Ој Призрене, Призрене,
Ти старино света,
Кано шатор подеран
Изпод шара спета
Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!
Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!
Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?
Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;
Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!
Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?
Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…
Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;
Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења
(1848.)
Пјесма “Призрену“ Матије Бана, једног од најпознатијих дубровачких Срба католичке вјере, објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.
