Originally posted 2021-09-26 08:26:31.

Грнчар је најстарије насеље у Горњој Морави. Бројни археолошки локалитети из различитих периода сведоче о дугој историји овог места у коме данас живи близу 400 Срба. Маскенбал „Бабе и деде“ специфична је традиција овог краја иако је поред хришћанских задржао бројне паганске елементе у себи.

На око пет километара југоисточно од Витине, подно брда Прибојa, у плодној котлини око реке Грнчарице налази се питомо село у коме данас живи близу 400 Срба. Да ли је река добила име по селу или село по реци дилема је и за мештане, али смо научили да овде живе „старинци“, односно они који су ту од памтивека и мештани који су се овде населили из Владичиног Хана и Ниша.

Дуга је и интересантна историја овог села, прожета бројним легендама и предањима. Једно од њих каже да је грнчарски занат пре више векова у византијско време био доминанто занимање становништва у овим крајевима, те је и по томе село добило име. У атару Грнчара пронађени су бројне посуде, глинене и земљане, али и ћупови. Један такав ћуп висине чак од око једног метра ископан је 1922. године и дан данас се чува у једној од породица у селу.

Сасе је доводио Краљ Стефан Урош

На територији Грнчара постоје и трагови рударства, које је како историјски подаци бележе, било највише у време српских владара Немањића. Краљ Стефан Урош је и у ове крајеве доводио Сасе, који су били вични рудари. Имали су своје насеље, а трагови њиховог живота и данас су уочљиви. Недалеко од Грнчара налази се место које се зове Шашаре а тај назив је добило по својим грађанима.

Грнчар село најстарије

Аутор бројних монографија о селима у региону Косовског Поморавља и криворечког краја, Станислав Којић истиче да је Грнчар најстарија насеобина у горњем току Биначке Мораве.

„Многи трагови старих цивилизација сведоче о томе колико је ово село старо, а то су пећине, палеолитског станиште из 6.000 године пре нове ере, код утврђења Каљаја – Градишта, Селишта, Црквишта, на брду Прибоју и на другим местима. Емил Черешков наводи у књизи „Римљани на Косову и Метохији“: „Изнад села Грнчара формирано је пространо насеље које се у извесној позној фази спушта уз саму обалу Врбовачке реке“. О томе сведоче и стара гробља код Селишта и пронађени саркофаг 1971. године. Још увек постоје остаци зидина старог утврђења са удубљењима некадашњих бунара на брду Каљаја из римског и византијског периода, од II до XIV века, као из доба Немањића, када су се овде одвијале рударске активности и развијала српска средњовековна насеља. Пећина у Грнчару, као палеолитско станиште, уписана је у „Споменичку баштину Косова и Метохије“, као „заштићено културно добро“, заједно са брдом Прибој као: „археолошки локалитет“ и брдо Градиште са остацима утврђења „Каљаја“. Трагови илирских племена срећу се код цркве Св. Николе у Грнчару где има остатака старих гробница тзв. тумула, које су биле специфичне за тај историјски период од VIII – VI века пре нове ере- наглашава Којић.

Црква Светог Николе – Албанци је минирали на Велики Петак, мештани је поново подигли

У Грнчару је данас богослужбено у функцији црква Светог Николе. Некада је она била манастир, а о томе непогрешиво сведоче остаци конака непосредно испред мале пећине, изнад које је подигнута. Постоје и записи о овоме који се чувају у Хиландару на Светој Гори.

Темељи манастирског конака су откривени приликом припремања терена за асфалтирање пута до цркве у Грнчару 17. августа 2018. године.

У селу су постојале и православне цркве Свете Петке, Светог Петра и Светог Јована, које су пострадале, али њихови остаци још увек постоје.

