Originally posted 2018-10-15 23:00:51.

„Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији“, рекла је једина српска уметница која је остала у Приштини после 1999. године

Даринка Јеврић

Даринка Јеврић је најбољи песник Косова и Метохије и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине 20. века. Време је да се академска књижевна и шира културолошка критика у Србији озбиљније позабави делом Даринке Јеврић”, рекла је проф. др Даница Андрејевић, шеф катедре за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, отварајући дводневни округли сто посвећен стваралаштву и животу познате песникиње.

Даринка Јеврић рођена је 1947. у Глођанима крај Пећи, а њен живот и стварање представљају праву парадигму савремене српске збиље, од угрожености језика до савременог уметничког стварања на Косову и Метохији. Лингвиста Митра Рељић је нагласила овај део њеног рада и наводећи речи које је, о положају српског језика, песникиња изговорила још 1987. године, а који једнако и непромењено сведоче о положају српског језика и промени имена места: „Већ јучерашњи подаци данас су, бојим се, застарели што значи да је на КиМ изгубљен највећи део ономастике на српскохрватском језику (…) Просто да се човек наљути на Турке што су нам, у петнаестом веку, оставили тефтере с прецизним називима села и пореских обвезника у њима”.

Станислав Станковић из Института за српски језик САНУ сматра да је песникиња употребом црквенословенизама и брижљиво грађеним односом према језику постала нека врста његове одбране, истовремено богатећи његов лексички потенцијал. „Даринка је себе пронашла у потрази за архетипским, митским, историјским језиком и плетиву српског историјског наслеђа,” каже у свом раду др Станковић.

Песникиња је остала да живи у Приштини, након 1999. године, у врло тешким условима као једини српски уметник који је живео у свом граду јужно од реке Ибар.

„Знамо за опредељење Даринке Јеврић и помињемо њен завет свих ових година као својеврсни етички кодекс. Зато се и сећамо њених речи: `Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији`”, истакла је Сунчица Денић, декан Педагошког факултета у Врању. Она сматра да су због родољубиве основе многе њене лирске песме „језичка загонетка и наговештај иза кога следе поређења и поредбене егзибиције и асоцијације”.

Поезија Даринке Јеврић, посебно њене љубавне песме, широко је прихваћена и говорена. Превођена на многе светске језике и била је, уз Десанку Максимовић, Весну Парун и Дару Секулић, препозната и прихваћена на културној сцени бивше Југославије. Зато се њено стварање не може „омеђити некаквим регионалним оквирима и аршинима”, нагласио је проф. др Драгомир Костић са Филозофског факултета. Професорица народне књижевности Валентина Питулић открила је да је песникиња „користила управо оне симболе који представљају суштину традиционалне културе Срба”, наводећи да се ради о кућном прагу, огњишту, семантици биља.

Посебан осврт на последње песничке збирке „Посланице с Проклетија”, „Јудин пољубац” и „Хвостанска земља” дао је мр Жарко Миленковић, наглашавајући документарни аспект стварања где се преплићу поезија и хроника зла. „Поетски исказ сведочења, као доказа, против зала и бестијалности, Даринка Јеврић је усавршила у свом приштинском лагуму”, сматра Миленковић.

Округли сто је одржан у Косовској Митровици и Грачаници поводом 70 година од рођења и 10 година од смрти песникиње, у организацији Филозофског факултета и Дома културе „Грачаница”, у читаоници која носи песникињино име.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Originally posted 2018-10-15 23:00:47.

Дипломата, тајни агент своје владе, песник, национални радник, добровољац у четничким јединицама, Милан Ракић конзул, патриота и аутор наших најдубљих родољубивих стихова, из Париза уронио је у приштинске мракове и блата, смислом и задатком свог живота сматраће онај кад је, у последнјим редовима војничког строја, он, тада начелник у Министарству иностраних послова, са малим чином водника, реденика прекрштених преко груди, слушао како војницима, пред напад на Приштину официри рецитују његове стихове. „То је Ракићев Газиместан!“, рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагли да пољубе земљу. Водник Ракић, добровољац у четничком одреду војводе Вука, први је ушао у ослобођену Приштину!

Јован Пејчић: Милан Ракић на Косову

Српски конзулат у Приштини

Јован Дучић и Милан Ракић

Војин Поповић – Војвода Вук

Бранислав Нушић са кавазима (тјелохранитељима) 1912.

Не, о догађајима у Приштини, о свом конзуловању доле, не могу вам ништа рећи, још је прерано говорити. Какви догађаји, какви људи! То је било херојско доба, велико доба“ – тако је године 1928, на питање Бранимира Ћосића о његовој служби на Косову, одговорио Милан Ракић.

Међутим, о Ракићевом службовању у Турском царству знало се до тог доба можда и више него што је он сам претпостављао да се зна. Није се, свакако, знало све, па су се испредале приче. И писало се о његовим конзулским данима на Косову. Писали су историчари, есејисти, новинари. Могле су се читати приповетке у којима се Ракић, по имену и презимену, појављује као уметнички лик.

