Kad iz guste, tek podmlađene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same planine, ja zaustavih konja i okrenuh ga da bih unazad još jednom pogledao niz Kosovo. Mrzim ga, izjedna ga kao rajetin nenavidim, jer me je rodilo robom, a opet ga nikad dosta nije. Često sam se zaricao da neću da ga gledam koliko ni dobar Jevrejin onu žalosnu svoju dolinu plača. U Kačaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu uvek zagnjurim lice u uzglavnike. Da ga ne gledam. Ali opet kao u prikojasi: železna kola jure preko opevane ravnice, a ja i ne podižući oči osećam gde sam — na Paun-Polju, pokraj Bresja ili ispod Vragolije …

Kosovo mi se i ovom prilikom podrugnu boljci i mojoj tvrdokornosti. Ispravih se u sedlu i pogledah put Sazlije i Babljaka. Vaistinu divan kut i najlepši na Kosovu. S jedne strane ga gotovo granovesno ograđuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili da ga ne grube. Odatle veoma blago pobrđe neosetno prelazi u ravnicu, u poznato Ravno Kosovo, koje se ispred oka, kad ga duže gledaš, stane od te ravnosti tajanstveno okretati kao da je tepsija a ne polje. A pobrđe i njegove latice pritisla hrastova sitnogorica koja nigde tako ne buja kao ovde, samo kad je sekira ostavi na miru. Gotovo sve tako do železničke pruge i do starih sela pokraj nje. Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i proplanci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, čovek bi rekao samo onih koji su iz čežnje a ne po nevolji tu pobili kolac. Kao da su znali da je čitav taj kut bio carostavna prestonica, oborište Svrčina i Nerodimlja, pa počeli da se nastanjuju, da bi odželeli već jednom onu tešku želju za tim kletim Kosovom …

Gledam niz polje, posmatram svu ovu njegovu lepotu. Ali vekovi progovaraju i oči mi se mreže. Kao u bunilu. Slika prve zobnice, početak prokletstva. Visan sebar, krakat i plećat sa dugom srebrnom kosom niz leđa, klanja se još strašljivo nasmejanu Muratu, držeći u ruci punu torbu kosovskoga ječma šestoredna za njegova hata, a drugom pokazujući na krcate žitnice i pune torove: zapovedaj, care, dao je Bog za junake piva i jestiva, a za konje sena i ječmena … I tako dalje što je potom bilo. Sve izlazi pred oči. Još jednom proklinjem Kosovo, još jednom mu ovako sa sedla šaljem mlaz krvave mržnje, pa naglo okrećem konja k planini, kao da hoću da bežim u njene gudure, kao da sam još rob, pa mi valja da se bunim, da se odmećem … Sa nemoćnom srditošću okrećem tome Kosovu leđa. Sa zaostalom u grlu reči da je prokleto. No šumarci mame pogled. Bele kućice kao da navlaš zbog svakoga raspoloženja izviruju iz njih. Brzo se prisećujem da su one nove, posleratne, srpske. Crnogorci, Ličani, brđani uopšte, došli da pokaju prošlost i da se i meni podsmehnu. „Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, živi smo još, te kako!“ … Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da pođe brže.

— A zar nećemo svratiti kod prote? — progovara mi najzad ćutljivi pratilac; — eno njegove kuće!

— Kojega prote, pobogu?

— Kod prote Dejana Popovića.

— Šta? … — uzviknuh iznenađeno.

Još odmah posle rata ostavio je gore svoja brda i otišao na Kosovo. Samo da ga vidiš kako se naselio i izgradio!

Začudih se ovoj novosti i nagnah konja onamo kuda mi pratilac pokaza. Veliki, četvorougaonik sitnogorice beše prorešetan; gotovo na silu, onižim čestokolom. S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike zidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene. Iza njih zasovnica kao u staro doba i kao da ograda nije od prošća no ozidana da bolje čuva gospodara. Unutra, u dvorištu još dobro neiskrčenom i sa neravnim stazama preko njega, vidimo novu prostranu i nisku kuću. Bez podruma je, vidi se, a udobna. Sa velikim prozorima, gospodski i domaćinski sagrađena. Da je vidna i široka, da je stanište čoveku koji se ne boji i ni od koga ne zaklanja. Vičemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamačno sluga a ne čuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni prstom pipnuo. Smerno nam otvori vratnice, pomože da sjašemo, pa štuče da pazove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrži konje.

