Nakon Dusanovog carskog grada i poseti Sv. Arhangela, produzili smo put ka Prizrenu. Tu smo proveli dan, prosetali gradom i obisli crkvu sv. Djordja u centru grada u kojoj zivi jedna svestenicka porodica. Nadam se da cete uzivati u ovim prizorima iz predivnog starog Prizrena, a ako imate neka pitanja vezano za posetu slobodno pisite u komentarima! …………………………………………………………………………………………………. After visiting monastery of Holy Archangels, we have continued our trip to Prizren. We have spent a day there walking around ancient Serbian, once royal, town. Hope you enjoy the video and if you have any questions about my visit there, please leave it in the comments below.
Profesor novinarstva na Univerzitetu u Adgeru i nekadašnji pripadnik KFOR-a Kenet Andresen ima zavidnu kolekciju starih razglednica sa Kosova.
U Đakovici je lep prolećni dan.
Beli fića se trudi da skrene na raskrsnici, dok se u pozadini šareni autobus vuče pored drvoreda i ide mu u susret.
Nebo je plavo, uz tek nekoliko oblaka.
Izlog obližnje prodavnice od sunčevih zraka štiti tirkizno platno, na obližnjoj terasi se suši veš, a u desnom uglu su dva natpisa.
Jedan je ćirilični, drugi latinični – Pozdrav iz Đakovice i Të fala prej Gjakoves.
Ta razglednica poslata je 12. maja 1973. za Beograd i jedna je od 1.500 sa Kosova koje poseduje Norvežanin Andresen.
„Najstarija do koje sam došao je iz 1906, a imam ih sve do 1999. godine – posle rata su postale drugačije, pa mi se kolekcija završava tada“, navodi Andresen u intervjuu za BBC na srpskom.
Kako kaže, razglednice uvek savršeno prikažu istoriju zemlje, ali potpuno drugačije od udžbenika ili novina.
„Suštinski su bile Instagram prošlosti“, kaže uz osmeh.
„Srpsko-hrvatski“
Andresen je na Kosovu prvi put bio tokom leta 1999. godine, neposredno posle rata, kada je kao tridesetčetvorogodišnjak bio portparol norveške jedinice KFOR-a.
Njegov je otac u međuvremenu počeo da skuplja norveške razglednice, pa se i on zarazio time.
„Od 1999. često idem na Kosovo, pa sam pre desetak godina počeo da skupljam razglednice i kupujem ih preko interneta.
„Prepoznao sam na njima mesta sa Kosova na kojima sam bio, što mi je bilo fascinantno… Tako je počelo“.
Kaže, ima razglednice iz tridesetak kosovskih mesta.
„Iz svih najvećih i najpoznatijih gradova – Priština, Peć, Kosovska Mitrovica, Prizren, Đakovica, ali i manastira poput Gračanice i Dečana“.
A ko ih je pisao?
„Uglavnom obični ljudi, ali zanimljivo je da je većina napisana na srpsko-hrvatskom jeziku“, kaže Andresen.
„To je zato što su ih uglavnom turisti ili lokalci slali sa Kosova negde u Jugoslaviju, ali i u Francusku, Nemačku i Britaniju.
„Ima ih i na albanskom, ali ih Albanci nisu toliko slali jedni drugima po Kosovu“.
Studenti
Tema je, kaže, uglavnom ista – svakodnevni život.
„Na primer, studenti iz drugih delova Jugoslavije koji su došli da studiraju u Prištini pišu kući, pa kažu ‘dobro sam, našao sam stan, možete li mi poslati još novca’“, navodi Andresen uz osmeh.
„Ima ih od turista koji su hteli da bližnjima pokažu znamenitosti Kosova, lokalaca koji su pisali rođacima, ali i diplomata i vojnika“.
A koje su mu omiljene?
„Najviše mi se sviđaju one baš stare“, odgovara.
„Ima nekih baš zanimljivih iz perioda od 1906. do 1920. Na primer, od austrougarskih vojnika koji su pisali porodicama“.
„Lepo je videti kako je Kosovo ranije izgledalo, sa starim kućama iz Otomanskog carstva, manastirima, džamijama…
„Među omiljenima su mi i one sa pijaca, na kojima su obični ljudi, gde se vidi kako se tada živelo i šta se nosilo“.