„У рукописној књизи лавре Светог Атанасија на Светој Гори 1560. године спомиње се стара црква Св. Николе у Грнчару. На темељима овог средњовековног манастира 1923. године изграђена је црква Св. Николе, која је реновирана 1976. године. Годину дана после бомбардовања НАТО-а и доласка међународних војних снага на Косово и Метохију, 28. априла 2000. црква је минирана од стране Албанаца и то на Велики петак. Тада је оштећена и пећина испод саме цркве, где су амерички војници КФОР-а ископали ковчег блага и однели као свој плен за Америку. Црква Св. Николе обновљена је и освештана 8. 8. 2008. године“, непогрешиво казује Станислав Којић.

„Бабе и деде“, традиција која и данас живи само у овом крају

Пећина подно цркве, у средњем веку је служила као испосница монасима који су се у њој подвизавали водећи богоугодни живот.

„То је мања пећина неправилног многоугаоног облика, са две ручно издубљене полукружне нише и каменим престолом – жртвеником. Овде је некада било касноантичко паганско светилиште. Отуда и стари обичај да се трећег дана Васкрса овде организује тзв. маскенбал „Баба и деда“ који је типичан само за ово подручје Горње Мораве“, прича Којић

Обичај који у суштини представља паганско-хришћанско наслеђе, а слави буђење природе и њену плодност у општини Врбовац-Клокот се организује сваке године. Васкршњи маскенбал овде називају „Баба и деда“. Занимљивио је да се у само неколико километара удаљеној Могили иста светковина одржава али у време саборних дана Теодорове суботе и Марковдана, док се у Клокоту организује за Светли петак и Петровдан.

Воденица и данас меље, а клијентела пробрана

Извор лековите минералне воде на узвишењу Слатина и данас постоји. Мештани благо минералну воду вековима користе за пиће. Умеју и да одведу госта до извора и похвале се овим даром природе.

До краја другог светског рата у атару овог села, а дуж Грнчарице постојало је чак 26 воденица. Старији мештани се присећају да је некада на реци постојала и „ваљавица“, односно посебно место где се “ваљало клашњено платно“ које се израђивало од конопље. Воденичко коло у Грнчару ни дан данас није утихнуло. Чује се његов пој у јединој преосталој воденици. Једној од две „живе„ у овом делу Косова и Метохије. Друга се налази у око пет-шест километара удаљеном селу Бинча.

„Ово је стара воденица. Потиче још из средњег века. Ко зна колико има година, вероватно преко 300. Мој чукундеда је млео жито у њој, а пре њега и чукун – чукун деда и други преци. Сад у њој радим ја са мојом породицом и мој брат од стрица“, објашњава Станислав Влајковић из Грнчара.

Камена воденица је неколико пута обнављана али је њен архаичан изглед сачуван.

„Пре неку годину радили смо кров и променили смо воденички точак, јер се то кроз време троши“, прича Станислав, који на наше питање да ли је у воденици било вампира кроз смех одговара:

„Ха-ха-ха-ха , какви вампири. Не знам у другим воденицама како је, овде их нема. Макар их ја нисам срео. У овој воденици мељем брашно од своје 20-те године и ноћу сам спавао и често ишао и два километра уз реку чак у шуму да одвратим воду, кад је било потребно у пола ноћи и никад нисам срео вампира. То су измишљотине. Стари људи измишљали некад те приче о вампирима да плаше децу да не скитају ноћу“, прича деда Станислав.

Воденичар и данас има пуне руке посла, муштерије и Срби и Албанци који воле брашно самлевено на традиционалан начин. Кажу да је качамак од белог кукурузног брашна самлевеног на овај начин посебно укусан. Мало је оних који то знају и воле, али воденичар зато постоји, на вратима старе воденице исписан је број телефона да муштерија у које год доба наиђе може да позове за услугу.

„Ту…. скоро…. Албанац из села Садовина, донео ми је чак 70 џакова раженог жита да му самељем“, вели Станислав.

Каже да је спреман да сваког поучи воденичком послу како своје наследнике тако и друге, али да на жалост млади нису заинтересовани за овај посао.

