Prizren 1913

8. новембар 2021.

Prve fotografije u boji nastale su 1907. godine, kada su braća Lumiere u Francuskoj izumila revolucionarnu tehniku filtriranja svjetlosti uz pomoć sićušnih čestica obojene skrobi iz krompira.

Oduševljen tim tehnološkim i civilizacijskim iskorakom, francuski bankar Albert Kahn bio je među prvima koji su kupili te ploče i opremu za fotografiranje.

Tokom jednog poslovnog putovanja 1908. godine u Japan, Kahn je zamolio svog vozača Alfreda Drutertea da napravi nekoliko fotografija koje je onda pokazivao prijateljima. Dvije godine poslije, jedan od najbogatijih ljudi Evrope ostavio je posao i obaveze te naumio poći na putovanje svog života. Kahn je odlučio da obiđe cijeli svijet i fotografijom zabilježi njegove šarolike boje, narode, običaje i tradicije.

Od 1908. do 1930. godine Kahn je radio na razvoju poznate filmske arhive Le Archives de la Planete (Arhiva planete). Ogroman dio imetka trošio je na rad najvećeg etnološko-fotografskog projekta. On obuhvata više od 100 sati dokumentarnog filma i više od 72.000 fotografija iz cijelog svijeta.
Jedan takav projekt na početku 20. stoljeća zahtijevao je mnogo više nego se danas može i zamisliti. Teška fotografska oprema morala se prevoziti kolima. Staklene ploče, njih između 300 i 400 po svakoj ekspediciji, bile su poslagane u obloženim kožnim kovčezima. Uz to su još nošeni stativi i kamere. Eksponirane ploče razvijale su se tokom noći u šatorima koji su služili kao tamne komore. Pritom je još valjalo organizirati i logistiku, vodiče, te druge fotografe. Uz pomoć mnogih drugih fotografa, Kahn je dvadeset godina putovao svijetom i slikao ljude, gradove, krajolike i znamenitosti. Posjetio je više od pedeset država, među kojima i Kosovo.

Naime, u mnogim zemljama koje je posjećivao sa svojim saradnicima bilježio je prizore iz samo jednog grada ili sela, a tokom boravka u našoj zemlji napravio je fotografije mnogih gradova.
Naravno, ne govorimo o samo jednoj fotografiji, već o desetinama koje je sa svojim timom pravio na pojedinačnim lokacijama.
Zanimljivo je da su skoro sve kolorne fotografije Prvog svjetskog rata u Francuskoj uglavnom djelo Kahnovih fotografa. Ali fotografije ratnih djelovanja tek su neznatan dio bogate kolekcije koja danas ima i svoj zaseban muzej u Parizu. Tu su izložene fotografije neobičnih predjela koje je Kahn obilazio, od Prizrena do Tibeta.
Nije nevažno spomenuti da su Kahnove fotografije Kosova prve fotografije naše domovine snimljene u kolor-tehnici. Istina, neki drugi fotografi svoje su slike retuširali i dodali im boju, ali prije Kahna niko nije fotografirao Kosovo opremom i tehnikom koja je rezultirala fotografijom u boji.
U video prilogu možete pogledati slike Prizrena iz tog vrijemena.

Prizren 1971

30. октобар 2021.

In memoriam Radmila Gadžić

28. август 2021.

26. avgusta je preminula Radmila Gadzic, nasa Gadzajka.

Zena koja je toliko volela nas Prizren, koja je pokazivala tu ljubav kroz fotografije koje nam je slala znajuci da i mi patimo za rodnim gradom . Obavestavala nas je o svemu sto se desava, novostima u gradu, situacijama, brinula i slala fotografije o stanju grobova nasih najmilijih.

Kritikovala sto nas nema , cekala da se “saberemo ka’ nekad “. Cekala nas da u sto vecem broju idemo za Prizren. Cekala…..

Nasa Gadzajka nasmejana , vedrog duha, puna zivota.

Naka ti je vecan pomen Rado. Hvala ti na svemu.

Ostaces u nasem secanju , Prizrenko nasa.

https://www.facebook.com/groups/233591740016752/user/100000611734598/

Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole:

23. август 2021.

Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole: Od kad sam se vratila stalno razmišljam kada ću da dođem ponovo

Nadam se da ću nekada uspeti da uradim nešto za Kosovo i Metohiju i mnogo sam srećna što sam rođena u pravoslavnoj veri i baš kao Srpkinja. Mislim da nam je time mnogo dato, a onome kome je mnogo dato, na njemu je i velika odgovornost.

U Beogradu su nas ispratili rečima da se sa ovog putovanja nećemo vratiti isti. U tom trenutku nisam verovala tome, mislila sam da je preterivanje. I sada mi je neverovatno koliko sam pogrešila. Što se tiče utisaka iz ovogodišnje Prizrenske letnje duhovne škole, ne znam odakle bih prvo počela.

Ali, da krenem od ljudi…

Da nije bilo veroučitelja Darka, Nemanje, Dragana, oca Vlade, đakona Nenada, vozača Dekija i oca Andreja ništa od ovoga ne bi bilo. Posebno bih istakla i zahvalila se našim divnim veroučiteljima, apostolima naše škole, koji su svake večeri sa nama sabirali utiske i otvarali nam još novih uvida. Bilo je divno sresti se i sa puno polaznika sa kojima sam delila slična uverenja, stavove i vrednosti i sa kojima sam mogla slobodno da pričam, a da me ne gledaju čudno jer idem u crkvu i jer su mi Kosovo i Metohija važni.

Učesnici Letnje duhovne škole, foto O. R.

Međutim, ljudi koji su najviše obeležili moj boravak na Kosovu i Metohiji su ljudi koji tamo žive. Osećala sam se posebno lepo, kao svoj na svome, u Velikoj Hoči svako mi se na ulici javio, mogla sam čak i da zalutam bez straha. Obradovalo me je što ima puno dece. A Orahovac je ostavio poseban utisak iz više razloga. Prvo, razgovor sa prof. Oliverom Radić o oružanom napadu koji je izvršen na Srbe u tom mestu 1998.godine. Bilo je veoma potresno, duboko, živo i jako njeno sećanje, a u isto vreme mi otvorilo oči za mnoge stvari o kojima nisam znala ili nisam razmišljala na taj način.

Njene reči da nama, pravoslavnim Srbima, nije potrebno da bilo šta izmišljamo, već samo da uvek iznosimo istinu, ostale su duboko urezane u mojoj svesti.

Moja baka je takođe iz Orahovca. Pružena mi je prilika da obiđem njenu kuću, prvi put. To mi je bilo jako važno, jer sam konačno uživo videla kuću o kojoj sam još iz detinjstva slušala i samo je zamišljala. Volela bih da je jednog dana „doteram“, „sredim“ i obnovim da bude kao iz moje mašte i bakinih priča. Želja mi je da joj vratim pređašnji sjaj i da imam svoj kutak u Orahovcu.

