ODLAZAK KOSOVSKOG SLAVUJA: Preminuo pevač Jordan Nikolić

28. април 2018.

Bio je to carski glas carskog Prizrena, koji nam je zauvek približio pesme kao što su ‘Marijo, deli bela kumrijo’, ‘Udade se, Jagodo’, ‘Oj, golube’

BEOGRAD – Pevač Jordan Nikolić preminuo je u petak u Beogradu u 85. godini. Ostaće upamćen po izvođenju pesama sa Kosova i Metohije, gde je i rođen.

Jordan Nikolić je rođen u Prizrenu 1933. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, kao i muzičku školu gde je učio solo pevanjem, preneo je RTS.

Prve snimke napravio je 1961. godine za Radio Prištinu, a za Radio Beograd 1968. godine sa sekstetom Duška Radetića. Potom je snimao i nastupao sa Velikim narodnim orkestrom Radio Beograda, pod upravom Radeta Jašarevića, a kasnije i Ljubiše Pavkovića, kao i sa Narodnim ansamblom pod upravom Branimira Đokića.

U kasnijem periodu je pevao i snimao isključivo narodne pesme sa Kosova i Metohije, i to prema zapisima etnomuzikologa Miodraga Vasiljevića.

Sa porodicom se 1979. godine preselio iz Prištine u Beograd.

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević je u svoje lično ime i u ime Ministarstva uputio telegram saučešća porodici Jordana Nikolića.

„U ime Ministarstva kulture i informisanja i u svoje lično ime, upućujem izraze najdubljeg saučešća povodom smrti Jordana Nikolića. Jordan Nikolic je čitavog života ostao odan kosovskometohijskom melosu, kao njegov izvrsni vokalni tumač i čuvar. Niz najdivnijih starosrbijanskih pesama prepoznajemo upravo po Nikolićevom moćnom izvođenju.

Bio je to carski glas carskog Prizrena, koji nam je zauvek približio pesme kao što su ‘Marijo, deli bela kumrijo’, ‘Udade se, Jagodo’, ‘Oj, golube’.

Glas Jordana Nikolića bio je dostojan posrednik melodijske dubine i punoće muzičkog nasleđa srpskog Kosova i Metohije“, navedeno je u telegramu.

Kratak pregled razaranja srednjovekovnih spomenika kulture u Prizrenu

22. април 2018.

Sakralni spomenici pravoslavnog konfesionalnog predznaka, kao i drugi lokaliteti koji su vezani za vizantijsko i srpsko srednjovekovno nasleđe na prostoru Kosova i Metohije, višestruko su ugroženi različitim oblicima devastacije. Većina sakralnih objekata oštećena je ili u potpunosti uništena u prvim nedeljama i mesecima nakon povlačenja oružanih snaga SR Jugoslavije 1999. godine, kao i u kontekstu martovskih događaja 2004. godine.

U periodu od 13. juna 1999. godine do 19. marta 2004. godine na prostoru Kosova i Metohije uništeno je ili oštećeno ukupno 158 sakralnih objekata, odnosno 151. crkva i 7 manastira. Tokom martovskih događaja, odnosno od 16. do 19. marta 2004. godine oštećeno je i uništeno 35 sakralnih objekata.

Grad Prizren predstavlja najznačajniji gradski centar na prostoru Kosova i Metohije po broju i značaju kulturno-istorijskih spomenika koji se nalaze kako u samom gradu, tako i u njegovoj bližoj okolini. Neprocenjivo srednjovekovno nasleđe Prizrena, u prvom redu sakralni spomenici, u uskoj su vezi sa periodom postojanja srpskog carstva kada je Prizren pored Skoplja predstavljao najznačajniji gradski centar a u jednom periodu i prestonicu carstva. Sudeći prema istorijskim izvorima i arheološkim istraživanjima, u Prizrenu je nekada postojalo 28 srednjovekovnih sakralnih objekata.

U daljem tekstu biće ukazano isključivo na razaranje sakralnih spomenika srpske srednjovekovne baštine u gradu Prizrenu, odnosno na razaranje crkava i manastira sa istaknutim kulturno-istorijskim značajem koji predstavljaju deo srpskog i vizantijskog srednjovekovnog nasleđa.

Crkva Bogorodice Ljeviške 2010. godine

Jedan od najznačajniji spomenik srpske srednjovekovne baštine koji je lociran na prostoru Kosova i Metohije a koji je pretrpeo visok stepen oštećenja, predstavlja katedralna crkva starog Prizrena – Crkva Bogorodice Ljeviške iz XIV veka. Unutrašnjost crkve je zapaljena 17. marta 2004. godine čime su u značajnoj meri oštećene srednjovekovne freske. Takođe, čekićem i maljem su oštećeni kameni delovi oltarskog prostora a uočljiva su i oštećenja na zidovima crkve naneta vatrenim oružjem. U trenutku napada ekstremista i vandala crkva se formalno nalazila pod zaštitom nemačkih pripadnika KFOR-a. O značaju ovog spomenika kulture svedoči i činjenica da se Crkva Bogorodice Ljeviške od 13. jula 2006. godine nalazi na Listi svetske kulturne baštine UNESC-a gde je upisana zajedno sa manastirima Visoki Dečani, Gračanicom i Pećkom patrijaršijom pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“. Sva četiri spomenika se takođe od trenutka upisivanja nalaze i na UNESCO-voj Listi ugrožene svetske baštine. Nekoliko godina nakon spaljivanja i nakon upisivanja na Listu svetske baštine, započet je proces obnavljanja ovog spomenika kulture. Od 2014. godine u toku su i kompleksni radovi na rekonstrukciji fresaka.

Crkva Bogorodice Ljeviške nakon destrukcije 2004. godine (IZVOR fotografije: spc.rs)

Crkva Svetog Spasa, sagrađena tridesetih godina XIV veka koja se nalazi na maloj zaravni ispod gradske tvrđave koja dominira nad gradom, teško je oštećena i spaljena tokom martovskih događaja 2004. godine. Ova crkva je bila na meti pljačkaša i tokom 2013. godine.