„Не знам шта да вам кажем, за сад ради воденица, а кад ми старији одемо, ови млади ако хоће да раде нек раде, ако неће нема се ту шта. Оно што ме брине јесте да и из нашег села млади одлазе. Иду у Србију или где се снађу да пронађу неки стални посао. Е, то је оно што није добро, јер без младих нема будућности“, прича Станислав.

„Воденичко коло овде још пева, а докле ће то само Бог зна“, додаје.

Грнчарци се одужили великанима српског спорта

Село Грнчар је на инсистирање мештана код надлежних органа, 2015. године добило улицу која носи име најбољег светског и српског тенисера Новака Ђоковића. И то није све…. Ова улица су укршта са улицом Саше Ђорђевића, једног од најбољих српских кошаркаша. Житељи који живе у овој улици, али и други мештани посебно су поносни на то и истичу да им је велика жеља да једног дана Ноле и Саша посете њихово село. Надају се да ће до тога доћи. Кажу да у селу има доста улица и да међу српским спортистима има још кандидата.

Девојка одала тајну

Када су извођени радови на изградњи пута Врбовац – Летница 1971. године, на једној деоници ископан је стари гроб у коме је откривен камени саркофаг.
Станислав Којић, из Врбовца, који се бави истраживањима свога краја и других места на Косову и Метохији каже да су католички свештеници однели тај саркофаг у Летницу, а након тога је он предат музеју.
„ Према легенди, то је вероватно била девојка која је Византинцима одала тајну како да освоје римско утврђење на Каљаји. Ова девојка је изашла изван утврђења, ишла је на извор. Ухваћена је, а када су је упитали како се може освојити тврђава, рекла је:
„Где се ујутру појаве први сунчеви зраци на тврђави, ту је најслабије утврђење“.
Када је одала тајну заробљену девојку су пустили, али пошто је тврђава освојена, она је нађена мртва. Због одавања тајне убили су је њени сународници. У знак захвалности за одавање тајне и освајање тврђаве ова девојка је балзамована. Пошто је нађен још један саркофаг са мушкарцем, највероватније је да су обе особе биле из племићке лозе“, објашњава Којић.

„Старо, старо ми дајте, оно што мирише на струк босиљка“

Времешнији становници Грнчара с носталгијом се сећају минулих времена. Кажу да су садашња технолошка достигнућа, нарочито из домена информационих технологија учинила живот људима лакшим, али истоврмено да су се људи на свој начин отуђили једни од других и да нема више оне топлине ко некада.

„Знате оно кад Бора Станковић у причи „ Стари дани“ каже: „ Старо, старо ми дајте, што мирише на струк босиљка“. Е тако некако и ја осећам. Јесте сада живот лакши, али се брзо живи. Та брзина је ушла и у мале сеоске средине. Нема више оног дружења, оне топлине. Раније, на пример, људи дођу на славу. Знало се где је чије место. Стари причају, милина да их слушаш, а данас све то изгледа другачије. Данас људи седе једни поред других и причају преко мобилних телефона, у очи се не гледају“, кроз шалу у којој је нажалост и много истине прича Богосав Крчмаревић (56) из Грнчара.

Радо се присећа старих времена и вели да се више радило али и да су људи били срећнији.

„Међутим, радује ме да се народ полако враћа својој светој православној вери. Комунистичко време је оставило лоше трагове и овде у нашем селу. У цркву људи нису смели слободно да иду. Хвала Богу што данас није тако јер без вере у Бога нема нам будућности и ничему добром нико не може да се нада“, закључује Богосав.

Б.М.

Original Article

Originally posted 2020-06-25 10:18:13.

Зоран и Стојанка Савић из Партеша код Гњилана живе од социјале. За лечење најмлађег сина Илије немају довољно новца, средњи Никола је у 21. години изгубио живот у саобраћајној несрећи, а најстаријег су Албанци изболи ножем. Живе на свом имању и боре се са свакодневним проблемима.

Кад одшкринете велику металну порту, како се у овом крају називају врата која углављена у високи бетонски зид крију авлију,стамбени и економки део домаћинства од улице, затиче вас несвакидашњи призор, мала и скромна кућа у коју се улази из економског дела дворишта.