Od kako je njegov hobi počeo mnogo toga se u svetu promenilo, pa su neke razglednice završile i na Instagramu, ali tu nije kraj.
„Imam dosta planova… Nadam se da ću napraviti izložbu najboljih razglednica na Kosovu, u Beogradu, Zagrebu, čitavoj Jugoslaviji.
„Nadam se da će biti i knjiga, kao sajt sa digitalizovanim razglednicama, kako bi ljudi mogli da ih vide na internetu“.
Mediji
Andresen danas ima 54 godine i kao profesor novinarstva kaže da je „veoma zainteresovan za medije na Kosovu“.
„Radio sam na različitim projektima obuke novinara, jer na Kosovu nije bilo škola novinarstva ni za Albance, ni za Srbe.
„Kasnije sam radio i brojna istraživanja, napisao sam doktorat o kosovskim medijima, intervjuisao brojne albanske i srpske novinare, bavio se istorijom medija na Kosovu.“
Kako kaže, od 1999. ide na Kosovo nekoliko puta godišnje.
„Imam tamo dosta prijatelja među novinarima, profesorima, studentima… Pokušam da odem na Kosovo kad god mogu“.
A šta najviše voli tamo?
„Hrana je odlična i ljudi su veoma gostoljubivi“, odgovara odmah.
„Osećam se veoma dobrodošlo, zovu me na kafu, da se vidimo. Prijatni su svi“.
„Kosovo je prolazilo i prolazi kroz veoma teška vremena, tako da pokušavam da doprinesem koliko mogu i pomognem novinarima i medijima da se razviju“.
U isto vreme, kaže, veoma je zainteresovan za istoriju.
„Želim da posetim sva istorijska mesta i razumem istoriju Kosova.
„Prvi put kad sam došao nisam znao mnogo toga, ali sada sam naučio… I dalje postoje sukobi i različite verzije događaja, tako da o svemu čitam i učim iz različitih uglova.
„Moramo razumeti istoriju da bismo razumeli sadašnjost“, ističe Andresen.
Mladi
A šta misli o trenutnoj situaciji na Kosovu?
„S jedne strane postoji nekakav ekonomski razvoj, ali su politički problemi i dalje tu“, kaže Andresen.
„Ipak, ima mnogo mladih koji žele nešto da promene i koji su umorni od političih problema sa Srbijom, ali i unutar Kosova“.
Kako navodi, to je generacija koja želi promenu.
„Da, i dalje ima dosta problema, ali mladi žele da rade na njima i treba da im pomognemo… Oni mogu da nešto urade, stariji se teže menjaju.
„Zato volim da radim sa mladima… Nadam se da će oni moći da promene stvari“.
Praznina je preplavila Sredsku, nekada najveće i najlepše selo u istoimenoj šarplaninskoj župi. Ima srečana koji su odlučili da prkose tišini. Kako to izgleda ovih dana, na pragu jeseni videćete uskoro na kanalu RTK2. Snimatelji: Nenad Filipović i Osman Dani. Autor: Žarko Joksimović.
Велелепни споменик Цара Душана који је красио Призрен и Шадрван, обезбеђују војници Немачког Кфора пре уклањања, 13. 06. 1999.
Након тога му се губи траг.
Српске православне светиње и споменици у Призрену је систематизован приказ верских и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стваране, девастиране и поново обнављане. Према тренутном стању овог културно-историјског наслеђе ове светиње могу се поделити у у три категорије: уништене православне светиње, демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве од оснивања Призренске Митрополије 1019. године до данас у овом граду постоји или је постојало 33 српских православних светиње и споменика.
Јуна 1999. године Призрен је под претњама и психозом страха напустило скоро 20.000 становника, сви Срби, велики број Муслимана и Рома, као и део Турака. Они који су тада поверовали речима међународних снага да ће их заштити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протерани и малобројни преостали Срби. Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, Српски средњовековни споменици културе у Призрену и околини.
Девастирани и уништене православне светиње делимично су обновљени, Призренска Богословија примила је другу генерацију ђака, и данас има укупно 24 ученика; 13 ученика првог разреда и 11 ученика другог разреда који су у Призрену завршили претходну годину. Реновирано је свега десетак српских кућа и забележен повратак двадесетак расељених Призренаца, али да ли је то довољно, да се очувају православне светиње у Призрену?[1]
Историјат
Призренске епархија, епископија и митрополија кроз векове
Призренска епархија, која се помиње још 1019. године у повељи византијског цара Василија Другог (976–1025), обухватала је крајеве око града Призрена, затим Хвосно (простор око Пећи и Дечана) и пределе у сливу Белог и Црног Дрима.