Crkva Sv. Spasa nakon martovskog nasilja 2004. godine

Crkva Svetog Nikole sagrađena tridesetih godina XIV veka koja se nalazi u centru Prizrena, pretrpela je ozbiljna oštećenja. Na crkvi je u potpunosti skinut olovni krov, isčupani su prozori, dok je unutrašnjost crkve najpre spaljena i vandalizovana. Od požara, freske su praktično u potpunosti uništene, dok su mermerni i kameni delovi unutar crkve takođe oštećeni mehaničkim udarcima. Obnova crkve započela je 2005. godine kada je postavljen novi krov, vrata i prozori. Do 2007. godine, sređeno je crkveno dvorište i postavljena je visoka bezbednosna metalna ograda oko crkve. Takođe su popravljeni ili zamenjeni oštećeni delovi kamena i opeke na samom objektu. Od 2007. godine pristupilo se rekonstrukciji unutrašnjosti crkve i restauraciji fresaka koje su obnovljene 2009. godine.

Crkva Sv. Nikole nakon razaranja, mart 2004. godine

Crkva Sv. Nikole nakon obnove fasade, krova i crkvenog dvorišta

Crkva Svete Nedelje, locirana u nekadašnjoj srpskoj četvrti starog Prizrena – naselju Potkaljaja, takođe je poput ostalih crkava u Prizrenu spaljena i teško oštećena tokom martovskog nasilja 2004. godine. Ovaj sakralni objekat sagrađen je na ostacima starijeg objekta iz XIV veka koja je bila posvećena Bogorodičinom vavedenju. Na osnovu ktitorskog natpisa pronađenom prilikom arheoloških iskopavanja ispostavilo da je starija crkva bila zadužbina Marka Mrnjavčevića. U martu 2004. godine, zajedno sa crkvicom, stradala je i celokupna četvrt Potkaljaja, koja je predstavljala jedinstveni kulturno-istorijski i arhitektonski ambijent smešten na padini brda iznad centra grada a ispod ostataka Prizrenske tvrđave – Kaljaje. Crkva Svete Nedelje je tokom nekoliko prošlih godina obnovljena, ali je četvrt Potklajaja tokom protekle decenije zarasla u korov, bila izložena pljački i potpunom propadanju. U proteklom periodu, obnovljene su samo pojedine nove kuće na ovom prostoru, ali je kao arhitektonska celina Potkaljaja od izuzetnog kulturnog značaja sa autentičnim arhitektonskim objektima zauvek uništena.

Pogled na ruševine u Potkaljaji i kupolu Crkve Svete nedelje. Fotografija iz 2008. godine

Crkva Svetog Pantelejmona u Prizrenu nalazi se u delu grada Pantelija. Sagrađena je tokom XIV veka, međutim 1937. je rekonstruisana. Crkva je bila ugrožena divljom i neplanskom gradnjom i pre oštećenja koje je pretrpela tokom martovskog naslilja 2004. godine, kada je spaljena njena unutrašnjost. Devastacije je nastavljena i kasnije, tako da su danas brojni njeni delovi uništeni, dok su pojedini, prema izjavama lokalnih meštana, ugrađeni u temelje novih albanskih kuća u okolini.

Crkva Svetog Đorđa u Prizrenu poznata i kao crkva Sv. Đorđa i Runovića, sagrađena je krjem XV ili početkom XVI veka. Poput ostalih sakralnih objekata pravoslavne konfesije, pretrpela je teška oštećenja tokom marta 2004. godine. Od 2006. godine, pristupilo se njenoj obnovi koja je do danas u potpunosti završena. Oštećene freske iz XVII veka uspešno su rekonstruisali konzervatori iz Grčke.

Crkva Sv. Đorđa i Runovića nakon rekonstrukcije

Pored navedenih, u Prizrenu su teško oštećeni i drugi sakralni objekti poput Crkve Svetih Kozme i Damjana locirane u Potkaljaji koja je sagrađena tokom XIX veka na temeljima srednjovekovnog objekta. Ova crkvica je opljačkana i devastirana prvi put 1999. godine da bi u martovskom nasilju 2004. godine pretrpela ozbiljna oštećenja i dovedena u stanje ruine. U potpunosti je rekonstruisana 2013. godine. Tokom martovskog nasilja ozbiljna oštećenja je pretrpela i zgrada Prizrenske bogoslovije iz XIX veka koja je zapaljena isto kao i Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu, objekat monumentalnih dinenzija sagrađen u XIX veku koji je služio kao katedralni hram srpske pravoslavne Eparhije raško-prizrenske. Nova crkva Svetog Đorđa zajedno sa Vladičanskim dvorom i starom Crkvom Svetog Đorđa čini kompleks oko središta eparhijske uprave u Prizrenu. Svi navedeni objekti su rekonstruisani tokom nekoliko poslednjih godina, odnosno u najvećoj meri vraćeni su u stanje u kakvom su bili pre devastacije koju su pretrpeli u martu 2004. godine.

Na kraju ovog kratkog pregleda treba napomenuti da je izuzev razaranja sakralnih objekata, u Prizrenu nakon 1999. godine a posebno nakon 2004. godine došlo do ozbiljnog narušavanja ukupne urbanističke, tj. arhitektonsko-istorijske celine budući da su spaljeni brojni devetnaestovekovni objekti u vlasništvu Srba. Naselje Potkaljaja, kao i istorijsko jezgro Prizrena, nepovratno su narušeni i izgubili su brojne autentične i jedinstvene karakteristike kojima su se odlikovali.

Pored stradanja materijalnih ostataka, Prizren je izgubio i brojne elemente nematerijalne baštine s obzirom da je od multietničkog i multikonfesionalnog urbanog centra nakon sprovedenog “etničkog čišćenja” postao praktično u potpunosti monoetnički grad.

