13.2 C
Prizren
Петак, октобар 17, 2025
Naslovna Blog Stranica 3

Из историје трагичног Косова

КОМПЛЕКС МАНАСТИРА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНА

Originally posted 2018-08-25 03:00:11.

ИЗ ИСТОРИЈЕ ТРАГИЧНОГ КОСОВА

„Трагедија Српског народа на Косову
је једини, изгледа, континуитет који имамо“.

Песник Слободан Ракитић

Ако је и по чему Косово јединствено у историји Српског православног народа, онда је то по својој непрекинутој трагичној историји. У том смислу, Косово је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета. Јер, по речима једне од најмудријих Српкиња, Исидоре Секулић, „Српство, то није хлеб и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба: „Васкрсење не бива без смрти“.

Косово је, за нас православне Србе, заиста једна непрекидна и непрекинута трагична историја страдања. Трагична ипак у смислу хришћанском, а не античком, јер наше косовско страдање није било и, надамо се, неће бити безизлазно и бесмислено. За хришћане, страдање увек води у васкрсење, у очишћење и искупљење. Овим спасоносним садржајем својим, страдање ипак није лишено своје горке трагике, своје тешке некад наизглед бесциљне патње. Зато је било, и јесте, тако тешко за све нас страдање наше браће Срба на Косову и Метохији, кроз векове, и данас. Надамо се, међутим, да, као и раније, тако и садашње страдање Срба – на Косову није без излаза и без наде васкрсења.

У нади васкрсног избављења, опроштења и ослобођења од безумља и бесмисла садашњег прогона Срба по Косову и Метохији, подсећамо овде на поједине моменте сличног страдања косовско-метохијских Срба од прошлог века до данас.

Игуман дечански Серафим Ристић пише у своме „Плачу Старе Србије“ (била је то народна жалба тадашњим турским властима, коју је игуман затим и објавио у Земуну 1864. г.):

„Пећ и Пећска нахија је под бичом; неописана и из дана у дан гомилајућих се злоупотребљења са стране Арнаута, и то без икаквих грешака, на правди Бога непрестано стење, и на очи већила и паша (тј. тадашњих власти) у сужањству горку судбину своју оплакује… Побројати сва зла и неправде само овој нахији чињена, требало би године да протекну па да се она изброје…

„Ни саме светиње од зликоваца на миру нам не осташе. У селу Белом Пољу близу Пећи, црква као највеће благо би нам поарана и из ње 40 ока воска, и црквене књиге, кандила од срме 18 комада бише однешена. Извршење овог злочинства би усредоточено од Раме Жити и овога дружине из села Истинића.

„Ни оно што нам је ферманом (законом) дано, зликовци нам уживати не даду. Ево доказа овоме. Белопољска планина, поред права на сопственост, још нам је и ферманом на уживање дана, ком ферману Арнаути Језеркићани претпоставише вољу своју, па нам насилно то уживање отеше, спаливши нам у истој постојећих седам станова (колиба), а и једног човека у том нападају ранили су. За обезбедити право своје тужили смо се у Пећ, за коју тужбу пошто сазнаде, Бајрам Ефендија Пећанац добивени ферман, начином пустаијечким одузе нам и уништи, а посредством овог, кад сазнаше још и зликовци Ерзенићани, за освету нама, дошав у село, шест девојака запљачкају, учинивши са њима свако насилије. А поред овог неописаног злочинства, не десивши кмета Милету код куће, брата му Андрију убију, Стојанова оца Арсенија уби Јусуф Алија, Филипу Мутавцији отеше сестру, а и брата му Луку живота лишише. Једна сирота женска из Колашина (Ибарског) би од зликоваца Шурлан Коке убијена. Дошав Павловој кући Арнаути и Латини из Истинића, и по бегству овога у манастир Дечане, отерају му 50 брава оваца, 100 коза, 12 крава, за коју поару Павле се тужио Ријад бегу. Арслан (жандар) пашин, Махмут Беговић, лопове је ове Арнауте поватао, и у апсу неколико дана држао, а пошто од њих би подмићен, отпусти их.