Srela sam se i sa tetkom i sestrama iz Gračanice. Liturgija i pričešćivanje u Dečanima i Gračanici su ostavili veliki utisak na mene, jer je to bio najveći spoj duhovnosti i umetnosti u svakom smislu. Svidelo mi se što smo sa školom obišli i mesta koja se inače u regularnim turističkim turama ne obilaze, (Pasjane, Štrpce i Narodna kuhinja u Prekovcu). Osetila sam veliku blagodat svaki put kada smo imali priliku da se poklonimo moštima naših svetih. Pored Sv. Bosiljke u crkvi Preobraženja, poklonili smo se i moštima Svetog kneza Lazara u Ravanici, Sv. Joanikija Devičkog u manastiru Devič, Svetom kralju Stefanu Dečanskom u Dečanima, Sv.Kozmi i Damjanu u Zočištu i sv. Petru Koriškom u Crnoj Reci.

Prizren sa razlogom nosi epitet carskog grada zbog svoje lepote. Nisam se osećala toliko prijatno tamo zbog obilja albanskih zastava koje su me asocirale na rat i sve ružno što se desilo nakon toga.

Za razliku od grada, manastir Svetih Arhangela je za sve nas bio kao kuća. Tu smo spavali nekoliko noći i zaista smo posle svakog izlaska iz autobusa osećali kao da dolazimo kući. Otac Mihajlo bio je tu i brinuo da uvek budemo siti i napojeni, kao roditelj. Dva manastirska vučjaka Aska i Reks s dočekivali su nas radosni što smo se vratili, kao što mene moj pas dočekuje. Atmosfera je zaista bila krajnje porodična i topla.

Veoma sam zahvalna Gospodu što sam krenula u ovu školu, a bilo je puno iskušenja. Moja porodica dolazeći sa Kosova i Metohije, plašila se da idem, ali mi je drago da sam pobedila i svoj i njihov strah i otišla. Tokom našeg boravka tamo, čuli smo da su mnogi autobusi vraćeni sa administrativnog prelaza. Smatram da je naš boravak tamo veliki blagoslov.

U ovom trenutku, od kada sam se vratila, samo razmišljam o tome kada ću ponovo da idem i pravim planove za viđenje sa novim prijateljima koje sam stekla. Nadam se da ću nekada uspeti da uradim nešto za Kosovo i Metohiju i mnogo sam srećna što sam rođena u pravoslavnoj veri i baš kao Srpkinja. Mislim da nam je time mnogo dato, a onome kome je mnogo dato, na njemu je i velika odgovornost.

Kristina Nikolić, Beograd

Ivan Miljković Send an email 21. avgusta 2021.

Утисци младе девојке након Призренске летње духовне школе: Од кад сам се вратила стално размишљам када ћу да дођем поново

GRIGORIJE BOŽOVIĆ — Čudni podvižnik

23. јун 2021.

Kad iz guste, tek podmlađene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same planine, ja zaustavih konja i okrenuh ga da bih unazad još jednom pogledao niz Kosovo. Mrzim ga, izjedna ga kao rajetin nenavidim, jer me je rodilo robom, a opet ga nikad dosta nije. Često sam se zaricao da neću da ga gledam koliko ni dobar Jevrejin onu žalosnu svoju dolinu plača. U Kačaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu uvek zagnjurim lice u uzglavnike. Da ga ne gledam. Ali opet kao u prikojasi: železna kola jure preko opevane ravnice, a ja i ne podižući oči osećam gde sam — na Paun-Polju, pokraj Bresja ili ispod Vragolije …

Kosovo mi se i ovom prilikom podrugnu boljci i mojoj tvrdokornosti. Ispravih se u sedlu i pogledah put Sazlije i Babljaka. Vaistinu divan kut i najlepši na Kosovu. S jedne strane ga gotovo granovesno ograđuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili da ga ne grube. Odatle veoma blago pobrđe neosetno prelazi u ravnicu, u poznato Ravno Kosovo, koje se ispred oka, kad ga duže gledaš, stane od te ravnosti tajanstveno okretati kao da je tepsija a ne polje. A pobrđe i njegove latice pritisla hrastova sitnogorica koja nigde tako ne buja kao ovde, samo kad je sekira ostavi na miru. Gotovo sve tako do železničke pruge i do starih sela pokraj nje. Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i proplanci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, čovek bi rekao samo onih koji su iz čežnje a ne po nevolji tu pobili kolac. Kao da su znali da je čitav taj kut bio carostavna prestonica, oborište Svrčina i Nerodimlja, pa počeli da se nastanjuju, da bi odželeli već jednom onu tešku želju za tim kletim Kosovom …

Gledam niz polje, posmatram svu ovu njegovu lepotu. Ali vekovi progovaraju i oči mi se mreže. Kao u bunilu. Slika prve zobnice, početak prokletstva. Visan sebar, krakat i plećat sa dugom srebrnom kosom niz leđa, klanja se još strašljivo nasmejanu Muratu, držeći u ruci punu torbu kosovskoga ječma šestoredna za njegova hata, a drugom pokazujući na krcate žitnice i pune torove: zapovedaj, care, dao je Bog za junake piva i jestiva, a za konje sena i ječmena … I tako dalje što je potom bilo. Sve izlazi pred oči. Još jednom proklinjem Kosovo, još jednom mu ovako sa sedla šaljem mlaz krvave mržnje, pa naglo okrećem konja k planini, kao da hoću da bežim u njene gudure, kao da sam još rob, pa mi valja da se bunim, da se odmećem … Sa nemoćnom srditošću okrećem tome Kosovu leđa. Sa zaostalom u grlu reči da je prokleto. No šumarci mame pogled. Bele kućice kao da navlaš zbog svakoga raspoloženja izviruju iz njih. Brzo se prisećujem da su one nove, posleratne, srpske. Crnogorci, Ličani, brđani uopšte, došli da pokaju prošlost i da se i meni podsmehnu. “Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, živi smo još, te kako!” … Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da pođe brže.

— A zar nećemo svratiti kod prote? — progovara mi najzad ćutljivi pratilac; — eno njegove kuće!

— Kojega prote, pobogu?

— Kod prote Dejana Popovića.

— Šta? … — uzviknuh iznenađeno.

Još odmah posle rata ostavio je gore svoja brda i otišao na Kosovo. Samo da ga vidiš kako se naselio i izgradio!

Začudih se ovoj novosti i nagnah konja onamo kuda mi pratilac pokaza. Veliki, četvorougaonik sitnogorice beše prorešetan; gotovo na silu, onižim čestokolom. S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike zidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene. Iza njih zasovnica kao u staro doba i kao da ograda nije od prošća no ozidana da bolje čuva gospodara. Unutra, u dvorištu još dobro neiskrčenom i sa neravnim stazama preko njega, vidimo novu prostranu i nisku kuću. Bez podruma je, vidi se, a udobna. Sa velikim prozorima, gospodski i domaćinski sagrađena. Da je vidna i široka, da je stanište čoveku koji se ne boji i ni od koga ne zaklanja. Vičemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamačno sluga a ne čuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni prstom pipnuo. Smerno nam otvori vratnice, pomože da sjašemo, pa štuče da pazove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrži konje.

