva crkva svetog Nikole. Tokom tuske vlasti hram Hrista Spasa je zapusteo i jedno vreme bio je štala.
Od sredine 18. veka pravo da ga koriste dobili su prizrenski Cincari, poreklom iz Moskopolja. Oni su 1850. podigli visoke zidove ambiciozno zamišljene trobrodne bogomolje koja nikada nije dovršena, dok je srednjovekovna crkvica Svetog Spasa postala deo njenog severnog broda. Crkva je u 19. veku stradala u požaru, a od potpunog rušenja spasio je tadašnju ruski konzul Ivan Jastrebov.
Konzervatorski radovi u crkvi Svetog Spasa urađeni su u drugoj polovini 20. veka, a od 1990. ona se nalazi na listi spomenika kulture od izuzetno značaja za Republiku Srbiju. U maju 1999. Albanci su je prvi put spalili, demolirali i odneli olovni pokrivač, a u prvim danima protektorata UN na KiM ostala je i bez 20 hiljada Srba Prizrenaca. U martovskom pogromu 2004. ponovo je spaljena, a od albanskog nasilja nije je spasao ni bunker nemačkog Kfora koji se nalazio ispred samog hrama. Pre četiri godine razvaljena su ulazna vrata na crkvi i odneta kapija. Sad je pod ključem, delimično je opasana bodljikavom žicom i čuva je KPS. Strmi uspon mali je napor koji ova svetinja nagrađuje vanvremenskim mirom, u koji se povremeno stapaju molitve i umetnički program za preostale malobrojne Srbe Dušanovog carskog grada.
Čim je potpisan Kumanovski sporazum, na Kosovu se počelo raspoređivati nekoliko desetina hiljada pripadnika KFOR-a. U subotu 12. juna 1999. pred ponoć u Prizren je ušlo oko 1000 nemačkih vojnika, od oko 2000 koliko je bilo predviđeno za čuvanje reda i mira u gradu i okolini. Već ujutro sledećeg dana, potpuno ih je ponela slavljenička atmosfera albanskog stanovništva: devojke su im vezivale vence cveća na šlemove, a momci ih dizali na ramena, nazivali oslobodiocima i tražili autograme.
“Sećam se da prilikom dolaska u Prizren nemački vojnici nisu imali pojma šta ih tamo čeka”, kaže za “Vreme” novinarka “Špigla” Suzana Kelbl, koja je pratila nemačku jedinicu KFOR-a. “Razgovarala sam i sa visokim oficirima. Bili su potpuno iznenađeni radošću Albanaca, kao i agresijom i dubokim strahom Srba.”
Naime, susret u jutarnjim časovima 13. juna 1999. između pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) koji su se povlačili i jedinice Bundesvera koja se raspoređivala u Prizrenu, umalo se pretvorio u oružani obračun. Započelo je tako što je grupa Albanaca vređala pripadnike VJ; već u sledećem trenutku, posred ulice stajali su jedni naspram drugih nemački i srpski vojnici sa uperenim puškama. Kada je još neko ispalio tri metka u vazduh, činilo se da je opšta pucnjava neizbežna. Ipak, oficiri i na jednoj i na drugoj strani uspeli su da obuzdaju svoje vojnike, pa se sve okončalo bez žrtava.
Trinaestog juna oko osamnaest časova ponestalo je sreće, a možda i još ponečega.
“MOLIM TE, VODI ME ODAVDE“: Čitav taj izuzetno vruć i sparan dan obeležili su incidenti između albanskih izbeglica koje su se vraćale u Prizren i srpskog stanovništva koje je kretalo u izbeglištvo: na mostu preko Bistrice izbila je tuča između Albanaca i Srba koju su zaustavili nemački vojnici; oni će nešto kasnije sprečiti i pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova da u prizrenskoj bolnici ubiju dva srpska vojnika.
Kako je dan odmicao, u Prizrenu je bilo sve više nemačkih vojnika. U centru grada, pored tenka “luks” rasporedila se jedinica poručnika Davida Ferka. Šta se na tom mestu dogodilo oko osamnaest časova, može se videti na snimku koji je postavljen na sajtu nedeljnika “Vreme” (www.vreme.com).
Na početku snimka žuti fijat 125 PZ, nazvan “pezejac”, polako se kreće u rikverc prašnjavom ulicom. Jedan za drugim odjekuju rafali. Čini se da traju čitavu večnost, iako je paljba bila gotova za tridesetak sekundi. Vatru iz različitog pešadijskog naoružanja – pojedinačnu i rafalnu – nadjačava sablasno štektanje puškomitraljeza velikog kalibra. Pod kišom metaka sa automobila otpadaju delovi ili se rasprskavaju u paramparčad. Vetrobransko staklo je potpuno izrešetano, a pogoci su uglavnom koncentrisani na sredinu stakla i ka strani na kojoj sedi vozač.
