13.2 C
Prizren
среда, 27 маја, 2020
Naslovna Blog Stranica 11

Средска -извор Википедија-

Средска  је насеље у општини Призрен на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Средска површине 1236 ha. Средска је централно насеље Средачке Жупе по коме је и жупа добила име. Смештено је у јужној Метохији, 13 km удаљено од града Призрена. Средска се први пут помиње у 14. веку 1348. године српски цар Стефан Душан је село и жупу приложио својој задужбини — манастиру Св. Арханђела код Призрена. Својеврсна изолација за време турске владавине допринела је томе да мештани имају карактеристичан говор, ношњу и обичаје.

Садржај

Географија

Село се простире у подножју планина Шар Планина и Ошљак у горњем току реке Призренска Бистрица. Налази се општини Призрен у Метохији, у Србији. Село има око 100 становника и сви су српске националности.

Село је релативно разбијеног типа, налази се на магистралном путу ПризренБрезовицаКачаникСкопље. Састоји се од седам заселака, и то четири десно од тока реке Бистрица (Богошовце, Паличојћи, Пејчићи и Рачојћи), док су три лево од реке (Крајћи, Милачићи и Стајковце).

У селу постоје остаци цркве Св. Петке која се помиње у Арханђеловској повељи, остаци цркве Св. Ђорђа са фрескама из прве половине 16. века и цркве Св. Богородице из истог времена, као и цркве Св. Николе која је саграђена 1875. године.

Заселак Богошевци се помиње у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године. У селу постоје остаци двеју цркава. Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу. Живопис цркве је дело сеоских мајстора са краја 16. и почетка 17. века. У цркви се чува један изузетно редак и вредан примерак висеће кадионице из 14. века.

У засеоку Пеичићи налази се храм Успења Богородице. У храму се налазио антиминс са својеручним записом патријарха Арсеније IV. На крају записа стоји година 1725, па се претпоставља да је црква вероватно тада и саграђена.

Порекло становништва

Подаци из 1947[1]

Село је 1947. године имало 172 кућа и сви су били Срби православци.

  • У селу нема старинаца, сви су стари досељеници из (Биначке Мораве-Витинске околине), из Метохије, из Подриме, од Призрена, из северне Албаније, из Босне, (од Вирпазара-Црне Горе), из Сиринићке Жупе, од Тетова, из Кичева и Вардарске Македоније.

Фамилије:

  • Огаревић, Љамић, Шошевић, Добросављевић, Радић, Симић, Станишић, Здравковић, Зрнзевић, Гогић, Гаџић, *Јанковић, Мандушић, Думановић, Софтић, Пучковић, Јакшић, Вељковић, Банзић, Петровић, Каралејић, *Бранисављевић, Ајтић, Лазаревић, Живковић, Ђурђевић, Димкић, Танасковић, Џинић, Великинац, Николић, Чукаловић…

Средњовековни српски период

Године 1348. први пут се званично помиње Средска, мада се претпоставља да је насеље постојало и много раније. О томе сведочи црква св. Николе у засеоку Богошовце која потиче из 13. века. Средска се помиње у хрисовуљи цара Душана, где се село обавезује да манастиру свети Аргангели испоручује одређене количине дрва, меда и луча.

Турски период

Са Сусрета „Лазар Вучковић“ — ученици у народној ношњи с песницима, Средска, 1980.

Падом Призрена, 1455, Средска потпада под турску власт. Под Турцима Средска није имала шуме, а имала је веома мало пашњака, тако да су мештани могли да држе по неку козу, други по неколико оваца или краву. Мало домаћина је имало више стоке. Свака друга или трећа кућа држала је по једног вола па се са комшијом спаривала да би заједнички орали своје посне њиве, ретко веће од 10 ари. Под таквим условима народ села Средске није могао да се прехрани па је био принуђен да иде на рад (гурбет, како су то звали), прво у арнаутска села у Метохији, а потом у Румунију и Влашку. Са зарађеним новцем би тада набављали све што је потребно за кућу: жито, шећер, кафу, пиринач, дрвено масло (зејтин) и др. У Средској се вековима живело у породичним задругама.

Људи су се бавили и грађевинарством. На рад су одлазили сви мушкарци старији од 12 година, а код куће су остајали жене, деца и старци. Они су остајали да чувају имања која су поседовали, обрађивали своје њиве, гајили понешто стоке и чували своју децу. То је разлог што је Средска, од свих села у околини, једина остала чисто српско и православно село. Када су Турци дошли да изврше присилну исламизацију православних Срба, они у селу нису затекли одрасле мушке главе, јер су сви отишли на рад. Турци су тада наредили да се сви врате и одмах јаве турским властима. Од тада су мушкарци из Средске кришом долазили кући и опет кришом одлазили на рад.

На рад се ишло у групи. Вођа групе је морао да зна турски и арнаутски. Сем тога, свако је морао да носи по три капе, једну на глави а две у џепу. У свом селу носио је зарављену шубару. У Призрену или у неком турском селу носио је фес, а у арнаутском селу носио је на својој глави бело кече. Главни мајстор који је је водио групу, општио је са људима, уговарао послове, примао новац и делио зараде. Са Турцима је разговарао турски, а са Аранутима арнаутски. Остали у групи су ћутали, па макар да је неки од њих знао туђ језик. Сами међу собом су говорили тихо тако да нико са стране не чује њихов говор. Они Сречани који су ишли да раде у Руминију полазили су у рано пролеће, обично око Поклада. Ишли су преко Горњег села и Превалца, ноћили по успутним хановима, и тако пешице све до Дунава. Одатле лађом до Румуније и потом возом до Крајове, Краљева као су га они звали, где су углавном радили. Како су одлазили од куће кришом, тако су долазили на кратки зимски одмор, да виде своје породице и да среде куће.

У 16. веку велики везир у Османском царству је био Мехмед-паша Соколовић који је дозволио градњу нових хришћанских богомоља. Сречани су искористили ову прилику и подигли малу саборну цркву у центру села, одмах покрај реке Бистрице, и посветили је св. Николи и црквицу св. Ђорђу у засеоку Миличићи са фрескама од којих су остала само два фрагмента.

Турски султан Селим Трећи је због пораза у рату са Русијом 1839. био присиљен да изда хатишериф који изједначава немуслимане са муслиманима. Овај хатишериф, као и они раније донети, није се много примењивао, тако да се терор над хришћанима наставио. Због тога су европске силе решиле да отворе своје конзулате у свим већим градовима Турске империје, посебно на Балкану.

Руски конзулат у Призрену се отвара 1866, а први конзул је био Јевгеније Тамајев. Након њега Иван Степанович Јастребов, а после њега конзул Тулоха. Ови руски конзули су штитили српски народ у Призрену и широј околини, па тако и у Средачкој Жупи. Тиме је отклоњена опасност од присилне исламизације Срба и побољшан квалитета живота уопште.

Прва школа је изграђена 1868, углавном добровољним радом и прилозима у грађевинарском материјалу, а на иницијативу Симе Андријевића, трговца из Призрена, тада и руског поданика из Кијева у Украјини. Финансијску помоћ је пружило и друштво „Св. Сава“ из Београда.

Године 1875. проширује се саборна црква св. Николе тако да је могла да прими три пута више људи него пре.

Нова школска зграда је направљена 1906, јер је прва постала претесна за више од 80 ученика колико је у том тренутку учило у селу. Ову зграду је народ подигао сам својим добровољним радом и прилозима. Помоћи са стране није било, па је зато зграда остала недовршена.

Почетком 20. века Османско царство је знатно ослабило, па су и Сречани почели да излазе из потока у којем су скривали своје неугледне кућице и почели да праве нове, веће и изгледније куће на равним местима и са лепим видиком. Осим тога направљене су и воденице и мостови на Бистрици као и кафане-механе у центру села.

Године 1911. у Средској је живело 1139 житеља.

Балкански ратови и Први светски рат

Двадесетог октобра 1912. Средска је најзад ослобођена. Четири српска војника су тога дана, на коњима, дошли из Призрена и донели акт којим се тадашњи кмет села Средске поставља за председника општине. Наређује му се да, до доласка деловође, нађе једног бистрог и писменог младића да буде општински писар.

Бугарска напада Србију 1913, и тако почиње Други балкански рат. Сречани су, као и остали Срби из Средачке Жупе тада похрлили у борбу. У овом рату је неколико Сречана положило своје животе. Када је избио Први светски рат, Срби из Средачке Жупе се поново добровољно прикључују рату. Многи се због тога враћају из Америке где су радили, а неки се прикључују америчкој војсци на Западном фронту у борби против Немаца. У ратовима 1912—1918, погинуло је 23 Сречана, док је број рањених био већи.

У јесен 1915. Бугари су окупирали Средачку Жупу, где покушавају да мобилишу Сречане. Како им се нико није јавио, све радно способне мушкарце, њих 34, интернирали су у бугарски Рушчук на Дунаву. Ту су радили на утовару и истовару бродова, уз мизерну исхрану и нехигијенске услове, све до краја рата. Бугари су, ушавши у Средску, кренули од куће до куће и покупили све што су људи припремили за исхрану породице преко зиме. Тако су прве године окупације изазвали глад. Поједине жене су ишле преко Шар Планине у Тетово по три-четири пута док је трајала окупација, где су за неких тридесетак килограма кукуруза продавале своју стоку, па су то жито на својим леђима доносиле кући да њиме прехране децу. Неколико жена и девојака је настрадало или задобило промрзлине услед тешког мраза и курјака. Бугарима је народ морао да даје и сточну храну, углавном сено, и то тако да га сами однесу у касарну у Призрену. Жене су, нарочито оне млађе, често биле шиканиране и задржаване неколико дана у касарни за забаву војника. Код неколико жена ова тортура је оставила психолошке последице.