Znao sam glasitoga protu iz brda, koga je voleo iznad svega. Njegova župa, opkoljena Arnautima, stisnuta između šarskih brda oko brze reke, bila je poslednja neharica Turčinu. Držala se u grču, u poslednjem uzmahu, zahvativši zubima njive i livade gde su nekad bili stanovi nejakoga cara. I branila ih od Arnauta i spahija. A on prkosan, bogat i pomaman, hajduk i sveštenik, zatočnik i krvnik, od šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turčina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao između Arnauta. Kratak, plećat, riđ, zelenih zlih očiju bio je oličenje prkosnika, dahije i ubojice. Nikad bez osmeha, vazda pređe gotov da pođe u poteru i puškaranje no u crkvu, taj čovek je bio ono što je Turčin uklesao u zapoved za sebe: “čuvaj se od očajne puške srpske”. Sećam se kad je silazio u Prištinu: praznik je to uvek bio za čaršijsku raju i pomama kao da su joj sa Prepolca već javili da niz Malo Kosovo nastupa oslobodilačka vojska. Ili kad bi došao na kakav sabor po prizrenskoj okolini. Silnici, koji bi tamo dolazili da koga ucene ili posmatraju jedre snaše, odmah bi se povlačili u manastirske konake da na brzinu ručaju i brzo se raziđu: nisu mnogo voleli da se sretnu sa čudnim popom …

A sad, u slobodi, taj čovek napustio svoja brda, svoje čardake i seljačko gospodarstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto? Zemlje je i gore dosta imao, šume i planine još više, lova i lepih izgleda takođe. Što nije sišao u grad, kad se već pomerio sa rodnoga praga? … Protu Dejana Popovića zatekoh u pčelaniku. Iznenadih se njegovoj promeni. Nije ostareo, ali se preobrazio. Na njemu ni redenika, niti za pojasom revolvera, koji je samo za vreme službe spuštao na žrtvenik. Odelo, iako novo i čisto, opet prosto i veoma seljačko. Mesto kicoškoga ćurčeta običan kratki mrki gunj šarplaninski, na nogama veoma jednostavna plitka obuća. Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane podvižnik. Budiboksnama, danas! …

On me toplo zagrli, ali ne podiže na moje traženje ruku da me blagoslovi kako je nekada samo on umeo, naročito kad gledaju Turci. Pa mi pokaza kuću i okućnicu, pčelanik i voćnjak tek u začetku. Zatim me uvede pod venjak na jednom uzdignutijem mestu odakle se vidi ceo deo Kosova. Očevidno beše se obradovao poseti, te se staraše da bude i veseo i gostoljubiv.

— S kim si ovde, proto? — upitah ga polako, začuđen što nikoga od čeljadi ne vidim.

On se nasmeja:

— Pa zar nisi čuo da sam sasvim ostavio brda?

— Tek sad vidim.

— Ovde sam samo sa dva najamnika. Gore sam ostavio popadiju, sinove, kuću, sve. Ostavio brda i sela, koja sam čuvao dokle je bilo potrebno. Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja! …

— I ovako sam?

— Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin: “Sad otpusti slugu svojega, Gospode! …” Rekao sam to u potoku ispod kuće, kad sam je napuštao, i tu sam zakopao pređašnjega Deli-Papaza, tvojega staroga i manitoga protu. Jest: razoružao sam ga, zbacio sam svu onu staru silinu sa njegove duše, iščupao mržnju iz njegova srca, izagnao onu nenasitu neman iz njegove unutrašnjosti, pa ga kao brava zaoglavio i sveo na Kosovo u ovo šumarje kao kakvoga najobičnijega božjega prostaka. Ha, ha, ha! … Je li ti dosta?! …

— Čudnovato, prosto!’

— Nimalo! Kaluđeri i derviši traže potoke i dubrave za svoje manastire i tekije. A ja izabrao ovo mesto i kupih ga za svoje stare dane. Vidiš li ovu lepotu božju? Čovek danima može i gladan da posmatra, jer mu se duša odmara … Dete, hoću da se odmorim i da na sebi vidim što sve može čovek …

— Ali zašto si upravo napustio brda?

— Pričekaj malo, samo malo, pa mi neće biti potreban ispovednik na poslednjem času …

Sto u venjaku bi brzo postavljen i navaljen zakuskama i svežom ribom. Uz vrlo staru medovinu poteče i njegova priča bez nameštanja i uvijanja. Prosta, odista, kao ispovest.

… Poznat je vrlo dobro njegov tegoban život u brdima. Narod je ne samo mučen i grabljen, no mu je i svako dostojanstvo bilo oduzeto. Kad je on kao mlad pop prvi put projezdio kroz nuriju na sedlu, svi arnautski prvaci i spahije su mu poručili da sedlo ostavi u popadijinu vajatu a na kljuse da metne samar, kao što i priliči vlaškom popu … Trpeo je donekle, pa se posle i sam pomamio. Nabavio sebi martinku, naoružao selo i kraj i kliknuo sve na otpor. Kupio sebi konja dobra, udario mu kite i rese, ispravio se i osilio. Od nevolje, ne iz nekoga pustoga junaštva … Pa se otpočelo. Čekali su ga po zasedama, gađali. Grabili njegova stada, ubijali seljake. Zasukao i on rukave. Čekao i ubijao koliko je mogao. Pripremao krađe i grabeže, činio svako čudo Arnautima da im se samo sveti, pa se još udruživao sa čuvenim arnautskim hajducima za pljačku i ubijanje. Sreća ga je čudno služila da je izišao na glas, da ga se strašno boje i da nekako sačuva glavu do prvoga oslobođenja.

Do velikoratne najezde bio je vitez prema susedima: ni jednoga inoverca nije ni mrko pogledao. A kad je ispred Bugara utekao u planinu, na njegovu je kuću prvi nasrnuo čuveni Met-Firaja. Neka mu je prosto što je kuću opljačkao i čeljad zastrašio. Ali je najzad otvorio njegov kovčeg i obukao njegove odežde, čuvane za ukop, nagoneći popadiju da ga bez pogreške odene: stihar, pa epitrahilj, pa narukvice, pa odeždu. Ni nadbedrenik nije zaboravio. I to neka mu je s jadom prosto. No taj čovek nagnao njegovu popadiju da napuni kadonicu žara i tamnjana, pa da pođe ispred njega i kadi oko smetlišta u dvorištu, koje je on triput obišao, mrmoljeći neke reči tobože da ga osveti. E, to prota Dejan Popović nije mogao ni da zaboravi ni da oprosti. Onda …

Po povratku iz bugarskoga ropstva, još slab i izgladneo, ščepao je pušku, pozvao svoje sinove i pošao u zasedu Met-Firaji.

— A on, kučka, Bog da ga sad prosti, zatvorio se u kulu, pa nikako da iziđe. No ja ustvrdoglavio. Petoga jutra on iziđe i pođe putanjom kroz šumu ka kladencu. O ramenu mu turska brzometka, za redenikom veliki nemački revolver …

… Naredio je sinovima da ostanu na mestu i da niko ne sme pušku opaliti, a sam sišao na putanju ne skidajući još puške s ramena. Nailazi Met-Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda.

