Велика Госпојина, празник наде и обнове живота у Средачкој жупи

42

-И без обзира што више од три деценије боравим у Лугану мени је и даље у памети Средска и Призрен где сам рођен-прича Славиша Радивојевић, физиотерапеут пореклом из засеока Милачићи у Средачкој жупи

Како памте и причају Срби из Средске, празник Успења Пресвете Богородице се одувек славио као сеоска слава за све житеље Средачке Жупе. Скоро ће две деценије како је црква Успења Пресвете Богородице у месту Калуђере, крај засеока Пејчићи, остала усамљена. Рат и сеобе су учиниле своје па су верници који су обилазили цркву чак и на велике празнике били реткост. Народ се окупљао, резан је славски колач, али литургија се од 1999. наовамо и није служила. Овог Госпођиндана је црква, достојанствено и свечано, литургијски, обележила овај велики Богородичин празник. Литургију су служили парох призренски, јереј Слободан Ђорић и архимандрит Михајло, игуман манастира Св. Архангели код Призрена.

На Литургији су се окупили малобројни преостали Срби из Средачке жупе, а са њима да прославе празник, дошло је стотинак верника, који су се из овога краја раселили у друге делове Србије, Републике Српске, Војводине и Црне Горе. Овогодишњи домаћин славе, Славише Радивојевић, дошао је из Лугана у Швајцарској, где већ 33 године живи и ради као физиотерапеут.

-Људи добре воље не знају за границе, не знају ни за врућину, ни за даљину, а и црквица је сама смештена под планином, и тражи од сваког верника један мали напор да се дође до ње. Ал ништа није тешко кад човек има циљ и кад зна зашто и где иде – рекао је Славиша Радивојевић не кријући радост што је опет у своме завичају.

Као домаћин славе, Славиша је литургији присуствовао заједно са својом остарелом мајком Перуником, супругом Сузаном, синовима Лазаром, Милошем и Душаном и ћерком Милицом. Уз њих су, као и свих дана припреме славе, били сестра Нада и зет Бранислав Хаџи Перић.Сва његова деца су рођена у туђини, у Лугану, али им је отац уткао љубав и веру ка завичају, па су не само дошли да присуствују слави, већ су и цело лето, боравећи у кући свога деде Момчила, коју су са оцем обновили, радили на сређивању саме цркве и црквене порте у Калуђерима.

-Када сам прошле године преузео славски колач од мог комшије Микија Шипића, заплакао сам се од среће. Пружиће ми се прилика да са породицом дочекам све људе који дођу на славу, помислио сам. А онда ми се у цркви јавила жеља да помогнем реновирање цркве и да јој продужимо век постојања, а да народу који је остао на овим просторима, дам један трачак наде. И без обзира што више од три деценије боравим у Лугану мени је и даље у памети Средска и Призрен где сам рођен- прича Славиша.

Улагањем у цркву Успенија Пресвете Богородице, није почео повратак родном крају. Славиша је почео да се враћа пре четири године, када је дао да се уради додатни кров и од пропадања заштити породична црква Радивојевића из 15. века, у засеоку Милачићи, посвећена Светом Георгију, заштитнику дома Радивојевића. Већ следеће године је ангажовао мајсторе на обнови куће његових родитеља, куће за коју га вежу лепе успомене из детињства. А када је и то завршио одлучио је да некако допринесе своме селу, и мештанима Средачке жупе.

-Одлучио сам се да помогнем реновирање сеоске цркве, јер црква је место где ћемо да се срећемо, да дочекујемо празнике, онако како су наши родитељи, дедови и прадедови чинили-прича Славиша.

Жељу свога брата Славише усрдно је подржала и његова сестра Нада, која са супругом Браниславом после прогона из Призрена живи и ради као судија Апелационог суда у Београду.

-Прошле године када смо обележавали славу, установили смо да је кров цркве доста упропашћен, да прокишњава, да су зидови оштећени, да је дренажа лоша. Брат је изразио жељу да приложи потребна средства да то поправимо, уредимо, а ја и мој супруг смо га подржали.   Црква иначе није рушена у последњем рату, али су врата на звонику неколико пута разваљивана, иконе разбацане по цркви, а неке су и нестале. Црква је доста пропала, јер кад нема људи да редовно обилазе цркву и брину о њој, она пропада, како наш народ каже ,,зуб времена чини своје“ – придружила се својим казивањем Нада и наставила:

– Црква је из 14. века, фрескописана је, а по предању је, као и све цркве у Средачкој жупи припадала манастиру Св. Архангели. Предање нам је потврдио и отац Данило, игуман манастира Бањске, који је из овог краја, додајући да је црква служила за тиховање калуђера у време врхунца славе Цара Душана, што и сам назив Калуђере сведочи. Уз помоћ нашег пароха Слободана Ђорића и оца Михајла из Светих Архангела, уз благослов владике Теодосија и Светлане која је из епархије дошла и са стручне стране пружила помоћ, започнели смо обнову цркве.

Радове на обнови је Славиша поверио човеку из села Плањана, муслиманске вероисповести, Асиму Саитију, кога је како каже ,,заволео као рођеног брата“:

– Асим ми је изашао у сусрет када је прихватио да, са људима из села Плањана, ради на реконструкцији цркве. Део одмора сам провео са њима и видео сам да су сав посао обављали са пуно љубави према Божјем храму и трудили су се да све буде како треба.