Злодела бугарских војника према народу Средске су била инспирисана тиме што Сречани никако нису хтели да постану Бугари. Бугари су на томе инсистирали због специфичног дијалекта српског језика којим говоре Сречани и остали народ из Средачке Жупе, па су чак доводили и филологе како би то доказали. Тиме нису ништа постигли, јер су такве тврдње биле обичне измишљотине.

Између два светска рата

По ослобођењу 1918. Средачка Жупа постаје административна област у Краљевини Југославији. Сречани су и даље наставили да иду на рад, углавном у Америку. Додуше, држава је хтела да им помогне па им је додељивала по неколико хектара ледина у Призренском пољу. Људи су уз хектаре ледина добили и кућне плацеве на месту званом Душаново. Међутим, ретко ко је подизао кућу на додељеном кућном плацу. Радије су куповали куће у Призрену од Турака који су се исељавали у Турску, а одатле ишли запрежним колима до својих имања и на њима радили.

Ипак, иако су неки остали да живе у граду највећи број Сречана је остао да живи на селу, а само у време сезонских радова одлазио у поље и радио што је требало. Потом би сено и сламу довозио својој кући на селу. То је био јако мучан рад на две стране и под два поднебља, тако да су многи касније почели да остају и преко зиме у граду. Тиме је почела да се распада и нестаје породична задруга као облик живота.

Ситуација се у Средској, као и у целој Средачкој жупи, умногоме изменила од оне каква је била у време Турске владавине. Настављени су напори да се унапреди живот у селу нарочито изградњом објеката за опште добро. Прво су подигнута два звоника: један на саборној цркви св. Николе у центру села и други на цркви Свете Богородице изнад Пејчића.

Изградња нове школе почиње 1929, на најлепшем месту у селу, а школа почиње са радом 1930. године.

Зграда Задружног дома је подигнута 1936. Дом је пре тога радио још од 1921. у изнајмљеним просторијама. У овој згради је била смештена и општинска управа.

У овом периоду се врши проширење пута према Призрену и кроз само село, који до тада није био пут у правом смислу речи него више стаза за пешаке и товарне коње. Нешто касније војска је пробила пут кроз клисуру Дув. Овај магистрални пут се и данас користи. У то време је за народ Средачке Жупе то била права благодет, јер је скраћено путовање за сат времена и није било напорних успона као на старом путу. Направљена је и пилана и нови бетонски мост на Бистрици (који је касније проширен и данас се користи). Отворена је здравствена станица која је имала дежурног лекара.

У засеоку Крајћи је 1939. направљена прва електрична централа са турбином од 110 волти. У почетку је био осветљен центар села, општина, задруга, кафане, школа, црква и неколико домаћинстава која су била најближа централи.

Године 1940. положен је камен темељац за дом Соколског друштва. До капитулације Краљевине Југославије дом је био озидан и била је припремљена грађа за кровну конструкцију. Њу је италијанска карабињерија употребљавала за огрев током окупације.

Време окупације

После Априслког слома Краљевине Југославије 1941. Средску су окупирали Италијани, који су били стационирани у згради школе све до капитулације Италије 1943. За време окупације у Средској је било доста убијених и рањених, као и доста привођених и малтретираних. Осим овога у Средској је било извршено доста крађа и пљачки имовине Срба.

После Другог светског рата

После ослобођења у новембру 1944. Средску је напустило много људи. 118 младића је отишло у рат против окупатора у неослобођеним деловима земље. Многи учесници партизанског покрета су после рата добијали разне партијске и државне функције у Призрену и другим градовима на Косову и Метохији. Они који су ишли на рад у иностранство почели су да одводе и своје породице. Почела да се примењује политика тадашње комунистичке државе да се људи пресељавају са села у град.

Крајем 1945. број житеља је спао на 1368.

По директиви партије у селу је изграђен Задружни дом, који је имао велику салу за скупштине, конференције и игранке викендом. У једној просторији у приземљу била је смештена народна библиотека и читаоница. Број разреда у основној школи се повећао са четири на осам.

Сусрети „Лазар Вучковић“ у ОШ у Средској, 1990, снимак Војин Тодић.

После резолуције инфробироа 1948. стање у Средској се погоршало. За новог политичког секретара среског комитета партије у Призрену је постављена Цица Патрногић – Ишми. Многи Сречани су избачени са посла, а на десетине их је било ухапшено и одведено на Голи Оток. Цео крај је био проглашен као стаљинистички, што је потпуно уназадило село. На пример, сва села у Средачкој Жупи су добила струју, док Средска није све до 1963. када се прослављала стогодишњица школе. Прогон је трајао све до Стаљинове смрти 1953. године.

Сречани су се углавном селили у Призрен, али и у друга места на Косову и Метохији, затим у Скопље, Тетово, па и у централну Србију, нарочито у Београд, као и у Војодину и у друге републике. До 1981. године село је спало на свега 453 житеља.

Неки су покушавали да зауставе исељавање тако што је планирано да се део текстилне фабрике „Принтекс“ из Призрена премести у Средску, али су представници партије уместо тога наредили премештање у чисто албанско село Жур. Такође су постојали планови за отварање фарме оваца или рибњака, али су они реализовани на неком другом месту.

Пошто је велики број Сречана живео у Призрену, горе на селу су уређивали своје куће и ту проводили викенде и годишње одморе. Пут је био асфалтиран, широк, па се у Средску аутомобилом сада долазило за петнестак минута. Њиве су претворене у воћњаке, а радна стока је престала да се гаји. У центру села је отворена самопослуга, а касније и летње продавнице и неколико кафана. Срушен је стари лоше изграђен Задружни дом и изграђен нови Дом културе, а у истој згради се налазила пошта. Просторије дома су касније преуређене и у њима су настањене пристигле избеглице из Хрватске. Срушена је стара школска зграда и изграђена нова и уређено је школско игралиште. Број ученика у школи је стално опадао, па је тако од 44 ученика 1949, тај број пао на 11 у 1969. години, и на нулу 1980. Школске године 1990/1991. није било ниједног ученика из села Средске у четри нижа разреда основне школе у Средској. Ипак, школа је радила све до окупирања Косова и Метохије од стране НАТО алијансе јуна 1999. године. У њој су учила деца из суседних села: Плањана, Мушникова, Горњег Села и Драјчића. До бомбардовања 1999. село Средска је имало мање од 300 сталних житеља.

Након Косовског рата

После бомбардовања Југославије јуна 1999. године и доласка НАТО трупа на Косово и Метохију долази до значајног протеривања српског становништва. Сви Сречани су протерани и више од три године у селу није било ни једног житеља. Све куће су опљачкане и спаљене или оштећене. У центру села је спаљен Дом културе са поштом, док школу користе немачки војници КФОР-а као касарну.

До 2002. године посете Средској уопште нису биле дозвољене Србима, а након тога први повратник Зоран Стевановић се у августу те године самоиницијатвно вратио у Средску. До краја године село је имало 7 становника.

Планом повратка ICMC за 2003. обухваћен је и овај део Косова и Метохије.

Седамнаестог марта 2004. године Албанци пале манастир светих Архангела, али је братство манастира спашено и привремено смештено у школу у Средској. Ту су провели месец дана и у саборној цркви светог Николе заједно са малобројни повратницима прославили празнике св. Младенце и Васкрс.

Тренутно у Средској живи око 30 становинка. Неке куће су обновљене, али већина је била превише оштећена па су прављене нове. По речима повратника жеља за повратком постоји, али се процес веома споро одвија. У селу нема телевизијског сигнала. По штампу и намирнице мора се у суседне Речане. Амбуланта је тренутно смештена у згради Ловачког дома и ради понедељком и четвртком. Просторије Ловачког дома користе се и као привремени смештај за повратнике, чије куће још нису изграђене. Новембра 2008. године војници Немачког контигента КФОР-а напуштају школу у Средској и за собом остављају пустош. У договору с албанцима дозволили су им да изнесу сав инвентар из школе као и део школске библиотеке и школске документације која се сада налази код „Албанаца“ у Мушникову.

Цркве и манастири

Црква Успенија Пресвете Богородице, зими, Средска.

Црква Светог Николе у засеоку Богошевци
  • Саборна црква Светог Николе — саграђена у XVI веку, налази се у центру села, првобитно је била озидана сигом, блатом које се брзо стврдне и окамени. Црква је проширивана 1875. када је подигнута за висину више од једног метра, тако да је могла да прими три пута више људи. Извођач радова који је радио на проширењу је то платио главом. На прагу цркве заклали су га Турци јер није цркву укопао два степеника у земљу, како је било прописано за хришћанске богомоље, него само један степеник. Он је сахрањен испред црквене порте, а касније су наставили да сахрањују умрле (до тада је сваки заселак имао своје гробље). Тако је саборна црква св. Николе у Средској постала гробљанска црква.
  • Црква Свете Богородице у Средској (Пејчићи) — налази се изнад засеока Пејчики, а потиче из доба Немањића. Служба у овај цркви се одржава једном годишње 28. августа, на празник Велика Госпојина, када се овде окупља народ, свих вероисповести, из целе жупе.[2]
  • Црква светог Николе — налази се у засеоку Богошевац, потиче из 12. века и најстарија је црква у Средачкој Жупи, фреске су и данас очуване. Спољна припрата са звоником је саграђена пре 30-так година.
  • Црква Светог Ђорђа у Средској (Милачићи) — саграђена је негде у XVI веку, а налази се у засеоку Милачики. У црквици се налази један камен и свећанак из манастира сб. Арханђели, код Призрена. Десило се да је ктитор ове црквице, пролазећи поред манастира у време када су га турци рушили, почетком шеснаестог века видео овај свећанак бачен у реку, узео га и донео у своју задужбину, цркву покајницу. Црквица је веома мала, скучена али је била богата фрескама велике уметничке вредности. Нажалост, фреске су уништене приликом преуређења крова и кречења унитрашњих зидова. Остало је тек пар фрагмената.[3]
  • Такође у селу су некада постојале, црква св. Богородице, св, Петке и још једна посвећена св. Богородици, које су биле гробне цркве појединих заселака.
  • Манастир Свети Архангели – налази се 9 km од села, грађен је од 1343. до 1352. године, као задужбина цара Душана. Цар је оснивачком повељом манастиру између осталог поклонио 93 села, међу њима и село Средску. Када су 17. марта 2004. године албански екстремисти спалили манастир, монашко братство је евакуисано у Средску, где су боравили неко време.