Autorka: Danijela (Čupić) Obšust

Kratak pregled razaranja srednjovekovnih spomenika kulture u Prizrenu

Prizren in Kosovo still remains an authentic Ottoman city, which has preserved its old roads and beauty

6. децембар 2017.

PRIZREN — There are some cities in other countries that somehow seem so familiar that you almost feel like you are at home; it is the language you hear, the many familiar words you catch here and there on shop and street signs, and a song which you can easily sing along to.

Sometimes the streets, the buildings and maybe the faces of the people make the air you breathe magical, just like in Prizren. From the moment you first set foot in Prizren you feel like you are in an Anatolian city such as Bursa, a typical Ottoman city.

But in Prizren it feels more Ottoman as time has been virtually frozen since 1455. Prizren is the second biggest city of Kosovo and as a settlement it dates back to ancient times.

It was established in a convenient location as an important trading town where old roads passed toward the Adriatic coast and the interior of the Balkan Peninsula. Many civilizations, including the Roman and Byzantine, settled in Prizren throughout history but the Ottoman Empire was the most influential empire to rule there for 550 years. In the era of Roman rule it was called Theranda. After the Romans, under Byzantine dominance, it was referred to as Prizdrijana. When Fatih Sultan Mehmet conquered the town in 1455 it was avowed as Purzerin, which means „full of jewelry.“ The city’s long tradition of religious and ethnic tolerance stemming from the Ottoman notion of „la convivencia,“ which means „the art of living together,“ is still apparent in the close proximity of the city’s mosques, dervish lodges and Catholic and Orthodox churches. Today Prizren is a true open-air museum.

It is located on the slopes of the Sharr Mountains and on the banks of the Bistrica River. Thanks to its well-preserved architecture, the town is rich in historical structures. An old stone bridge that serves as Prizren’s landmark was built by the Ottomans in the first half of the 16th century and touches the two shores of the Bistrica River. In 1979, heavy floods washed the bridge away but it was renovated in 1982.

Şadırvan is the name of the city center, a word meaning „fountain with many streams.“ There is a small fountain in the middle of the square which interlaces oriental and western styles of architecture. The square is located at the center of a mosque and two churches.
When the Ottomans first arrived in Prizren, a commander of Fatih Sultan Mehmet named Isa bey built a namazgah (open-air mosque) in a very short time so worshippers could partake in common prayers together. It was the first cultural Islamic monument in the city. Restoration work on the mosque was done by the Turkish Cooperation and Coordination Agency (TİKA) in 2010. There are more than 20 mosques in the city. One of the most important is the Mosque of Sinan Pasha. It was built in 1615 by Sofi Sinan Pasha, the Ottoman Governor of Bosnia. The mosque overlooks the main street of Prizren and is a dominant feature of the town’s skyline with its huge dome and elegant minarets. A madrasa and a library once belonged to it too.

The mosque has a square plan and the dome apex is decorated with colored paintings in different motifs encircling a Qur’an verse. It is very rich in ornaments of many colors and shapes with flora and fauna decorated in the baroque style. During World War I, parts of the mosque were damaged. The mosque was restored by TİKA and has a capacity of 800 people for prayers. The sermons are still held in Turkish and last year Necdet Özel, the Turkish chief of general staff, visited the mosque. „May you have a large congregation,“ wrote Özel when he signed the mosque’s guest book. Beside the mosques, there are some dervish lodges in Prizren, which have been around since Ottoman rule, such as Melami, Halvet, Bektashi, Saadi,Kadiri and RufaiTekkes. Another important monument and one of the oldest buildings to hold the rich history of the city is St. Friday’s Church, also known as Juma Mosque. The building was actually a pagan temple over which a Roman Catholic basilica was built. A Byzantine basilica was then constructed on the remains of the Roman chapel and in 1306 expanded by King Milutin into the Nemanjic Orthodox Cathedral. In 1455 with Fatih Sultan Mehmet’s conquest of the town, the great Ottoman sultan performed his Friday prayers in this Orthodox cathedral and it was consequently converted into a mosque. In 1912 after the Serbian invasion, it was turned back into a Serbian Orthodox church. The Church of St. George is another prominent monument in the city center with an interior that was once elaborately decorated with ashlar stones and marble panes. The Cathedral of the Catholic Church is another historical monument. It has played a central role in the Roman Catholic Church in the Balkans.

It was built in 1871 on the foundations of an age-old church and is dedicated to the Holy Virgin.

Prizren is dotted with Ottoman works of architecture in almost every corner of the city, including houses. They were mostly built with two floors and big gardens and fountains.

In Prizren, a house with big doors suggests that the house belongs to rich people or local notables.

Albanians make up the majority of the city, with the addition of Turks and Serbians. People speak Albanian, Turkish and Serbian and even municipal signs are written in all three languages. Almost everyone in Prizren can understand and speak Turkish. The city’s older people claim that if there are people who can’t speak Turkish then they are probably çövli-köylü (villagers). The Turkish accent here sounds like that of people from Trabzon and Rize of the Black Sea region.

Yunus Emre Cultural Center in Prizren was founded by the Turkish government and hosts special Turkish language courses and even poetry readings. For the people of Prizren, literature and poetry still holds much importance. Ottomans used to describe Prizren as the „home of the poets.“

Turkish national poet Mehmet Akif Ersoy was born in a village nearby Prizren. Prizren has many more attractive features to describe here, but it would be best to see them for yourself. After walking the streets and drinking some tea in a traditional café by the river nearby Sinan Paşa Mosque, you will breathe the history of a real Ottoman city and I assure you it will feel like home.

Psi lutalice terorišu naselja u Prizrenu

29. новембар 2017.

Psi lutalice predstavljaju trajnu opasnost za neka naselja u Prizrenu. Izvještaji građana i članci objavljeni na društvenim mrežama pokazuju da iako još uvijek nije počela zimska sezona, povećana je opasnost od pasa lutalica, čiji se broj povećao tokom ovih hladnih dana.