— O, Met-Firaja, a zar još šećeš po zemlji — viknuh mu, i on stade kao ukopan, ali bez znaka kakvoga novoga straha.

— Skidaj pušku da se junački ubijemo!

On gotovo nesvesno skide pušku i tupo me zagleda, ne govoreći ni reči.

— Udri! — viknuh mu i podigoh svoju pušku; podiže i on.

— Udri, bre junače! — viknuh jače, počekah trenutak, pogledah ga još jednom, pa opalih, on se okrenu i pade nauznak bez duše.

… Prota mu onda priskočio i seknuo svoj revolver da ga za nasladu izrešeta. Ali mu spazio izraz mrtvih očiju. Čudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadašnji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo nekadašnje silništvo i protino junaštvo i osveta, i Lazar i Murat, i cika pušaka, i jeka gusala i laute, i brda i Kosovo …

— Nećeš verovati: u životu sam pobio toliko ljudi i nikad mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši i osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom mučeniku kao što sam i sam. Klekoh kraj njega, poljubih ga u čelo, pokrih rupcem, pa onako, ni sam ne znam što i po kojem zakonu, počeh mu iznad glave nešto čatiti sve dok me stariji sin ne trže i ne nazva budalom i čovekom koji nije više za pušku no za manastir Devič, kamo se vode svi šenuti od pameti …

— Pa posle, proto?

— Eh, posle?! … Eto vidiš. Malo sam ti već kazao … Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji. Jer ono je mesto za primirenje. Groblje je. A na groblju čovek najlakše razgovara sa sobom. I na mesečini i na vedru danu. Stari sam ja opet krvnik. Ne dam se lako. Eto, gledam odavde niz razboj, ređam svoje doživljaje, pominjem turske grehove. I razgovaram sa svima koji ispustiše dušu na ovom polju i oko njega. Izvodim ih na mesečini po ovom čičvarju kao jariće. Skaču oko mene po celu noć kao lanad sa žile na žilu ogromnih bukava. Svi, i Turci i Srbi. Pa im kadikad podviknem: “A, bre, krvnici jedni, koji vas nečastivi nagna da nam ostavite ovoliko prokletstvo da s najtežom mukom umiremo ne kao ljudi, no sve kao besovi, kao krvožedne životinje?!” Podviknem im, zacerekam se i dođe mi ogroman ćef što su se tukli, što je celo Kosovo neprekidno groblje. I, grešan, uzviknem da su oni krivi, a ne ja. Jer sam ja samo njihovo ispaštanje. Pa se vazda u tom prisetim Met-Firaje i njegova poslednja pogleda. “E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad … tad si trebao da budeš jači od sebe. Trebao si da spodbiješ i svoju i Metovu brzometku, da zavrljačiš u granje, pa s njime zajedno pođeš kroz sela i progovoriš novu reč … Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo. Razgovaram sa svojim pčelama, zurim niz Kosovo i danju i noću i mirim se sa njime. Samo kad me odviše uznemiri Met-Firaja, ja uzjašem konja, koji mi je jedino iz prošlosti, pa odjurim do Babljaka, do Lipljana, i to noću, i razgovaram prijateljski s njime: “Ne ljuti se, bre Meto, na mene, Kosovo je krivo …”

— A služiš li, proto, kad?

— Ne. Ne više posle Metove smrti. Osetio sam olakšicu kad sam saznao da na to nemam prava. Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s Kosova i onoga Babuša s prvom zobnicom ječmena … mirim se s kobi da mi Met-Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković …

Prota Dejan Popović Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad. U svojem mrkom šarplaninskom gunju mesto ćurčeta kunetinom postavljena, pod plitkom surom kapom mesto kamilavke koju ni pri krađi nije zamenjivao; u skromnim belim čakširama, optočenim sa po dva seljačka gajtana. Na svojem derviškom i podvižničkom pragu. I u najčudnijem manastiru na svetu.

(1935.)

Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880[1] — Београд, 4. јануара 1945), је био књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Садржај

1 Биографија
2 Писац
3 Смрт
4 Рехабилитација Григорија Божовића
5 Референце
6 Спољашње везе

Биографија
Вукајло Божовић, Григоријев отац

Григорије Божовић је рођен у селу Придворица код Ибарског Колашина, од оца Вукајла. Познат је био током живота Григорије и по завичају изведеном надимку “Колашинац”. После школовања у Призрену, Скопљу, Цариграду и Москви – на Духовној академији, био је професор у познатој Богословији у Призрену од 30. септембра 1905. године. У Призрену је неко време био и окружни начелник и председник политичке општине. Григорије је у браку са учитељицом Василијом, имао кћерку Вукосаву касније (1937), удату за артиљеријског поручника Драгољуба Поповића “млађег”.[2]

Био је Григорије скупштински посланик, а врло много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији. Стекао је статус пензионера као инспектор Министарства Социјалне политике. Активан је у многим удружењима, одборима и саветима, познат као добар говорник из редова опозиционара. На скупштини Београдског Гајрета “Осман Ђикић” одржаној 1929. године, Григорије је биран у његову Управу. Изабран је јуна 1933. године на конгресу у Бањалуци у нови састав Управе “Народне одбране”.[3] Краљ Александар га је априла 1934. године именовао за члана Патријаршијског савета, на чијем се челу налазио Патријарх српски Варнава.[4] У Удружењу Старосрбијанаца, чији је био члан, одржавао је пригодна предавања, попут оног из 1936. године под насловом: “Путеви у Јужној Србији некад и сад”.[5]

У Краљевини СХС политички је активан, као члан Прибићевићеве “Самосталне демократске странке”, чији је посланик био више пута (1924-1927).[6] На парламентарним изборима 1924. године био је кандидат (као самостални демократа на заједничкој листи са радикалима!) у Рашко-Звечанском срезу.[7] Године 1926. Божовић је пишући у новинама увредио албанског посланика (дипломату) Цена-бега, због чега је био тужен код суда, од стране Управника вароши Београда. Изродио се због сукоба надлежности и неразумевања процедуре, политички надуван “Случај Григорије Божовић”, усмерен против њега. Божовић је поднео скупштини и спорну Интерпелацију против именовања Цена-бега за посланика Албаније у Београду. Сматрао је да та особа не може бити представник своје земље, због својих ранијих активности према Србима, међу којима и пљачка манастира изведена од од стране његових качака. Када је 1928. године престао бити послаником, судски процес је међутим покренут. У међувремену је Албанац умро, па је постало беспредметно о том “политичком питању” већати на суду. Брат покојников Саит Кризиу је покушао да преко страница листа “Време”, отвореним писмом заштити углед и част свог наводно неправедно нападнутог сродника.[8]