Уласком ове епархије 1219. у састав самосталне Српскеправославне цркве (до тог времена ово подручје било је под јурисдикцијом Охридске архиепископије), подручје Хвосна издвојено је у посебну епархијуса седиштем у манастиру Малој Студеници, североисточно од Пећи.
Седиште призренских епископа било је у Призрену при цркви Свете Богородице Љевишке (тада манастир).
Када је (1346) Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Призренска епископија је постала митрополија.
После укидања Пећке патријаршије (1766), овој епархији припојене су старе Хвостанска и Липљанска, односно Грачаничка (Новобрдска) епископија.[2]
Косово и Метохија, два централна региона дугогодишње српске државе, одраз су српског духовног и културног идентитета и државности од средњег века до данашњих дана. Историја Косова и Метохије је уско повезана како са историјом средњовековне српске државе, тако и са градом Призреном у коме се развијала и опстајала Митрополија српске православне цркве. О томе најбоље говоре бројни манастири, цркве и остали споменици културе, који сведоче о вековној повезаности цркве и народа у овом граду.[3]
Призрен је у римско доба био један од главних градова на путу из скадарског приморја у унутрашњост Балканског Полуострва. У доба Византије познат је као Приздријан и помиње се у 11. веку, у време устанка македонских Словена и Бодинове борбр са Византијом.
Жупан Стефан Немања освојио је привремено Призрен, 1189/1190. године да би га потом његов син Стефан Првовенчани око 1214. године припојио српској средњовековној држави. Од тада Призрен се нагло развијао и постао један од првих међу малобројним градовима средњовековне Србије. Његово економско јачање пада нарочито у време краља Милутина и царева Душана и Уроша, јер је повремено био и њихова престоница. Тако Призрен постаје не само царско већ и значајно верско и културно упориште, у коме су се градили нови и обнављали стари храмови и споменици.[4]
Призрен је био чувено тржиште, а једно време и престоница српске средњевековне државе.
Како је већи број црква у призрену изграђена у 14. веку може се претпоставити да је то било у периоду када је према повељи манастира Светог Петра Коришког, односно старцу Григорију (која је датирана на 19. мај 1343. године), каже се да је Душан (тада краљ) дошао у Призрен,…обновити и с здати црк в манастир Краљевства ми. После тог његовог боравка настало је много цркава на Косову и неколико манастира и цркава у Призрену. У време цара Душана на простору Косова било је око 1.300 манастира и цркава а од тога у Призрену и околини око 200. До данас је сачувана евидрнција о 33 сакрална објекта и споменика културе.
О боравку цара Душана у јесен 1347. године у Призрену сазнајемо и из једног његовог писма Дубровнику, у коме се каже: quando la segnoria imperial venie a Presariu ud INCHARAR la sua acelesia de Santo Archangelo. Боравак краља Душана 30. септембра 1341. године није био у вези са манастиром Светог Арханђела, док су остала три боравка везана за подизање истог.[5] После смрти цара Уроша Призрен је држао краљ Вукашин до 1317. године, а потом Ђурђе Балшић од 1372. до 1376. године.
У руке Османлија Призрен је пао после Новог Брда 1455. године, и био је под њиховом вачћу све до ослобођења 1912 године.
После аустријског слома и велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године записао је у летописима „да је Призрен тако опустео да на његовим трговима расте толика трава да је косци косе“.[5]
Цркве у Призрену су, у овом за Српски народ и Призрен тужном периоду, деценијама биле запуштене, прекривена коровом и озбиљно оштећене. Наиме османлије су граду на обали Бистрице дсали нову урбану структуру формирањем чаршија и махала и изградњом монументалних исламских грађавина (Синан пашина џамија, Мехмед пашина џамија, Амам, Сахат кула, Камени мост и др). Док су истовремено уништавали српске средњовековне цркаве и претварали их у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију а на деловима рушевина манастира Светих Архангела саграђена је Синан пашина џамија.
Pосле смрти митрополита Јевсевија, 1789. године, администрацију над Призренском епархијом преузео је рашки митрополит Јоаникије. У његово време (1808), Рашка епархија је спојена с Призренском у једну Рашко-призренску епископију.