Демографија

Село Средска и њен демографски састав је такав да у Средској живе само особе православне вероисповести. У окружењу села Средске (тј. у Средачкој жупи) живе православни и муслимани, и заједно са Сиринићком Жупом чине једину територију где Албанци никада нису живели нити покушавали да се настане. Без обзира на муслимански живаљ у околини, Средска и њени житељи никада нису имали никаквих националних нетрпељивости, већ су се увек испомагали и поштовали са суседима. Демографска експанзија житеља Средске и саме Жупе била је 1912.—1913. године, а касније Жупа у ФНРЈ добија и своју општину са око 20-так хиљада житеља.

Насеље има српску етничку већину.

Број становника на пописима:

Познате личности

Ношња

Средачка жупа је имала велики значај за развој и опстанак града Призрена. И ако је била усмерена на град, она ни једнога тренутка није подлегла моћи престонице. Њихов костим је потврда невероватне самосвести живота које репрезентује својим складним бојама и важи за један од најлепших костима Косова и Метохије. Састоји се од кошуље дугих рукава украшене разнобојним орнаментима ободом разреза на грудима и дуж уздужних линија рукава; зубуна од белог скуна; аљине; цојаних јелека; вунених преача и појаса. Симбол наставка средњовековне духовности носи превез — карактеристично оглавље удатих жена. Превез почиње да се губи крајем века из употребе. Жене нису носиле димије као у Призрену, што доста говори о слободи овог краја у време Турака.

Види још

Референце

 

  • Подаци: „Насеља“ (др. Т. Вукановић: Средачка Жупа
  • [1] Чланак о цркви свете Богородице на сајту епархије Рашко-Призренске (енглески)
  • [2] Чланак о цркви светог Ђорђа на сајту епархије Рашко-Призренске (енглески)

 

Литература

  • Тодор С. Чукаловић, Средска и Сречани: у речи и слици, Студентско нформативно издавачки центар, Ниш. 2003. ISBN 978-86-7178-063-6.

Спољашње везе

PRIZREN — grad koji je imao 33 Crkve!

SRPSKE PRAVOSLAVNE SVETINJE I SPOMENICI U PRIZRENU

01. Saborni hram Bogorodice Ljeviške, (osnova hrama je iz 12. veka, a obnovio ga je kralj Milutin 1306—1307. godine
za episkopovanja prizrenskih episkopa Damjana i Save čija su imena uklesana u fasadi hrama)
02. Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena, sagradio ga car Dušan 1343—1352
03. Crkva Sv. Spasa podignuta i freskopisana u 3. i 4. deceniji 14. veka
04. Crkva Sv. Dimitrija (podignuta u 13—14. veku, porušena u 19. veku i na njenom mestu se danas nalazi
rimokatolička crkva Djevice Marije.
05. Crkva sv. Nikole, tzv. Koraćeva crkva iz 14. veka, pretvorena kasnije u džamiju
06. Saborni hram Sv. velikomučenika Đorđa iz 1887. godine sa ikonom Bogorodice iz 14. veka i ikonostasom iz 18. veka.
07. Crkva Sv. Besrebrenika iz 19. veka, podignuta na temeljima starije crkve sa nekoliko vrednih ikona iz 18—19. veka.
08. Crkva Sv. Pantelejmona u mahali zvanoj Pantelija, rekonstruisana 1937. na mestu stare crkve iz Srednjeg veka.
09. Temelji crkve Sv. apostola Tome pod Prizrenskom tvrđavom “Kaljajom”
10. Ostaci crkve Sv. Prokopija u mahali Pantelija
11. Crkva Sv. Ane na čijem je mestu podignuta džamija Mustafe Paše
12. Crkva Sv. Atanasija u prizrenskoj tvrđavi “Kaljaja”. Na njenom mestu je Emin paša Rotuli (Albanac)
podigao džamiju i sahat-kulu 1805. godine. Ovu džamiju su kasnije porušili Bugari u 1. svetskom ratu.
13. Ostaci crkve Sv. apostola Petra i Pavla na levoj strani reke Bistrice
14. Crkva Sv. proroka Ilije koja je sa starim srpskim grobljem postojala sve do 1915. godine.
15. Bogojavljenska crkva, na čijim je ruševinama podignuta džamija u Maraš-mahali
16. Preobraženjska crkva, po predanju kapela dvora cara Dušana, koja se nalazila na mestu današnje džamije Mehmed Paše
17. Crkva sv. Nikole, tzv. “Gradska crkva” (pominje se još u 14. veku) u drevnoj Višegradskoj tvrđavi, iznad manastira Sv. Arhangela.
18. Gospojinska Crkva koja se pominje u hrisovulji cara Dušana iz 1348. godine
19. Manastir Sv. Varvare u Prizrenu, koji se pominje sa svojim imanjima u turskom tefteru iz 1526—1559. godine
20. Ostaci pećinske crkve i manstira u blizini mesta zvanog “Golem kamen” kod Prizrena
21. Crkva Sv. Nikole, ili “Rajkova crkva” iz 14. veka, obnovljena 1857. godine sa vrednom ikonom iz 16. veka
22. Crkva Sv. Georgija Runovića iz 15 veka, sa carskim dverima iz 16. veka. Nalazi se u porti hrama sv. Đorđa pred zgradom Episkopije
23. Isposnica Sv. Nikole, na putu između Prizrena i manastira Sv. Arhangela, sa ostacima fresaka iz 14. veka.
Ovo je jedna od brojnih isposnica koje su postojale u dolini Prizrenske Bistrice.
24. Crkva Sv. Jelene koja je stajala na mestu džamije koju je podigao Mustafa Paša Prizrenski
25. Ostaci zgrade starog mitropolitskog dvora sa vladičanskom kapelom, jugoistočno od hrama Bogorodice Ljeviške
26. Crkva Sv. Vlasija (koja se pominje u hrisovulji cara Dušana iz 1348. god.)
27. Crkva Sv. Nikole, “Tutićeva crkva”, podignuta 1331/32 godine i kasnije freskopisana
28. Crkva Sv. Nedelje sa sačuvanim temeljima crkve Vavedenja Presvete Bogorodice,
zadužbine Kraljevića Marka iz 1371. godine. U crkvi su preostali delovi freskopisa iz 14. veka.
29. Crkva Sv. Stefana, zadužbina kralja Milutina s početka 14. veka. Sada prekrivena albanskim kućama.
30. Spomenik srpskim borcima iz Balkanskih ratova i 1. Svetskog rata
31. Spomen kapela srpskim ratnicima palim u oslobođenju Prizrena 1912. godine i u 1. Svetskom ratu
32. Studenac “Kosovo”, spomen česma oficirima i vojnicima 3. srpske armije koja je oslobodila Prizren 1912. godine.
33. Spomenik caru Dušanu, pred hramom Sv. Đorđa. Miniran u junu 1999. godine.

Preuzeto sa sajta: SRBski FBReporter

Naši novi gradovi: P R I Z R E N

Naš slavni Prizren, Carigrad srpskih careva, spada u red najstarijih gradova na Balkanskom poluostrvu, jer je na mestu današnjeg Prizrena bila rimska Theranda. Grci su ga zvali a naš ga je a narod nazivao današnjim imenom Prizren, sem toga i Prezren, Prezdrin, Prizdren; Turci su ga zvali Torserin i Perserin, Arnauti Prizrendi. Marko Miljanov ga redovno zove Prizdren. U narodnim se pesmama zove bijelim Prizrenom, ubavim i pitomim mestom, srpskim Carigradom: “Rano rani srpski car Stjepane, u Prizrenu svome Carigradu”. U spomenicama i putopisima ime Prizren piše se i vrlo različito: […] prizrenski, Prizrien, Prizrenum, Presarin, Prisareno, Preseren, Prisreni, Preisereno, Priseren, Pereserin, Prisreno, Prisirien, Prisrine, Prisdeno, Pristren, Prisarin, Presren, Prisrena, Presari, Preserin itd. Vidi se dakle i po ovim imenima da su se današnji narodni nazivi Prizdren, Prezdrin i Prezren, pored opšteg imena Prizren, čuli i ranije. U srednjem veku Prizren je bio jedno od najznatnijih trgovinskih mesta u srpskim zemljama. Nalazio se na najkraćem putu koji je srce srpskih zemalja, Staru Srbiju, vezivao sa jadranskim primorjem, kuda je gotovo sva srpska srednjevekovna trgovina išla. Nije bio mnogo udaljen ni od solunskog i bosanskog druma. Važnost se Prizrena podigla osobito, kad se u njemu rešavala sudbina Balkanskog poluostrva: najveći svoj politički i trgovinski značaj postigao je Prizren za vlade cara Stevana Dušana, koji ga je učinio svojom prestonicom i koji je u njemu podigao manastir sv. Mihaila. Trgovinski značaj Prizrena u tom vremenu vidi se naročito po tome, što su Dubrovčani u njemu imali svoju veliku koloniju, silne dužnike, u građanstvu svoj đeneralni konzulat; što su zakupljivali i prizrensku carinu, pa su čak radili, najpre kod kralja dečanskog, a zatim kod cara Dušana, da im se za zaštitu dubrovačkih trgovaca u Prizrenu ustupi čak akropolj prizrenski, castrum, castellum Presren, Prisarinum, kako su to Dubrovčani pisali 1332. godine. Na tome su Dubrovčani mnogo radili, naročito dok je Dušanova prestonica bila na Kosovu u Svrčinu, i ja bih pretpostavio da su Dubrovčani hteli da imaju taj kastel u svojim rukama da bi se zaklonili od Arbanasa u eventualnim napadima njihovim na Prizren iz tada još neosvojene i neumirene Albanije, a u spomenicama ima vrlo mnogo vesti i spomena da su dubrovački karavani i trgovci mnogo stradali od arbanaških razbojnika. Razbojništvo i napad na mirne putnike i trgovce je stalno zanimanje Arbanasa počev od 13. veka pa do naših dana. Još u 16. veku, po Kaneju (1573), kroz Kačanik se nije moglo proći od razbojnika arbanaških.