Уместо улазних врата, од кокошака размилелих по дворишту, улазни део у кућу штити мала жичана капија уоквирена летвицама.

Домаћини љубазни, срећно што нас виде, нуде кафу и ракију.

Живот се „својски“ постарао да Зоран и Стојанка, иако у најбољим годинама, изгледају много старије. Несрећни случај у породици, напад Албанаца на њиховог средњег сина који је избоден ножем, болест најмлађег Илије и константна немаштина, урезали су нове боре и придодали беле власи њиховим главама.

У жељи да нам покаже где живи, Стојанка нас најпре уводу у недовршен трем, који је уједно и предсобље, вешерница, шпајз и остава.

„Туј ми је све, туј држимо и брашно и компире, зими склонимо да не смрзну. Ко што видите све је одграђено, тој ни је и тераса и пролаз за башту, туј перем пљачке“, објашњава нам Стојанка водајући нас кроз озидну, не нарочито осветљену просторију.

Додаје да би волела да има новаца да се предсобље омалтерише, а жичана замене правим улазним вратима. На кући која влажи Савићи прижељкују фасаду па када им у госте дођу ћерке и зетови да имају где да преконаче.

У читавој кућу функционална су 60 квадрата у којих је стао дневни боравак, са трпезаријом и кухињом, једна спаваћа соба и недовршено купатило. У том простору живи ова четворочлана породица. Од социјале коју примају и нешто мало новца који Зоран заради, поправљајући ситне кварове у својој импровизованој радионици, има се тек за основно. Највише пара одлази на лечење деветогодишњег сина Илије чије редовно лечење у Нишу кошта и представља велики издатак породици.

Да једна мука никада не стиже сама знају Савићи још од смрти средњег сина, који је 2015. година страдао у саобраћајној несрећи.

И ту нажалост, несрећи која се надвила над овом породицом није крај. Старијег сина и његовог друга је пре три године у селу Грнчар напала група Албанаца док су излазили из кафића.

Покушавајући да спаси друга од сигурне смрти нападачи су Зорановог и Стојанкиног сина изболи ножем, наневши му тешке повреде у пределу бубрега.

Последице и данас осећа, а родитељи су га склонили на сигурно, код старије сестре у Јагодину где ради, зарађује и, кажу, стиже чак и да новчано помогне родитељима.

„И даље осећа последице, добио је притисак“, прича мајка брушући сузе крајем од мараме.

Онда погледа према Илији који је весело јурцао за кокошкама по дворишту и кроз плач додаје:

„Све муку би заборавила само да ми је он добро, за њега да се нађе лек и да имамо паре да га водимо по лекаре“ , рече и позва нас да уђемо у кућу.

„Газде можда несмо, ал знамо што је ред, изолте на кафу и ракију да се унутра попричамо“, позва нас Смиљана у њен и Зоранов скромни дом.

Унутра по зидовима уредно поређане фотографије деце синава и кћери. На улазу у дневни боравак умрлица пострадалог Николе. На сваком зиду унутар куће његове урамљене фотографије. Из младалачког погледа види се жеља за животом који је нагло прекинут у 21. години.

„Ето овде седнем на кревет и туј су ми поређане слике од сви, кад ми тешко гледам и разговарам сас њи памет да ме не пушти“, прича кроз сузе Стојанка и додаје:

„Нема за мајку већа казна него да надживи дете и да жељује за оне што су гу живи ал далеко“, рече и хитро, одсечим кораком пође по џезву и шољице за кафу, свесна да јој је живот спрмио такву судбину, ваља јој је зато и име које носи предодредило да сваку муку стоички поднесе.

Иван Миљковић

Original Article

Originally posted 2020-07-07 20:39:30.

Неколико километара изнад Косовске Каменице налази се насеље Свети Јован, тако названо по старом манастиру који је овде подигнут још у 14. веку, тврде мешани, мада, историјски подаци казују да се црква у списима први пут помиње два века касније.