Prema izvještajima, najugroženija naselja su Baždarana i Tusus, posebno tokom kasnih sati. Poznato je da su psi lutalice agresivniji i iritantniji tokom jesenje i zimske sezone zbog oskudnih resursa hrane. U vezi ovoga govorio je i jedan građanin, koji poseduje privatni biznis u ovom naselju. „… Menadžer sam u jednoj apoteci u naselju Baždarana i zbog vrste posla često držim apoteku otvorenu do kasnih večernjih sati. Do sada su me dva puta napali psi lutalice koji se okupljaju u blizini. Na svu sreću nisam pretrpio nikakve ozljede. Zamislite ovo se dešava u novembru, a da ne govorimo za decembar i januar kada psi lutalice podivljaju zbog nedostatka hrane… „, rekao je I. Kryemadhi. „Slučajeve sam prijavio nadležnim institucijama, ali nisam dobio nikakav odgovor. Još jednom pozivam nadležne vlasti Opštine da poduzmu potrebne korake, a ne da čekamo da se desi neki ozbiljan incident…“, dodao je on.

Prizren, novembar 2017

27. новембар 2017.

Kameni most u Prizrenu

26. новембар 2017.

1 od 11

Kroz Prizren protiče reka Bistrica koja deli grad na dva gotovo jednaka dela. Tokom istorije, na reci Prizrenska Bistrica sagrađeni su mnogi mostovi, ali je svakako najznačajniji Kameni most, koji se pretvorio u simbol grada. Kameni most se nalazi u starom gradskom jezgru. Istočno od ovog mosta nalazi se Arasta most, a zapadno od njega Nalet most. Ovaj most direktno povezuje Trg „Šadrvan“ (na levoj strani reke) i Saračanu (na desnoj strani reke). Istorijski izvori ne pružaju podatke o tačnom vremenu njegove izgradnje. Na osnovu materijala, stila i tehnike gradnje, pretpostavlja se da je most podignut negde s kraja XV ili početkom XVI veka. Stari most je sazidan od kvalitetnog klesanog kamena povezanog krečnim malterom. Stari most ima tri lučna raspona, od kojih su dva krajnja manje veličine, a srednji širi i viši. Nekadašnji most je bio dug oko 30 m, a sadašnji 17 m. Dužina većeg lučnog raspona iznosi 10m, a visina 5m. Dužina krajnjih lučnih raspona je 4m, a visina 3m. Most ima i mali pomoćni luk dužine 103 cm i visine 160 cm. Kolovoz je širok 4,20 m i popločan je kaldrmom. Most ima ogradu od 40 cm koja prati njegovu nivelaciju, a služio je isključivo za pešake. Most je tokom istorije pretrpeo velike promene. Pretrpeo je ozbiljna strukturalna oštećenja prilikom izgradnje korita reke Bistrice, u 60-im godinama. Tom prilikom potpuno je zatrpan njegov lučni raspon na levoj obali reke, dok je desni luk nastradao prilikom izgradnje putnog pravca na desnoj strani mosta, 1963. godine. Međutim, most su najviše ugrozili prirodni faktori. Poplava koja se dogodila 17-18. novembra 1979. godine prouzrokovala je urušavanje čitavog mosta. Prizrenci su se razočarani zbog urušavanja mosta mobilisali, tako da su prema projektu koji je izradio inženjer M. Gojković, dana 5. juna 1982. godine započeli radovi na njegovoj obnovi. Restauratorske radove izvelo je preduzeće „Elan“, pod nadzorom Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika u Prizrenu. Obnovljeni most svečano je otvoren dana 17. novembra 1982. godine. Na ovaj način most se prirodno vratio u svoje okruženje i nastavlja da obavlja funkciju pešačkog mosta. Uzimajući u obzir prave baštinske vrednosti, Kameni most je odlukom br. 2345 od 31. decembra 1948. godine stavljen pod zaštitu države. Stari most je izgrađen od kvalitetnog, prerađenog kamena, međusobno povezanog sa krečnim malterom. Stari most je bio trolučni, srednji luk je veći, dok su bočni lukovi manji. Razmere mosta su: Dužina nekadašnjeg mosta bila je približno 30m, dok je dužina današnjeg mosta 17m. Dužina velikog luka je 10m, visina 5m. Dužina bočnih lukova je 4m, visina 3m. Most ima i jedan mali pomoćni luk od 103cm, visina 160cm. Ukupna celina (gornje površine) je 4,20m. Posut je kaldrmom. Most ima jednu ogradu od oko 40cm. koja preti njegovom niveliziranju, služio je samo za pešake. Tokom istorijskih tokova, most je pretrpeo velike promene. On je pretrpeo ozbiljne strukturalne štete tokom izgradnje korita Bistrice, ’60-tih godina. Ovom prilikom se potpuno zatvara njegov luk, sa leve strane reke. Dok je luk sa desne strane, prilikom izgradnje puta, pretrpeo štetu sa desne strane reke od Tabakhane do Marasha, godine 1963. Najveći rizik mostu, naišao je od prirodnih oluja. Godinama neviđena poplava u Prizrenu, datuma 17/18 novembra, godine 1979., u potpunosti je srušila most. I pored toga što je voda ponela sa sobom most, ona nije mogla da ponese i sećanja građana na njega. Prizrenci su se sa nostalgijom mobilizirali i, prema projektu, urađenom od M. Gojkovića, ing., datuma 5 juna 1982.godine, počinju radovi na njegovoj rekonstrukciji. Rekonstrukcione radove izvršilo je Preduzeće ,,Elana”, pod nadzorom Zavoda za Zaštitu kulturnih Monumenata Prizrena. Rekonstruisani most, svečano je otvoren datuma 17 novembra godine 1982. Tako, na prirodan način most se vraća svom ambijentu, u tišini stvorenog vekovima, svojom lepotom nastavlja da izvršava svoju funkciju koju mu je dodelilo društvo. Nad njim, i danas nastavljaju da prolaze samo pešaci. Uzimajući u obzir kvalitetne vrednosti kulturne baštine, Kameni Most, odlukom br. 2345, datuma 31 decembra 1948. godine, postavlja se pod zaštitom države.