Zatim se vidi zadnji deo oklopnog vozila, na čijoj anteni leprša mala nemačka zastava. Na oklopnom vozilu potrbuške leži nemački vojnik u maskirnoj uniformi i sa kapom istog dezena, nešto dovikuje svojim saborcima, a zatim puca iz pištolja u pravcu automobila. Neko mu odgovora uzvicima, ali udaljenost kamere, drugi zvuci i sama činjenica da vojnici viču iz sveg glasa, onemogućavaju da se razume šta kažu. Razumljive su samo dve reči: “paljba” i “spreman”.
Na drugoj strani ulice, nasuprot oklopnom vozilu, između kioska i izloga radnje, nemački vojnik kleči na desnom kolenu. Automatsku pušku je naslonio na betonski zidić prodavnice, viče iz sve snage: “spreman”, i pokušava da ubaci novi okvir u ležište – što mu polazi za rukom tek iz trećeg pokušaja. Kraj njega čuči njegov kolega i sa mirnoćom Bude nešto čačka na svom automatu. Iza njih stoji treći vojnik, koji se sve vreme okršaja bezuspešno bori sa jednim od kaiševa na svojoj uniformi.
Kada je pucnjava prestala, na snimku se vide dva civila kako prilaze fijatu. Jedan iz auta vadi kalašnjikov i brzo ga odlaže na trotoar, a zatim ponovo dotrčava do kola. Drugi rukom nešto signalizira nemačkim vojnicima. Čuje se čovek kako, uz puno napora, na srpskom ponavlja: “Aman, bre, ljudi…” Kamerman polako prilazi automobilu i usput zumira kalašnjikov. Pristižu nemački oklopni transporteri i džipovi. Suvozač je mrtav na svom sedištu. Košulja mu je pocepana i krvava. Ranjeni muškarac očajnog pogleda uperenog u kameru moli snimatelja rečima: “‘Ajde, bre. Aman, bre. Nemoj da me snimaš. Vozi me.” Uz mnogo napora ranjenik se pridiže, pridržavajući se za vrata automobila, i moli i dalje kamermana: “Molim te, vodi me.” Neko nervozno trubi. Pripadnik saniteta nemačke vojske užurbano se bavi vratima oklopnog transportera. Neko iza kamere ga, na odličnom nemačkom, bez akcenta, obaveštava da su “oni sa ZDF-a” (drugog programa nemačkog javnog servisa). Zatim vidimo ranjenog muškarca kako leži na leđima, na trotoaru. Pod glavom mu je nešto nalik jastuku. Kraj njega leži kalašnjikov. Desna noga mu klone, a on ponavlja: “Ao! Kuku!”
Već je skoro pao potpun mrak. Ranjenik i dalje leži na trotoaru, na boku. O njegovim ranama se brine civil, koji očigledno zna šta radi. Ranjeni muškarac gleda u kameru i stenje. Pojavljuje se i drugi civil, koji na sebi ima prsluk sa znakom humanitarne organizacije World Vision, i vojnik nemačkog saniteta. Pritrčava i drugi pripadnik saniteta noseći neku opremu; prilazi i jedna žena. Nastaje gužva i komešanje. Za sve to vreme, ranjeni muškarac ponavlja: “Jaoj! Kuku!” Jedan od civila, na dobrom engleskom, nešto upozorava vojnika, ali se razumeju samo reči: “ima šrapnela”. Konačno, brigu o teško ranjenom čoveku preuzima pripadnik saniteta. Drugi vojnik popisuje stvari nađene u fijatu u svoju beležnicu: kalašnjikov, ručna bomba, opasač i nešto što liči na mobilni telefon. Na kraju, dvojica vojnika i dva civila stavljaju ranjenog muškarca na nosila i odnose u gradsku bolnicu, gde je kasnije podlegao ranama.
“NA IDENTIFIKOVANOG NEPRIJATELJA – PALI“: Novinarka Suzana Kelbl bila je u trenutku pucnjave pored poručnika Davida Ferka koji je naredio svojim vojnicima da otvore vatru.
“Stajala sam blizu Davida Ferka i slušali smo razgovor radio-vezom između delova njegovog odeljenja, dosta udaljenih jedan od drugoga”, kaže za “Vreme” Suzana Kelbl. “Odeljenje se nalazilo nešto dalje, iza velike krivine, u pravcu jednog od ulaza u grad. Ferk je bio na tenku kada je radio-vezom dobio dojavu da iz pravca levo od nas, ulicom koja posle mosta pravi oštru krivinu, velikom brzinom dolazi žuti automobil, u kojem su dva muškarca; jedan da drži ručnu bombu, a drugi kalašnjikov. Kola su već prošla prvi kontrolni punkt, koji je bio najdalje od Ferkovog tenka, i to bez zaustavljanja. Iz ugla vojnika to je bio prekršaj pravila kretanja u zoni koju su obezbeđivali. Tada su za njih počela da važe pravila KFOR-a o postupanju u tim situacijama. Kada vojnik nekoga upozori da stane, to znači da ovaj to mora da učini. Ipak, njih dvojica su nastavila dalje, a da čak nisu ni smanjili brzinu. Išli su pravo ka mostu i ka tenku.”