На конзулском месту у Приштини, тада најистуренијој тачки српске дипломатије били су Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић: Тајни извештаји и стихови на конзулском столу

Да је пред собом имао особу чије звање није постављало „границе… око његове личности“ и чији се погледи на свет морала и политике толико много, елементарно не разликују од „очекиваних“, да је то био стваралац уобичајеног народноснога и психичког склопа а не човек „сав… интегралан, сав затворена линија“, што значи личност у којој нема ничег „наполовичног, условног, конвенционалног“ (Јован Дучић) – какву би повест млади књижевник чуо од славнога саговорника?

Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1901. Године 1904. постављен је за писара у Министарству иностраних послова. Од маја 1905. је у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци доцније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Српски конзулат у Приштини, и ту ради до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Србије у Солуну. На Космет по трећи пут одлази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године – испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф конзулата.

Једна дипломатска каријера: Писар друге класе у Приштини

Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и из Приштине премештен је у Министарство иностраних дела у Београду.

Али није то прича која би Бранимира Ћосића задовољила. До ње је он, уосталом, лако могао доћи у неком од Дипломатско-конзуларних годишњака и у бројним новинским написима који су о Ракићу постојали.

„Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде“, писао је младиконзул Ракић из Приштине. „Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде“

Тему Косова увела је у женевски разговор двојице писаца заправо Ракићева супруга Милица, реагујући на мужевљеве речи да у његовом животу „од 1905. године нема догађаја. Каријера, премештаји, конзулство у Приштини, Скопљу, Солуну, затим поново у Београд“. Госпођа Милица Ракић само је убацила:

„Али пре Приштине женидба, а у Приштини је написао свој Косовски циклус“.

Милан Ракић као конзул у Приштини, 1907. године

Године 1905, на путу од Београда према Приштини, где је требало да преузме место писара у конзулату – о чему је могао размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама „успео да својим снажним талентом одскочио од… бедне гомиле расплаканих стихотвораца“? Да ли га је „тресла“ Скерлићева брига на шта ће „млађи песници… утрошити своје лепе таленте које младост греје, и свој живот, који је тако кратак“? Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да „накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу“, није и не сме да буде последнја реч младих књижевних стваралаца?

Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић: „Страдални југ српски“

Или је по сећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и нешто више, из чијих се болних груди, тамо, онамо моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт примили часно?

„Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово“, поверио је Илић пред своју смрт Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном.

„Има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв…“

Да ли је Ракић знао за ове речи насмрт болеснога песника?

Нушић је, по свему, речи Илићеве примио као завет и својски је прионуо на посао. Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а он је радио на књизи друге, њему много својственије врсте.

Но и Нушић се убрзо разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, он пише из постеље:

„Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово и да видим моје дете“.

Књигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је ипак написао. Да ли је Ракић, путујући спором железницом на „страдални југ српски“, убрзавао време Нушићевим Косовом (1902) – геокултурном повешћу о свету који тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију? Да ли су се баш над тим зналачки израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и и Метохији зачеле неке од доцнијих Ракићевих животних и књижевних одлука? Или су му се кроз главу преметала само конзулска писма и извештаји о шиптарским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом, документа што их је недуго пред полазак изучавао у архиви Министарства иностраних дела, укључујући ту и обимну Преписку о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899?

Манастир Високи Дечани 1912. године

„Има цвећа које плаче, има студенаца који извиру испод ћивота, има траве на којој народ види крв“. Тако је Војислав Илић описивао, пред своју смрт, Браниславу Нушићу Косово, жалећи што ће умрети, а никад неће завршити свој спев о Косову. Тешко болестан, месец дана по Илићевој смрти Нушић пише у дневник: „Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу још само толико живота да довршим Косово!“. Тек трећи конзул, Милан Ракић, успео је да косовски еп искаже циклусом од шест песама

Парнасовац у друштву турских власти и понеког комите

„Је ли потребно потцртавати чудни контраст што се намеће мислима свакога који зна Ракића, а познаје Приштину“ – узвикнуће Милан Ћурчин док буде покушавао да прво именује и разложи, а онда и разјасни мотиве који су Ракића навели да се прими службе на неослобођеном Косову.

„Млади дипломат и песник, тек што се вратио са студија из Париза, и оженио девојком из најбоље београдске куће, тек што је почео радити у министарству, и објављивати песме, по узору на француске парнасовце, а ипак оригиналне и по мисли и по изради – одлази у Приштину, и остаје онде – као једини страни представник, на најистакнутијем и најопаснијем месту за нашу пропаганду у Турској – (толико) година у друштву само своје жене, турских ‘власти’, и наших комита, или понеког нашег прерушеног официра“.