Под председништвом Бранислава Нушића, Божовић је био од 1932. године именовани члан државног “Савета стручњака у области ауторског права”.[9] Заједно са другим књижевницима старије и млађе генерације основао је 1937. године “Удружење књижевника Београд-Загреб-Љубљана”, сталешко удружење очигледно југословенског карактера. Пред прву скупштину која је одржана у Београду марта те године у скадарлијској кафани “Код два јелена”, оснивачка правила потписали су са српске стране: Вељко Петровић, Божовић и Синиша Пауновић.[10] Пред Други светски рат Божовић је био председник београдског “Пен-клуба”, након смрти претходника, песника Милана Ракића.[11]
Писац

Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу “У земљи без суда” 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис “Нова искра”, написао је исте године у Москви, где је студирао.[12] У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина “Григорије Божовић”, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.[13]

Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] – те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.
Смрт

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду[15], а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.[16] Београдска “Политика” је 4. јануара 1945. године објавила вест да су “Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт”. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због “злочина издаје” из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ћушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције.[17]
Рехабилитација Григорија Божовића

Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.[18]

У Приштини је радило издавачко предузеће “Григорије Божовић”. Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку. Њен добитник 2016. године био је Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“.[19] Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије. Њен добитник за 2016. године била је Сунчица Денић за роман „Свет изван”, а 2017. године Александар Б. Лаковић за роман „Кад куће нисмо закључавали”.[20][21]
Референце

“Енциклопедија Југославије”, Загреб 1980. године
“Правда”, Београд 6. фебруар 1937. године
“Правда”, Београд 1933. године
“Правда”, Београд 1934. године
“Време”, Београд 16. октобар 1936. године
“Правда”, Београд 1926-1927. године
“Правда”, Београд 27. децембра 1924. године
“Правда”, Београд 29. фебруар 1928. и 15. март 1928. године године
“Просветни гласник”, Београд 1932. године
“Време”, Београд 19. март 1937. године
“Време”, Београд 22. фебруара 1941. године
“Нова искра”, Београд 1. фебруара 1905. године
“Правда”, Београд 1939. године
“Правда”, Београд 1939. године
Перо Симић: “Тито и Срби”, Београд 2016.
Преки суд за косовског Андрића („Вечерње новости“, 15. април 2014)
“Глас” САНУ, Београд 2000. године
Рахабилитован Григорије Божовић („Политика“, 19. мај 2008)
Радовану Белом Марковићу награда „Григорије Божовић” („Политика“, 4. јун 2016)
„Григорије Божовић” Сунчици Денић („Политика“, 27. јул 2016)

У карантину браћа, у слободи разбраћа („Политика”, 7. април 2020)

Спољашње везе

P vip.svgПортал Биографија

Григорије Божовић: Косовске приче на Антологији српске књижевности (.docx формат)
Живот и дело „косовског Андрића“ („Политика“, 7. јун 2015)
Далекосежне идеје Григорија Божовића („Политика“, 11. јун 2015)
Призренски Социјалист, Гр. Божовић, Призрен, Босанска Вила 1910., стр. 295-302
Григорије Божовић: Капетан Вукоје („Политика“, 20. фебруар 2016)
Други живот Григорија Божовића („Политика”, 25. октобар 2016)
Код два бела голуба – Григорије Божовић (РТС, 3. новембар 2016)
Григорије Божовић у чардаку Данице Кораћ („Политика”, 7. април 2018)

ШИПТАРИ КАО ИЛИРИ: Век и по превара косовских Албанаца

11. фебруар 2021.

Хронологија свих покушаја да се јужна покрајина отцепи од Србије. Југословенски комунисти подржавали да Космет припадне Албанији.

Косово за Србе није обична земља, могући животни простор, територија која се може купити и продати, област, крајина… Оно је нама центар света, легенда, извор идентитета, утеха у поразима и нада у опстанак. Без њега нама нема ни прошлости, ни будућности… Косово је велика народна, општа, и колевка и гробница, „ђе је свако од нас погинуо много прије но што се родио“, како је записао народни песник.

Срби га поново могу изгубити, као што смо га и до сада губили, на бојном пољу, јер нисмо свемоћни, ни најјачи. Можемо га изгубити и без проливања крви, пред светским судом, по диктату силе и неправде. Али, морамо да сачувамо директан контакт са светилиштима и контролу над пребогатом уметничком ризницом у тој покрајини. Управо оно што српски представници већ шест година покушавају да ураде у Бриселу, да се компромисом дође до решења. Без тога, не бисмо могли ни постојати као народ. Без Косова у срцу доживели бисмо оно што је Сартр формулисао као „смрт у души“.

Немци за Косово Поље имају од давних времена своје име, Амзелфелд (Amselfeld), што је дословни превод српског назива, насталог по црној птици косу (немачки – амсел). Врло често га тако и обележавају на географским картама.

За разлику од Немаца, Албанци ни до данас нису створили своје име за ову стару српску област, нити су се потрудили да назив Косово Поље преведу на свој језик. Па ипак, они траже да им се српски Космет данас, под тим истим, непромењеним именом, мада поприлично очишћен од Срба, преда у трајно власништво.

Туристичка дипломатија, крајем 19. века, лансирала је крилатицу о вишевековном заједничком животу, у миру и слози, Срба и Албанаца, односно хришћана и муслимана, на Космету, не улазећи у детаље како су тај мир и та слога конкретно изгледали. Истом том циничном флоскулом, користили су се политичари Краљевине Југославије, позивајући се на кумства краља Александра са неколико шефова албанских фисова. Још циничнији су били повереници Јосипа Броза за ову покрајину – Фадиљ Хоџа, Вели Дева, Синан Хасани… Они су непрестано говорили о „братству, јединству и заједништву“, а на делу спроводили политику националне и верске сегрегације, претварајући српски народ на Космету у грађане другог реда, присиљавајући их да се исељавају, припремајући истовремено пут за уједињење са Албанијом. Узгред, врхушка тих комуниста је на Бујанској конференцији 1944. године донела одлуку о присаједињењу Тирани.

Српска војска улази на Косово 1912. године

Готово цео век албански прваци се истоветно понашају, на историјским раскрсницама дају леви мигавац, а скрећу десно.

Последњих шест година декларативно прихватају све договоре у Бриселу, али стално стварају атмосферу напетости како би избегли доношење статута Заједнице српских општина.

А шта о Албанцима каже писац знаменитог списа „Живот и обичаји Арбанаса“ Марко Миљанов? Он је мане Албанаца и њихов анархични менталитет приказао у пуном светлу, посвећујући њиховој „лажној части“ чак два поглавља. Ова њихова „зла фантазија“, како је назива, постала је безмало национални идеал Албаније – убијати људе! Не из освете, због некакве кривице, или из користољубља, него „per ljejf e per faljen“, ради задовољства и ради образа, односно, ради стицања славе, имена и престижа. И, то не било каквог човека, него најбољег, најлепшег, најотменијег… Ко је таквога убио, за њега се рекло да је своју пушку „омрсио и угостио“, а ко је убио незнаног човека, каквоме се ни на чему не може позавидети, тај је пушку „опоганио“.

Поучени овом поруком, није тешко закључити да нимало није случајно што је Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију, недавно ухапшен и шиканиран пред грађанима Митровице и Приштине. Крв предака је прорадила: требало је понизити угледног и способног – пошто сад баш не могу да убијају пред камерама.