Било како било, црква и данас постоји, па и засеок које је име добио по њој али у њему данас нико не живи.

Десетак кровова напуштених кућа, окућница и штала, црвене се испод густих крошања дрвећа сведочећи сваком незнанцу и путнику, кога овде само сигурна намера може да доведе, да је ту било село. Јединог мештанина, Трајана Арсића нисмо затекли у селу. Сазнали смо да с времена на време обиђе кућу и село а да сада живи у Косовској Каменици.

Уским макадамским путем враћамо се назад, скрећемо десно и на малој заравни пред нама се указа камена црквица. Из накнадно дозиданог објекта крај саме дрвене грађевине, допирали су звуци народне музике, унутра људи за столовима препуним ића и пића, веселе се.

„Данас славимо сеоску славу „Ивањдан“ сваке године се овде окупљамо, прво на служби, а после да се провеселимо и дружимо“, прича нам Радован Михајловић из оближњег села Беривојца.

Веселог лика са дрвеном фрулом коју је, каже, сам изрезбарио од врбовог дрвета, дочекује нас и Живко Стојковић из села Гризиме у околини Косовске Каменице.

„Срећан празник“ – рече и онда засвира ужичко коло у своју фрулу, лепша и срдачнија добродошлица није нам требала.

„Овде је за Светога Јована увек пуна порта народ. Сад због овуј корону људи се плашив, ал опет доодив да се помоле Богу и упале свећу за здравље“, говори Живко, живахан и весео старац како му и име говори.

О цркви се све до 2007. године бринуо Љуба Арсић, отац јединог мештанина засеока Свети Јован, Трајана. Када је Љуба умро, бригу о цркви преузео је Живорад Станковић из оближњег засеока Ограђе. Оба засеока или како их овде називају, махале, припадају Беривојцу.

Причу о старој цркву посвећеној Светом Јовану Крститељу наставља Живорад, предочивши нам податак да су 2008. године око цркве вршена ископавања и истраживања.

„Ово је некада био манастир, ево овде мало ниже су темељи а ја сам открио и нагорелу греду, коју сам после затрпао ситном земљом. Наилазили смо и на људске кости, јер као што знате око сваког манастира су се сахрањивали људи. Кости смо пошкропили вином и вратили их у земљу.“

Камен за нероткиње

Ниже од цркве, крај Глобарничког потока налази се камен, на њему много ситног металног новца, остављају га жене које желе да се остваре као мајке.

„Видите овај камен“ – показује нам Живорад руком на камени стуб, налик онима који се налазе у олтарском делу многих православних богомоља – „овде стално долазе нероткиње, помоле се Богу да их обрадује породом и Бог их обрадује. Ето, недавно је овде била једна млада из Беривојца, помолила се Богу, оставила новчић и сада је бременита. Одите да проверите ако мени не верујете“, прича Живорад.

Радостан што нас је прича заинтересовала, а у жељи да нам што више детаља о овом лепом и мистичном месту саопшти, чика Живорад успут додаје да је његово порекло из Бојника код Лесковаца, одакле му се деда после пробоја Солунског фронта доселио у Прилепац где је он рођен.

Каже нам да су у засеоку Свети Јован живело православно и католично живље али да су под притиском Турака неки примили ислам и одселили се за Турску остављајући куће, имања и богомољу у којој су се некада као хришћани молили.

Узимамо освештану Ивањданску водицу, мало од славског колача, који стајаху крај врата цркве, прекрстисмо се и кренусмо назад, уским макадамским путем кроз шумарак па кроз засеок Ограђе све до Косовске Каменице. У међувремену пут древне цркве хрлила је група људи, неки пешице, неку у аутомобилима и на тракторима, данас је празник, тако се ваља.

Застадосмо и набрасмо расцветале бокоре кантариона који су се шепурили с обе стране сеоског пута. Мештани кажу да је најлековитији онај који се убере на Ивањдан. Лек за тело убрасмо, а онај за душу оста иза нас међу зидине древне камене цркве.