1 od 12

Србска мајка са дететом из Средачке жупе

3. новембар 2017.

СТАРА СРБИЈА – Србска мајка са дететом из Средачке жупе.

Разноврсност и богатство народних ношњи Срба -Средска је централно насеље Средачке Жупе по коме је и жупа добила име. Смештено је у јужној Метохији, 13 км удаљено од града Призрена. 1348. године Србски Цар Стефан Душан је село и жупу приложио својој задужбини — манастиру Св. Арханђела код Призрена. Својеврсна изолација за време османске владавине, допринела је томе да мештани имају карактеристичан говор, ношњу, и обичаје.

Призрень – город в Косово, который мне понравился

30. октобар 2017.

Как-то поставила это фото в Фейсбуке и попросила френдов отгадать, где снято. Называли в основном Сараево, Турцию, Боснию. И не один не заявил, что это Сербия или Албания. К чему это я веду? Не стоит кричать слоганы и мыслить стереотипами, не побывав в какой-то стране. Для меня Косово – это Косово, и ни какая ни Албания, ни Сербия. Я скорее Призрень с Турцией спутаю из-за архитектуры времен Османской империи. Уже прошло полгода с того дня, как я там побывала, пора рассказать…

1. Внешним архитектурным обликом и историческим наследием. Здесь есть, что посмотреть.
2. Спокойной обстановкой, я даже ужинать ходила сама :))
3. Доброжелательностью людей, вернее обслуживающего персонала отелей, ресторанов. Люди знают английский, сербский помнят со времен Югославии, а кто-то даже в разговоре со мной вспоминал русский язык.
4. Дешевой едой, хорошими дорогами и офигенным отелем за 40 евро на двоих. Это был самый клевый отель за всю балканскую поездку – белоснежные простыни, чистота, прекрасные кровати и т.д. Найти на Букинге не могу, мы его выбрали вечером „методом тыка“, просто заехав на центральную улицу.
5. Восстановленными и охраняемыми православными святынями.

Приехав вечером в город и заселившись в отель, я пошла искать пропитание. В 10 метрах была найдена забегаловка с недвусмысленным названием Istanbul, а т.к. я люблю турецкую кухню, то не прогадала с выбором

В Косово (кроме сербской части) ходит евро, как и в Черногории, хотя страны не входят в ЕС. Цены на еду намного дешевле.

Вечером мы отправились гулять в центр. Был конец декабря, на носу – Рождество. Порадовала елка, множество кафешек и гуляющая молодежь.

Каменный мост через реку Быcтрицу красиво подсвечивался. Он являетcя символом города, делит его на две части. Построили во времена османов в начале 16 века. Интересно, что веками он стоял, пока в ноябре 1979 из-за наводнения мост не уплыл… Жители города решили сами реконструировать и через три года Каменный мост снова стоял на месте.

Душа поэта не выдержала без сладкого, и мы присели на чай прямо в кондитерской. Мужчина не ожидал заказа „черный чай“ и выбежал в магазин купить пачку редкого чая. Балканы – это все же кофе! А чайные – это в Косово отдельные заведения.

Утром мы отправились на прогулку, хотелось забраться на крепость Калая на холме

Для Призреня 1999 год не был решающим, косовская война его особо не коснулась. Все трагические события начались в марте 2004 года, в реке Быстрица нашли утонувшего албанского мальчика. Конечно, ребенок мог утонуть сам. Но понеслись по городу слухи, что в его гибели повинны сербы. Многовековая ненависть косоваров к сербам вылилась в настоящее побоище. Я не особо хочу пересказывать всю историю города, скажу, что народ мне жалко. Их делили, присоединяли, заставляли враждовать, навязывали что-то, не учитывая их желаний и религии. Неплохо история Призреня описана здесь и еще здесь.

На центральной площади стоит памятник солдату армии Косово. С другой стороны реки есть мемориал с именами погибших.

Кафе рано утром пустовали, но к обеду тут уже было многолюдно

Смотрите какая архитектура сохранилась! На многих указаны года

Это 1930 г постройки

Православную Соборную церковь Святого Георгия даже запрещено фотографировать, но тихонечко то можно. Во время погромов сербского квартала она была подожжена, стояла в копоти долгое время, и недавно восстановлена. В 2012 г в ней прошло венчание молодоженов, иногда ее открывают на богослужения.

На табличке написано, что любой акт вандализма по отношению к церкви будет караться по закону. Она охраняется косовской полицией и КФОР.

Нашла сведения, что в 11 веке именно в Призрене зародилось южнославянское православие, была создана христианская епархия. Якобы отсюда началась христианизация славян на Балканах. Но инфу не проверяла… Есть еще в Призрене старинная церковь Богородицы Левишки 12 века, которая внесена в список ЮНЕСКО.

Кафедральный собор 19 века

Рядом был книжный магазин. Тут я улыбнулась. Если в Белграде на витринах красуются книги о Путине, то в Косово – об Обаме :))) Думаю, о любимом Клинтоне тут тоже имеется, но я не спрашивала ассортимент.

Дальше мы стали подниматься вверх по улочкам к крепости. Неожиданно для себя я увидела разрушенный сербский квартал.

Свежая смертница от 22 ноября 2014 г говорила мне, что тут еще остались жить сербы, или же вернулись домой.

На их бывших домах сушатся ковры

Но не только косовары рушили сербские районы, сербы тоже там постарались. К примеру, снесли бульдозером музей Призренской лиги, считая его символом независимого Косово

Сейчас Призрень стал отстраиваться, косовары занимают сербский район и строят себе дома.