Учинивши ово, страдајућима је зла удвостручио, што бивши у злочинству уваћени лопови из дана у дан све већа безакоња чине, да су у последње време отпочели страдајућој раји (Србима) и сам живот одузимати, чему је доказ смрт Павловасина… Ливаде манастира Дечанима принадлежеће, насилно од истог (манастира) отевши Арнаути, продадоше Алил аги Шеремету Пећанцу“.

*****

За непуно пола века касније од овог сведочења игумана Серафима Дечанског, пише о даљој историји трагичног Косова и српски учитељ из Грачанице, Јанићије Поповић (у својим записима „Живот Срба на Косову“, рукопис у архиву САНУ, Београд):

„Никад српски поп није могао проћи покрај турске и арнаутске деце, а да му у глас не вичу идући за њим: „Поп – трнокоп, ме синцир е ме коноп!“ (=“Поп трнокоп, у ланац и на коноп“). Исто тако, ни мртве при сахрани нису остављали на миру. У чопору су ишли за пратњом, или упоредно, па се у глас дерали: „Бућун бириси, јер’н еписи ћебермишлар!“ (=“Данас један, а сутра сви полипсали“). Тако све до пред цркву, где је и гробље. Жене из пратње су их клеле: „Чума вас затрла, ђаволи проклети!“ Или: „Пас ви месо изеја и коске ви се не нашле!“… А људи су између себе тихо претили: „Нека, нека, доћи ће и наш дан!“ Поред клетве и претње, Срби су се после сваке пратње жалили властима, али одговор је увек био исти: „Па деца су, закон их не хвата“. И тако, заштићена од власти, а подбадана од родитеља, деца су постајала све дрскија према Србима.

“ Једног дана, када пратња беше на раскрсници код Царске цамије (у Приштини) деце турске и арнаутске било је можда и до стотину, и сви су пошли уз пратњу. Једни су попу довикивали: „Поп – трнокоп, ме синцир е ме коноп!“ а други грађанима: „Бућун бириси, јар’н еписићебермишлар!“ Народ у пратњи дори да оглуви од ове дечје мајмунске дреке, па ипак ћуташе. Ово ћутање као да још више раздражи „ђаволе“, те почеше и каменицама да се бацају на попа, ђаке са чирацима, жене и људе. Једној жени разбише главу, и крв јој пође низ образ. Она закука, а остале жене – осуше клетву… Људи пак, само задрхташе од једа… Шта ће? Горе високо, а доле тврдо!…

„Но сви људи у пратњи не беху једнако тврдих живаца, те један од најслабијих потрча, ухвати једно турско дете, и у јарости ишамара га, тако да ће оно целог века памтити „тешку српску руку“. Јест, али на запомагање детета, из једне суседне куће истрча један млад Турчин, по имену Џамир, па видећи како Србин бије турско дете, исука нож и потрча да Србина прободе. И да остали не повикаше ономе „Бежи јадниче“, то би га и снашло. А и ови би скупо платили за тај повик. Брзо спустивши мртваца на земљу, сви људи и жене потрчаше назад у двориште ућумата (суда). Тако мртвац у сандуку остаде насред улице сам самцит! У дворишту ућумата, стадоше испод прозора канцеларије, вичући: „Или нас заштити, или нас пусти да идемо (да се селимо) где нас очи воде и где нас ноге носе!“

„На ово њихово запомагање, сви полицајци из канцеларије стрчаше у двориште, а паша стао на прозор и гледа. Дознавши у чему је ствар, паша је опет рекао (Србима): „Немам закона за децу“. А за младића Џабира прећутао је. Србима пак, као милост, даде неколико заптија (жандара) да пратњу до цркве и гробља допрате и њих после врате до чаршије“.

*****

Прошло је опет око пола века, дошло је и опет ослобођење, али српска косовска страдања као да су само за мало престала, да би се опет континуирано наставила и у наше дане. Изгледа да је у праву песник кога смо цитирали на почетку, да „трагедија Српског народа на Косову јесте, изгледа, једини континуитет који имамо“.

Сведок тих најновијих (да ли и последњих?) страдања косово-метохијских Срба био сам и сам више пута, нарочито за последњих неколико година. И не знам ни сам шта је или које је у њима трагичније: Убиство Данила Милинчића у Самодрежи, догађаји у селу Гојбуљи, силовање малих српских девојчица или старице монахиње Ане у Гориочу, или небивала трагедија са Ђорђем Мартиновићем, или патње породице Шарића из села Међе код Ђаковице, или паљевина Пећке Патријаршије, или увек нова страдања великомученика Манастира Девича, или рушење српских гробаља и скрнављење светиња, или све нова и нова силовања (попут оног недавног над болесницом, у колима хитне помоћи, усред Приштине, о чему пише „НИН“, бр. 1858, од 10. августа 1986).