Године 1878. на скупу муслимана са Косова и Метохије и делова Албаније у Бајракли џамији основана Призренска лига, са циљем спречавања остварења одлука Берлинског конгреса и онемогућавања припајања територија које су припале Црној Гори и Србији, као и постављања питања албанске аутономије у оквиру Турске.
Призрен је, после пуних 457 година робовања под Османлијским царством, 17.октобра 1912. године ослободила српска војска.
За време Првог светског рата био је поноово окупиран, овога пута од бугарске војске.[5]
Између два светска рата Призрен је био у саставу Краљевине Југославије. У том период обновљено је доста старих цркава из Средњег века, а изграђено је и неколико споменика ослободиоцима Призрена и палим борцима у балканским ратовима и Првом светском рату.
Током Другог светског рата од немачке и италијанске војске и под њиховим туторством Призрен је прикључен тзв. „Великој Албанији“. Ослобођен је 19. новембра 1944. године.
После Другог светског рата долази до свестраног развоја Призрена. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице, а то је праћено великим порастом броја становника, великим прираштајем и досељавањем у корист Албанаца. У овом периоду дешавају се и велика исељавања Срба и Турака.
Агресивна политика Албанаца, лишена свих цивилизацијских тековина, задњих године 20. века и првих деценија 21. века допринела је да се на очиглед светске јавности у континуитету уништавају најзначајнијих објекти европског средњовековног наслеђа у Призрену. Она истовремено указује и на претензије Приштине да за потребе утемељења тзв. државе Косово не само промовише себе у јединог баштиника исламског наслеђа, него и да присвоји српско културно наслеђе, и томе са простора Косова и Метохије протера православно становништво, што им је у Призрену и успело, јер је град практично без Срба православне вере.
На то указују и чињенице да је Призрену, у коме је некада било 25 средњовековних храмова, три манастира, Богословија и Резиденција епископа, све спаљено и уништено у мартовској агресији 2004.[2]
Списак православних светиња и споменика у Призрену
Црква која је задужбина краља Милутина, подигнута је у периоду 1306—1307. на остацима катедрале из 13. века, која је такође основана на месту старије, ранохришћанске цркве. Црква је историјско седиште епископа призренског Српске православне цркве.
Првобитна грађевина из 13. века била је тробродна базилика, са три апсиде на истоку и припрату на западу. Преуређењем у 14. веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су преворени у амбулаторијум.
Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. века (прикази Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хранитељем). Прве две се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана на јужном ступцу јужног брода цркве. Преостале фреске у Богородици Љевишкој су из 14. века и дело су мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).
За време турске власти, у 18. веку, фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене, када је црква претворена у џамију. Фреске су поново откривене у периоду 1950—1952.
Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију (1999), црква је под заштитом немачких војника. И поред тога, црква је гађана из ватреног оружја и запаљена 17. марта2004. од стране албанских вандала.
Црква је стављена на Унескову листу светске културне баштине, као део ансамбла средњовековних споменика на Косову.
Манастир је задужбина српског цараДушана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355), и налази се у кањону реке Бистрице. Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године[6], на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеград као гробна црква цара Душана.[7] који је пресудно утицао на настанак и развој Моравског стила. Унутар комплекса, који обухвата површину од око 6.500m2, налазе се две цркве посвећене светим Архангелима (која је била Душанова гробна црква) и светом Николи, које су грађене у рашком стилу, иако, попут Дечана, по времену градње и неким елементима припадају Вардарском стилу.Манастир је након доласка Османлија1455. године, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену.
Црква је подигнута око 1330. у југозападном делу Призрена,на малој заравни испод градске тврђаве која доминира градом, у делу који је некада био српска четврт. Цркву је саградио властелин Младен Владојевић, који је потом 1348. храм приложио задужбини цара Душана (1346—1355) манастиру Светих Архангела у кањону Призренске Бистрице.
Албански екстремисти су је запалили и тешко оштетили током мартовских немира 2004. године, у присуству немачких припадника КФОР-а.
Црква је изграђена 1887. године, док је звонара подигнута 1907, због дугог чекало на дозволу за градњу од стране османлијских власти.Након Првог светског рата (1922. године) у цркву је пренет иконостас Ћипровачке-Светониколајевске цркве апостола Петра и Павла из Сентандреје, рађен око 1720. године.