Znao sam glasitoga protu iz brda, koga je voleo iznad svega. Njegova župa, opkoljena Arnautima, stisnuta između šarskih brda oko brze reke, bila je poslednja neharica Turčinu. Držala se u grču, u poslednjem uzmahu, zahvativši zubima njive i livade gde su nekad bili stanovi nejakoga cara. I branila ih od Arnauta i spahija. A on prkosan, bogat i pomaman, hajduk i sveštenik, zatočnik i krvnik, od šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turčina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao između Arnauta. Kratak, plećat, riđ, zelenih zlih očiju bio je oličenje prkosnika, dahije i ubojice. Nikad bez osmeha, vazda pređe gotov da pođe u poteru i puškaranje no u crkvu, taj čovek je bio ono što je Turčin uklesao u zapoved za sebe: „čuvaj se od očajne puške srpske“. Sećam se kad je silazio u Prištinu: praznik je to uvek bio za čaršijsku raju i pomama kao da su joj sa Prepolca već javili da niz Malo Kosovo nastupa oslobodilačka vojska. Ili kad bi došao na kakav sabor po prizrenskoj okolini. Silnici, koji bi tamo dolazili da koga ucene ili posmatraju jedre snaše, odmah bi se povlačili u manastirske konake da na brzinu ručaju i brzo se raziđu: nisu mnogo voleli da se sretnu sa čudnim popom …

A sad, u slobodi, taj čovek napustio svoja brda, svoje čardake i seljačko gospodarstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto? Zemlje je i gore dosta imao, šume i planine još više, lova i lepih izgleda takođe. Što nije sišao u grad, kad se već pomerio sa rodnoga praga? … Protu Dejana Popovića zatekoh u pčelaniku. Iznenadih se njegovoj promeni. Nije ostareo, ali se preobrazio. Na njemu ni redenika, niti za pojasom revolvera, koji je samo za vreme službe spuštao na žrtvenik. Odelo, iako novo i čisto, opet prosto i veoma seljačko. Mesto kicoškoga ćurčeta običan kratki mrki gunj šarplaninski, na nogama veoma jednostavna plitka obuća. Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane podvižnik. Budiboksnama, danas! …

On me toplo zagrli, ali ne podiže na moje traženje ruku da me blagoslovi kako je nekada samo on umeo, naročito kad gledaju Turci. Pa mi pokaza kuću i okućnicu, pčelanik i voćnjak tek u začetku. Zatim me uvede pod venjak na jednom uzdignutijem mestu odakle se vidi ceo deo Kosova. Očevidno beše se obradovao poseti, te se staraše da bude i veseo i gostoljubiv.

— S kim si ovde, proto? — upitah ga polako, začuđen što nikoga od čeljadi ne vidim.

On se nasmeja:

— Pa zar nisi čuo da sam sasvim ostavio brda?

— Tek sad vidim.

— Ovde sam samo sa dva najamnika. Gore sam ostavio popadiju, sinove, kuću, sve. Ostavio brda i sela, koja sam čuvao dokle je bilo potrebno. Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja! …

— I ovako sam?

— Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin: „Sad otpusti slugu svojega, Gospode! …“ Rekao sam to u potoku ispod kuće, kad sam je napuštao, i tu sam zakopao pređašnjega Deli-Papaza, tvojega staroga i manitoga protu. Jest: razoružao sam ga, zbacio sam svu onu staru silinu sa njegove duše, iščupao mržnju iz njegova srca, izagnao onu nenasitu neman iz njegove unutrašnjosti, pa ga kao brava zaoglavio i sveo na Kosovo u ovo šumarje kao kakvoga najobičnijega božjega prostaka. Ha, ha, ha! … Je li ti dosta?! …

— Čudnovato, prosto!’

— Nimalo! Kaluđeri i derviši traže potoke i dubrave za svoje manastire i tekije. A ja izabrao ovo mesto i kupih ga za svoje stare dane. Vidiš li ovu lepotu božju? Čovek danima može i gladan da posmatra, jer mu se duša odmara … Dete, hoću da se odmorim i da na sebi vidim što sve može čovek …

— Ali zašto si upravo napustio brda?

— Pričekaj malo, samo malo, pa mi neće biti potreban ispovednik na poslednjem času …

Sto u venjaku bi brzo postavljen i navaljen zakuskama i svežom ribom. Uz vrlo staru medovinu poteče i njegova priča bez nameštanja i uvijanja. Prosta, odista, kao ispovest.