Када је основана Краљевина Југославија, Албанци, односно Шиптари, први су створили једну сепаратистичку организацију. Пред крај 1918. године, они су формирали у Скадру Комитет за народну одбрану Косова (КК), чији је главни циљ био прикључење албанској држави. Из Скадра, убрзо по оснивању, Косовски комитет преселио се у Беч, где је имао боље услове за рад.

Азем Бајта са првом женом Ћеримом

Међу оснивачима и првацима Косовског комитета били су Авни Рустеми, који ће се прочути и прославити по томе што ће 1920. године у Паризу убити Есад-пашу, човека који је отворено заговарао сарадњу са Србијом, односно Југославијом, затим Бајрам Цури (из Ђаковице) и Азем Бејта (из села Галице у Дреници). Ова двојица ће и наредних неколико година терорисати српски живаљ, убијати жене и нејач, палити куће, али и нападати војна постројења Краљевине.

Међутим, крајем прошлог века, истакнути економиста из Загреба др Бранко Хорват у својој расправи „Косово на раскршћу“ прогласиће их за „националне хероје и револуционаре“.

Косовски комитет је, заправо, био продужетак активности Призренске лиге, са једним циљем – да се Косово и Метохија очисте од Срба. Лига се у томе ослањала на Турску, а Косовски комитет је уживао највећу подршку Италије. Разлика је била само у томе што у време активности Призренске лиге, Косово и Метохија нису били под Србијом, него Турском, па су и жртве Срба биле веће…

Историчар Никола Самарџић изнео је податак да је само „преки суд у Приштини, образован 1882. године, на основу лажне доставе да Срби припремају устанак, током пет година свог постојања послао у смрт 7.000 припадника нашег народа…“.

Ђенерал Божа Јанковић

Уз директно ангажовање првака Косовског комитета, непосредно пред проглашење југословенске државе, долази до првих немира и првих оружаних побуна на Косову и Метохији. Наоружани од Италијана, Шиптари су се упустили у прави рат са јединицама југословенске војске – код Косовске Митровице и Пећи. Поред тога што су нападали југословенску војску, Шиптари су вршили невиђени терор над Србима. У томе је предњачио Азем Бејта, који је „цела српска села палио, целе српске породице убијао…“

Уз овај сепаратистички покрет, поред тога што је имао подршку Италије, Аустрије, Мађарске, Бугарске и Албаније, стала је и Коминтерна, а самим тим и Комунистичка партија Југославије. Већ 1923. године, југословенски комунисти заузимају званичан став да ова област припадне Албанији.

Бранислав Глигоријевић пише да су „југословенски комунисти добили директан задатак да потпомажу акције Косовског комитета, и да се повезују са њиховим присталицама у земљи. Српским комунистима било је специјално наложено да поистовећују своју борбу, и изражавају своју солидарност са национално-ослободилачким покретом у лицу Косовског комитета“.

Прваци ове организације нарочито су настојали да интернационализују албанско питање у Југославији. Челник Комитета Хасанбег Приштина формално је „бомбардовао“ Друштво народа разним меморандумима и петицијама, у којима је износио потпуно измишљене податке о прогонима и страдању Албанаца на Косову и Метохији.

Хасан Приштина

Нажалост, једини који су податке Косовског комитета о прогонима Албанаца прихватали као апсолутно тачне, били су југословенски комунисти. Држећи се њих, они су непрестано истицали да Срби угњетавају и експлоатишу Албанце, да им отимају земљу, да их прогоне са родних огњишта и да би, већ и због тога, Косово и Метохија морали да буду припојени Албанији.

Слична маска за показивање Европи, са шифрованим порукама и пројектима за ближу и даљу будућност, био је и Брозов Устав из 1974. године, против чијих су замки и смицалица доцније устали државни органи Србије. На дело је ступила великоалбанска пропаганда, која је тада вођена преко штампе и медија, кроз књижевност, уметност, филм, школство, преко Универзитета, Академије наука, кроз квазинаучну литературу, која је просто бујала, а којом је брисан сваки траг српског постојања на Косову, вековима уназад.

Све је било подвргнуто албанизацији – археолошки локалитети, културни и историјски споменици, цркве и манастири, историјски догађаји и историјске личности… И Грачаница је, наводно, некад била албанска црква, док је нису преотели Срби, кад су „окупирали“ Косово. Исто тако, на Видовдан 1389. године, на Косову пољу против Турака су се борили Албанци, па и сам Милош Обилић био је, према овим изворима, Албанац Милеш из дреничког села Копилића.

Извор: novosti.rs

Преузето СРБИН.ИНФО

In memoriam Prof. dr Milorad D. Borzanović, drug i plemenit čovek

20. децембар 2020.

Miško je preminuo danas od Covida.

Imao je suprugu i dvoje dece.

Svima je pomagao i bio poštovan kao stručnjak i ČOVEK .

Voleo je da se druži i okuplja svoje drugare.

Imao je šarmerski smisao za humor.

Uživao je u podsećanju na pesme i muziku svog detinjstva i mladosti.

Svesno je zadržao i često koristio dikciju i arhaizme svog Prizrena, kao pravi sin Nate i Dušana Borzanovića.

Dovoljno, suze mi ne daju dalje.

Počivaju u miru dragi duže naš.

C U R R I C U L U M V I T A E

U Beogradu, 13. IX 2011

Dr Milorad D. Borzanović

Institut za kardiovaskularne bolesti, DEDINJE, Beograd

Lični podaci:

Datum i mesto rođenja: 13.V 1960.god., Prizren.

Kvalifikacije (naziv institucije, grad):

Osnovnu i srednju školu sa odličnim uspehom završio je u Prizrenu; Medicinski fakulte u Beogradu završio je 1983. godine (srednja ocena u toku studiranja 9,75); specijalistički ispit iz Interne medicine sa odličnim uspehom položio je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1991.godine; postdiplomske studije (magisterijum) iz oblasti kardiologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu završio je 1992. godine (magistarski rad: “ISHEMIJSKA BOLEST SRCA I METEOROTROPNI FAKTORI RIZIKA”); uspešno je odbranio doktorsku disertaciju pod nazivom: “RIZICI NASTANKA NAPRASNE SRČANE SMRTI, PATOGENETSKI MEHANIZMI, PROGNOZA I PREVENCIJA” 1993.godine u Prištini

Radno iskustvo (naziv institucije, grad):

Od 1983. – 1996. godine radio je na Kardiologiji Interne klinike Medicinskog fakulteta u Prištini (od 1992-1996. na dužnosti Načelnika Kardiološke službe), od 1996.godine radi kao kardiolog na Klinici za Kardiohirurgiju i Klinici za Kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti DEDINJE u Beogradu (od 1997. na dužnosti Načelnika Službe preoperativne pripreme IKVB Dedinje)

Nastavna i pedagoška aktivnost:

Od 1989. – 1991. bio je ovlašćeni asistent-pripravnik iz Interne medicine na Medicinskom fakultetu u Prištini; od 1991.-1994. asistent na predmetu Interna medicina na Medicinskom fakultetu u Prištini; od 1994. -1999. docent na predmetu Interna medicina na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini; od 1999.-2003. docent na predmetu Interna medicina na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (reizbor); od 2004.-2009. je u zvanju vanrednog profesora za predmet Interna medicina na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini, od 2009. godine je u zvanju viziting profesora na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini

Naučni projekti:

Bio je član je naučnih projekata Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije i glavni istraživač u više naučnih studija.

