Originally posted 2021-10-23 09:18:15.
Надомак Косовске Каменице, путем који се одваја и води узбрдо, преко Криве реке, налази се Доње Мочаре. Неколико километара у брдима сместило се и Горње Мочаре. У оба села једва да живи стотинак Срба. Питоми су то и вредни људи који вековима живе на исти начин од пољопривреде и сточарства. Лепо ће вас дочекати, радо угостити и испричати приче о старом манастиру Убожац који се налази између два села.
Замишљен, ослоњен о штап, седи старији човек набораног лица на дрвеној клупи крај зида, тик уз пут. На „ добар дан“ и „како је?“ отпоздрави „како Бог заповеда“. Рече да се зове Сретен Додић и да има 73. године.
„Ето седим овде, ћутим. Нема човек реч с кога да прозбори. Нема људи, разотишло тој све, неки у Србију, неки у стране државе. Смањује се народ овде, сваки дан понеко оде, ама, и не враћа се више“, говори Сретен.
Поглед му лети на другу страну, преко пута ка напуштеним и урушеним кућама. Врата замандаљена, окна на прозорима поразбијана, двориште зарасло у коров и шибље.
„Ја сам овде призетко. Што, оној кажев, на женину кућу дођо. Овдек сам од 1974. годину, а живеја сам пре у село Липовица код Лебане, ако знаш куде је тој“, прича кроз смех кротки старац.
Све је успео да нам исприча за кратко време, од тога како је у Доњем Мочару био слуга, те да је радио колико за хлеб да има и кров над главом, па дотле како је пронашао жену.
„У овуј кућу овде никој нема. Муж и жена умрели, синови у Ниш. Ја им понеки пут отворим да проветрим. Дали ми кључеви. Туј паприку сам ја нанизаја да се суши, нек има, ама, зима дугачка дете. Родила паприка овуј годину млого,“ прича Сретен.
Чутура – справа за туцање паприке
Септембарско поподневно сунце снажно је својим златним лучама гађало доњемочарску земљу и село. На оближњој кући низови црвене паприке, као сјајни бисери ђердана на грлу младе девојке, пресијавају се на сунцу.
У селу готово да нема куће под чијим тремом или на балкону не виси најмање десетак низова црвене паприке. То је уобичајена октобарска слика овде. Кад буде довољно сува, паприка се туче у посебној дрвеној справи – чутури.
Под кровом старог вајата, Милијана Стојковић са поносом показује око стотинак низова паприке. На сваком од њих окачен је чичак како би паприку заштитио од глодара.
„То вам је ова старинска паприка, ми је овде зовемо низарка. Она се најбоље суши. Продајем је на пијаци и овако осушена кошта од осам до 10 евра“, прича Милијана.
Од оне која се не прода прави се туцана паприка. Сада се она самеље у млину, а некад се за то користила чутура.
Милијана нам поносно показује издубљен дрвени предмет округлог облика, дуг око пола метра, која је некада служила за тучење паприке.
„Ово вам је чутура. У њу се стави сува паприка, а онда се удара металном ћускијом“, прича и показује метални туч, који се руком хвата за врат а доњом страном гњечи паприка која се претходно стави у издубљену чутуру.
„Тако смо свако вече кад завршимо послове по кући, у чутури туцали суву паприку“, открива жена.
Паприка је, кажу, родила и ове године.
„Родила, земљи тешко…. све се повила, само ко није хтео да сеје њему није родила“, прича Милијана.
„Имамо баште и пластенике тамо на крају села уз Криву реку, која овуда протиче. Увек добро рађа паприка овде“- вели Милијана.
Сточарска традиција полако нестаје
Доње од Горњег Мочара дели близу три километра макадамског пута. Док је Доње Мочаре смештено ближе Кривој Реци и Косовској Каменици, до Горњег се стиже лошим макадамом који вијуга међу брдима, шумарцима и падинама. У Доњем Мочару живи близу стотину Срба, у Горњем их је тек двадесетак.
Сточарска традиција овде није сасвим замрла. Звук меденице најавио је долазак стоке са испаше. Чобанин Драган Антић радо изводи краве на испашу и то не само своје већ из ,читавог села.
„Овде је било 60 домова са више од стотину грла говеда, а да на причам да је скоро свако домаћинство имало и стадо оваца. Сад у селу имамо девет крава. И ови горе, у Горњем Мочару имају тако нешто мало од говеда и то је све“ прича Драган.
Каже да је најлакше краве истерати на испашу, најтеже је припремити им храну за зиму. Треба доста сена, тако да посао захтева много рада, а све мање је оних који су орни и у пуној снази за то.