Црква Светог Јована у Беривојцу

У историјским изворима први пут се помиње у 16. веку веку и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква је припадала манастиру који се налазио крај Глобарничког потока, пар километара југоисточно од Косовске Каменице. Црква посвећена Светом Јовану Крститељу зидана је каменом, у виду једнобродне грађевине са припратом, засведене полуобличастим сводом, са порталом и слепом нишом на западном зиду, односно петостраном апсидом на источном зиду.

Стил фрагментарно сачуваног живописа – део сцене Страшног суда и неколико појединачних светитељских представа – указује на 16-17. век као време настанка.

Манастир је у 19. веку опустео, а разрушена црква обновљена је шездесетих година 20. века.

Иван Миљковић

Original Article

Originally posted 2020-06-23 07:22:44.

Небојша Стојановић из Доње Будриге код Гњилана живи од социјале и онога што заради у својој вулканизерској радњи. Четворочлана породица ускоро ће добити новог члана, а домаћин је одлучан у намери да за себе и своју децу изгради будућност у родном крају.

Уколико вам се деси пех да негде око Гњилана избушите гуму на аутомобилу, једина два српска вулканизера, која раде у околини, налазе се у селима Партеш и Доња Будрига. Мештани кажу да је био још један у оближњем Пасјану, али да је престао са радом.

Небојша Стојановић се од рата на овамо бави крпљењем, заменом и балансирањем свих врста гума. Стару ћерпичару претворио је у радионицу, избио зид како би радња била окренута ка главној улици у селу и скромно, белом бојом исписао оригинални назив фирме: Цепи – лепи.

На време је, каже схватио да је за успешан бизнис битан и маркетинг, он уме да ради али и реклама мора да буде звучна.

„Они цепају, а ја лепим и док је тако биће посла“, прича Небојша кроз смех док откључава врата радионице и уводи нас у просторију не већу од 9 квадрата. У њој је сместио све што му је потребно за рад.

„Ово што видите све сам сам купио, мало по мало, како зарадим који динар, тако купим алат, јер без алата не можеш ни да радиш како треба“, прича у једном даху мајстор:

„Кад бих имао мало више пара прво бих купио машину за ове велике тракторске гуме – наставља причу – ово је пољопривредни крај, људи возе тракторе, иду на орање, исцепају гуму, ја им средим то, али ми треба доста времена, овако са том машином бих убрзао и олакшао себи посао“.

Скромна је зарада од овог посла, али будући да је у окружењу ради још само један српски вулканизер, може да се заради.

„Дођу ми у току недеље двадесетак аутомобила. Замена гуме је један евро, толико је и балансирање и то ми је зарада од 10 – 15 евра у току недеље“, не жали се Небојша.

С друге стране радионице улази се у двориште у коме се налази мала, али с укусом уређена породичан кућа.

Дочекује нас Небојшина супруга, а из куће су убрзо истрчаше пред нас и три ћерке, све лепша од лепше.

Стојановићи живи од социјале, дечијег додатка, онога што се заради у вулканизерској радњи и не жале се.

„Скромни смо, девојчице слушају, добри су ђаци, а на путу је и четврто дете – каже Небојша и додаје – где има за три има и за четири, даће Бог!“

Небојшин брат Ненад Стојановић има четворицу синова и свештеник је у Храму Светог Саве у јужној Митровици, открива нам поносно домаћин и у шали додаје: богата је она кућа где је много деце, јер пара и деце никад доста!

Иван Миљковић

Original Article

Originally posted 2020-06-20 08:10:13.

Види ову лепоту, зар ово да оставиш? – рече домаћин, погледа у мене па у широко поље.

На самом рубу Пасјана, на месту где се узвишење, са кога се поносно уздиже нова болница, лагано спушта у широко поље, налази се кућа породице Серафимовић. Недовршена, неомалтерисана – ни довољно велика, а опет није ни мала. У њој кажу, довољно места за шесточлану фамилију.