Članstvo:

Član je Lekarske komore Srbije; Kardiološke sekcije Srpskog lekarskog društva; Udruženja kardiologa Srbije, European Society of Cardiology i dopisni je član Akademije JUPIN (Jedinstveno Udruženje Pronalazača i Naučnika)

Reference:

U stručnim i naučnim časopisima objavio je preko 200 radova iz oblasti kardiologije.

Knjige i monografije:

Milorad D. Borzanović: “NAPRASNA SRČANA SMRT-etiopatogenetski mehanizmi, prognoza i prevencija”, Novi Svet, Priština, mart, 1995.god;

Svetomir P. Stožinić, Nikolaj Romanovič Paleev i Milorad D. Borzanović: ”STRES I SRCE”, Obeležja, Beograd i Medicina, Moskva, maj 2003. Godine;

Predrag Lalević, Milorad Borzanović, Vesna Stevanović: “KARDIOPULMONALNA CEREBRALNA REANIMACIJA”, Zavod za udžbenike, Beograd, april 2009. godine (Veće za specijalističku nastavu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na sednici održanoj 22. XII 2008. rešenjem broj 17/19 – 21/15 je donelo odluku po kojoj je knjiga namenjena poslediplomskom usavršavanju lekara).

Svetomir Stožinić, Milorad D. Borzanović: „KNJIGA O STRESU“. Obeležja, Beograd, oktobar 2009. godine .

Održao je više predavanja po pozivu (SANU, Akademija medicinskih nauka SLD) i aktivno učestvovao u kontinuiranoj medicinskoj edukaciji u organizaciji Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Posebna edukacija:

1995.godine dobio je Diplomu Jugoslovenske škole ultrazvuka iz oblasti kardiologija i angiologija; 2008. godine završio je Good Clinical Practice Course for Investigators, Research Physicians, site Nurses and other Research Proffessionals u Beogradu, u organizaciji ACRP Association of Clinical Research Proffessionals

Nagrade i priznanja:

U toku studija na Medicinskom fakultetu u Beogradu dobio je četiri diplome – pohvalnice za izvanredne rezultate u učenju; 1993.g. dobio je Diplomu Srpskog lekarskog društva u Beogradu u znak priznanja za dugogodišnji rad i izvanredne zasluge. Dobitnik je Godišnjih nagrada Instituta za kardiovaskularne bolesti DEDINJE za izuzetne rezultate u radu 1997, 2003, 2004 i 2007. godine; 2009. godine dodeljena mu je Invent Diploma za inovativni doprinos medicinskoj nauci u Srbiji (stvaralaštvo registrovano u JUPIN-u)

април 2018 Патријарх српски Иринеј посетио је Призрен заједно са Архијерејима Српске православне цркве

21. новембар 2020.

април 2018 Патријарх српски Иринеј посетио је Призрен заједно са Архијерејима Српске православне цркве

[yotuwp type=”videos” id=”PNvlYUV8l3Y” ]

ПОРОДИЧНО-ФАМИЛИЈАРНИ НАДИМЦИ У ПРИЗРЕНУ

5. октобар 2020.

Познато je у Призрену, код србског живља а вероватно и у другим срединама ,да ПРЕЗИМЕ породица, најчешће, следи од имена неког предка у породици. Tako у Призрену постоје иста презимена која међусобно немју никакву ФАМИЛИЈАРНУ везу, па су за разликовање чланова породица у народу, ПОРОДИЦАМА- ФАМИЛИЈАМА додељивани НАДИМЦИ. На пример : породици Јовановић, ЦИЦОВИ или другој породици Јовановић, ТРУПОВИ.
Није ми познато да је неко из Призрена,осим Петра Костића, Димитрија Чемерикића и Михајла Чемерикића, детаљније анализирао ову појаву, па је моја намера да на основу само мојих сећања (вероватно не довољно) и без детаљне анализе, представим неке НАДИМКЕ (написане за множину), без везивања за презиме породице како не бих изазвао евентуалне неугодности код млађих чаланова тих породица. Тема је веома опширна и подложна научним анализама, а мој циљ је само активирање наше меморије. Покушао сам избећи надимке који имају само основу презимена породице.
· АЉУШОВИ,……
· БАЖДАРАНЦИ, БОНБОНЂИЈИНИ, БИТАНГИНИ, БАНГИНИ, БУРМУТСУЗОВИ,…..
· ВРЖИМАЧЕТОВИ, ВЕРИГИНИ,…..
· ГРБАНОВИ, ГУТКЕТОВИ,….
· ДРВАРОВИ, ДОЛАШОВИ, ДИМИШОВИ, ДАНГУБОВИ,….
· ЂУБРЕЂИЈИНИ, ЂАКОВАЛИЈЕ, ЂУМРИЈИНИ, ….
· ЗУЗИЛОВИ, ЗГУРИНИ, …….
· ЈЕНДИЈИНИ,…….
· КУЖЉИНИ, КАБАШОВИ, КАРАФЕРИНИ, КИРИЗИМОВИ, КЕПЕТОВИ, …
· МОРАВЦИ, МУМЂИЈИНИ, МАЧКИНИ, МАМУШАНЦИ, МОТЛЕТОВИ,……
· ПУФТАРОВИ,ПУШКАРОВИ, ПИШПАПИНИ,ПАЧАВРИНИ, ПРДЉИНИ, ПОМОЋКОВИ, ПОСЕРКОВИ, ПУНЗАЛЕТОВИ, ПУРИНИ, ПЕЉАВЦИ,……
· ПУЧИНИ, …
· РУШОВИ, ……
· СИНЂИНИ, СТИПСИНИ, …
· ТРУПОВИ, ТОПАЛОВИ,…..
· ЋУМУРЂИЈИНИ, ЋУРАНЧЕТОВИ, ЋУБРИЦИНИ, ЋИФТЕЛИЈИНИ, ЋАТИНИ
· УШТЕТОВИ,……
· ЦИЦОВИ, ЦИЦВИЦОВИ, ЦРЕВАРОВИ,…..
· ЧАНЋЕТОВИ, ЧИЋАЈКИНИ, ЧЕРГИНИ,
· ШЕЋЕРЂИЈИНИ, ШУРДИНИ, …
Ово објављујем на свом ФБ профилу и групи „СТАРИ ПРИЗРЕНСКИ ГОВОР“ јер сматрам да тема највише одговара овој групи. Верујем да ће те својим коментарима и предлозима допунити списак. Осим тога, тема је прилично широка, па предлажем да додамо још списак надимака према презимену (Чункови, Љакини, Пужини……) и списак надимака према локацији у граду (Подкаљајци, Потокмалци, Баждаранци…….)