Ова црква налази се у призренској тврђави „Каљаја“. На њеном месту је Емин паша Ротули (Албанац) подигао џамију и сахат-кулу 1805. године. Џамију су касније порушили Бугари у Великом рату.
Цркву су с краја 15. века и почетком 16. века подигла браћа Руновић и посветили је Светом Ђорђу, на простору који је био празан. Около, и поред цркве, било је старо српско православно гробље све до 1866. године. Касније су око цркве отварани дућани. Како гробље није било ограђено са јужне стране, у доба Османлијске владавине од стране припадника друге вере често је девастирано и скрнављено. Срби су се обрате Махмут паши Ротулу, за помоћ, и он им је дозволио да ограде простор. Том приликом искоришћена је ова сагласност да се црква продужи четири-пет метара са западне стране. У новоизграђени простору, који је био намењен женама — „Женска црква“, обављана су и крштавање новорођене деце. Простор је решеткама био физички одвојен од „Мушке цркве“. Дограђени наставак, после изградње нове цркве Светог Ђорђа је порушен.У цркви су с почетка 21. века пронађени делови ктиторског натписа Драгослава и Беле Тутић из 1332. године са њихове задужбине цркве Светог Николе, метоха манастира Дечана, који се налази у бившој Дечанској, сада у улици Миладина Поповића бр. 3.
Све док с краја 19. века није саграђена Саборна црква, под истим именом, Руновића црква била је главна црква у граду Призрену. Често је служила и као скривница за вредне иконе и књиге из цркава које су, пред најездом Османлија или Албанаца, рушене или претваране у џамије.
С краја 20. века, у време сукоба на Косову и Метохији 1999. године и НАТО бомбардовања СРЈ, служила је као складиште црквеног материјала. Као и већина цркава на Косову и Метохији, црква је временом у више наврата девастирана и преправљана.
Испосница, са остацима фресака из 14. века, налази се на путу између Призрена и манастира Светих Архангела. Ово је само једна од бројних испосница које су постојале у долини Призренске Бистрице.
Ктитор цркве је био властелин Драгослав Тутић, (монах Никола), са супругом Белом, који је касније постала део властелинства манастира Високи Дечани.Црква грађевина малих димензија, једнобродне основе, док су се у њеној унутрашњости очували трагови живописа. Црква је обновљена у периоду од 1967. до 1970. године.
Током Мартовског погрома над Србима 2004. године, црквица светог Николе је, спаљена и тешко оштећена. Нааредних године, на црквици су обављани радови да би се вратила у своје првобитно стање.
Црква је са сачуваним темељима цркве Ваведења Пресвете Богородице.рема пронађеном ктиторском натпису, храм је задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371 — 1395) из 1370/1371. године. У цркви се налазе преостали делови фрескописа из 14. века. Налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве тзв. „Каљаје“. Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости.
Током Мартовског погрома на Косову 2004. године, спаљена је и тешко оштећена. Албанци су цркву спалили и тешко оштетили. Током наредних година, на црквици су обављани радови да би се вратила у своје првобитно стање.
Црква се налази у древном призренском насељу Поткаљаја у коме су пре рата већином живели Срби. Насеље данас подсећа на „град духов“а јер су све куће у рушевинама и зарасле у вегетацију.
Током наредних година, црка је обављана како би се вратила у своје првобитно стање.
Црква је посвећена Светим Врачевима Козми и Дамјану. Подигнута је с краја 19. века на темељима старије храма. Саграђена је као једнобродна грађевина пресведена полуобличастим сводом и са апсидом ексцентрично постављеном у односу на подужну осу грађевине. Црква није живописа, а у њој не постоје предмета од уметничког значаја.У мартовском погром 2004., црква је прво опљачкана и оскрнављена, а потом девастирана и разрушена 2004. године.
И поред радова изведених од 2012. до 2013. године на санацији и поправци црква није у употреби.[10]
Богословија је основана 1. октобра 1871. из више разлога, пре свега јер Призрен био седиште српског културног живота на овом простору и друго зато што је у њему постојао руски конзулат, који је обећавао заштиту. Школа је почела да ради са 15 ђака за које је у Београду састављен наставни план и програм. Школовање је трајало три године, а право уписа имали су ђаци који су завршили основно четворогодишње образовање.Албанци су зграду Богословија у запалили 2004. године.
