Серафимовићи из Пасјана: Родни праг се не оставља

127

Originally posted 2020-06-20 08:10:13.

Види ову лепоту, зар ово да оставиш? – рече домаћин, погледа у мене па у широко поље.

На самом рубу Пасјана, на месту где се узвишење, са кога се поносно уздиже нова болница, лагано спушта у широко поље, налази се кућа породице Серафимовић. Недовршена, неомалтерисана – ни довољно велика, а опет није ни мала. У њој кажу, довољно места за шесточлану фамилију.

Њихов сокак није асфалтиран, земљани је, прави сеоски, води до авлије кроз коју пројури по која кокош. Одавде се поглед спушта ка непрегледном пољу. Сто нијанси зеленог напуни око сваком ко са маленог балкона породичне куће погледа у правцу равнице.

На јунском ветру лелуја недозрело пшенично класје и модрозелено лишће кукуруза, по други пут окопаног и ослобођеног корова. У овом делу села кућа Серафимовића је једина црвена, нема фасаду, трагови минулих лета и зима видљиви су и на прозорима и улазним вратима крај којих се мала Андријана, унука Јовице, главе породице, игра са маленим кученцетом.

  • Фито: И.М.

„Зове се Пуфница, ја сам му дала име“, каже малена док руком прелази преко његове сиво-браон длаке.

Данијела, вредна и хитра жена средњих година, прилази нам и са осмехом на лицу говори.
„Тој ми је унука од ћерку, синови се нису оженили, један је ту куде кућу, а овај други ми је у Србију“.

Мајчинским инстинктом вођена, предосетила је шта хоћу даље да питам па настави да прича правдајући одлазак старијег сина из села:

„Мораја да оде због посо. Сад тамо ради и на нас ни помаже, ето и овој млађе – руком показује на млађег сина – оће да оде, завршија средње економску, да га школујемо даље немамо и он ће ми оде“, рече немоћно слежући раменима.

Све је у овом домаћинству било другачије док је Јовица могао да ради и у њиви и у штали. Крпио се крај са крајем, није било превише свега али је ипак било довољно.

„Сад не могу ништа, оперисали ме од срце и морам да се пазим“, прича нам Јовица. Трагови операције од уграђеног бај-паса видљиви су на делу врата и изнад леве руке.

  • Јовица Серафимовић, фото: И.М.

„Ја не могу да радим, за све се сада брине жена и синови. Стареји је у Србију и доста ми помаже. Шаље ми лекове отуда, ја минималац примам 11 иљаде, а четири морам одма да дам за лекови, па види сад какој је“, објашњава Јовица.

У селу је сада мирно, живи се добро, причају нам Серафимовићи, али некада није било тако, њихова кућа је била на удару Албанаца из суседног села Влаштица.

  • Пасјане, панорама, фото: И.М.

„Село је било нападано после деведесетдевете али смо били сложни и пружали смо отпор, пуцали су на нас, а наша кућа је била задња. До касно су нас Албанци провоцирали али смо издржали све“, присећа се Данијела.

Онда нас води до баште и руком показује место где су Албацни 2004. године истукли њеног свекра у по бела дана и отели му три краве које је истерао на испашу.

„Украли су нам тад три грла, две краве и једну јуницу, само теле ни остало. Па смо купили краву и њу гу украли на вр годину дана“.

Данијела открива да је на суђену њен свекар препознао лопове али да му је после првог рочишта пришао адвокат и дискретно га упозорио да је боље да повуче тужбу јер има доста мушких глава у кући које би требало да сачува.

  • Данијела показује ка месту где су Албанци напали њеног свекра, фото: И.М.

„Свекар ми је причао да је двојицу познао. Један је био из Урошевац, други из село Трновац близу Бујановац, а за трећег се сумња да је био или из Влаштицу или из Жегру“, говори Данијела и прича да је две године пошто су га Албанци претукли, свекар који је уз то боловао и од астме умро.

И поред свега што су преживели, Серафимовићи су одлучни да остану на свом имању.

„Живимо и не знамо што нас чека, данас буде добро, а сутра другачије, тако ти је на Косово, никад се не зна шта носи дан, шта ноћ али ми одавде немамо где“ каже Данијела.

„Надам се да ће синови да се одлуче да остану овде, јер нигде нема боље од своје родно место“, вајка се Јовица док руку махинално пружа у правцу поља на које гледа свако јутро док пред кућом испија шољицу кафе.

„Види ову лепоту, зар ово да оставиш? – рече домаћин, погледа у мене па у широко поље.

Беше то изречена мисао која је говорила све, поглед пун одлучности и прича налик многим косовско – метохијским причама, на жалост, још увек неиспричаним.

Пише: Иван Миљковић

Original Article