Dubrovački konsul, po želji prizrenskih Dubrovčana, stanovao je stalno u Prizrenu, i samo je, kad je to potrebno bilo na poziv dubrovačkih trgovaca, išao na kraljev dvor u Svrčin kod Prištine i na vašare i trgove, a godišnje dva puta je obilazio sve dubrovačke kolonije u Srbiji. Dubrovačka se kolonija u Prizrenu poveća, kad se u prvoj polovini 15. veka rasturi dubrovačka kolonija u Brskovu. Ekonomski i trgovinski značaj Prizrena u 14. veku vidi se po tome, što je grad Prizren tada kovao i svoj novac, kao i sami vladaoci i jači feudali.

Turci su zauzeli Prizren u junu 1455. godine. Pod 9. junom 1455. godine naš letopisac je zabeležio: “Primi car Prizrenac i Prizren stari 21 juna”. Da li je ovaj Prizrenac onaj kastel što ga 1331. i 1332. godine toliko mnogo tražaše Dubrovčani za svoje trgovce? Izgleda da se dubrovačka kolonija u Prizrenu po turskom osvojenju Prizrena smanjila i rasturila.

I za turske vlade u 16. veku Prizren se pominje kao da nije bio mala varoš. Samo Mehmed Hajredin Kukli-beg 1537. godine imaju Prizrenu 117 dućana i 6 vodenica. U drugoj polovini 16. veka Prizren strada od Arbanasa i Sinan-paše Rotulovića. Dečanski je kaluđer zabeležio pod godinom 1574: “Veliki zulum bijaše togda od Arnauta, osobito od Mahmut-begovića u Peći, u Skadar od Ivan-begovića, poturčeni Bušatlije, u Prizren Sinan-pašića Rotulovića, u Đakovu od Elsu-pašića. Dve hiljade hristijane okolo ovi varoši isekoše”.

U 17. veku Prizren se pominje kao velika i znatna varoš. Marin Bici (1610) opisuje Prizren kao otvorenu varoš “bez zidova” (gradskih); ima 8600 kuća, dosta velikih; gotovo sve kuće imaju svoja dvorišta, kao i seoske kuće u Italiji, i Prizren, po veličini, ne ustupa nijednoj varoši u Staroj Srbiji osem Skoplju (koje je od Prizrena veća varoš); varoš je puna česama i žive, tekuće vode, koja okreće vodeničke vitlove i čini varoš uglednom i prekrasnom. Sofijski arhiepiskop Petar u svojoj istorijskoj raspravi o prizrenskom episkopatu (1655) računa da u Prizrenu ima 12 000 kuća, od kojih su 30 katoličkih a ostalo pravoslavni Srbi i Turci; u varoši se nalazi preko 300 vodenica; Prizren se nalazi na vrlo lepom položaju, a u predelu izobilnom u žitu, vinu i ribi. I St. Gaspari (1671. godine) računa Prizren u red glavnih varoši u Srbiji. Lepe nam podatke o Prizrenu 17. veka pruža Petar Bogdanić Bakšić, o kome g. Čeda Mijatović misli da je potomak Dušanova Bogdana. Prizren trguje najviše vinom i kordovanom; u njemu se izrađuju razne puške i dimiskije. Oko Prizrena puno je rodnih vinograda, koji daju izvrsno vino. Masareki (1651 g.) pominje da prizrenski trgovci izvoze vunu čak u Germaniju preko Beograda. Vidi se, dakle, da je stočarstvo bilo razvijeno na Šar-planini. Ali je Prizren i u 17. veku stradao od planinaca Arbanasa, naročito od Miridita, kako to Bakšić ističe. Iako je katolika bilo malo, 30-40 kuća, u 17. veku stoluje katolički vladika, koji je potčinjen sofijskom katoličkom arhiepiskopu. Ponekad je Prizren stradao od novih turskih nameta. Po jednom zapisu, 1651. godine u Prizren dođe Mehmet-paša i uze od naroda 10 000 akči na ime novog nameta dotle nenaplaćivanog “kaftan-akče”: “A on uze 10.000 va ta oskudna i nuždna vremena, oh!”, veli taj jadnik koji je ceo zapis dao.

U 18. veku Prizren se pominje kao “mesto Prizren”. U njemu je pri crkvi sv. Đorđa pravoslavna mitropolija i pravoslavni se mitropolit zove prizrenski i raški. Zanati su mu organizovani u esnafe (1788. g. pominje se esnaf mutavdžijski u Prizrenu). Pri kraju 18. veka i naš je Prizren nastradao od Arbanasa, kada su postradale i propale mnoge varoši i sela u srpskim zemljama od krdžalija i Arbanasa. Pop Sava iz Prizrena zabeležio je: “Na 1795 goda plenen bist Prizren od Mahmut-paše” (Bušatlije). Prizren je tada morao ljuto postradati od tog Bušatlije i njegovih Arbanasa, kad je uskoro posle toga baron Feliks de Božur našao u Prizrenu broj stanovnika manji od broja kuća (domova) u 17. veku: Božur računa u njemu 7-8 000 stanovnika, a Pukvilj (1805) Prizren, nekad bogat i velik, zove dosta naseljenom varošicom (Prisrendi, petite ville assez peuplee).

Gde se delo ono mnogobrojno prizrensko stanovništvo 17. veka? Verovatno se razbeglo ispred arbanaskih armija, a svakako je nešto i izginulo. Iako je Prizren pri kraju 18. veka ljuto nastradao, ipak se on u 19. veku brzo podigao. Jedan francuski izveštaj iz početka 19. veka pominje Prizren kao varoš prilično naseljenu na važnom trgovačkom drumu koji je vodio iz Skadra preko Prizrena i Tetova u Skoplje; stanovnici su mu nešto muslimani a nešto hrišćani, a jezik im je srpski; Prizrenom upravlja beg zavisan od ohridskog paše.

Vuk Karadžić pominje 1827. godine Prizren kao stari grad s velikom varoši. Ami Bue (1840) uzima da je Prizren jedna od najlepših i najbogatijih varoši u evropskoj Turskoj. Ima preko 26 000 stanovnika. Razni zanati, veli Bue, i njegova tranzitna trgovina između Turske i primorske Arbanije učinili su da se poveća bogatstvo i broj njegova stanovništva; ima pokrivenu čaršiju, 12 velikih džamija, više sahatnih kula, jednu pravoslavnu i jednu katoličku crkvu; stolica je pravoslavnog vladike; nije tako prljav kao ostale varoši u Turskoj.

Posle ovog lepog napretka Prizren se neprestano povećavao i bogatio. Gilferding 1857. godine računa u njemu 4 000 domova. Tada je i Prizren bio u trgovinskim vezama sa Beogradom, Sarajevom i Skadrom; stanovništvu je glavno zanimanje bila trgovina, koja je pretežno bila u rukama pravoslavnih; živa je bila prizrenska čaršija i zahvatala je nekoliko pokrivenih ulica. Han (1863) računa u Prizrenu na 46 000 stanovnika i 1 200 dućana u čaršiji. Prizren je tada smatran za glavnu oružnicu na Balkanskom poluostrvu, jer se u njemu mnogo oružja izrađivalo. Pored mnogih puškara bilo je mnogo i tabaka i terzija. Prizrenski se sahtijan izvozio u Madžarsku, drugi se prizrenski proizvodi izvozili na sve strane, naročito u Misir i Srbiju. Trgovina je sva bila u rukama hrišćana. Ali je tada već drum skadarski postao nesiguran i rđav, da se Prizren počeo okretati Solunu, odakle je dobivao englesku robu. Mekenzijeva i Irbijeva ne smanjuju Prizrenu broj stanovništva, ali tvrde, razume se pogrešno, da je “sasvim bez ikakve političke i trgovinske važnosti”. Važnu statistiku Prizrena pruža pouzdani Miler u svojoj Arbaniji (1844). On računa da u Prizrenu ima 6 000 kuća, od kojih su 4/5 Srba i smatra Prizren kao jednu od najkrasnijih, najbogatijih i najradnijih varoši u Turskoj.

Još 1857. godine Gilferding je rekao: Kada bi Prizren bio u sigurnim saobraćajnim i srećnim političkim prilikama, on bi iznova, kao i za vreme cara Dušana, postao srpskim Carigradom — središtem života i rada cele zapadne polovine Balkanskog poluostrva. Posle punih 457 godina robovanja Prizren je opet postao slobodan. Majka njegova, otadžbina Srbija, donela mu je slobodu, a radom ruku dece svoje Srbija će Prizrenu, srpskom Carigradu, doneti i sigurna saobraćajna sredstva i sređene i srećne političke prilike, pa ma kako se zvali i ma koliki da su neprijatelji srpskog naroda.

K. N. Kostić. –

Delo: List za nauku, književnost i društveni život, Beograd (št. Dositej Obradović), januar 1914, knj. 70, sv. 1, str. 89-94.

