Севце – из највећег села Сиринића одлази се трбухом за крухом

16

Са близу 350 српских домова и нешто више од 1000 становника, Севце с разлогом носи епитет највећег села у сиринићкој жупи. На богату историју мештани су посебно поносни.

Тамо где извире Лепенац, на 1200 метара надморске висине, угнездило се Севце, а Шара се наткрилила над њим као мајка под својим скутом која жели дете да заштити од сваке недаће па и од себе саме. Највеће село у сиринићкој жупи поносно је и на своју богату прошлост.

„Севце се помиње још у средњем веку, најпре као Селце, касније је, вероватно под утицајем овдашњег дијалекта, названо Севце. Село се прво помиње у двема средњевековним повељама цара Душана. Једна је арханђеоска повеља у којој се наводи да је село Светоарханђеоски метох, мисли се на манастир Светих архангела код Призрена. Друга повеља у којој се Севце помиње донесена је на сабору у Крупистима, маја 1355. године. У њој је цар Душан дао збирни попис свих поседа хиландарских у српским земљама“, прича доктор историјских наука из Штрпца, Срђан Младеновић.

Додаје да се Севце такође помиње и у Турском попису из 1455. године у коме је записано да је село имало 86 кућа, док их је Штрпце у то време бројало једва 65.

Ово није једини извор који сведочи о старини села.

„У попису призренских хасова из 1551. године наводи се да је у Севцу било 108 кућа и да је оно плаћало чак 11.000 акчи пореза. Када се говори о турском опорезивању, онда треба истаћи да је величина пореза говорила о економској моћи једног краја. Значи, ако је једно село давало 11.000 акчи турском султану на име пореза, онда је то било „јако“ село, јер је у питању огроман новац“, прича Младеновић.

Истиче и да Севце помиње српски конзул, који је у 19. веку службовао у Приштини која је у то време била део турске империје. Он у својим белешкама уредно записује да у селу има 140 кућа.

Црква Светог Николе
Црква Светог Нилоле, Фото: Ризница

Село са две „живе цркве“

У селу постоје две старе цркве, jедна је посвећена Светом Атанасију и саграђена је на брду изнад насеља, а друга је ниже и посвећена је Светом Николи.

На овој потоњој се на спољашњем бочном зиду налази узидан камен са уклесаном Давидовом звездом. Нико од мештана не уме да објасни одакле на цркви ово јеврејско знамење.

Уклесана Давидова звезда у камену, детаљ са цркве Светог Николе, фото: Ризница

Историчар Срђан Младеновић каже да постоји предање о томе да су житељи Севца некада били део турских помоћних трупа, такозване дербенџије, односно чувари кланаца.

Турци су за обезбеђивање угрожених путева на превојима у теснацима и шумским пределима користили локално становништво да чува такве пролазе. Дербенџије су због тога уживале повластице. Један такав пут водио је баш кроз Севце, прича Младеновић.

„Сасвим је могуће да је један од тих каравана био јеврејски и да су их дербенџије пресреле и ослободиле их намета, који суТурци захтевали за пролаз овуда. У знак захвалности могуће је да су Јевреји дали новац за обнову цркве. Камен са Давидовом звездом који је узидан у црквени зид вероватно има везе са таквим догађајем“, претпоставља историчар.

На Огњену Марију, Лепенац односио све пред собом

Старина Веско Самарџић (77) из суседног Јажинца, присећа се да је некада Лепенац био неукротив. Једном се, вели, на празник Огњене Марије „саздаде црни облак“ те је река толико надошла да је носила све пред собом. Свиње, живину и другу марву су, присећа се деда, мештани Севца и Јажинца из реке вадили. Прича деда и о временима када се у жупи много лепше живело и када је међу људима било више поштовања и разумевања.
Његов отац је говорио, а имао је дар да види будуће догађаје, да ће доћи време када ће у кући двоје живети, једно друго неће трпети. А он је, каже рођен у кући где је у заједници живело чак 67 душа, и опет се могло и стекло за све у породици.

Печалбa у једном смеру

Севце данас броји безмало 350 српских домова са нешто више од 1000 становника. Овај број се, на жалост мења јер млади у потрази за послом одлазе.

„Ја памтим да је наше село 1975. године имало 17. 000 грла оваца. Свако домаћинство је имало стадо и крупне и ситне стоке. Сад млади неће да раде пољопривреду. Још двојица, тројица нас је остала у селу који држимо стоку. Нема пет крава у селу, а овце, дај Боже да има сто комада, ма, ни толико нема“, прича Миливоје Милосављевић.

Добро држећа старина полако гази девету деценију живота, летос је напунио је 81 годину, али младима не пуста пут. По прохладном јесењем дану, негде око поднева догонио је краве са испаше.

У Севцу су сточарство и земљорадња била примарна занимања. Данас није тако. Можда ће се овакво стање једног дана и променити у корист пољопривреде и сточарства али у селу нису велики оптимисти.

На питање чиме се бави, 54-годишњи Срећко Ђорђевић кроз шалу каже да троши очеве паре јер је без посла. Отац му је, вели, радио у иностранству па је довољно зарадио за све.

„Шта ћу кад немам никаква примања, немам стално запослење. Није зато што нећу да радим, већ немам где. Ето, кажем вам живим од очеве милостиње“, брани се Срећко.

У Севцу је мало оних који имају посао, каже Срећко Ђорђевић (десно) – фото: Ризница

Голубљи мост

На улазу у село налази се мост који мештани називају Голубљи. Овде и даље живи предање које говори да је некада, када се девојка удаје за момка из другог села, важило правило да је родбина допрати до тог моста и преда младожењи и његовој фамилији.

Док у шали изговара добро познате Шантићеве стихове „сунце туђег неба неће вас гријат ко што овдје грије“, озбиљним тоном каже да нема намеру да оде из села иако је без посла још од 2011. године.

Већина млађих Севчана одлазе из села, неки се и врате али много више је оних са картом у једном смеру.

„Овде нема посла. Кад је зимска сезона у Ски центру на Брезовици, неки наши одавде привремено се запосле, а кад се сезона заврши, ништа друго им не преостаје, него да пакују кофере и иду у печалбу, Копаоник, Крагујевац, Београд и даље, где год се тражи радна снага“, говори млађи човек.

У овдашњој осмогодишњој школи број деце се из године у годину смањује. Мештани ипак верују да се село неће угасити.

Бог на крају ипак уређује ствари, с чврстом вером говоре и додају да нико тачно не може да зна шта носи дан, шта ноћ и шта ће сутра бити.

Имају чврсту веру и наду да ће село опстајати и трајати, ко што је опстајало и трајало у минулим вековима и под многим освајачима. Све што је на силу узето мора да се врати, такав је, веле мудри и искусни горштаци, закон природе. Све тежи да се врати у своје природно стање чак и ова питка планинска вода коју силом гурају у цеви и граде мини хидро централе. Све ће то кад тад доћи на наплату, тврде Севчани.

М.Б.

Original Article