Tada je svima postalo jasno da se događa nešto veoma ozbiljno. “Sećam se da su ta dvojica pucala iz automobila u pokretu. A kada neko zapuca, za vojnika to znači najviši stepen uzbune”, nastavlja Kelbl.
Vojnici Bundesvera su preko ozvučenja, “na srpsko-hrvatskom”, upozorili: “NATO! Stoj ili pucam!” Auto se i dalje kretao prema njima.
“Odjednom se automobil ipak zaustavio i krenuo u rikverc”, seća se Suzana Kelbl. “Nažalost, tada je već bilo kasno. Ferk je već dao naređenje da se otvori vatra. Mitraljezac je oklevao, a imao je i problema sa ubacivanjem metka u cev. Ferk ga je još jednom oštro upozorio da puca. Nemački vojnici nisu bili u takvoj situaciji od Drugog svetskog rata. Zatim se dogodilo nešto zaista neverovatno. Na to vozilo su ispalili preko 180 metaka. Potpuno preterana reakcija. Bili su uplašeni i preterali su. To je bilo mahnito! Mislim da treba biti iskren i reći da je šansa da ta dva čoveka prežive bila mala, čak i da su vojnici ispalili samo 20 metaka. Najvažnije je to što ti momci nisu znali šta ide na njih. Moglo je svašta da bude. A da nisu ništa učinili, i to bi bilo pogrešno”, kaže Suzana Kelbl.
Jedan bivši pripadnik MUP-a Srbije slaže se sa ocenom novinara “Špigla” i kaže da se “jasno vidi da se nemački vojnici nisu snašli i da je najverovatniji uzrok prekomerne upotrebe sile – strah”. Taj strah je pojačala i činjenica da je poručnik Zeren K. od rikošeta zadobio tri rane na levoj ruci, i to pre nego što je Ferk izdao naređenje da se otvori vatra: “Na identifikovanog neprijatelja, pali!”
Šta su dvojica stradalih Srba želela da postignu i zašto su nemački vojnici otvorili vatru?
“Razlog što na prvom kontrolnom punktu vojnici nisu pucali na vozilo treba tražiti u obuci i lancu komande”, kaže Suzane Kelbl. “Ferk je bio komandant u tom trenutku i oni se ne bi usudili da pucaju bez njegovog naređenja. Mislim da nije postojala namera da se odmah puca. Ono što ide u prilog dvojici ljudi iz automobila je da su u jednom trenutku ipak stali i krenuli u rikverc. Čini se da su pogrešno procenili situaciju, da su se uplašili i da su ipak hteli da odustanu. Ali, ignorisali su kontrolne punktove, opomenu preko razglasa, čak i pucanj upozorenja. Delovali su mi kao kamikaze. Treba uzeti u obzir i to da će, kada neko krene na vojnika ili policajca sa vatrenim oružjem u ruci, ovaj to shvatiti kao nameru da se oružje i upotrebi. Kako su vojnici mogli znati da je to bila samo neka vrsta pretnje? Sećam se i da su dvojica stradalih Srba bili pijani. To bi moglo objasniti njihovo ponašanje, jer da su hteli da izvedu neku akciju, valjda bi se prvo raspitali, imali bi neku izvidnicu, koja bi im rekla da tamo stoji tenk; bilo bi im jasno da tuda neće moći da prođu. Zato ne verujem da je to što su njih dvojica izveli bila planirana akcija. Mislim da je to bilo iskazivanje besa, revolta, ko zna čega sve. Albanci su slavili i bilo je jasno da za Srbe u Prizrenu više nema mesta.”
“KAD JE TAKO, NEKA BUDE TAKO“: Uveče, kada su se Ferk i njegove kolege vratili u bivak, dugo su, uz pivo, razgovarali o okršaju. Suzane Kelbl, koja je to veče bila sa njima, ovako opisuje tu situaciju: “Korak po korak, analizirali su događaj, pitajući se da li bi sledeći put mogli nešto da urade bolje. O griži savesti nije govorio niko. Mitraljezac koji je oklevao, te večeri se osećao kao da ih je sve izneverio.” David Ferk je rezimirao svoju odluku: “Nisam ubio zato što sam to hteo, već zato što sam morao – i pogodio sam metu. Kad je tako, neka bude tako.”