Prvi put objavljeno: 1914
Izvor: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
Na Rastku objavljeno: 2007—11—16

http://www.riznicasrpska.net/riznicasrpska/index.php?topic=109.0

Prizren, srpski Carigrad

prizren.org.rs

Prizren je grad u kome se nalaze Bogorodica Ljeviška, crkva uvrštena na listu svetske baštine UNESCO, i Sinan pašina džamija, koju su otomanski osvajači podigli od ostataka crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, zadužbine srpskog cara Dušana.

Od davnina je Prizren bio najvrednije i najznačajnije gradsko naselje na Kosovu i Metohiji. Sa ostacima tri grada koja su tu nekada postojala, sa crkvama čija je izuzetnost stigla i do baština organizacije UNESCO i monumentalnim džamijama, Prizren je i danas grad-muzej.

U njemu stare priče još uvek žive nepomućenim sjajem, a krivudavi sokaci, čaršije i impozantni Kameni most koji spaja dve obale grada, čine nadimak “srpski Carigrad“, poznat u narodu još u srednjem veku, baš prigodnim i razumljivim.

“Ako priznate da Turčin zna uživati, onda ga bar i pitajte: šta jedno mesto, selo ili grad, čini lepim? – A on će vam reći: Lep teferič i dobra voda (proslava). I, ako je tako, onda je Prizren grad nad gradovima i varoš nad varošima, jer upravo ta dva uslova i čine Prizren: lep teferič i dobra voda”.

Ovako je o Prizrenu početkom XX veka pisao Branislav Nušić, čuveni srpski komediograf. I pre i posle njega, lepu varoš koja se naslanja na visoku Šar planinu i kroz koju protiče čista i brza Bistrica, opisivali su mnogi. Ovo mesto bilo je naseljeno još u antičko doba, a pretpostavlja se da je pod imenom “Theranda”, Prizren postojao i pre 6. veka.

prizrenNjegovo sadašnje ime grad duguje Vizantijcima, a srpski srednjovekovni vladari su od njega napravili varoš poznatu po lepoti i trgovini, koja je u nekoliko navrata bila proglašavana i prestonicom. Iz ovog perioda, u Prizrenu i njegovoj okolini, i dalje stoje ostaci utvrđenih gradova Kaljaja i Višegrada, i crkva Bogorodice Ljeviške, Svete Nedelje, Svetog Nikole

Od ostataka zadužbine cara Dušana, crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, turski osvajači su u Prizrenu podigli veličanstvenu Sinan pašinu džamiju – još jedan od simbola Prizrena koji, zajedno sa Bajrakli džamijom (Mehmed-pašinom), vredi videti.

Ovo je grad u kome posetioci lako mogu da poveruju da je vreme stalo. Ovde se ono i dalje meri prema staroj Sahat kuli, a sa jedne obale Prizrena na drugu ide Kamenim mostom. U vreme letnje žege i sparine neko možda poseti i hamam – staro tursko kupatilo, jedno od tri najveća u Srbiji.

Lepotu i jedinstvenost građevina u Prizrenu priznao je i UNESCO – crkva Bogorodica Ljeviška je 2006. godine uvrštena na listu svetske baštine UNESCO koji se smatraju ugroženim. Ona je deo grupe srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji koji su tada stavljeni pod zaštitu.

bogorodica ljeviška

Crkva Bogorodica Ljeviška

Izgleda da je ovaj skoro magični krajolik od uvek bio važan – ova crkva podignuta je na temeljima katedrale iz XI veka koja je takođe bila podignuta na mestu starije, ranohrišćanske crkve!

Slično, arheološka iskopavanja na lokalitetima Kaljaja i Drvengrada u okolini Prizrena, otkrila su ostatke mnogobrojnih naroda, starosedelaca i osvajača, koji su ova mesta, razgrađivali, prepravljali i dograđivali … svako prema svojim potrebama i ukusu.

Tako je i danas … ovaj grad ruše, nadgrađuju, dorađuju i dalje. On menja svoj izgled, ali ne i duh. Lepa varoš na obroncima Šare koju kupa Sunce i hladi planinska Bistrica i dalje je Prizren – “grad nad gradovima i varoš nad varošima”.

Gde se nalazi Prizren i kako do njega stići?

Prizren se nalazi 75 km jugozapadno od Prištine. Iz pravca Beograda je najbolje voziti Ibarskom magistralom: Beograd-ČačakKraljevo-Raška-Kosovska Mitrovica-Priština-Prizren, a potrebno je preći 400 km.

Iz pravca Niša dolazite putem Niš-Prokuplje-Kuršumlija-Podujevo-Priština-Prizren dugim oko 170 km.

Iz pravca Crne Gore do Prizrena možete doći preko Rožaja, Peći i Orahovca.

Sa beogradske autobuske stanice ka Prizrenu polaze četiri autobusa dnevno.

Kada ste ovde, ne propustite…

Da odete do Orahovca i Velike Hoče, i pijete najlepše metohijsko vino, jer se ovde nalazite na Vinskom putu Kosova i Metohije.

Obiđite manastir Visoki Dečani, koji se nalazi pod zaštitom UNESCO, ali i Pećku patrijaršiju.

U kom god periodu godine da se nađete ovde, posetite Brezovicu na Šar planini i uživajte pored nekog od njenih brzih, bistrih potočića.

Brezovica je i sportsko – rekreativni kompleks sa fantastičnim, brzim, ali sigurnim stazama za skijanje.

Foto: MOMAR032/Wikimedia commons

Prizren

Prizren (alb. Prizren ili Prizreni, tur. Prizren) je gradsko naselje smešteno u južnoj Metohiji u autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija. Sedište je istoimene opštine i Prizrenskog okruga. Prema podacima popisa stanovništva 2011. godine, u Prizrenu je popisano 85.119 lica.[1]

Grad se nalazi u podnožju Šar planine, blizu albanske i makedonske granice. Prizren se prvi put pominje 1019. godine kao Prizdrijana (Призрѣнь) u povelji cara Vasilija II. Njegov vekovni razvoj doprineo je da ovaj grad bude prepoznatljiv kao stecište mnogih istorijskih, duhovnih i kulturnih spomenika.

Geografija

Prizren je smešten u južnoj Metohiji, u Prizrenskoj kotlini, koja sa Prizrenskim i Ljubiždanskim poljem, čine poseban region šarsko-pindske oblasti. Grad Prizren se nalazi na nadmorskoj visini 412–500 m i na prostoru između brda Cvilen (1381 m) i planina Ošljak (2212 m), Paštrik (1978 m) i Koritnik (2395 m) i planinskog lanca Šar planine. Kroz Prizren protiče reka Prizrenska Bistrica koja ga deli na dva dela. Njen tok je promenjen dolaskom Turaka i skrenut desno od poznate crkve Bogorodice Ljeviške. Prizrenska Bistrica izvire na Šar planini i uliva se u Beli Drim. Na reci su se nekada nalazile vodenice i vunovlačare, kojih danas nema više.

Prizrenska kotlina nalazi se na veoma trusnom području u kojem je od 1900. do 1936. bilo zabeleženo 125 zemljotresa.

Klima

Ovaj kraj ima umereno kontinentalnu klimu sa primesama submediteranske klime. U višim predelima jače se osećaju uticaji planinske klime masiva Šar planine, dok se u niskim predelima Prizrenskog polja znatniji je uticaj Jadranskog mora, koja prodire dolinom Drima. Usled uticaja vazdušnih masa sa Jadranskog mora zime su manje hladnije i prosečne januarske temperature se kreću od +0,5 °C do -0,5 °C i ima u proseku 15 do 17 ledenih dana.

Leta u Prizrenu su vrlo topla a prosečne temperature u najtoplijem mesecu julu kreću se od +21,5 °C do 22,8 °C. Trajanje sunčevog sjaja u Prizrenu je veliko i iznosi oko 2.150 časova godišnje.

Istorija

Šadrvan u Prizrenu, u pozadini crkva Svetog Spasa, u Potkaljaji, 1993

Poznat u antičko vreme kao grad Teranda, Prizren se razvijao između VI i IX veka (tvrđava Kaljaja, podgrađe i manja naseobina oko bazilike na čijim delovima ostataka je kasnije podignuta crkva Bogorodica Ljeviška).

Vizantijski period

U vreme Vizantije, Prizren je bio značajno regionalno sedište i u to vreme u njemu su izgrađena utvrđenja Drvengrad i Višegrad, poznat kao prizrenski Gornji grad. U njemu je bilo sedište episkopije. Poveljom cara Vasilija II iz 1019. godine, pod nadležnost Ohridske arhiepiskopije je stavljena i Prizrenska eparhija i ovo je prvi pisani dokument u kome se pominje Prizen tada pod imenom Prizdrijana.

Za vreme vizantijske vlasti nad Prizrenom, u njemu je podignut ustanak protiv cara Mihajla VII i na saboru koji je tu organizovan 1072, učesnici ustanka, vlastelini i skopski boljari proglasili su kneza Bodina za vladara i krunisali su ga za bugarskog cara. Ustanak je nedugo zatim bio krvavo ugušen.

Srednjovekovni srpski period

Od oko 1214., u vreme Stefana Nemanjića[2], grad pripada srpskoj srednjovekovnoj državi i postaje privredno i duhovno središte. U doba kralja Milutina, Prizren je postao najznačajnije trgovačko mesto u Srbiji. Grad na Bistrici ekonomski jača naročito u vreme kralja Milutina, cara Dušana i cara Uroša. U to vreme Prizren kuje i svoj novac. Iz tog perioda su najznačajniji istorijski spomenice srpske srednjovekovne baštine crkva Bogorodica Ljeviška i manastirski kompleks Sveti Arhangeli, zadužbina cara Dušana.