… Poznat je vrlo dobro njegov tegoban život u brdima. Narod je ne samo mučen i grabljen, no mu je i svako dostojanstvo bilo oduzeto. Kad je on kao mlad pop prvi put projezdio kroz nuriju na sedlu, svi arnautski prvaci i spahije su mu poručili da sedlo ostavi u popadijinu vajatu a na kljuse da metne samar, kao što i priliči vlaškom popu … Trpeo je donekle, pa se posle i sam pomamio. Nabavio sebi martinku, naoružao selo i kraj i kliknuo sve na otpor. Kupio sebi konja dobra, udario mu kite i rese, ispravio se i osilio. Od nevolje, ne iz nekoga pustoga junaštva … Pa se otpočelo. Čekali su ga po zasedama, gađali. Grabili njegova stada, ubijali seljake. Zasukao i on rukave. Čekao i ubijao koliko je mogao. Pripremao krađe i grabeže, činio svako čudo Arnautima da im se samo sveti, pa se još udruživao sa čuvenim arnautskim hajducima za pljačku i ubijanje. Sreća ga je čudno služila da je izišao na glas, da ga se strašno boje i da nekako sačuva glavu do prvoga oslobođenja.

Do velikoratne najezde bio je vitez prema susedima: ni jednoga inoverca nije ni mrko pogledao. A kad je ispred Bugara utekao u planinu, na njegovu je kuću prvi nasrnuo čuveni Met-Firaja. Neka mu je prosto što je kuću opljačkao i čeljad zastrašio. Ali je najzad otvorio njegov kovčeg i obukao njegove odežde, čuvane za ukop, nagoneći popadiju da ga bez pogreške odene: stihar, pa epitrahilj, pa narukvice, pa odeždu. Ni nadbedrenik nije zaboravio. I to neka mu je s jadom prosto. No taj čovek nagnao njegovu popadiju da napuni kadonicu žara i tamnjana, pa da pođe ispred njega i kadi oko smetlišta u dvorištu, koje je on triput obišao, mrmoljeći neke reči tobože da ga osveti. E, to prota Dejan Popović nije mogao ni da zaboravi ni da oprosti. Onda …

Po povratku iz bugarskoga ropstva, još slab i izgladneo, ščepao je pušku, pozvao svoje sinove i pošao u zasedu Met-Firaji.

— A on, kučka, Bog da ga sad prosti, zatvorio se u kulu, pa nikako da iziđe. No ja ustvrdoglavio. Petoga jutra on iziđe i pođe putanjom kroz šumu ka kladencu. O ramenu mu turska brzometka, za redenikom veliki nemački revolver …

… Naredio je sinovima da ostanu na mestu i da niko ne sme pušku opaliti, a sam sišao na putanju ne skidajući još puške s ramena. Nailazi Met-Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda.

— O, Met-Firaja, a zar još šećeš po zemlji — viknuh mu, i on stade kao ukopan, ali bez znaka kakvoga novoga straha.

— Skidaj pušku da se junački ubijemo!

On gotovo nesvesno skide pušku i tupo me zagleda, ne govoreći ni reči.

— Udri! — viknuh mu i podigoh svoju pušku; podiže i on.

— Udri, bre junače! — viknuh jače, počekah trenutak, pogledah ga još jednom, pa opalih, on se okrenu i pade nauznak bez duše.

… Prota mu onda priskočio i seknuo svoj revolver da ga za nasladu izrešeta. Ali mu spazio izraz mrtvih očiju. Čudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadašnji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo nekadašnje silništvo i protino junaštvo i osveta, i Lazar i Murat, i cika pušaka, i jeka gusala i laute, i brda i Kosovo …

— Nećeš verovati: u životu sam pobio toliko ljudi i nikad mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši i osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom mučeniku kao što sam i sam. Klekoh kraj njega, poljubih ga u čelo, pokrih rupcem, pa onako, ni sam ne znam što i po kojem zakonu, počeh mu iznad glave nešto čatiti sve dok me stariji sin ne trže i ne nazva budalom i čovekom koji nije više za pušku no za manastir Devič, kamo se vode svi šenuti od pameti …

— Pa posle, proto?