Један други књижевник, Григорије Божовић, који је прилике у Старој Србији познавао са самога њиховог извора, и као староседелац осећао их много дубље и болније, кратко бележи:

„Српском народу у царству се смркавало. Била је на помолу блиска самртна ноћ… Тако је стање затекао на Косову Милан Ракић.“

Али, зар је Ракић као службеник српскога Министрарства иностраних дела ступио на Косово као у непознату земљу?

Ћурчинове речи не треба, дакле, узети као чуђење; оне пре исказују одушевљење и занос:

„Колико интензивни и снажни мора да су били патриотско чувство и вера у идеју којој се служи, који су човека као што је Ракић, обдарена ретким способностима осећања и могућности да их искаже, високе културе, правог господина – већег него што је иједан у овој земљи – а који је, уза све то, још и деликатна здравља, могли држати привезана за ону суморну, пет векова опевану али пет векова необрађивану груду косовске земље, кроз толики низ лепих, младих, никад неповративих година, у онаким приликама!“

О приликама у којима је у Приштини живео и радио, оставио је Милан Ракић и лично сведочанство.

Господин високе културе: Самртна ноћ над Косовом

„Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне, а живот без дражи као овде“, признао је у писму пријатељу Јовану М. Јовановићу. И одмах додао: „Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде.“

Писали су му, међу осталима, Скерлић и Богдан Поповић. Тражили су нове песме за Српски књижевни гласник.

„И не пишите само кад вам падне на памет, ради забаве, него радите као најамник… И тако човек“, тешио га је Поповић, „испуни време најбоље и најкорисније, кад живи у Приштини или Београду, што је једно исто“.

Ракић се није оглушивао о савете пријатеља, али је, као човек „светог и свесног поимања дужности, и у приватном и у јавном животу“, знао шта је његов прави задатак: да брани „клето Косово“ и да ради на његовом ослобођењу. Стога је највише времена проводио с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, сусретао се с комитама и комитским војводама, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич. Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори („у једној класичној храбрости и у неимоверној српској топлини“, како ће записати Григорије Божовић), ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.

25 српских команданата, 1912. година

Српски артиљерци за време Првог Балканског рата 1912. године

У приче су ушле његове дневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.

Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испуњавао његов дипломатски, државно-политички ангажман.

Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији. О томе ће најпре бити речи.

Косовски циклус песама: „Арнаутин ти је избио очи“

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник – иако с повременим кратким прекидима – провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.

Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем Божура и Наслеђа (које су први пут објављене у збирци Нове песме, Београд 1912), и Јефимије (која је, заједно са песмом Кондир, штампана у Српско-хрватском алманаху) све друге песме објављене су у Српском књижевном гласнику.

Групишући, међутим, песме у циклус с насловом „На Косову“ Ракић се није држао хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Гази-Местану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и, у епилошкој функцији, Минаре.

Није, према томе, тешко васпоставити опште духовно значење и социјалноисторијски смисао Ракићевих родољубивих стихова. Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол турске власти. Тмурно расположење што га је, тако, захватило при ступању на косовско тле, продужује се у три потоње песме. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном „које обухвата тама, док светлости нема на видику целом“. Запевање и плач Старе Црне Горе преноси се, онда, на страну икону у напуштеној цркви, на којој, „очајан и страшан, Христос руке шири, / Вечно чекајући паству, које нема“.

Милан Ракић: На Газиместану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

„Умираху ћутке на хладном кољу“

У песми Наслеће, последнјој по настанку, догађа се, међутим, преокрет – мит и предање постају активан чинилац историје и песникове садашњости: чин идентификације лирског субјекта остварује се у димензији која временске појавности доживљаја свенародне страдалничке повести (релација: некад-сад, у преименованој атрибуцији: сјај-тама, мит-кулатура) брише као не-отолошки израз бића, што значи да етничка одређеност прераста у генеричку предодређеност, замрла колективна свест у пробуђену националну самосвест, и у спремност да се изазов прошлости прихвати као одговорност за будућност. Најбоље се то види у завршним строфама Наслеђа:

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу.

Свесна, разумна љубав према свом народу

С Ракићевим косовским песмама живело је и њима се напајало све Српство, не само Стара Србија – мада она највише. Скерлић их је назвао дубокима, нагласивши притом да „свесну, разумну љубав према своме народу нико није боље изразио но Ракић, у песми На Гази-Местану“.

Уопште, нема међу Ракићевим родољубивим песмама остварење које се по своме друштвеном значењу и непосредном утицају може упоредити са газиместанским стиховима. Исидора Секулић означује их као сигнале и печате:

„Када се наведе: Ја ћу дати живот, отаџбино моја, /Знајући шта дајем и зашто га дајем, онда сви видимо камен међаш на прелому историјских времена пијемонтске Србије.“

Лозинка покољења, песма-порука, На Гази-Местану могла је, опет, деловати тако освешћујуће не зато што је то песма која паразитски живи од косовског мита, већ стога што је она тај мит оживљавала и преображавала (Никола Кољевић) – уздижући га истовремено, посредством једне сугестивне и сликовите, само Ракићу својствене песничке реторичности, на висине пророчанства које, самим тим што се јавља као израз јединства Ракићевог друштвенога и духовнога бића, подразумева крајње доследно поступање у животу, безуслован избор – лично прегнуће, индивидуални чин.