U atrijumu srednjovekovne crkve Hrista Spasa u Prizrenu sutra počinje Četvrti međunarodni festival srednjovekovne muzike Medimus.
Trebalo bi da ga otvori novoosnovani istoimeni ansambl festivala Medimus, sastavljen od umetnika sa prostora cele Evrope, a tokom tri festivalska dana u jednom od najpoznatijih pravoslavnih prizrenskih hramova u Potkaljaji nastupiće i mađarski ansambl Muzika Profana, beogradski „Renesans“, koji ove godine slavi pola veka rada, Simonida Stanković sa projektom „Hiperboreja“, kao i Grčki vizantijski hor iz Atine. Ovu manifestaciju, čiji je cilj predstavljenje srednjovekovnog muzičkog nasleđa u gradu u kom se negovala muzička kultura i spajanje ovog prostora sa savremenim muzičkim stvaralaštvom, stručni časopis Muzika klasika proglasio je najboljim festivalom od regionalnog značaja za 2018. godinu.
– Ova nagrada nas je, moram priznati, prijatno iznenadila. Lepo je znati da su naš trud i zalaganje dali neke rezultate. To je veliki podstrek, koji nas je učvrstilo u veri da treba više da radimo na podizanju kvaliteta manifestacije – kaže za Danas Bojan Babić, direktor Medimusa i predsednik Društva prijatelja manastira Svetih Arhangela kod Prizrena.
* Kako se rodila ideja o festivalu srednjovekovne muzike u gradu koji je teško stradao u martovskom pogromu 2004. i u kome je ostalo dvadesetak Srba?
– Društvo prijatelja manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena, koje je jedan od organizatora ove manifestacije, kao i mnogih drugih aktivnosti koje za cilj imaju očuvanje i prezentaciju srpske kulturno-istorijske baštine, na ovaj način htelo je da skrene pažnju na srpsku srednjovekovnu tradiciju grada Prizrena. A to što u Prizrenu trenutno imamo više svetinja iz srednjeg veka nego Srba, bio je za nas izazov više i jedna vrsta borbe da se sačuva ono što nam je ostavljeno u nasleđe.
* Šta znači organizovati ovakvu manifestaciju u sadašnjim okolnostima u Prizrenu i da li imate bilo kakvu saradnju sa lokalnim kosovskim vlastima?
– Da, to pomalo izgleda neverovatno kada sagledamo sve okolnosti. Ali, uz pomoć institucija Republike Srbije, veliku podršku Eparhije raško- prizrenske i na kraju velike upornosti članova našeg udruženja, nekako uspevamo i nemoguće. Interesantno je da nema otpora kod lokalnih kosovskih vlasti i da u pojedinim slučajevima čak imamo i neku vrstu saradnje.
* Ko je publika koja dolazi na koncerte u crkvi Hrista Spasa i koliko je ovaj neverovatan prostor doprineo uspehu festivala?
– Publika dolazi iz srpskih enklava sa Kosova i Metohije, centralne Srbije, sve više dolaze i meštani Prizrena, ljudi iz raznih međunarodnih organizacija. Sam prostor i energija grada Prizrena daju ovom festivalu nešto posebno i nešto što ostavi utisak na svakog posetioca.
* Ove godine zemlja partner Medimusa je Mađarska, kako je došlo do ove saradnje?
– Saradnja sa Mađarima je ostvarena preko Doma kulture Gračanica, koji je takođe jedan od organizatora ove manifestacije. Već treću godinu mađarska ambasada u svojoj organizaciji dovodi veoma dobre umetnike na naš festival.
* Medimus sledi trag srednjovekovnog muzičara Dragana iz Prizrena. Možete li reći nešto više o ovom umetniku i srpskoj srednjovekovnoj muzičkoj tradiciji?
– Nažalost, saznanja o srpskoj srednjovekovnoj muzičkoj tradiciji su veoma oskudna. Sve to praktično stane na dva lista papira. Uveren sam da je u skoro dva veka stabilne i bogate srpske države za vreme Nemanjića bilo mnogo više od toga, ali je vrlo malo zabeleženo, tako da je i Dragan Prizrenac, muzičar koji je 1335. godine svirao po dubrovačkim trgovima, a 1346. izveo Carsko kolo na krunisanju cara Dušana u Skoplju, jedan od retkih upamćenih srpskih muzičara tog vremena.