— Eh, posle?! … Eto vidiš. Malo sam ti već kazao … Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji. Jer ono je mesto za primirenje. Groblje je. A na groblju čovek najlakše razgovara sa sobom. I na mesečini i na vedru danu. Stari sam ja opet krvnik. Ne dam se lako. Eto, gledam odavde niz razboj, ređam svoje doživljaje, pominjem turske grehove. I razgovaram sa svima koji ispustiše dušu na ovom polju i oko njega. Izvodim ih na mesečini po ovom čičvarju kao jariće. Skaču oko mene po celu noć kao lanad sa žile na žilu ogromnih bukava. Svi, i Turci i Srbi. Pa im kadikad podviknem: „A, bre, krvnici jedni, koji vas nečastivi nagna da nam ostavite ovoliko prokletstvo da s najtežom mukom umiremo ne kao ljudi, no sve kao besovi, kao krvožedne životinje?!“ Podviknem im, zacerekam se i dođe mi ogroman ćef što su se tukli, što je celo Kosovo neprekidno groblje. I, grešan, uzviknem da su oni krivi, a ne ja. Jer sam ja samo njihovo ispaštanje. Pa se vazda u tom prisetim Met-Firaje i njegova poslednja pogleda. „E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad … tad si trebao da budeš jači od sebe. Trebao si da spodbiješ i svoju i Metovu brzometku, da zavrljačiš u granje, pa s njime zajedno pođeš kroz sela i progovoriš novu reč … Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo. Razgovaram sa svojim pčelama, zurim niz Kosovo i danju i noću i mirim se sa njime. Samo kad me odviše uznemiri Met-Firaja, ja uzjašem konja, koji mi je jedino iz prošlosti, pa odjurim do Babljaka, do Lipljana, i to noću, i razgovaram prijateljski s njime: „Ne ljuti se, bre Meto, na mene, Kosovo je krivo …“

— A služiš li, proto, kad?

— Ne. Ne više posle Metove smrti. Osetio sam olakšicu kad sam saznao da na to nemam prava. Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s Kosova i onoga Babuša s prvom zobnicom ječmena … mirim se s kobi da mi Met-Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković …

Prota Dejan Popović Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad. U svojem mrkom šarplaninskom gunju mesto ćurčeta kunetinom postavljena, pod plitkom surom kapom mesto kamilavke koju ni pri krađi nije zamenjivao; u skromnim belim čakširama, optočenim sa po dva seljačka gajtana. Na svojem derviškom i podvižničkom pragu. I u najčudnijem manastiru na svetu.

(1935.)

Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880[1] — Београд, 4. јануара 1945), је био књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Садржај

1 Биографија
2 Писац
3 Смрт
4 Рехабилитација Григорија Божовића
5 Референце
6 Спољашње везе

Биографија
Вукајло Божовић, Григоријев отац

Григорије Божовић је рођен у селу Придворица код Ибарског Колашина, од оца Вукајла. Познат је био током живота Григорије и по завичају изведеном надимку „Колашинац“. После школовања у Призрену, Скопљу, Цариграду и Москви – на Духовној академији, био је професор у познатој Богословији у Призрену од 30. септембра 1905. године. У Призрену је неко време био и окружни начелник и председник политичке општине. Григорије је у браку са учитељицом Василијом, имао кћерку Вукосаву касније (1937), удату за артиљеријског поручника Драгољуба Поповића „млађег“.[2]

Био је Григорије скупштински посланик, а врло много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији. Стекао је статус пензионера као инспектор Министарства Социјалне политике. Активан је у многим удружењима, одборима и саветима, познат као добар говорник из редова опозиционара. На скупштини Београдског Гајрета „Осман Ђикић“ одржаној 1929. године, Григорије је биран у његову Управу. Изабран је јуна 1933. године на конгресу у Бањалуци у нови састав Управе „Народне одбране“.[3] Краљ Александар га је априла 1934. године именовао за члана Патријаршијског савета, на чијем се челу налазио Патријарх српски Варнава.[4] У Удружењу Старосрбијанаца, чији је био члан, одржавао је пригодна предавања, попут оног из 1936. године под насловом: „Путеви у Јужној Србији некад и сад“.[5]