У Ракићевом примеру обистинила се и ова друга, национано-патриотска страна човекове личности. На два начина.

Најпре у његовим публицистичким текстовима. У косовске теме Ракићеве ваља наиме, поред песама, убројити и три његова чланка о Арнаутској побуни 1910. године, у којима је аутор, указавши најпре на узроке, подробно размотрио могућан „одраз“ побуне на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини

Чланци су објављени 1910. године у Београдском Словенском југу, сви под псеудонимом „З“, истим оним псеудонимом под којим је Ракић 1902. штампао прве своје песме.

Српска дипломатија не само што је поменуте чланке запазила, она их је и свестрано „употребљавала“. О томе постоје бројна сведочанства. Навешћу само једно: тадашњи српски посланик у Паризу Миленко Веснић истицао је у својим извештајима и преписци да су одлични и да их је он, на положају на ком је, искористио до максимума.

Из министарства у четникче: Под командом Војина Поповића – Војводе Вука

Ракићево ангажовање има, међутим, и свој непосредан вид. Ту се он појављује као ратник, добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије, као бивши конзул који сада – како ће забележити Милан Грол – „са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину“.

Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука.

Доцније ће Ракић је-ва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Прича је заносна. Састоји се од две епизоде, на које се може гледати као на чинове једнога истог драмског збивања.

Прву епозиду сачувао је у својим успоменама Младен Ст. Ђуричић и она се тиче, доживљаја о којем ће сам Ракић младом пријатељу поверити:

„То ми је био највећи дан у животу“.

Младен Ст. Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:

„Око мена војници попадали – љубе земљу!“: Суза водника Ракића

„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

На Гази-Местану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

– Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Православна звона поново у Приштини: четник Ракић на челу колоне

Милан Ракић

Мобилизација српске војске, у Београду, 1912. године

Други део приче завештао је потомству Милан Ћурчин. По уласку у Приштину, Ракић се с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.

Ћурчиново казивање деловало би непотпуно без једног фрагмента из Ракићевог писма упућеног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године:

„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.“

Године 1939, у тексту који је имао да васпостави лик тек умрлога песника (1938), стари друг и профињени тумач његових стихова подсетиће управо на косовске године Ракићеве:

„Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Гази-Местану одлазак у добровољце.“

Не знам за тачнију оцену Ракићеве личности и његовог карактера од овог сажетога и дубоког исказа Богдана Поповића.

Јован Пејчић

Српско наслеђе – историјске свеске

Originally posted 2018-09-08 21:00:34.

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Архив

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац, преноси портал „Еспресо“.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија након што су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и католицима.

Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и католичке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, након агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И северна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији већ ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

Извор: Новости (rs.sputniknews.com)

Originally posted 2018-08-27 21:02:33.

У пролеће или лето 1404. године подигнут је на Косову у близини цркве Самодрежа, велики камени стуб на коме су биле уклесане речи у спомен битке на Косову. Споменик је највероватније поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. О постојању овога стуба сачувано је сведочанство из око 6897. (1496.) које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда. Овај једини препис текста са Мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.

Газиместан; фото: Мапио

Натпис представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике.  Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.

У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени.

Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми Цар Лазар и царица Милица), али и у модерној поезији (код Ракића у песми На Газиместану)

Газиместан

Сведочанство о натпису на мраморном стубу из око 1496. које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда

Натпис на косовском стубу

Човече који србском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига србски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
…
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Стефан Лазаревић (1377-1427)

Превод: проф. Ђорђе Трифуновић

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића; Манастир Манасија, фото Галерија фресака, Београд

Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине.

Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби… Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа.

То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру. Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен.

То није било пуко показивање јунаштва и силе, као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање.

Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца

Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.

Приредио: Далибор Дрекић

Originally posted 2018-08-25 21:00:13.

Сабор у Призрену пред Косовску битку, дело Стеве Тодоровића из 1899.

ЗАПИС НА ДИОПТРИ

Бој на Косову, руска минијатура из 16. века

Запис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

…… Грешни поп Иван, нека је свакоме познато колика туга беше (те године) по земљи када погибе кнез (Лазар) и (Мурат) велики цар турски.

ЗАПИС ИЗ ПРОЛОГА

Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини 14. века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.

„Овога дана (28. јуна) 1389. године био је бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову Пољу. Ту многа тела падоше од хришћана и до Турака. Прво су били Срби разбили и цара Мурата убили. Због бекства неких од српске војске, Турци преодолеше и би велика битка. Убише и славног српског кнеза Лазара.“

ЗАПИС ИЗ АПОСТОЛА

Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био писан на пергаменту, састављен из три дела различите величине, а настао је у периоду 12-14. века.