„Ја стоку чувам од четвртог разреда основне школе. И никад не бих продао краве, али снага полако попушта. Још неку годину док могу, ја ћу да чувам стоку, а после ови млади нек раде шта хоће“, прича Драган Антић из Доњег Мочара.
Ако је судити по изграђеној инфраструктури, у оба села изгледа као да је време стало. Очигледно је да се у путеве овде није улагало, а поплаве које су задесиле овај крај почетком године, додатно су оштетиле главни путни правац и мостове.
Посла за младе нема, зато они и одлазе из краја који је некада важио за богат властеоски посед на пут ка Новом Брду. Овде су радо свраћали многи трговачки каравани. Судећи према историјским изворима, као и остацима, за ондашње прилике, велелепне цркве Убожац, овде је некада све бујало од живота, раскоши и лепоте.
Историја на сваком кораку
Млади историчар из Косовске Каменице, Немања Васић добар је познавалац историје свога краја. Наглашава да је манастир Убожац из 1548. године те да припада реду нововековних историјских споменика, а да је његов ктитор охридски архиепископ Прохор.
Када је Ново Брдо, као врло важан град средњевековне Србије у 15. веку потпуно пало под турску власт (1455.), а потом 1459. године и Смедерево, то је значило крај српске средњевековне државе. У то време ниче, велелепна хришћанска грађевина.
„Недаће Срба су тада биле велике. Изгубили су своју државу и цркву, јер је турски султан Мехмед други Освајач или фатиф, како су га звали Турци, забранио да Пећка патријаршија бира нове патријархе и тиме се она гаси. Управо, у овом вакууму, без неке црквене организације у овим крајевима, јурисдикцију добија Охридска архиепископија“, појашњава Васић.
Охридски архиепископ Прохор, који је тада сео у архиепископску столицу, био је веома важна и утицајна личност у 16. веку. Он је изабрао предео око данашње Косовске Каменице, за место на коме ће саградити своју ктиторију.
„Није то случајно, јер је управо овај крај имао дугу манастирску и религијску традицију. Он је верном српском народу подарио манастир Убожац и посветио га празнику Ваведења Пресвете Богородице,“ приповеда млади историчар Немања Васић.
Постоји мишљење да је то највећи манастир у данашњој републици Србији који је саграђен у првој половини 16.века, додаје Васић.
Манастир плаћао порез за виноград Турцима
Убожац је грађен по узору на манастир Хиландар. При градњи цркве и манастирских конака, архиепископ Прохор је одржавао јаке везе са светогорским манастирима, пре свега са Хиландаром, а имао је и јаку финансијску подршку властеле, посебно Димитрија Пепића, истакнутог трговца Кратовског.
Црква је грађена од ломљеног камена са доста сиге у украсима, а начин градње је карактеристичан за новобрдски крај.
„Мајстори који су градили манастир били су из новобрдског краја а грађевина у многоме подсећа на саборну цркву Светог Николе у Новом Брду“, наставља причу млади историчар.
Конаци, али и зграде које служе манастиру грађени су од камена. У западном делу манастирског комплекса налазила се трпезарија и економска зграда, а около су биле келије.
„Манастир је био мушки. Знамо и имена неких игумана и монаха. Помиње се и манстирски виноград у историјским изворима првог реда, што је иначе први пут да се виноградaрство помиње при манастирима у кривoречком краjу. Тај податак о манастирским виногрaдима налазимо у дефтеру, то јест пописној књизи, турског султана Селима другог. У њему је пописано све што је требало да се опорезује и на основу тог документа ми знамо да је манастир и тада имао три монаха са игуманом и да је био у обавези да плати на име пореза за виноград огромну цену, а то је 3 000 турских акчи“ – прича Немања Васић.
Како истиче, постоји податак да је у манастиру био и српски патријарх из 16. века Саватије Соколовић и да је он преминуо 11. октобра 1586. године, као и да је сахрањен у Убошцу.
„Саватије је био херцеговачки митрополит пре него је постао патријарх. Саградио је манастир Пива у Црној Гори на чијем се улазу налази натпис да је ктитор Саватије, патријарх који је преминуо у Убошцу. У Пећком помнику се каже да је патријарх Пајсије сваког 11. октобра долазио у Убожац и вршио помен Саватију“, подсећа Васић на мање познате историјске чињенице и детаље.
Манастир је, каже, пострадао у 17. веку, јер након Велике сеобе Срба с ових простора нема информација да је он опстао као жив.