* Šta to što danas može učiniti za Prizren i očuvanje njegovog srpskog duhovnog, nacionalnog i kulturnog identiteta, imajući u vidu potpunu demografsku promenu sastava stanovništva?
– Jednostavno treba biti uporan i istrajan. Sve se menja…
* Da li se i zašto u silnim političkim pričama o KiM potpuno zaboravio povratak Srba u gradove i postoji li uopšte takozvana politička volja da se oni vrate, recimo, u Prizren?
– Mislim da je Prizren jedan od retkih gradova na Kosovu i Metohiji, ako ne i jedini, u kome je moguć povratak Srba. Sigurno ne masovan, ali je moguć. Prizren je sa svojim velikim istorijskim bogatstvom i određenim stepenom nacionalne i verske tolerancije, svakako nešto što bi pre svega naše političare trebalo da podstakne da se malo time pozabave.
Druga kuća
– Društvo prijatelja manastira Svetih Arhangela je u svojih petnaest godina postojanja uspelo da pokrene mnoge akcije na očuvanju srpskih svetinja u Prizrenu, da bude organizator nekoliko kulturnih manifestacija kao što su: Spasovdanski dani u Prizrenu, Medimus festival, Svetoarhangelska letnja škola kaligrafije i istorije, radi se i na izdavaštvu… Moram napomenuti da su manastir Svetih Arhangela kod Prizrena i njegovo monaštvo nešto što nam daje snagu i podršku za sve naše ideje i napore. To je jednostavno naša druga kuća – kaže Bojan Babić. Pored njega u Medimus timu su: umetnički direktor Festivala Darko Karajić, Ivica Veličković, Sanja Đirić i Jovan Tarbuk. Uz Društvo prijatelja manastira Sveti Arhangeli i Dom kulture Gračanica, organizator Medimusa je i Fondacija Sveti Arhangeli.
zelim da vas obavestim da pocinju radovi na postavljanju novog poda na crkvi Uspenija Presvete Bogrodice u Sredskoj iznad zaseoka Pejcici.
Kao sto ste od ranije upoznati crkva je renovirana pre 2 godine zahvaljujuci porodici Radivojevic, ostalo je jos da se postavi novi pod jer je stari pod od maltera poceo da se ljusti jos pre renoviranja zbog tada postojece vlage.
Da bi se odradili radovi postavljanja novog poda potrebno je :
1- Prenos materijala do crkve
2- Priprema i obrada poda ( celog poda crkve ) i pragova za postavljanje granita
3- Granit postavljanje na podu sa ivicnjakom 50 kvadrata i priblizno 2 kvadrata za pragove
4- Pesak sa dostavom
Da bi sve odradili dobili smo Blagoslov od SPC – Rasko – Prizrenske Eparhije i odobrenje od Zavoda za Zastitu Spomenika Kulture.
Cena svih radova iznosice 2400 eura.
Firma Mermer-Granit ( G.Ljubinje / Jablanica ) koja vrsi prodaju i sve radove nam je dala popust u visini od 100e jer u pitanju je verski objekat.
Crkveno Seoska Uprava SREDSKA raspolaze sa 1050e ,pored toga javili su se da doniraju novac:
– Branko Sovtic sa porodicom 100e
– Rade i Dobrila Sovtic sa porodicom 50e
– Porodica iz Donjeg Ljubinja 20e ( koji su bili prisutni prilikom sklapanja dogovora u Firmi Mermer -Granit)
Molimo sve ljude koji su u mogucnosti da doniraju novac ( jos 1080 e ), a koji je sada pozajmljen, kako bi praznik – slavu Gospodjindan docekali sa novim podom , mogli da vratimo sto pre.
Mozete nas kontaktirati u Inbox , Porukom itd… kao i komentarom ispod objave !
I arrived in Prizren on a hot day in late May, after an overly complicated bus journey from Shkodër in Albania. What should have been a three-hour bus ride took a total of eight hours, including two hours of transit in Tirana. I finally arrived at the bus station at 6pm and walked for another 15 minutes to get to my hostel.
The Sinan Pasha mosque, built in 1615 in the Ottoman style.