У Краљевини СХС политички је активан, као члан Прибићевићеве „Самосталне демократске странке“, чији је посланик био више пута (1924-1927).[6] На парламентарним изборима 1924. године био је кандидат (као самостални демократа на заједничкој листи са радикалима!) у Рашко-Звечанском срезу.[7] Године 1926. Божовић је пишући у новинама увредио албанског посланика (дипломату) Цена-бега, због чега је био тужен код суда, од стране Управника вароши Београда. Изродио се због сукоба надлежности и неразумевања процедуре, политички надуван „Случај Григорије Божовић“, усмерен против њега. Божовић је поднео скупштини и спорну Интерпелацију против именовања Цена-бега за посланика Албаније у Београду. Сматрао је да та особа не може бити представник своје земље, због својих ранијих активности према Србима, међу којима и пљачка манастира изведена од од стране његових качака. Када је 1928. године престао бити послаником, судски процес је међутим покренут. У међувремену је Албанац умро, па је постало беспредметно о том „политичком питању“ већати на суду. Брат покојников Саит Кризиу је покушао да преко страница листа „Време“, отвореним писмом заштити углед и част свог наводно неправедно нападнутог сродника.[8]

Под председништвом Бранислава Нушића, Божовић је био од 1932. године именовани члан државног „Савета стручњака у области ауторског права“.[9] Заједно са другим књижевницима старије и млађе генерације основао је 1937. године „Удружење књижевника Београд-Загреб-Љубљана“, сталешко удружење очигледно југословенског карактера. Пред прву скупштину која је одржана у Београду марта те године у скадарлијској кафани „Код два јелена“, оснивачка правила потписали су са српске стране: Вељко Петровић, Божовић и Синиша Пауновић.[10] Пред Други светски рат Божовић је био председник београдског „Пен-клуба“, након смрти претходника, песника Милана Ракића.[11]
Писац

Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу „У земљи без суда“ 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис „Нова искра“, написао је исте године у Москви, где је студирао.[12] У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина „Григорије Божовић“, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.[13]

Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] – те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.
Смрт

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду[15], а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.[16] Београдска „Политика“ је 4. јануара 1945. године објавила вест да су „Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт“. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због „злочина издаје“ из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ћушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције.[17]
Рехабилитација Григорија Божовића

Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.[18]

У Приштини је радило издавачко предузеће „Григорије Божовић“. Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку. Њен добитник 2016. године био је Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“.[19] Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије. Њен добитник за 2016. године била је Сунчица Денић за роман „Свет изван”, а 2017. године Александар Б. Лаковић за роман „Кад куће нисмо закључавали”.[20][21]
Референце

„Енциклопедија Југославије“, Загреб 1980. године
„Правда“, Београд 6. фебруар 1937. године
„Правда“, Београд 1933. године
„Правда“, Београд 1934. године
„Време“, Београд 16. октобар 1936. године
„Правда“, Београд 1926-1927. године
„Правда“, Београд 27. децембра 1924. године
„Правда“, Београд 29. фебруар 1928. и 15. март 1928. године године
„Просветни гласник“, Београд 1932. године
„Време“, Београд 19. март 1937. године
„Време“, Београд 22. фебруара 1941. године
„Нова искра“, Београд 1. фебруара 1905. године
„Правда“, Београд 1939. године
„Правда“, Београд 1939. године
Перо Симић: „Тито и Срби“, Београд 2016.
Преки суд за косовског Андрића („Вечерње новости“, 15. април 2014)
„Глас“ САНУ, Београд 2000. године
Рахабилитован Григорије Божовић („Политика“, 19. мај 2008)
Радовану Белом Марковићу награда „Григорије Божовић” („Политика“, 4. јун 2016)
„Григорије Божовић” Сунчици Денић („Политика“, 27. јул 2016)

У карантину браћа, у слободи разбраћа („Политика”, 7. април 2020)

Спољашње везе

P vip.svgПортал Биографија

Григорије Божовић: Косовске приче на Антологији српске књижевности (.docx формат)
Живот и дело „косовског Андрића“ („Политика“, 7. јун 2015)
Далекосежне идеје Григорија Божовића („Политика“, 11. јун 2015)
Призренски Социјалист, Гр. Божовић, Призрен, Босанска Вила 1910., стр. 295-302
Григорије Божовић: Капетан Вукоје („Политика“, 20. фебруар 2016)
Други живот Григорија Божовића („Политика”, 25. октобар 2016)
Код два бела голуба – Григорије Божовић (РТС, 3. новембар 2016)
Григорије Божовић у чардаку Данице Кораћ („Политика”, 7. април 2018)