„Ову књигу писа Божидар у дане благочастивог кнеза Лазара кад дође цар Мурат на Ситницу. И били су бој месеца јуна петнаестог дана на Косову.
Свештеном епископу пећком и мудром и сваке части достојном смерно поклоњење.
Да знаш да дође цар на Ситницу и баша Ибраин а с царем Дохатовић барјак носећи.“

ПАХОМИЈЕВИ ЗАПИСИ

Пахомијеви записи налазе се у Патерику у збирци рукописа Пећке патријаршије. Овај Патерик први је описао Душан Вуксан, а после њега ову књигу је проучавао Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Владимир Мошин мисли да је ова књига писана 1389. године. Дакле, Пахомијев запис је најстарије сведочанство о Косовском боју и о погибији кнеза Лазара и султана Мурата. Данас се рукописна књига Отачник (Патерик) из 1389. године налази у Библиотеци манастира Пећке патријаршије под бр. 96.

Грешни Пахомије.
Пахомије земља.
Пахомије трава.
Пахомије златравник.
Грех мој је пред мном непрекидно,
Легнувши на одар, помери свој гроб, мисли на то.
Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих.
Боже, прости грешнога Пахомија душицу.

Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.

ЗАПИС ГРЕШНОГА МИХАИЛА НА МИНЕЈУ

Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.

Слава свршитељу Господу Богу у векове, амин!

Ова света и божаствена књига, која се зове генуар, написа се годишта по боју кнежевом, у дане благоверног и христољубивог господина Вука.

Написа се по заповести господина хвостанског митрополита Арсенија. Нека му је вечно сећање, јер се бринуо за добра дела и за успомену добру и приложи нови извод књиге.

И сврши се у 6898. године.

Грешни Михаило написа.

И Бог да извести што патих од страха турског овамо, од костобоље не устадох ни с места и прославих Бога, не могох бежати, ни друго што. Рекох: О мати божја хвостанска, сакри од садашње ове беде.

О што пати душа од бегова турских! Мати божија, сачувај ме, раба својега!

Бог да прости судију, јер ми даде три велике чаше вина.

Извор: Пројекат Растко

Originally posted 2018-08-25 17:00:50.

17. марта 2004. године догодио се погром српског и неалбанског цивилног становништва на Косову и Метохији. Обележја погрома који су организовали ОВК албански екстремисти била су убиства, отмице, пљачке, протеривања, уништавање приватне и јавне имовине Срба и неалбанаца, историјског, културног и духовног наслеђа, односно – највеће организовано етничко чишћење у Европи у 21. веку, праћено неадекватном реакцијом и необјашњивом пасивношћу међународних снага на Косову и Метохији, задужених да управо такве догађаје спрече.

Фотографија цркве Светог Николе, непосредно након Мартовског погрома 2004. године; фото: ТАНЈУГ

Мартовском погрому 2004. претходила су бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. О погрому је било доста најава и сазнања, како за међународну заједницу, тако и за Републику Србију, али они нису озбиљно схваћени.

Непосредан повод за реализацију погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији састојало се од масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.

Карта погрома на Косову и Метохији 17-19 03. 2004.; фото: Википедија

Погром и насиље су успешно изведени великом брзином на целој територији Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева. С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о врло организованом насиљу, које су екстремисти покренули у сврху потпуног етничког чишћења, Косова и Метохије од Срба, као и ескалација насиља ради вршења притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе, као коначног решења за сукобе.

Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.

Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Манастир Девич запаљен током погрома 2004.

Према изјави портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.

Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошеваца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.

Током погрома, појединци из албанске заједнице, руковођени сопственом савешћу, су показали примере солидарности према својим неалбанским комшијама и колегама, склањајући их са улица, позивајући полицију или помажући у њиховој евакуацији. У руралним срединама је било примера албанских лидера који су зауставили албанске протесте, спречили улазак у српска села и уништавање њихове имовине. Међутим, има случајева у којима су и они сами постајали мета напада.

Уништена црква Светог спаса у Призрену саграђена у 14. веку

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану рекацију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставило.

Упркос јавним осудама насиља, у позадини мартовског погрома 2004. су стајале две далекосежне и успешно изведене намере:

Убрзавање решавања статуса Косова и Метохије. Непосредно након погрома, убрзан је рад на преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова и Метохије, након чега је уследило самопроглашавање независности.

Напуштена црква Мале Госпојине у центру Обилића.

Даље етничко чишћење Косова и Метохије од Срба, као главне препреке на путу ка независности и свеалбанском уједињењу. Након етничког чишћења, један део прогнаних, чије су куће и станови уништени су добили смештај у импровизованим колективним центрима или приватно на Косову и Метохији, док се добар део одселио у централни део Србије. У свести српског становништва су урезани страх од неизвесности и бесперспективности живљења на Косову и Метохији. Мада су неке куће обновљене, већина прогнаних се није вратила у њих из страха да ће бити поново нападнута, а њима намењене обновљене куће су убрзо поново девастиране. Започело се са планском и организованом узурпацијом, експропријацијом, масовном купопродајом српских кућа и имања, те изградњом нових објеката и инфраструктуре на њиховом месту.