Povremeno je Prizren bio i prestonica careva Dušana i Uroša. Na dvorcu ovih careva izdate su i sačuvane njihove povelje u Prizrene i na Ribniku koje predstavljaju svedočanstvo o boravku srpskih vladara u XIV veku. U to vreme u Prizrenu se naseljavaju trgovci iz Dubrovnika i Kotora i tu se počinju organizovati poznati sajmovi (panađuri), u dane velikih verskih praznika.

Prizrenskim gradom upravljao je kefaliija koji je uvek bio Srbin, dok je trgom upravljao knez koji je po pravilu bio iz primorskih gradova Dubrovnika i Kotora. Srednjovekovno prizrensko stanovništvo bilo je raznorodno i većinu su u to vreme činili Srbi ali je bilo i Dubrovčana, Korčulana, Splićana, Zadrana, Vlaha, Mlečana, Grka, Sasa i Arbanasa. Oni su obično živeli u kolonijama. Najveću koloniju su sačinjavali Dubrovčani. Putopisci toga vremena Prizren nazivaju „carski grad“ i „carska prestonica“, a u narodnim epskim pesmama navodi se kao „srpski Carigrad“.

Posle smrti cara Dušana Prizrenom je ovladao kralj Vukašin i držao ga od 1362. do 1371. godine. Kralj Marko je vladao Prizrenom do 1372, a Balšići od 1372. do 1376. godine i već od tada počinje opadanje Prizrena i pominje se 1433. među napuštenim trgovačkim mestima.

Turski period

Za više informacija pogledajte: Prizrenski sandžak

O tome kada su Turci osvojili Prizren istoričari se nisu usaglasili. Po nekim istoričarima (Jastrebov i Hasan Kaleši) tvrdi se da je Prizren pao pod tursku vlast 21. juna 1455. godine. Na osnovu turskih izvora, pretpostavlja se da je Prizren pao pod tursku vlast tek 1459. godine. Međutim, izvesno je da su Turci nedugo po osvajanju Prizrena ustanovili poseban Prizrenski sandžak koji je postojao tokom čitavog razdoblja turske vlasti, sve do 1912. godine.

U periodu turske vlasti grad na obali Bistrice dobija novu urbanu strukturu formiranjem čaršija i mahala i izgradnjom monumentalnih islamskih građavina (Sinan pašina džamija, Mehmed pašina džamija, Amam, Sahat kula, Kameni most i dr). Ovaj period odlikuje i uništavanje srpskih srednjovekovnih crkava i njihovog pretvaranja u džamije. Tako je crkva Bogorodice Ljeviške pretvorena u džamiju a na delovima ruševina manastira Svetih Arhangela sagrađena je Sinan pašina džamija.

Godine 1878. na skupu muslimana sa Kosova i Metohije i delova Albanije u Bajrakli džamiji osnovana Prizrenska liga, sa ciljem sprečavanja ostvarenja odluka Berlinskog kongresa i onemogućavanja pripajanja teritorija koje su pripale Crnoj Gori i Srbiji, kao i postavljanja pitanja albanske autonomije u okviru Turske.

Balkanski ratovi i Prvi svetski rat

Posle balkanskih ratova Prizren ponovo ulazi u sastav Srbije.

U jesen 1915. pri povlačenju srpske vojske u Prizrenu kralj Petar po poslednji put prima članove srpske vlade u zemlji i tu se donosi odluka o povlačenju srpske vojske preko Albanije. Prizren i njegova okolina bili su pod bugarskom okupacijom sve do oslobađanja 1918. godine.

Između dva svetska rata

Po oslobađanju 1918. Prizren postaje sedište okruga i njemu se obrazuju Okružni sud. U ovom periodu u Prizrenu se otvaraju prve fabrike, osnivaju prva sportska društva, grade putevi i dr.

Posle Drugog svetskog rata

Saborna crkva Svetog Đorđa, u zimu 1964.

Posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine i okupacije, Prizren ulazi u sastav italijanske Velike Albanije. U toku ove okupacije dolazi do iseljavanja srpskog življa.

Za vreme okupacije 1941—1944. po oslobađanju Prizrena 17. novembra 1944. godine, on postaje središte autonomne oblasti Kosovo i Metohija, koje će kasnije biti premešteno u Prištinu.

Posle Drugog svetskog rata dolazi do svestranog razvoja Prizrena. Razvijaju se privreda, prosveta, kultura, zdravstvo, saobraćajnice, a to je praćeno velikim porastom broja stanovnika, velikim priraštajem i doseljavanjem u korist Albanaca. U ovom periodu dešavaju se i velika iseljavanja Srba i Turaka.

Sukobi na Kosmetu 17. marta 2004.

Posle bombardovanja Jugoslavije i ulaska NATO snaga na Kosovo i Metohiju dolazi do velikog proterivanja nealbanskog stanovništva, uglavnom, Srba i Roma kao i rušenja i paljenja njihovih kuća, verskih objekata i sakralnih spomenika.

U neredima koji su izbili tokom marta 2004. godine dolazi do uništavanja crkava važnih istorijskih spomenika srpske pravoslavne baštine od strane Albanaca. U tim neredima stradli su manastirski kompleks Sveti Arhangeli, saborna crkva u Prizrenu kao i crkva Bogorodice Ljeviške. Do 1999. godine živelo je 12.000 Srba u Prizrenu, da bi ih, do 2010. godine, opstalo jedva desetak.

Stanovništvo

Prizren (gradsko naselje) ima 85.119 stanovnika (67.020 Albanaca, 8.833 Turaka, 4.914 Bošnjaka…) , dok područje opštine Prizren ima 177.781 stanovnika (145.718 Albanaca, 9.091 Turaka, 16.896 Bošnjaka…) prema zvaničnim rezultatima popisa stanovništva 2011. godine na Kosovu [3].

Demografska istorija

Srpska četvrt u starom delu Prizrena

U XVII veku je najmanje 20.000 pravoslavaca napustilo Prizren uoči turskog zauzimanja grada. Prizren su tada naseljavali Albanci koji su dolazili sa jugozapada.

Godine 1838. je Austrijanac Jozef Muler procenio da stanovništvo Prizrena i okoline čine Srbi (hrišćani i muslimani) sa 24.950 osoba ili 73,68%, te Albanci (katolici i muslimani) sa 16,63%.

Krajem XIX veka u Prizrenu i okolini je živelo oko 60.000 osoba, od kojih 11.000 hrišćanskih i 30.000 muslimanskih Srba. Ostali su bili Turci, Albanci, Cincari i Romi.

Demografska situacija opštine Prizren poslednjih godina (svi podaci su procene):

Godina Albanci Bošnjaci Srbi Turci Romi Ostali Ukupno
1991. 132.591 (75,6%) 19.423 (11,1%) 10.950 (6,2%) 7.227 (4,1%) 3.963 (2,3%) 1.259 (0,7%) 175.413
1998. np 38.500 8.839 12.250 4.500 np np
2000. 181.531 (76,9%) 37.500 (15,9%) 258 (0,1%) 12.250 (5,2%) 4.500 (1,9%) np 236.000
2001. 181.748 (81,9%) 22.000 (9,9%) 252 (0,1%) 12.250 (5,5%) 5.424 (2,4%) np 221.674
2002. 180.176 (81,6%) 21.266 (9,6%) 194 (0,09%) 14.050 (6,4%) 5.148 (2,3%) np 221.374

Privreda

Prizren je do početka XX veka bio poznat kao zanatski i trgovački centar. Prizren je stekao reputaciju po obradi metala i obradi kože. Posle Balkanskih ratova dolazi do otvaranja prvih firmi i banaka. Ipak tek posle Drugog svetkog rata dolazi do otvaranja prvih većih fabrika koji su postali nosioci razvoja Prizrena:

  • Farmakos – proizvodnja lekova
  • Famipa – proizvodnja metalne galanterije
  • Filigran – obrada plemenitih metala i proizvodnja nakita
  • Progres – industrija hrane
  • Perlonka – proizvodnja sintetičkih filamenata
  • Printeks – tekstilna industrija
  • Komuna – proizvodnja obuće
  • Aromatik – proizvodnja i obrada duvana

Nakon rata 1999. godine kapacitet ovih fabrika je smanjen za 80%. Trenutno rade samo nekoliko od ovih fabrika.

Spomeničko nasleđe

Utvrđenja

Prizrenska Bogoslovija „Sv. Kiril i Metodije“, renovirana posle pogroma 2003. godine, snimak 2009.

Crkva Svete Nedelje

U Prizrenu i njegovoj okolini postoje ostaci mnogih utvrđenja. Većina imaju slovenske nazive iako su mnoga bila građena pre dolaska Slovena u ove krajeve.

  • Višegrad – nalazi se nedaleko od Prizrena i sagrađen je za vreme cara Dušana da bi štitio put u ovom delu klisure i manastir Sveti Arhangeli koji je podignut u okviru njegovih zidina.
  • Ostaci Drvengrada – pored Kaljaje i Višegrada, ovo utvđenje je bilo razrušeno još u tursko doba, u narodu je bilo poznato kao drevangrad, ali je tokom vremena ime postalo Drvengrad. Teorija da je ovo utvrđenje bilo drveneo je netečna jer i danas postoje kameni ostaci. Inače ovo utvđenje je vidljivo sa starog puta od Sredačke župe ka Prizrenu.

Crkve i manastiri

Pogled na Sabornu crkvu s Kaljaje, posle renoviranja, 2009.
  • Bogorodica Ljeviška – crkva podignuta za vreme kralja Milutina na ostacima crkve iz XII veka. Za vreme turske vladavine bila je pretvorena je u džamiju, ali posle povratka Prizrena pod srpsku vlast crkva je restaurisana.
  • Manastirski kompleks Sveti Arhangeli – nalazi se 3 km od Prizrena i zadužbina je cara Dušana. Crkva u kompleksu je posvećena Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu. Manastir je za vreme turaka uništen i ostataci su bili korišteni za izgradnju Sinan – pašine džamije.
  • Crkva svetog Spasa – nalazi se na brdu iznad Prizrena i posvećena je Vaznesenju Hristovom.