Све што су Славиша и његова породица урадили, дало је плода и најбоље се видело на дан славе:

-Кад сам видео сав тај народ окупљен на слави, срце ми је било пуно. Био сам срећан и задовољан што их све видим и чујем њихово лично задовољство за оно што је око цркве урађено. Моја порука њима да још увек има људи који верују у Бога и у једно боље сутра на овим просторима је послата. И оно што је било најбитније испунила ми се жеља да се служи литургија, да ту буду два свештеника, и ја се захваљујем и оцу Слободану и оцу Михајлу, који су од срца дошли и са мојим сељанима обележили празник. Било је лепо што су и после службе остали да се друже са народом, када се после вере наставља оно наше, људско, разговор, песма, игра. И испунила ми се жеља да засвира хармоника и да моја супруга, која је иначе из Крагујевца поведе коло.

Славишину радост је својим присуством увећала и његова мајка Перуника, која је по доласку КФОРа, са његовим (сада већ покојним оцем Момчилом) морала да напусти Призрен, и породичну кућу, и оде да живи код сина у Лугану. Иако се креће уз помоћ штапа и медицинске сестре, она је са унуцима дошла на литургију и причестила се.

-То је за мене било посебно задовољство, јер сам као син могао да испуним жељу своје мајке, доживео сам да и моја мајка буде присутна на служби, и да види онолики свет око цркве. Честитала ми је, захвалила ми се и пожелела све најбоље. А после сам чуо како је пред гостима, за ручком, изјавила да је целе године молила Бога да дочека овај данашњи дан, да доживи заједно са свима нама да дође у цркву, где је пре расељеништва често долазила-прича Славиша са сузама у очима.

Део колача као залог за наредну годину преузео је Бата, унук баба Лене Софтић. Она је имала девет ћерки, све су се поудавале, а њихова деца су сваког лета долазила у село и ту проводила време. Бата је један од њих који је почео са обновом бабине куће.

– Срећан сам што је колач од мене преузео Батица, човек са којим сам део детињства провео и кога изузетно ценим. И ја сам у знак сећања на овај дан на лицитацији која се традиционално после литурије организује у црквеној порти, откупио поклон који је он донео у цркву.

Лицитација је још један од обичаја који се практикује у црквама у Средачкој жупи, јер је то начин да се помогне цркви. Сви који дођу у цркву на литургију донесу дар. То је некад ћебе, пешкир, мајица, нешто од живине и сл.

-Ти дарови се после литургије сакупе и после литургије се продају на лицитацији, која је у исто време интересантна, поготово када Мики Шипић води. Он има духа да се са сваким нашали, добаци. Сви присутни откупе понешто од онога што су други донели, обично за цену већу од праве вредности, а сав тај новац остаје за потребе саме цркве. Купљени поклон се носи кући и чува за здравље и благослов – објашњава редослед лицитације Славиша.

Одржан и турнир у малом фудбалу

Сем славе цркве у Калуђерима, у Средској је обновљена још једна традиција која је са ратом нестала. На игралишту између цркве Св. Николе и сеоске школе, у којој годинама нема дечје граје, организован је турнир у малом фудбалу. На игралиште су се окупили ,, Призренци“ и ,, Сречани“ као и сви из околних места, који су дошли за славу.

Фудбал сам препустио мојој деци,- прича Славиша Радивојевић, јер ја са 55 година нисам више толко спреман за јурњаву за лоптом. Али Богу хвала, Бог ми је подарио три лепа сина и ћерку која је навијала за браћу, и они су ме заменили. Видевши све те људе на игралишту, вратио сам се тридесет и четрдесет година уназад, па смо направили једну лепу фотографију и снимак са поруком ,, Кад можемо ми, а што не би и ви!“ То је начин да поручимо свим људима добре воље да се врате, да обновимо куће и да ту, проводимо време лети живећи као што смо то некада радили.

Славиша је пун жеља и планова, али још увек око њихове обновљене куће, са цветним двориштем, и новим бунаром, нема повратника. У засеоку Милачићи у току целе године самује само четворо Срба.

– Мило ми је и драго што ја могу све оно што је мој отац, мој деда, прадеда стекао, да са мојом децом наставим да чувам. И жеља ми је да се и остале куће, које су трошне и усамљене, напуне народом, да Средска оживи, да се Срби врате, да цркве не чекају од славе до славе. И надам се да ће данашњи велики празник помоћи да људска свест проради, да се не продају куће, у којима су људи рођени, јер схватиће једног дана да су изгубили оно што им је најмилије. Мени је иностранство помогло да схватим колко и шта значи родни крај, али верујте да бих волео да видим комшије које се враћају.

Томе се нада и Славишина сестра, која је по нади и добила име, и у знак благодарности своме брату на труду и улагању написала песму ,, Пркосим“, која завршава стиховима: ,,Пркосим не пркоса ради, већ што се са буђењем сваког новог шарског јутра, надам бољем и срећнијем сутра“.

20 / 09 / 2017

http://www.pravoslavie.ru/srpska/106506.htm