Кад речи оживе Призрен
Породица на окупу, Призрен, око 1925. године

Kо je „ђунунлија”, а ко „дечанска непреља”, како је „Тома Карафера” добио надимак, и још много тога може се открити на изложби „Призрен – живот у речима”, до 30 октобра, у Галерији науке и технике САНУ, у Београду. Аутори поставке су Снежана Петровић и Тома Тасовац, а заједнички је организују Институт за српски језик САНУ и Центар за дигиталне хуманистичке науке. Јединствена рукописна збирка речи из Призрена, коју је марљиво бележио Димитрије Чемерикић (1882–1960), генерал, учесник два балканска и два светска рата, носилац 17 одликовања за ратне и мирнодопске заслуге, својеврсна је енциклопедија Призрена. Значајна не само за изучавање српског језика, већ и за сусрет са духовном и материјалном културом овог града с краја 19 и почетком 20 века. Поред лингвистичког, збирка има и културно-историјски и етнографски значај и јединствени је споменик наше нематеријалне културне баштине.

Током живота Димитрије Чемерикић је сакупио и лексикографски обрадио више од 16.000 речи из свог родног града, а у Галерији науке и технике је маштовито представљено тридесет пет речи из његове збирке. А то изгледа овако: рукописи на цедуљицама су у оригиналу пластифицирани и изложени на прозрачним кутијама, а одмах поред налазе се њихови преписи и адаптација са дијалекта на савремени језик. Посетиоци могу да чују снимке изворног призренског говора, али и да виде историјске фотографије (власништво Етнографског музеја) и видео-снимке савременог Призрена. Уз сваку кутију је приложена лупа којом се јасније може прочитати рукопис, а за овај маштовити дизајн поставке заслужни су Исидора Спасић и Игор Васиљев. Други део изложбе је дигитализација рукописне збирке, која је у трошном стању, са архивом од 24.000 скенова. Активирана је интерактивна веб-платформа http://prepis.org, преко које ће јавност моћи да се упозна са целокупном дигиталном збирком Чемерикићевих рукописа. Снежана Петровић, једна страна у ауторском двојцу поставке појашњава изложене експонате:

– Димитрије Чемерикић није био лингвиста и није користио језичку методологију, зато је његова збирка много више од дијалекатског речника. Она садржи списак имена, презимена, надимака и прича из породичне историје призренских Срба, Турака, Албанаца, анегдоте и приче о њиховој одећи, јелу, о међунационалним, социјалним односима. Управо зато пред нама оживљава читава епоха и заборављени део историје Призрена, а овом поставком показујемо да је културу колективног памћења могуће осавременити. Призрен је један од ретких дуготрајних урбаних средина у овом делу Балкана, од 11 века до данас он је урбани центар. Био је мултинационалан и мултијезички град у коме су живели различити народи, различитих религија и језика, али способни да направе јединствени менталитет и то се из ове збирке види. Важно је стицање избалансираног погледа на нашу прошлост, да се не одушевљавамо, али и не разочаравамо превише, већ да имамо уравнотежен поглед на то како живети са другим људима и како комуницирати – каже Снежана Петровић.

Тома Тасовац, директор Центра за дигиталне хуманистичке науке истиче да дигитализација културног наслеђа не би смела да постане и њена мумификација. Када транскрибујемо текст, ми заправо откључавамо тајне рукописа, архива, људских судбина и на тај начин градимо активан однос према прошлости.

Снежана Петровић је у шетњи кроз изложбу застала код одреднице „слепо куче” написане на цигарет папиру у прошлом веку, која нам открива старо веровање. Наиме ту пише да „длака од слепог кучета“ има ту моћ да натера момка да полуди за девојком. Кад жена жели да ошамути мужа тако да он само њу слуша, даће му длаке од слепога пса, да он ослепи за све, осим за њу. Одредница „Дечанска непреља” се односи на врло лењо и нерадно чељаде, а овај израз је настао по једној од фигура у манастиру Дечани. Та фигура представља жену нерадницу. „Ђунунлија” значи добровољац, А како је Тома добио надимак Карафера говори пример да је Жифо Черга имао сина Тому касапина, тамне пути, кога је верни пас звани Феро свуда пратио, те је зато добио надимак Карафера.

Наша саговорница наводи и да је Тома Тасовац њен сарадник на значајном пројекту дигитализације културног наслеђа и језичких ресурса и тврди да је тешко представити језик, на било који други начин, осим књигом. Онда смо Тасовац и ја закључили да је ово добра прилика да се језик представи изложбом, сачува збирка, а људи информишу о благу које постоји код нас.

Stari Prizren se vratio u Svete Arhangele /video/

5. октобар 2020.

Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena večeras je bio mesto spajanja autentičnog, starog Prizrena, umetnika i publike. U okviru Festivala srednjovekovne i renesansne muzike „Medimus“ u njemu je nastupio istoimeni Internacionalni ansambl, ali i đaci Prizrenske bogoslovije.

Peti međunarodni festival srednjovekovne muzike organizovali su Dom kulture „Gračanica“, Društvo prijatelja Manastira Svetih Arhangela i Fondacija Sveti Arhangeli.

„Srbi Prizrenci su imali potrebu da ožive i probude svoj grad. Želimo da ovaj prostor udahne staru ili ranu muziku u novom izvođenju. Muzičari, novinari i gosti smešteni su u konaku Svetih Arhangela, tu žive po manastirskim pravilima, tu se vide zajednica, osmesi i radost“, kaže za Sputnjik dr Aleksandra Novakov ispred organizacije festivala.

https://twitter.com/i/status/1312801835028230147

Muzika odjekuje Svetim Arhangelima kod Prizrena #Prizren #Kosovo #Sputnik #SputnikSrbija

👇 pic.twitter.com/vOen5HjEIj

— Sputnik Србијa (@rs_sputnik) October 4, 2020

Sinoć su nastupili “Braća Teofilovići” i dramska umetnica Marija Bergam, dok je večeras publika uživala u notama Internacionalnog ansambla „Medimus“. Gosti večeri bili su Hor i orkestar Prizrenske bogoslovije.

Ovaj muzički događaj prati izložba sa Kolonije „Jesen u Prizrenu“ koja svake godine u Svetim Arhangelima okuplja deset akademskih slikara iz zemlje i regiona.

Festival se ove godine održava u porti manastira, jer poluzatvoreni prostor Atrijuma Hrama Svetog Spasa u Prizrenu, gde je festival održavan u protekle četiri godine, zbog epidemioloških mera nije pogodan za izvođenje programa.

Proteklih godina na Festivalu na Kosovu i Metohiji su učestvovali Edin Karamazov, Divna Ljubojević, Slobodan Trkulja, Ansambl „Muzika Profana“ iz Mađarske, Ansambl „Renesans“, Ansambl „Minstrel“ iz Dubrovnika.

Festival je dobitnik nagrade „Muzika Klasika“ za 2018. godinu, u kategoriji najbolji festival od regionalnog značaja.