За овај пут из трагичне новије историје Косова пренећемо белешку новинара Томе Милића (из „НИН“а, бр. 1856. од 27. јула 1986), а која сама собом јасно потврђује непрекинуту трагичну историју Срба на Косову.

СИЛОВАЊЕ И ЋУТАЊЕ

Београђанку Н. К., мајку једног детета која однедавно живи са супругом у Србици, силовала су или помагала у вишеструком силовању осморица напасника из Титове Митровице, а јавност је, упркос томе што је истрага окончана и оптужница подигнута, лишена информације о догађају. Понижена је и без икаквог повода обешчашћена мајка једне девојчице на начин недостојан човека још пре два месеца, али се тај догађај вешто скрива.

За ово кривично дело осумњичени су и ухапшени следећи грађани Титове Митровице: Ахмет Плава (1966), Насер Рахова (1957), Сами Рахова (1965), Неџедин Потоку (1965), Бедри Јелићи (1963), Гани Хајризи (1959), Сабедин Потоку (1964) и Џафер Рахова (1956) и сви су они признали дело.

Против њих (још у притвору), после спроведене истраге, 6. јуна ове године у Окружном јавном тужилаштву у Титовој Митровици подигнута је оптужница за силовање или помагање у силовању. У Окружном јавном тужилаштву обавештени смо да је Ахмет Плава оптужен за кривично дело силовања и разбојништва, јер је од своје жртве, уз употребу силе, отео 5.000 динара, златан ланчић и сребрни прстен, за тежи облик силовања оптужени су Насер Рахова, Неџедин Потоку, Сами Рахова, Бедри Јелићи и Гани Хајризи. Сабедин Потоку је оптужен за силовање у покушају и Џафер Рахова за кривично дело помагања у извршењу силовања.

„Ово је злочин, а не силовање“, смогла је снаге Н. К. да после свега каже истражним органима.

Тог кобног пазарног дана, 5. маја ове године Н. К. и њен супруг А. А. дошли су из Србице, где живе, у Титову Митровицу, као и толико пута раније. Не слутећи ништа лоше, А. А. је одмах отишао да уситни новац, а супруга је остала да чека. Наједном, с леђа су се на усамљену жену окомила два непозната младића од којих је један ухватио за руку. Она се отргла и почела да бежи према оближњој кафани „Кула“. Сва зајапурена банула је на врата кафане и затражила помоћ. Најпредусретљивији су били Ахмет Плава и Насер Рахова који су јој пружили заштиту. Пошто им је објаснила шта се догодило, Н. К. је затражила такси како би што пре отишла на аутобуску станицу и тамо сачекала мужа. „Предусретљиви“ младићи су одмах изнајмили таксисту Џафера Рахову и сви скупа кренули.

Улазак у такси са овим непознатим људима био је за ову Београђанку почетак драматичне борбе да сачува своју част. Молбе, сузе и претње милицијом – нису помогле. Уместо на аутобуску станицу такси је појурио ка периферији Митровице. Било је тачно подне кад су се кола зауставила пред једном усамљеном и напуштеном кућом у митровачком засеоку „Свињаре“. Како су на место догађаја осим Ахмета, Насера и таксисте Џафера стигла још петорица младића, ко их је обавестио о овоме и шта се све догађало у овој кући срама – ускоро треба да утврди Окружни суд у Титовој Митровици. Извесно је сада то да је, после свега, понижена и на измаку снаге Н. К. стигла у станицу милиције и описала своју агонију са непознатим људима.

Казне ће, надамо се, бити примерене почињеном делу, али је од њих много важнија осуда овог моралног порива – са циљем да се овакво бестидно дело никада и нигде више не понови.

На жалост, информацијом о овом силовању манипулише се већ два месеца. О томе нису до данас обавештени ни највиши републички органи. Зашто се ћутало и још се ћути о овом догађају, кад је већ за 28. јул заказано суђење у Окружном суду у Митровици? Хоће ли и претрес бити далеко од јавности?