As I walked to the hostel, I felt the same sense of happiness that I felt when I first arrived in Sarajevo, Bosnia. At first, I could not understand why, but then I realised that it seemed familiar, because it actually looked like Sarajevo—with the river flowing through the centre of town, the churches, the mosques, the old town, the cobbled streets, the lively music and the welcoming people. I was in love from the get-go.
Here are my recommendations to make the most out of your trip to Prizren:
Accommodation: I don’t usually write raving reviews of my accommodations, but it won’t be an exaggeration to say that part of the reason I love Prizren so much is the hostel I stayed at, Driza House. It is impeccably clean, has bunk beds fitted with bed lamps and plugs, and there are curtains to ensure privacy. The rooms are spacious and beautifully decorated, and come with breakfast—for only eight euros a night per person, it is a bargain! It’s run by a lovely young couple who are friendly, kind, and big travel lovers themselves. I suggest you book directly through their website to avail their 10 percent discount.
Food: Kosovan cuisine, much like Albanian food, is meat-based. You will find all the traditional Balkan food like burek, grilled meat, stuffed peppers and so on. Since I was a vegetarian, I pretty much lived on burek (a thin crispy layered pastry filled with cheese, spinach, pumpkin or meat and is served with a heap of sour cream), potatoes and pizza during my time in the Balkans. In Prizren, I ate a particularly fresh, delicious vegetarian pizza, in a restaurant by the central river for three euros. There are plenty of options for you in the restaurants that dot the river that divides the city.
The oldest cinema in the Balkans: One of the oldest cinemas in the Balkans is housed in Prizren. The Lumbhardi was dilapidated at one point, but Kosovans came together to save it from privatisation and renovate it. Today, it boasts an indoor and open-air cinema and a lovely cafe where you can sit with friends and have a beer or coffee under the starry night sky.
The Sinan Pasha mosque: The Sinan Pasha mosque is a beautiful landmark situated on the main street in Prizren. Built in 1615 in the Ottoman style, this mosque is spectacular. I have nothing but love for this mosque; since it was Ramadan, I went inside and prayed there. It filled me with a sense of peace.
Our Lady of Ljeviš: This beautiful structure is a 14th-century Serbian Orthodox church in Kosovo.
Built on the ruins of a Byzantine church, it was converted into a mosque during the Ottoman Empire and then back into a church in the early 20th century. Today, it is on UNESCO’s list of world heritage sites in danger and can only be seen from the outside.
The Cathedral of Our Lady of Perpetual Succour: This is yet another beautiful place of worship in the form of a Roman Catholic cathedral in Prizren, seat of the Roman Catholic Diocese of Prizren and Priština. The cathedral was commissioned in 1870 by Dario Bucciarelli, Archbishop of Skopje. Its clocktower was built by Thomas Glasnovic, a Croatian monk and architect.
I ate a particularly fresh, delicious vegetarian pizza, in a restaurant by the central river for three euros.
Kalaja Fortress: Also known as the Prizren Fortress, it is possibly my favourite place in the city. This fortress is an old medical structure which once served as the capital of the Serbian empire. The first fort dates as far back as the Byzantine empire and has since been expanded, destroyed, and restored by many. The hike up to the Kalaja Fortress is relatively easy and beautiful. And from the top of the fortress you see a beautiful sight of the whole city, with the river flowing through it and the many old buildings that Prizren is known for.
Docufest: This international documentary festival takes place in Prizren every year around August and features documentaries from around the world! It started in 2002 by a group of friends and has now expanded into a festival which screens documentaries for a week from around the world, thereby attracting tourists, artists and musicians from across the world. I was unable to visit this last year, but it is at the top of my list of events to take part in, in the coming years.
N.B: As a Bangladeshi passport holder, I cannot complete this article without a little bit about the visa regulations. Bangladeshis do need a visa to visit Kosovo, but if you have a valid multiple entry American, British or Schengen visa, you can enter the country without anything additional.
Maliha Fairooz is a 28-year-old Bangladeshi solo traveller, who has travelled to 84 countries, on a Bangladeshi passport. Through her blog www.maliharoundtheworld.com she shares her experience of travelling as a brown, Muslim, Bangladeshi woman while simultaneously encouraging a culture of travel amongst Bangladeshi youth.
Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!
Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!
Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?
Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;
Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!
Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?
Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…
Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;
Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења
(1848.)
Пјесма “Призрену“ Матије Бана, једног од најпознатијих дубровачких Срба католичке вјере, објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.