Свети Јеванђелиста Марко – заштитник села
Сваке године, на дан Светог јеванђелисте Марка, Мочарци се окупљају у Убошцу.
„У 18. и 19.веку почело је ново насељавање ових крајева. Становништво које се овде доселило након више векова од Велике сеобе, почело је да обележава Марковдан у порушеном манастиру.
Име Убожац највероватније отуда што је у близини село Босце, које се у средњем веку помиње као Божце. Иначе, у народу овај манастир се још зове и Рђавац. Према једној легенди ту није било воде па је отуда дато такво име.
„У историјским документима помиње се да је у манастиру постојала библиотека и да је ту била смештена преписивачка школа у којој су преписивана Јеванђеља и друге црквене књиге. Да ли је у Убошцу постојала и штампарија, не постоје историјски подаци“- наводи историчар Васић.
Народна традиција и њене особености
Село Мочаре (Горње и Доње) припада, како је то својевремено окарактерисао српски антропогеограф Атанасије Урошевић, новобрдској Кривој Реци, о чему говори и његова књига заснована на истраживањима укупних прилика у овом делу Србије, пред други светски рат.
Народна традиција у домену изградње кућа, народне ношње у овом крају има своје специфичности, које су последица одређеног друштвено- економског и политичког контекста у датом моменту, наглашава млади етнолог Слободан Миљковић из Косовске Каменице.
„Не постоји нека огромна разлика у етно традицији, оне су уочљиве у неким сегментима. Када говоримо о народној ношњи, приметићемо да се негде носи јелек, негде не, али су присутни неки други ситнији или крупнији детаљи. Када је у питању религијска пракса, онда су ту присутни и неки елементи синкретизма, то јест споја православља и паганства. Такав случај имамо за прочку, који се светкује пре почетка ускршњег поста. Та традиција још живи у овим крајевима, укључујући и село Мочаре, Горње и Доње,“ наводи Миљковић.
На дреновом дрвету код старе убожачке цркве, дочекао нас је призор окачених делова одеће. Миљковић то објашњава овако:
„Постоји старо веровање које се пренело и на верске објекте, а оно се огледа у томе да ће људи бити бољег здравља уколико окаче делове своје одеће на дрво Дрена или слично, што има корене у неким паганским обредима“.
Обичаји пуни симболике
Регион Косовског Поморавља, укључујући и косовскокаменички крај, коме припада и село Мочаре, карактеристичан је по такозваним рескама, које су део женске народне ношње. Свадбени обичају су овде пуни симболике, подсећа Миљковић.
„Имамо део свадбеног весеља које се зове „замесување“, а ту је и „заигрување“. Кад отпочне „замесување“ у кућу младожење и младе долазе жене из комшилука и родбина да замесе хлеб уз одређен ритуал, али обавезно је да неко мушко дете најпре просеје брашно. За то време певају се одређене песме и овај обичај има своју симболику“, открива млади етнолог.
„Заигрување“ је обичај који се као и претходни примењује искључиво за свадбу и тада одређене жене из младожењиног рода и куће облаче ношњу овог краја и „заигрују оро“. И овде као и приликом претходног обичаја, мора се испоштовати поредак.
„Коло мора да поведе свекрва, до ње ступају стрине, затим тетке и онда се редом хвата остала родбина по женској линији. Овде је уочљива јака хијерархијска основа по степену сродства и важности“
Слободан Миљковић подсећа да у оквиру свадбеног весеља постоји и јако леп и живописан обичај који се издваја као „дочекувања законика“, односно кума, старог свата и девера.
„И код ових обичаја је присутна симболика, они још живе у овим крајевима, па и Мочару, а што је много важније јесте да се људи приликом организовања свадбе труде да све поменуте обичаје испоштују, штитећи их тако као неку врсту бренда, ако тако могу да се изразим, а такође их чувају од заборава,“ наглашава Миљковић.
Због своје особености, богатства у везу и изради посебних детаља на бошчама, јелецима, кошуљама, народна ношња Косовског Поморавља, укључујући и село Мочаре, веома је скупа, нарочито женска. И тада, а и данас на њој се огледао социјални и материјални статус особе која ју је облачила и носила.
Мали број жена у овом делу Косова и Метохије и даље се бави израдом ношње на традиционалан начин, а она се по цени која досеже и до 700 евра продаје. По некад се на наруџбину чека више месеци па чак и по годину и више дана. Народну ношњу нарочито купују расељени Срби у земљама Западне Европе, јер обичај облачења традиционалне кошуље, футе и стављања рески при „заигрувању“ овде и даље живи.
Б.М.