В крепости Калая начали реконструкцию. Вход свободный, бесплатный, строители нас не гоняли.

Оцените вид сверху! Этот холм имел стратегическое значение.

Мне кажется, ничего не изменилось, сравните с фото 1940 г. Разве что многоэтажки появились.

Немного добавила тепла, и фото заиграло красками! Вон те вершины, покрытые снегом – Северо-Албанские Альпы. Там уже находится косовско-албанская граница. Меня выпустили молча, не выясняя как без шенгена или национальной визы проехала в их страну :))) Кто не следил за моим Балканотрипом зимой, читайте здесь.

Крепость Калая была возведена еще при Византии в 11 в, потом всеми правителями достраивалась

Основа крепостных стен – неправильный элипс, 150 на 190 м. Но стены невысокие.

Ваша Саша

И предлагаю немного окунуться в прошлое. Призрень при Османаской власти был важным промышленным и торговым центром, на рынок съезжались торговцы со всего Адриатического побережья, из Греции, Румынии и т.д. По производству оружия он был №1 на Балканском полуострове.

Это 1900 г, Зерновой рынок

У мечети Синан-паши действовал Женский рынок . Фото – 1926 г

1942 г. В таких белых войлочных шапках старички ходят и сейчас

Это 1945 г.

1955 г, Югославия. Обратите внимание на женские костюмы. Многие также носили панталоны, на турецкий манер

А это фундамент от монастыря Святых Архангелов 14 века, был задужбиной сербского царя Душана, он тут и похоронен. Разрушили турки, косовары в 2004 г тоже добавили. Задужбиной называется здание в Средневековой Сербии, построенное во спасение души.

Реконструированная могила царя Душана. Этот монастырь находился в 3 км от Призреня

А я вернусь в наши дни. Спускаясь с крепости, хорошо видна церковь Святого Спаса 1330 г постройки. В то время Призрень называли Сербским Царьградом. При албанских погромах в 2004 она тоже страдала, потом тут стоял нецекий КФОР и никого не пускал.

Сейчас ее никто не охраняет и набеги не совершает

Внутри так. Крыши нет. Но церковь Святого Спаса разрушали еще раньше турки, в 19 в горела в пожаре

В центре города

Мечеть Синан паши 1615 г постройки. Материалы для нее брали с разрушенного монастыря Святых Архангелов

Надеюсь, мой фоторепортаж вам доказал, что Косово – это совсем не Сербия. Ни внешне, ни ментально, никак… Эпохи, население и правители меняются, с этим надо мириться.

Сейчас в Косово относительно спокойно, страшилки об этом крае – это или стереотипы или дела давно минувших дней. А то, что доносится изредка через СМИ – это мелочи… КФОР тут до сих пор стоит и будет стоять, монастыри и церкви в Призрене все восстановлены, как и богословская семинария снова ведет деятельность. Есть шикарный автобан в стране, как и летают европейские и турецкие лоукосты в Приштину, чему я дико завидую, Черногория в этом плане отстает.

Совсем коротенькое видео с крепости и центра города

http://sasha0404.livejournal.com/400175.html

ПРИЗРЕН

22. октобар 2017.

1 od 5

ПРИЗРЕН

Вољени мој граде стари, Призрене царски, Душан се у теби зацари, Обронци те красе Шарски…

Краси те и Поткаљаја, Архангели Свети и Свети Спас, Отварају нам се врата раја, Кад позовеш ти нас…

Дођите ми у Саборни храм Великомученика Георгија, Утеху да вам Призренци дам, Док плаче света Метохија, Зове Призрен чеда своја,

Дођите по чашу мира и спокоја… Ево и Љевишка вас позива, Призренска заштитница, Хранитељ Призренски на нас излива Реку љубави,као и Призренска Богородица,

Док свети дух нас покрива, Као таласима својим Бистрица… Велкика ја лепота твоја,моја касабо, Касабо мала али господствена…

И није то нешто мало,слабо, Твоја душа је граде отмена, Ниси случајно царски град био, Свети Патријарх Павле у теби боравио, Ни мање ни више него лета 33, Колико овоземаљског живота поживи, Господ наш Христос и спас, Зови Призрене и ево нас!!!

Дејан Огаревић

ALBANSKA GOLGOTA I ALBANSKA RIVIJERA

13. октобар 2017.

Piše: Aleksandar Pavlović

ALBANSKA GOLGOTA I ALBANSKA RIVIJERA

Doživljaj s raspusta

Albansko primorje me u izvesnom smislu podseća na onaj svijet – svi oko mene su nešto čuli o tome, ali niko tamo nije bio. Načuli su štošta o lepim plažama i niskim cenama ali, na kraju, kad krenu na put, svi završe u Grčkoj. Slutim da je taj tihi glasić o čarima albanske rivijere i dalje nečujan zbog gromoglasnog pokliča gajenog u srpskoj kulturi o neprohodnim planinama i divljim albanskim plemenima, dodatno začinjenim strahotama Albanske golgote. U poređenju s tim kako su srpski autori pisali o Albaniji, Amazon sa njegovim plemenima u opisima španskih osvajača deluje kao šetnja po livadi. Moj su(bli)mirani utisak Ere bi bio da o albanskom onom svijetu i dalje znamo malo, i to prevashodno na osnovu odavno uspostavljenih stereotipa i predrasuda koji imaju slabo uporište u stvarnosti.

Foto: Vera Vujošević

Jadni Kosovari

Najpre, sumnjam da prosečan srpski konzument – za kog su, jelte, svi Albanci isti – pojma ima o dubini antagonizma između Albanaca u Albaniji i na Kosovu. Tako, recimo, dok sam u prvim nedeljama juna lokalcima hvalio mirnoću dračkog primorja, oni su me upozoravali – uživaj dok možeš, čuvaj se postbajramskih ida jer onda dolaze Kosovari, donoseći sa sobom haos, potop, Armagedon. Lokalci se užurbano spremaju da se evakuišu na jug, u Vloru (na našem, Valonu) i, dalje, u Sarandu i druga mesta na lepom, azurno plavom i nadasve pravom albanskom moru, prepuštajući Jadran kontinentalnim kosovarskim varvarima i njihovim periodičnim poharama. Da ne znam da su Kosovari, zakleo bih se da u Drač zapravo dolaze Huni, Tatari ili crveni mravi.