Slučaj iz Prizrena dospeo je pred tužilaštvo u Koblencu. Otkud ova nadležnost? Incident se desio na Kosovu, jedinica je stacionirana u Šnebergu, u pokrajini Saksoniji, David Ferk, koji je izdao naređenje da se puca, ima prebivalište u jednom selu u pokrajini Baden-Virtemberg, a Koblenc je u pokrajini Rajnland-Pfalc…
O čemu je reč, za “Vreme” objašnjava dr Horst Hund, viši državni tužilac u Koblencu: “Između tužilaštva u Koblencu i Bundesvera tada je postojao dogovor da ovo tužilaštvo ima primat kada je potrebno sprovesti istrage kako bi se utvrdilo da li je tokom vojnih operacija u inostranstvu došlo do kršenja zakona i ko je eventualno odgovoran.” Njegov prethodnik Erih Jung je 2000. godine, nakon sprovedene istrage, došao do zaključka da su Ferk i njegovi vojnici postupili ispravno, jer se radilo o “samoodbrani, pošto su dvojica Srba otvorila vatru pre nego što je sa nemačke strane bilo ko preduzeo bilo šta”. On je tada, međutim, izneo i svoje saznanje da su dva Srbina “verovatno bili pripadnici Arkanovih Tigrova”.
“Vreme”, međutim, nije uspelo da pronađe čak ni indiciju da bi ovaj navod mogao biti tačan. Da li ova neobična informacija potiče od nemačke vojne obaveštajne službe Militärabschirmdienst (MAD), koja se bavi i pitanjem ko ugrožava bezbednost nemačkih vojnika? Ministarstvo odbrane Nemačke i tužilaštvo u Koblencu odbili su da potvrde ili demantuju da je podatak o “Arkanu i Tigrovima” potekao od MAD-a. Ipak, izvor blizak Bundesveru kaže za “Vreme” da “verovatno navod pripada MAD-u”, ali da “ne treba očekivati da dobijemo potvrdu toga”. Ukazao je i na to da se iz svega što je o incidentu objavljeno i svedočenja očevidaca može zaključiti da su “nemački vojnici bili nedovoljno pripremljeni i osposobljeni za zadatak koji im je poveren” i da su “oni čiji je zadatak bio da obaveštajno pripreme operaciju Bundesvera na Kosovu dosta loše obavili svoj posao”.
Dr Horst Hund objašnjava za “Vreme” i pravno tumačenje incidenta od strane njegovog tužilaštva: “Pošto je u trenutku otvaranja vatre od strane vojnika već postojao napad na njih, koji je bio protivpravan, oni su postupili shodno zakonu. Kada je to utvrđeno, broj ispaljenih hitaca više nije bio od značaja.”
Ovde se pravnička logika sukobljava sa pravilima službe KFOR-a (videti okvir “Pravila službe”), pošto ona propisuju korišćenje “samo minimalne sile neophodne za odbranu od napada”. Nesporno je, pak, da je David Ferk odlikovan najvišim ordenom Bundesvera, Krstom časti u zlatu – kako je obrazloženo – “zbog primernog ispunjavanja vojničkih dužnosti”. Neki su ovaj potez tadašnjeg ministra odbrane Nemačke Rudolfa Šarpinga protumačili kao “orden za zločin”. Međutim, svako ko malo bolje poznaje nemačku unutrašnju politiku u to vreme, zna da je učešće Bundesvera u vojnoj akciji na Kosovu naišlo na široko i glasno negodovanje velikog dela nemačke javnosti. Čini se da je Šarping u tom kontekstu pribegao populizmu i pravljenju mitova tamo gde ih nema.
“Treba stalno imati na umu da u tom trenutku Nemci nisu imali nikakvog iskustva sa ovakvom vrstom operacija”, kaže Suzana Kelbl. “Nemci su pod svoju odgovornost uzeli ceo jedan sektor i sve mere su sprovodili potpuno samostalno. To je za njih bilo nešto sasvim novo. Potcenili su stanje u kome su se u tom trenutku našli Srbi u Prizrenu, a naročito strašnu mržnju koja je nastala između dva naroda. Tu se nije radilo o grupama koje se bore jedne protiv drugih, već je to bila mržnja koja je poprimila neverovatne razmere. Mi dugo nismo verovali da su ti jadni ljudi koji su se skrivali po manastirima u stalnoj životnoj opasnosti. Međutim, to je bila istina. Mora se reći da ono što su posle toga Albanci činili Srbima predstavlja nepojmljiv užas. U Prizrenu je ostalo puno starih ljudi, koji nisu hteli da beže. Mislili su da njima niko neće učiniti ništa loše, a Albanci su ih ubijali jednog po jednog, na monstruozan način. Nagledala sam se scena koje su me toliko potresle da ne mogu ni da ih opišem. Pitala sam se: gde sam to došla?”