Извор: Википедија

Originally posted 2018-08-25 17:00:38.

Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односа између две бивше земље. Публикована документа омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР, већ и многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ

Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом, Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југославији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Јосиф Стаљин

Стаљин: – А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

Јосип Броз Тито, Јосиф Стаљин и Вјачеслав Молотов

Енвер Хоџа је у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“. Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.

По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

Иван Миладиновић

извор: Новости

Originally posted 2018-08-25 13:00:21.

Богиња на трону, фигурина од теракоте стара 6000 година пронађена је на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године. 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима је тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер и у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића односи је у Приштину. Човић је на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образложио овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије.

Богиња на трону је фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за време археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, које је предводио кустос Радослав Галовић. Реч је о добро очуваном примерку неолитске ситне пластике винчанске културе (висока 18,5 цм), који је настао четири миленијума пре Христа. Поверена је тада Музеју Косова и Метохије на чување. Због своје вредности, деценијама је на његовом логотипу као заштитни знак ове институције. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, она је била део изложбе коју је организовала САНУ „Археолошко благо Косова и Метохије“, тако је након доласка међународних снага на Косово и Метохију остала у београдском Народном музеју, где је требало да буде још кад је пронађена.

Но, убрзо је постала предмет политичких манипулација. Фигурину, 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића и односи у Приштину. О томе Човић, између осталог, говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.

Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“. Опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.

Извор: Википедија

Originally posted 2018-08-25 07:00:24.

Дугометражни документарни филм Хаџи-Александра Ђуровића Ви идите, ја нећу, заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи.

Плакат за филм „Ви идите, ја нећу“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле, да је преко Проклетија успио да се извуче до Црне Горе. Чује се такође да данас живи негдје у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио да се повуче ријечима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Одломак из књиге Љетопис новог Косовског распећа Митрополита Амфилохија Радовића

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ: „ВИ ИДИТЕ, ЈА – ОСТАЈЕМ!…“

Свештеномученик Теодот Анкирски 7/20. јун 1999.

Данас посљедњи припадници полиције и регуларне Војске Југославије напуштају територију Косова и Метохије. Како говоре одговорни у Србији, „југословенска војска добила је нови задатак да са обода Косова штити српски народ на Косову“! По оној народној, „нови дувар зиђу, а стари размећу“!

Са Његовом Светошћу одлазимо за Високе Дечане, одакле патријарх наставља за Београд ради одржавања редовне сједнице Светог архијерејског синода. Епископ Артемије послије литургије у Грачаници одржава велики народни сабор у Косову Пољу, а затим одлази у Гњилане и околину. Епископ Атанасије херцеговачки је у Митровици, а потом у Липљану и Урошевцу, у коме је Срба остало сасвим мало. Вучитрн је остао без Срба, црква и парохијски дом у њему су спаљени. Са пратиоцима се из Дечана враћам за Патријаршију. Гомила Арбанаса опљачкала и запалила двадесет српских кућа у селу Граце, код Бабиног Моста. Сви становници су побјегли. Британски војници из КФОР-а, иако су били у непосредној близини, нијесу интервенисали, него су наставили да мирно регулишу саобраћај на путу током пљачке села, док су Шиптари одвозили пуне тракторе и аутомобиле српске имовине, па се празни враћали по нове количине.

Манастир Девич запаљен током погрома 2004.

У Пећи убијен Радован Булатовић (69), од оца Блажа. Јављају: народ код Института је под опсадом, према Витомирици – потребна је хитна помоћ. Нова вијест: Шиптари разбијају зграде код Митрополије – парохијски дом и друго. Италијанске страже нема.

Како сахранити убијене у Белом Пољу? Одлазимо, са оцем Миљком Корићанином и оцем Радомиром Никчевићем и другима, у Бело Поље у 17 часова, да сахранимо кукавну браћу Радомира и Чеда Стошића и Филипа Костића. Сва тројица убијена су метком у чело. Једног нађосмо на спрату, свог у крви. Изнад њега, до тавана, уздуж цијелог зида, портрет Слободана Милошевића. Друга двојица прибијени испред улаза у кућу уза зид, метак им пробио мозак. На ногама гумени опанци, обучени као да су се тек вратили са њиве, обавивши дневни сељачки посао. (фуснота: Једини који је преживио, Мирко Стошић, свједочио је касније да је, док су сједели код куће, дошла група Арнаута и позвала Чеда да приђе: „Дођи овамо, гледај ме у очи!“ И кад је овај пришао, један Шиптар испалио му је два метка у чело. Мирко запањен притрча: „Убисте ми брата!“ „Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!“ И њему испале два метка у главу. Један метак су Мирку у болници извадили, а други му је остао у предјелу чела, јер је на незгодном мјесту заглављен, те га још носи. Потом су убили Филипа и Рада.) Увили смо их и у ћебад, донесену из Патријаршије. О мртвачким сандуцима не може се овдје ни помислити. Преносимо их на рукама ближе гробљу, постависмо једног поред другог на однекуд прибављени сто и одржасмо опијело. Опијело снимају ТВ екипе страних агенција. Око нас италијански карабињери са машинкама на готовс. Опустјело село скамењено, планински вијенци ћуте. Замукле птице, само са друге стране гробља, са зграда одјекују пуцњи… Италијани нас пожурују. С правом. Добра смо мета за „ућкаре-зулумћаре“. Италијани су извели из села Павла Ђукића и старицу мајку његову Јевросиму.

Дознјемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку. „Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…“

Рушевина цркве на Косову

Чуло се још раније да је око 26, по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: „Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње.

Филм „Ви идите, Ја нећу!“ настао је 2015. године у продукцији „Александрија Филма“ из Београда.

Сниматељ, сценариста, монтажер, композитор, режисер: Хаџи – Александар Ђуровић

У филму учествују:

Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј
Митрополит Амфилохије,
Владика Теодосије,
Владика Јоанијкије,
Владика Давид,
Игуманија Пећке патријаршије мати Февронија
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Протојереј-ставрофор Миљко Корићанин
јереј Петар Церовић
и Ђурђина Ћирковић.

Музика: Светлана Стевић, гуслар Бошко Вујичић

Продуценти: Љиљана Хабјановић Ђуровић, Милован Ђуровић

После премијерног приказивања филма „Ви идите, ја нећу“ публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор филма „Ви идите, ја нећу“ , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Танјуг, РТС, Спона

Originally posted 2018-08-25 07:00:10.

Дечански монах, Сава Дечанац (световно име Ђорђе Бараћ), касније Епископ Жички, оставио је писано сведочанство о збивањима у Старој Србији (како се тада називало Косово и Метохија) и Македонији. Његов меморандум под насловом „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ из 1882. године, чињенично је утемељен, садржи низ података о томе са каквим проблемима се тада сусретао православни српски народ у тим областима – пљачкама и другим облицима незаконитог стицања материјалних добара, убиствима и прогоном. Осуђујући велике силе, које су на Берлинском конгресу остале неме на молбе народа Старе Србије, Сава Дечанац такође у овом меморандуму указује на бројне злочине, наводећи ко су њихови починиоци, жртве и какав је био крајњи циљ. Управо је овај дечански монах био овлашћен од својих сународника да 1878. на Берлинском конгресу преда молбу за ослобођење од османске власти, или добијање аутономије.

Призрен, Фотограф: Ханс Хилдерберг

„Будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије“ – рекао је у свом обраћању, 3. јула 1878. године, на Берлинском конгресу, закључивши и да је Србима дата само амнестија и да се ни она није поштовала. Ова молба није прихваћена. „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ објавили су 2001. године Дом културе Свети Сава из Истока и Стари Колашин из Лепосавића, а 2016. манастир Високи Дечани објавио је текстове Саве Дечанца на енглеском језику, заједно са преводом књиге „Плач Старе Србије“ дечанског игумана Серафима Ристића из 1864.​ Списи су објављени на оригиналном језику с краја 19. века, а овде преносимо делове ових списа.

У свом меморандуму епископ Сава Дечанац такође наводи да је утицај централне османске власти био слаб, да су локалне власти биле у спрези са починиоцима најтежих злочина који су се дешавали свакодневно и да су починиоци имали отворену заштиту носилаца судских и полицијских функција.

Чиновнички апарат попуњаван је из локалног муслиманског, пре свега албанског становништва, па, како је навео – нису предузимали ништа на заштити православних поданика.

Сава Дечанац на Берлинском конгресу: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора

„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…

…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.

У свом тексту Сава Дечанац преноси читав низ сведочења:

„… Хвала Богу сада рекли би као да је мало боље овамо код нас, паша или кајмакам стегао је овамошње житеље прилично, који су престали бар јавно засад говорити да нас о томе и томе празнику покољу у цркви крај – део наше вароши и дућане (или село) запале, школу и цркву да разруше и опљачкају – већ само се ово у нашем крају догодило што је пре неки дан погинуо Јован из Љубожде, Марко из Драгољевца, Петар из Осојана – овоме отеране овце, волови, или запаљена кућа, ономе уграбљена ђевојка итд, итд.“

„Оваквих несрећних жртава од Берлинског конгреса до данас“ је, наводи даље он, „било у нашим земљама 5-6000, да нам тако побише до сад све без разлике прве људе“:

„… у Пећи убише Марка Стевановића старог кмета и његова два синовца од којих је један био ученик новије тамошње школе. Убише трговца Јагру Митковића и Никодима Стојановића, који је био ученик београдске гимназије.“

Епископ Сава Дечанац потом износи и сведочење о убиству младог кмета Јеврема Захаријевића (Герића) којег, како истиче – „народ као младића од 23 године изабра за кмета, баш онда када бијаше уздрмана и из основа потрешена цела турска царевина распаљена и разуздана у највећем степену анархијом испред самих прошлих ратова…“

Млади кмет је „у овим најтежим данима народњег искушења умео 5 година достојно заступати интересе народње“ и „јављати стање ствари и вишој власти, па чак и највишој у сами Стамбол“, а „тражећи милост свом народу – упуство заштиту.“

Власт се „показивала према њему као да му поклања поверење“:

„И један дан га пошаљу с неком комисијом у цркву (патријаршију) и наједанпут из краја пукну пет мартинки, које оборе Јеврема мртва на земљу, на самим вратима црквеним, да од тог времена народ више не иде у цркву; неколико пута и полазио је, али забадава кад мусломани припуцају одма пушкама у гомилу народа, да овај мора да бега натраг својим кућама. Са овијем, они су наумили да опусте и разруше стару српску патријаршију и околне Хришћане сасвим да истребе.“

„Исто тако недалеко од Пећи у селу Истоку убише кметове Фићу и Милутина Царевића у Тучепу Јована Марковића итд, итд,“ наводи даље Сава Дечанац.

У наставку свог текста, међутим, листа и нове случајеве страдања:

„И заиста као што горе рекосмо погинуло је не мање од 5 до 6 хиљада православних Срба и, баш када су ови редови писани, убише једног младића у Призрену пред његовим дућаном и селу Хочи, 4 часа од Призрена убише изјутра пред самом касапницом једног најбољег момка. У тој завери беху 3 зликовца, и када их после људи запиташе зашто ово урадише, један је казао зато га убисмо да буде на касапници и од ђаура меса; други опет каза: рекао ми је ђаур брате, а није примио нашу ак муслиманску веру. Недалеко од Хоче у селу Жеочишту ономад уграбише једну српску ђевојку од 17 година и за све ово до сада што је казато баш никаквог удовлетворења код надлежне власти не би.“

Објашњава и да „списак“ није довршен, а истиче и да се све догађа „пред самим вратима назови власти“:

„И опет велим, а још колико и колико је било овакови по Србе злосрећни жертава, које сада овђе не бележимо и колико их још неће бити баш сада овијех дана само док овај наш списак довршимо и још когоћ прочита га и јавности се преда и то се све чини на очиглед пред самим вратима назови власти.“

Сава Дечанац Бараћ

Сава Дечанац Бараћ

Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на зло употребисте ову највишу светињу човечанства

Сава Дечанац у књизи “Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ у уводној речи упутио је и, како је навео – „искрену, братску опомену ослобођеним Србима“:

„Разумемо и ми, господо, шта је слобода о којој ви у новинама говорите. Слобода је кћи сваке истине, она је мајка човечанској људској цијељи. Човек само у слободи може бити прави човек. У ропству, у каквом смо ми сада, човек је само словесна животињица, коју може сваки клати по ћефу. Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на жалост!, на зло употребисте ову највишу светињу човечанства и постадосте прави робови својих распаљених страсти, угађајући својим личним страстима и свом штетном мудровању коме сте робови.“

Све што је једном народу најмилије, наплеменитије, најсветије – нама стоји на коцки

„Све што је једноме народу најмилије, наплеменитије, најсветије, што га од других народа одликује и чини снажним, бистрим, самосталним и корисним чланом просвећеног човечанства, ама баш све то нама (по крај тога и сам опстанак наш) на велику жалост и поруку сувременицима, још веома једнако стоји на коцки и готово онако исто, као што је било и пре седамдесет година.“

Не заборављајте како народ све памти и прибележава, како свемогући Бог суди

„На послетку обраћамо се овом ријечи свима и сваком неробујућем брату Србину, којима је данас пао у део да управљају прађедовским, из најстарији времена, са највећим и најсветијим аманетом народним, који сте велим Божијим промислом данас одређени да управљате тако рећи смрћу и животом васцелог српства, не заборављајте како народ све памти и прибележава, а историја – вечно и праведно, како свемогући Бог суди. Памтите како сваки злорад потомство куне, како сваку немарност народ грозно жигоше оне који имају пуну слободу, средства и власт над животом и судбом у свим односима својега народа, па је на зло употребе.“

„Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ писано је са идејом да се савременици упознају са тадашњим збивањима. Иако без намере да то остане као сведочанство за будуће генерације, управо „читање ових текстова са савременог становишта помаже нам да разумемо разлоге за наставак међуетничког насиља у овом региону и пружимо виталну перспективу за разумевање тренутне ситуације на Косову“ – написао је отац Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, на корицама издања књиге из 2016. године.

Извор: KosSev