Džamije

Prizren je za vreme petovekovne vladavine bio važno islamsko sedište i u njemu su podignute brojne džamije, tekije, turbeta i medrese. U Prizrenu je bilo razvijeno prepisivanje arapskih, persijskih i turskih dela sa književnim i naučnim sadržajem. U jednom periodu u Prizrenu je bilo preko 23 džamija, 15 turbeta, 21 škola, 4 medrese i dva mesdžida. Najznačajnije džamije su:

  • Bajrakli (Mehmed-pašina) džamija – sagrađena je 1549. godine. Podigao ju je Gazi Mehmed-paša.
  • Sinan pašina džamija – sagrađena 1615. godine, a za njenu gradnju korišćen je materijal sa porušenog manastira Sv. Arhanđela. Karakteriše je visok i vitak minaret. Nalazi se u samom centru Prizrena.

Hamam (tursko kupatilo)

Za više informacija pogledajte: Stari amam u Prizrenu

U Prizrenu se i danas nalazi jedan od tri najveća hamama u Srbiji. Hamam je građen u vreme kada i Bajrakli džamija. U njemu su postojale posebne odaje za muškarce i žene.

Kameni most

Kameni most u Prizrenu je i danas jedno od obeležja grada. Građen je u vreme gradnje Sinan pašine džamije. Stradao je u poplavama 17. novembra 1979. godine, ali je obnovljen i vraćen mu je prvobitni izgled. Njegova lepota posebno se isticala u vreme kada je bilo jazova i vodenica.

Kameni most (alb. Ura e Gurit)

Bogoslovija

Bogoslovija u Prizrenu osnovana je 1. oktobra 1871. godine od strane velikog srpskog dobrotvora Sime Andrejevića Igumanova inače rođenog Prizrenca. Nalazila se u samom centru Prizrena ali je tokom martovskih nereda 2004. zapaljena. Inače po dolasku NATO snaga 1999. u Prizren, bogoslovija je prestala sa radom i premeštena je u Niš zbog sigurnosnih razloga, a u njoj su živeli raseljeni.

Arhitektura

Prizren je najznačajnije i najvrednije staro gradsko naselje na Kosovu i Metohiji. Izgled ovog grada-spomenika čine ga jedinstvenim. Mahale – Potkaljaja, Pantelija, Maraš, Potok i Terzi – slikoviti su kompleksi stambenih zgrada, krivudavi sokaci omeđeni su visokim belo okrečenim ogradnim zidovima, iza kojih su raskošna dvorišta bogata bujnim zelenilom.

U unutrašnjim kaldrmisanim dvorištima, kroz koja su proticali mali kanali sa vodom bile su negovane bašte. Daleko od velike ulazne kapije, uz koju su ekonomski objekti sa istaknutom velikom kuhinjom mutvakom, u dubini dvorišta smeštene su udobne kuće za stanovanje, prefinjene organizacije, sa prostranim tremom.

Kuće u Prizrenu pripadaju tipu tradicionalne balkanske bondručne (drvena skeletna konstrukcija sa različitom ispunom i malterisanje blatom) jednospratne građevine sa doksatima i rezbarenim tavanicama, i velikim, daleko u prostor isturenim strehama. Krovovi su pokriveni mrkom plitkom ćeramidom.

Prizrenska posebnost su fasade okrečene koloristički smelo – jarkim bojama. Posebna pažnja posvećivana je zidanju kamenom, naročito slogu i naglašavanju spojnica. Arhitektonske, konstruktivne i likovne vrednosti ovih zdanja svrstavaju ih u spomenike graditeljske tradicije najvišeg dometa. Posle 1912. godine u više talasa urbanizacije i izgradnje jezgro dobija današnje oblike.

Nošnja

Uticaji više naroda i kultura na prostoru Prizrena uticali su i na nošnju koja se nosila. Prizrenska nošnja pogotovu ženska je vrlo koloritna i totalno atipična u odnosu na nošnju iz drugih krajeva Srbije. Jedna od karakteristika prizrenske ženske nošnje jesu dimije, što predstavlja jasan uticaj Turske. Razlike u nošnji između sva tri dominantna naroda u Prizrenu, Turaka, Srba i Albanaca nisu bile velike.

Prizrensko platno i prizrenski vez jesu nešto po čemu je Prizren prepoznatljiv.

Poznate ličnosti

Vidi još

Reference

 

 

  1. Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Republici Kosovo 2011. Stanovništvo- (podaci po naseljima) na Kosovu, Pristupljeno 24. 4. 2013.

Literatura

Spoljašnje veze

52. КАРАВАН СРЕДСКА 2017. ГОДИНЕ

Смедерево, субота 12.08.2017.год.
-скуп од 10,00 до 11,00 h у центру Смедерева код цркве Светог Ђорђа.
-ручак и заједничко дружење у ресторану “Клас” у Смедереву.
Домаћини Ристо Јаковљевић и Милан Огаревић.
Контакт телефон 063/265-213.

Nemački vojnici posle 18 godina odlaze iz baze kod Prizrena

Nemačka vojska je, posle 18 godina, Misiji Ujedinjenih nacija (UNMIK) na Kosovu predala na korišćenje bazu na brdu Cviljen kod Prizrena.

EPA/Valda Kalnina
Nemci se povlače sa Kosova (Foto: Ilustracija)

“Kossev” prenosi pisanje prištinskog lista “Bota sot” da je Bundesver, kao učesnik misije KFOR-a, formirao 1999. vojnu bazu na ovom brdu koju su i koristili do srede.

Navodi se da je ova baza, pre svega zbog geografske pozicije, služila kao posmatračka tačka za KFOR.

Povlačenje iz baze vrši se poslednjih nekoliko meseci. U tom prostoru ostaju skladišta i administrativne zgrade, koje će predati narednim korisnicima.

Ovaj prostor predat je UNMIK-u, koji će ga, potom, predati skupštini opštine Prizren.
Navodi se da je komandant nemačkog kontingenta KFOR-a pukovnik Johen Gumprih bio “veoma zadovoljan uspešnim završetkom ovog poglavlja Bundesvera”.

– Za Kosovo i Bundesver predaja baze UNMIK-u na korišćenje, posle 18 godina, vojno-istorijski je momenat – rekao je pukovnik Gumprih.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/660400/Nemacki-vojnici-posle-18-godina-odlaze-iz-baze-kod-Prizrena

БРАНКИЦА ВАСИЋ ВАСИЛИСА – СРПСКА ОПРА ХАЗА

Призрен је моја мантра

Њен глас свет је упознао са филмовима “Аризона Дрим” и “Краљица Марго”. А све је почело једног маја, на Каљаји, када је гора зајечала, сама и пуста, а девојка у чамцу на Бистрици, изгубљена, заплакала.

Свака прича са Бранкицом Васић Василисом, сјајним извођачем српске изворне музике, почиње и завршава се Косовом и Метохијом. Тако је и са њеним песмама. Свој први албум, који је недавно издала ПГП РТС, назвала је “Аманет” и на њему се углавном налазе песме са Косова и Метохије.

– Природно је да сам направила такав избор јер сам рођена у Приштини. Мама ми је Призренка, а и сама сам веома везана за тај град. У себи носим увек то заборављено, давно Косово – каже.

У “Аманету” Василиса се појављује и као комплетан аутор две песме инспирисане снажним успоменама на детињство и девојаштво проведено у Приштини и Призрену. Посебно су јој се урезале у памћење речи које је њен деда Лазар Васић, кад су 1968. године почеле демонстрације Албанаца у Приштини, једног недељног јутра изговорио окупивши своју унучад међу којима је била и она и њен брат: “Сви знате да сте православци. То није ни боље ни горе од друге вере. Постоје добри и лоши људи. Ако једном буде требало, да бисте спасли главу своје деце, да промените веру, што не бих волео јер то није божја воља, али, ако морате, онда немојте да заборавите ко сте и шта сте. Да не бисте постали лоши људи.”

Унуци и једина унука који су тада слушали деда Лазара тринаеста су генерација породице Васић у Приштини. У њеној родној кући се стално орила песма. Отац, по занимању графичар, свирао је на хармоници. Преко тог инструмента је и упознао њену мајку. Мајчин глас и његова хармоника родили су – Василису.

Разговарамо у њеном стану на Дорћолу који је препун предмета из породичних кућа у Приштини и Призрену, кодирима, теписима, стазама, дрвеним гостинским намештајем у дуборезу. Навиру сећања на Призрен, мајчин родни град, у који је одлазила сваког лета.

– Разне националности, разне ношње. Тамо сам први пут видела Фанде, Шиптаре католике, који су живели у брду, на обронцима Шар планине. Долазили су само средом када је пијачни дан и само би један од њих причао. Сви остали су ћутали. Изразито црномањасти људи са шишкама на челу, као Индијанци. Били су врло уредни. Носили су нешто попут шкотског килта, сукње, и испод беле панталоне.

Српкиње на Косову носиле су челенке. Код Призренки, објашњава, онај највећи дукат био је на средини чела. Приштинке су га носиле више са леве, а жене из Митровице на десној страни чела. Тако су момци знали која је девојка одакле. Жене из Призрена морале су да знају да везу, певају и још да пазе како се облаче, ходају, а најбитније је било, истиче Бранкица, да девојка уме да носи, истакне, оно што има.