Elem, što se, dakle, bezbednosti na albanskoj rivijeri tiče, Srbi mogu biti mirni kao more – jedini vid diskriminacije Srba u Draču jeste pozitivna diskriminacija – mi smo, za razliku od Kosovara, viđeni kao kulturniji i zapadniji, takoreći kao Evropljani; kada je shvatio da sam iz Beograda, moj drački domaćin Vito (nije Korleone) me je pozvao u kuću da mi pokaže sliku nećake koja je diplomirala na Stenfordu, i zatim doneo u kuću lampe, posuđe, escajg i druge stvari koje bi mu Kosovari, tvrdi, redom pokrali. Dodajmo tome i cenu raki rushi od 45 dinara (lozovača sipana po staroj, neprežaljenoj kafanskoj meri od 0,5 dl), pristojnu večeru za troje od 10 evra (mušlje za gospoju na posebnom režimu ishrane, pica za tatu&dete), sumnjam da se igde drugde na Mediteranu prosečan Srbin može osećati tako evropski.

Naviknut na predrasude, više radi reda sam ovlaš popričao sa ponekima o tim odvratnim Kosovarima. Sve sama opšta mesta; iza tog antagonizma, naravno, ne krije se ništa realno, osim ako ne verujete da su svi Kosovari mimo drugog sveta, necivilizovani, podmukli i arogantni.

Za dublje razumevanje albansko-albanskih odnosa neprocenjivu vrednost imaju, držim, dva srodna koncepta dve velike balkanološkinje. Prvi je ideja Milice Bakić Hejden o „ugnježdenom“ orijentalizmu, tj. o tome da u svakom regionu postoji tendencija da se kulture i religije južno i istočno od sebe vide kao konzervativnije ili primitivnije. Drugi koncept je “unutrašnji balkanizam”, pod čim Marija Todorova podrazumeva da i među samim Balkancima često srećemo iste negativne percepcije i predrasude o sebi ili svojim susedima kakve o nama gaje “Zapadnjaci”.

Pored ovih opštih teorijskih natuknica, valja imati u vidu i neke endemske, lokalne specifičnosti – Albanci iz Albanije i sa Kosova dugo su geografski bili odvojeni pojasom visokih planina, pa im se i dijalekti i kultura razlikuju. I više od toga – režim Envera Hodže je sistematski radio na presecanju svih veza između mrske imperijalističke Jugoslavije, pa je to bila verovatno najtvrđe čuvana granica na svetu. Zaista vam kažem, teže je bilo kamili proći kroz iglene uši nego Kosovarima da uđu u Albaniju. Na stranu pitanje zašto bi uopšte išli u tu izolovanu i sirotinjsku zemlju, Hodža se pobrinuo da im to i praktično onemogući, tako da s albanske strane granice zapravo nije ni bilo nikakvog puta – kažu mi da se od Prizrena do Tirane putovalo bukvalno 15-16 sati, i to po improvizovanim zemljanim drumovima.

Dakle, sve do 2010. godine kada je otvoren novi „Patriotski auto-put“, Albanci iz Albanije uglavnom nikad nisu ni bili na Kosovu, a i dalje je to auto-put kojim se ređe ide, i to mahom na vikend u pogranični Prizren. Taj ambiciozni patriotski infrastrukturni projekat povezivanja dva dela albanske nacije realizovan je tako da mu čak i srpske patriote mogu pozavideti – netransparetno, bez dokumentacije, bez uračunljivosti glede izbora izvođača, cene i raznih drugih EU birokratskih budalaština. Prema istraživanju BIRN-a, trasa od 137 km od Tirane do kosovske granice koštala je nešto preko 900 miliona evra. Jeste bilo zahtevnih deonica, prokopan je i dugačak tunel, ali sve mislim da bi čak i Zorana to uradila za duplo manje para, sa sve dodatnim troškovima za njene vikend dnevnice za gerilski hit-and-run obilazak gradilišta.

Novoproglašena država Kosovo u ovom projektu pokazala je čak i više patriotizma od albanskih kolega, pa je njihova deonica od stotinak kilometara, po mahom ravnom terenu, bila još skuplja. Nisu pomogle ni preporuke evropskih i američkih zvaničnika da se ovi sumnjivi i preskupi ugovori sa izvođačima ne potpisuju; patriotizam albanskih političara nema cenu. Obrni-okreni, držim da bi srpski političari lako našli interes u pravljenju puta Niš-Priština s ovakvim patriotskim kosovskim kolegama, da nije sitnice koja im sreću kvari – taj auto-put kreditirala bi EU, posebno Nemačka, koje nemaju sluha za balkanski patriotizam, pa zahtevaju čiste papire i konkretne podatke gde i za šta ide svaki evro. Kome se isplati takav auto-put?