Њихов сокак није асфалтиран, земљани је, прави сеоски, води до авлије кроз коју пројури по која кокош. Одавде се поглед спушта ка непрегледном пољу. Сто нијанси зеленог напуни око сваком ко са маленог балкона породичне куће погледа у правцу равнице.

На јунском ветру лелуја недозрело пшенично класје и модрозелено лишће кукуруза, по други пут окопаног и ослобођеног корова. У овом делу села кућа Серафимовића је једина црвена, нема фасаду, трагови минулих лета и зима видљиви су и на прозорима и улазним вратима крај којих се мала Андријана, унука Јовице, главе породице, игра са маленим кученцетом.

„Зове се Пуфница, ја сам му дала име“, каже малена док руком прелази преко његове сиво-браон длаке.

Данијела, вредна и хитра жена средњих година, прилази нам и са осмехом на лицу говори.
„Тој ми је унука од ћерку, синови се нису оженили, један је ту куде кућу, а овај други ми је у Србију“.

Мајчинским инстинктом вођена, предосетила је шта хоћу даље да питам па настави да прича правдајући одлазак старијег сина из села:

„Мораја да оде због посо. Сад тамо ради и на нас ни помаже, ето и овој млађе – руком показује на млађег сина – оће да оде, завршија средње економску, да га школујемо даље немамо и он ће ми оде“, рече немоћно слежући раменима.

Све је у овом домаћинству било другачије док је Јовица могао да ради и у њиви и у штали. Крпио се крај са крајем, није било превише свега али је ипак било довољно.

„Сад не могу ништа, оперисали ме од срце и морам да се пазим“, прича нам Јовица. Трагови операције од уграђеног бај-паса видљиви су на делу врата и изнад леве руке.

„Ја не могу да радим, за све се сада брине жена и синови. Стареји је у Србију и доста ми помаже. Шаље ми лекове отуда, ја минималац примам 11 иљаде, а четири морам одма да дам за лекови, па види сад какој је“, објашњава Јовица.

У селу је сада мирно, живи се добро, причају нам Серафимовићи, али некада није било тако, њихова кућа је била на удару Албанаца из суседног села Влаштица.

„Село је било нападано после деведесетдевете али смо били сложни и пружали смо отпор, пуцали су на нас, а наша кућа је била задња. До касно су нас Албанци провоцирали али смо издржали све“, присећа се Данијела.

Онда нас води до баште и руком показује место где су Албацни 2004. године истукли њеног свекра у по бела дана и отели му три краве које је истерао на испашу.

„Украли су нам тад три грла, две краве и једну јуницу, само теле ни остало. Па смо купили краву и њу гу украли на вр годину дана“.

Данијела открива да је на суђену њен свекар препознао лопове али да му је после првог рочишта пришао адвокат и дискретно га упозорио да је боље да повуче тужбу јер има доста мушких глава у кући које би требало да сачува.

„Свекар ми је причао да је двојицу познао. Један је био из Урошевац, други из село Трновац близу Бујановац, а за трећег се сумња да је био или из Влаштицу или из Жегру“, говори Данијела и прича да је две године пошто су га Албанци претукли, свекар који је уз то боловао и од астме умро.

И поред свега што су преживели, Серафимовићи су одлучни да остану на свом имању.

„Живимо и не знамо што нас чека, данас буде добро, а сутра другачије, тако ти је на Косово, никад се не зна шта носи дан, шта ноћ али ми одавде немамо где“ каже Данијела.

„Надам се да ће синови да се одлуче да остану овде, јер нигде нема боље од своје родно место“, вајка се Јовица док руку махинално пружа у правцу поља на које гледа свако јутро док пред кућом испија шољицу кафе.

„Види ову лепоту, зар ово да оставиш? – рече домаћин, погледа у мене па у широко поље.

Беше то изречена мисао која је говорила све, поглед пун одлучности и прича налик многим косовско – метохијским причама, на жалост, још увек неиспричаним.

Пише: Иван Миљковић

Original Article