– Девојке су у Призрену обавезно завршавале Домаћинску школу. Диплома је била извезено платно са добро урађеним различитим шиваћим задацима, од поруба до закрпа у круг и четвртастих до опшивања рупица на кошуљама и на јастучницама.

Прво слатко пијанство

У свом стану који је пун успомена из породичних кућа у Призрену и Приштини

Призренци су полагали и на друге ствари. Посебно на храну у коју су они рачунали и вино.

– Једе се полако и не прича много. После ручка, обавезно, сир и грожђе. Или диња уместо грожђа. Да би им се “слегла храна”, како кажу. Уз ручак домаће вино, искључиво црно. Сви су имали своје винограде у околини, а мој теча је баш био познат по добром вину које је правио. Кад је отац био болестан на плућима, кажу да га је баш то, призренско, вино спасло. И ја сам као дете пила ширу. Брат и ја смо добијали по мало новог вина, а једном сам се баш напила јер сам, да нико не види, узела још од онога “слатког сока” који су нам давали. Заиста су имали култ хране и пића. Подруми су увек били пуни лешника, бадема, а земљани ћупови разног зрневља. Около, суше се чајеви. Сир, овчији са Шар-планине, био је са мирођијом.

Звали су је Боркиче, по мајчином имену. Ишла је по комшијским кућама, молила жене да јој певају и није одбијала слатко којим би је обавезно нудиле: од шумских јагода, малина, лубеница…

– Била сам слободна тамо. Дођем код тетке или ујака и онда им кажем да бих мало отишла да певам. Нико није знао где одлазим, а моје место за песму био је један бели камен на простору Душановог града – прича Бранкица.

Није размишљала о компоновању. Све до 1991. године када су у Призрену попела на Каљају, највишу тачку са које се град види као на длану.

-Ту је извор који се слива у Бистрицу, мирише шума… Мај месец. Гледајући тако на град и пролазнике, одједном сам добила визију како цео онај Призрен који познајем нестаје. Како је све утихнуло. Тајац. Та визија ме је збунила, али сам јасно осетила да онога за шта сам тамо везана више неће бити. Мени је Призрен био “мантра”, то су били моји облаци… И онда ми је “излетела”, прво “Гора”. “Гора јечи сама, пуста, остао је само бели камен …” Затим и јасна визија још једне песме, “Касаба”. Опет је река Бистрица инспирација. Једног дана, девојка у чамцу, изгубљена, плаче. Каљаја је умива и показује пут ка Богородици Љевишкој.

“Гора” је отишла од ње. Певају је црквени хорови, Мерима Његомир, Уснија Реџепова…

– Ту где сам волела као мала да станем и певам, тада то нисам знала, била је црка светог Спаса. Порушена је и президана у џамију. Али, остао је тај бели камен са кога сам певала несвесна те историјске приче.

Вративши се у Београд, записала је текстове две снажне визије и компоновала музику. Хтела је да уради и снимке, али даље од демо-снимака, које је направила уз помоћ Микана Златковића и Владе Марковића, није стигла. Ипак, тај демо снимак у чувеној “шестици” чуо је, случајно, Горан Бреговић. Одмах је инсистирао да ступи у везу са Василисом.

– За два минута смо успоставили сарадњу. Рекао ми је да жели да направи колаж од две песме, да буде неутралан слог – објашњава Бранкица како је снимила нумеру из филма “Аризона Дрим”, која је била, две године, песма број један на Радио Паризу.

Сашиј ми сукњу, певам

Али, шта се дешавало у међувремену, док није напустила Косово и отишла у Београд на Музичку академију?

– Пријављивала сам се сама на дечје фестивале. Само кажем мами: “Сашиј ми сукњу, певам.” Са осам година сам добила прву награду и букет цвећа који сам разделила публици. Ишла сам прво у нижу, а онда у средњу музичку. Природно је било да наставим на Академији у Београду, али је око тога ишло шире породично већање. Морам да признам да ме је у то време и Приштина почела да “гуши”. Та једна улица, једни те исти људи… Хтела сам да проширим и животне и музичке видике.

У Приштини није постојао одсек соло певања док се она није уписала у средњу музичку школу.

– Када ме је чуо, првог часа, професор Радојица Милосављевић, на хорској проби, обећао је да ће отворити одсек соло певања. И заиста, следеће године дошао је професор Ивеља из Загреба и тада први пут почињем да се бавим техником певања. Догодине професорка ми је Афродита Фехмиу, али ме она, иако сам била чисти лирски сопран, пребацује да певам мецосопран. То ме је и певачки и психички баш намучило, али је, игром случаја, све разрешено када сам се уписала на Академију. Чим сам положила пријемни, отишла сам код професора Бранка Цвејића да га питам за неког од професора који предаје и у средњој школи како бих тамо факултативно усавршила певање.

Професор је позвао да исте вечери дође на Академију јер је Ени Гареску требало да одржи семинар технике певања педагозима из Србије.

– У једној паузи између предавања, он ме прозове, ајде девојчице сад ти. Препала сам се, нисам мислила да ћу певати. Који си глас. Мецоспоран. Почнем да певам и, гушим се. Али кад је кренуо са скалом на више, већ сам била на свом терену. Одједном, професор заклопи поклопац клавијатуре. Ко вам је рекао да сте ви мецосопран. Кажем, моја професорка. Ко је то, је л’ госпођа ту? Била је тамо – не без сатисфакције у гласу прича Василиса.

Наког тога пришло јој је десетак професора да понуди стручну помоћ, али је она отишла код професорке Наде Томанић у “Славенски” и након пет месеци, због обима студија, прекинула те курсеве. На редовним часовима, међутим, професори је, иако нису знали да је то учила, непрестано питају: дете, шта тражиш ти на теорији, зашто ниси на соло певању?!

– То ме је убедило да спремим пријемни. Радмила Бакочевић је управо дошла на катедру и заинатила се да будем баш њена ученица. Тако је и било. Али, Младен Јагуш је, заправо, био мој “музички отац”. Била сам фасцинирана њиме као педагогом јер је у мени освестио оно што сам срцем радила. Захваљујући њему схватила сам шта могу и како то да пренесем из академског на народну музику, колику могу да је стилизујем, а да не изгуби душу.

Пре Хора ЈНА и Хора Радио Београда певала је у “Колегијуму музикуму”. Даринка Матић ју је позвала тамо чим је чула.

– Звали су ме “Бранкица мама” јер сам била прва мама у хору. Кад сам Наташу први пут извела из куће, са четрдесет дана, дошла сам на пробу “Колегијума”. Дара и остале из хора прве су је виделе.

Василисина ћерка Наташа Хаџиманов, за сада, иако и сама лепо пева, исказује се само као менаџер свог супруга Васила Хаџиманова и, наравно, своје мајке.

Овације у Кану

Василиса сматра да би коначно требало да се будимо уз неку од старих српских песама. Зато је посебно поносна на емисију “Јека” на којој су, поред ње, ангажовани колега Цуне и маестро на хармоници Љубиша Павковић, а под уредничком палицом Ане Милићевић.

– Пре три године сам била у Кану, на позив музичара, композитора и аранжера Алана Симона који је чуо моју песму “Ташана” са “Балкаником” Сање Илића. Чекао ме је у студију у Нанту и објаснио да се ради о нумерама за компилацију на којој је било свега, од рокенрола и попа до етна. Већ је снимио Били Престон, а Мараја Кери управо је била завршила свој део посла. Потом је дошао “Мидем”, музички сајам у Кану, где је промовисан тај албум “Гаја”. Наступила сам, а, уз ужи оркестар, пратила ме је и Канска филхармонија. Овације. Појавила сам се са традиционалном косовском челенком, а сутра су у једним новинама текст о догађају насловили са: “Српска Офра Хаза”.

Да ли је том приликом ангажована и у рекламној кампањи Пако Рабана?

– Не, то је било пре Кана. Нумерама “Дрим”, 1994. и 1996. оном из филма “Краљица Марго” мој глас је већ био препознат у свету. За филм “Краљица Марго” отпевала сам, гледајући филмску сцену коју је требало музички да покријем, једну руску мелодију и то на “тарираарииира” начин. Брега каже: супер, то је то. Требало је да буде још једна тема у филму. Али кад је Пако Рабан тражио елементе рекламе за свој мирис “ћС”, Бреговић му је понудио тај “џингл” и њему се допала минијатура – открива Бранкица Васић до сада непознате детаље из своје каријере.

Интересовало нас је и зашто је албум назвала “Аманет” и зашто је отпевала и неке македонске песме, сарађивала и са бугарским музичарима.

– Све је то музика југа. Босанска музика је била присутна у нашој кући као и македонска. Скопље је осамдесет километара од Призрена. Мој отац је обожавао Николу Бадева, одлазио до Скопља кад би овај наступао у неком локалу. Мама каже да је отуд долазио сав напуњен од љубави, емоција, музике. Волела сам Анку Гијеву, Манчевског, Саријевског… Мени су стварно моји родитељи оставили у аманет песму, да је пренесем. Не могу да певам ако немам потребу да делим. Зато се никад нисам ни оптерећивала такозваним естрадним успехом што би подразумевало и многе компромисе – каже.

Признаје да у шумадијски мелос не залази много.

– Могу да отпевам све, али не могу да пренесем све. Волим Лепу Лукић, на пример. Постоје неке мирније песме које могу лепо да отпевам. Јер, оно што не осећам не могу да донесем и не улазим у то.

Своје прве две ауторске композиције снимила је уз дозволу и благослов патријарха Павла у цркви Ружици на Калемегдану која је некада била искључиво “војничка црква”.

– Нисам знала да је то била “војничка црква”. Она ме, некако, подсећа на моје Косово. Ту је икона Богородице, за мене, најлепша на свету. Ружица је одувек била “моје место”. Као и Косово и Метохија.

http://www.drustvo-svetiarhangeli.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=130&Itemid=80