Jonizacija i grčenje

Kad krenete na jug, u valonskom zalivu ispratićete Jadransko, a pozdraviti Jonsko more. Ono je, rekosmo, lepše, obale su mahom sa sitnim šljunkom koji se, za razliku od dračkog sitnog peska, ne uvlači u sve telesne šupljine, voda ima svetloplavu azurnu boju. Jednom rečju, raj. No, opet paradoks – u primorskim mestima južno od Valone mahom se čuje grčki jezik – nekadašnji seljaci iz Ćeparoa, Dermija, Ksamila, Himare, Sarande i drugih mesta sada su imućniji, pa se u skladu s tim „grče“, odnosno dobijaju grčka državljanstva. Kontinentalni Albanci pogrdno ih nazivaju „Jorgosima“. Ne bih da posle par dana provedenih tamo budem veći katolik od pape ili, bolje reći, veći pravoslavac od vaseljenskog patrijarha, ali čisto sumnjam da su rečeni seljani potomci Odiseja i drugih starogrčkih junaka koji su sa Itake (Krfa) prešli na susednu obalu. Radije bih rekao da je albanski etnicitet tu, na jugu, i dalje fluidan na način koji je srodan onome što je postojalo na Balkanu u doba Osmanskog carstva – kako se uzdižete ekonomski i penjete na društvenoj lestvici, tako napuštate originalni a prigrlite alternativni, poželjniji identitet.

Ispada, dakle, da „pravih“ Albanaca nema baš previše. Kosovari bi da budu pravi, ali im to ne priznaju, dok primorski južnjaci umesto dvoglavog orla drže na kućama plavo-belu zastavu s krstom. Što se ostalih tiče, Albanija je apsolutni aktuelni šampion na Balkanu – a i šire – po emigraciji: smatra se da se samo u protekle 4 godine Ramine vladavine iz nje iselilo preko 200.000, mahom mlađih ljudi. Ako bi, dakle, emigracija postala olimpijska disciplina, Albanija bi bila svetska velesila. Rama je na taj izazov odgovorio adekvatno – sa uštogljenog je prešao na kežual stil; mladi Albanci, oduševljeni premijerovim hipsterajem i opčinjeni njegovim dresovima, duksericama i tenisicama, ostaju ondje potpuno zaboravivši na nemaštinu, loše obrazovanje, koruptivno i partijsko zapošljavanje ili bezbrojne radne sate za male plate. Pre cirka 170 godina, Vuk Karadžić je u glasovitom spisu „Srbi svi i svuda“ hvalio Albance zbog njihovog jedinstva: „njih (Arnauta) ima i rimskoga (a može biti gdješto i grčkoga) zakona, pa se svi zovu Arnauti, i da rečemo da se između sebe malo mrze, ali prema drugijem narodima žive kao i braća, kao da su svi jednoga zakona“. Nekad bilo, sad se spominjalo. Danas, izgleda, niko ne voli da bude Albanac, naročito u Albaniji, ako ne mora. Osim sirotih Kosovara, kojima pravi Albanci odriču da su ono što, zapravo, ovi pravi ne žele da budu.

Južnjačka uteha

Elem, za one koji nisu ljubitelji all inclusive odmora na relaciji krevet – švedski sto – bazen – šank – ležaljka, pa ukrug, albanska obala ima štošta da ponudi – drevne primorske gradove kakvi su Drač na severu i Butrint na jugu, u kojima se ukrštaju hiljadugodišnje kulture koje su oblikovali Grci, Rimljani, Vizantinci, Mlečani i Turci; planinska mesta u blizini mora kakva je Kruja, orlovsko gnezdo u kom je Skenderbeg decenijama odolevao Turcima; Kapi Rodonit, njegova polurazrušena tvrđava na moru do koje se dolazi peške i oko koje se nalazi potpuno prazna divlja plaža; ostaci nekada impresivne Apolonije u kojoj je boravio i o kojoj je pisao Ciceron, a Oktavijan Avgust i Agripa, smatra se, učili vojničku veštinu; maleni Orikum koji još nosi potpuno neizmenjeno antičko ime, u kom se iskrcao Pompej sa svojom flotom, samo je jedan od albanskih predela na kojima su Cezar i Pompej godinama igrali igru mačke i miša i na kojima se odlučivala sudbina rimske republike i svetske istorije; kameni grad Đirokastra u kom su ne samo kuće nego i crepovi od kamena, zavičaj Envera Hodže i Ismaila Kadarea; Tepelen u kom je stolovao Ali-paša Janjinski, planirajući i gotovo ostvarivši sopstveni politički projekat, i drugi predeli u okolini kojima je lutao i s oduševljenjem pisao Bajron, a pre njega i Dositej Obradović; vizantijski manastiri poput Ardenice koju je sagradio Andronik II i tragovi uticaja srpske srednjovekovne kulture; Moskopolje (Voskopoja) sa svojim bezbrojnim crkvama koje svedoče o sjaju ove bivše neformalne prestonice Vlaha na Balkanu, i dalje u nedogled. Ponešto od svega ovoga se sada obnavlja i nudi upakovano kao turistička atrakcija, ali u Albaniji i dalje ima mnoštvo mesta na koja senzacionalistička komercijalno-turistička noga još nije kročila, ili se barem nije zapatila.

Sve u svemu, na albansko primorje treba otići sada, pre nego što se albanski turizam još više razvije onako kako se crnogorski već razvio – Saranda je već postala Albanska Budva, a i Drač ne zaostaje mnogo za njom; sagradi se višespratnica s pogledom na more, rasprodaju se stanovi, a zatim se ispred nje podigne sledeća, još veća, s još lepšim pogledom i još bliža moru, i tako dalje. Ako ovako nastave, Albanci će verovatno početi da primenjuju holandsku tehniku teranja mora vetrenjačama, doduše ne da bi dobili obradivo nego građevinsko zemljište. S tim u vezi, ne iznenađuju najave da Mišković kupuje hotele na albanskom primorju, gde hoteli po pravilu ograde plažu i naprave veštačke rajeve za imućnije turiste. To je, dakle, prava zemlja za njegov biznis model, primenljiv isključivo u državama u kojima se javno dobro može aproprirati za privatni profit. Zašto pazariti u dekadentnim Grčkama i Hrvatskama, u kojima plaže pripadaju svima, kada u blizini imamo mušterije odane tradiciji starih dobrih feudalnih odnosa gde uz građevinu u vlasništvo dobijate i prirodu, ljude i životinje.

http://www.elektrobeton.net/mikser/albanska-golgota-i-albanska-rivijera/