Сигурно је да је овај догађај пун „експлозива“ и да, осим несреће коју је донео поменутој породици, може покренути на свакојака размишљања и многе друге. Он може и те како да још више продуби неповерење међу људима. Међутим, свесни смо исто тако да је за ово време могло да се срочи једно саопштење званичних органа које би бар донекле спречило чаршијска нагађања. Највишим функционерима, органима гоњења и правосудним властима у Митровици и Покрајини све околности о овом догађају су познате. У име чега се онда скривају од јавности? – Т. Милић“.

О овој најновијој трагичној вести са великомученичког Косова већ смо писали (у листу „Православље“, од 115. августа 1986). Поновићемо и овде исто питање: „Шта рећи на ову вест, осим јаукнути од бола? Ако су студенти Косова и Метохије писали јуна 1938 (да би затим, исти они, следеће 1939. године изашли на демонстрације против прославе 550-годишњице Косовске битке), како „нису слободни“ на Косову, шта онда да каже Српски народ за своје данашње муке и патње по Косову и Метохији? Није ли, у свему овоме, једино постојан континуитет његових патњи и страдања и, као последица: до данас непрекинута река присилног исељавања Срба са Косова и Метохије?

Зар све ово већ вековима не личи на библијска збивања и егзодус? Можемо са овим упоредити нпр. Књигу Судија, гл. 19,930, и нарочито последњи стих, који нам о сличном трагичном догађају напомиње свима: „И ко год то виде, говораше: Нити је било учињено, нити се видело тако нешто откад би излазак (=егзодус)синова Израиљевих из Мисира до данас. Промислите о овоме, и већајте и говорите“.

Заиста можемо, и морамо, говорити данас о егзодусу Српског народа са својих вековних косовских огњишта, усред мира, поткрај 20. века. Изласку – куда? Да ли опет у нашу већ вековну библијско-косовску апокалиптику?

Ми православни Срби од Косова не правимо трагедију. Оно је самом својом историјом било и остало трагично. И у својој трагици велико, незаборавно, неизбрисиво. А ми: „пут свој знамо – пут Богочовека!“

(„Глас Цркве“, Шабац, бр.3,1986)

Овај текст је само део серије текстова под насловом “Од Косова до Јадовна (путни записи)“ објављенe на Светосављу 2011. године.

Извор: Светосавље

Писма посетилаца

Originally posted 2017-08-19 11:07:22.

[user-submitted-posts]

Предање о Петровом Камену надомак Клокота

Originally posted 2022-07-10 12:15:31.

На Латинским планинама уз брдо Шиловац у Косовском Поморављу на 692 метра надморске висине налази се место звано Петров камен, на тромеђи између Грнчара, Ђелекара и Годена код Горње Стубле.

По народном предању некада се овде налазила црква Св. Петра, па отуда и назив Петров камен, јер су остале само скулптуре од камена. Није никаква случајност оваквог двојног назива Петров камен, кога је Исус од имена Симон назвао Кифом, што на грчком језику значи Петар, а на српском камен, желећи да каже да ће на Петровој вери, тврдој као камен, сазидати своју цркву, коју му симболично оставља у наслеђе, јер ће управо Свeти Петар после Христовог Вазнесења бити један од највећих проповедника хришћанства.

Па је због тога 12. јула по новом календару, а 29. јуна по старом 67. године Петар разапет на крсту у Риму од цара Нерона, али по његовој жељи стрмоглавце (тј. наопако), јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно, као његов Господ.

Свети Петар и његов брат Свети Андреј Првозвани били су у младости рибари на Галилејском језеру, а на Христов позив касније као апостоли постадоше рибари људских душа.

Свети Петар био је први бискуп у Риму и по њему трг у Ватикану носи назив трг Светог Петра. На месту званом Петров камен изнад Грнчара по народном предању упознали су се момак и девојка, а да нису знали да су брат и сестра, јер им је мајка најпре била удата у једно село и тамо родила сина, након што су јој Турци убили мужа преудала се у друго село и тамо родила ћерку и убрзо умрла.

Њена деца су потом чувала стоку на пропланку између ова два села и тако се код њих родила љубав, а да нису знали да су брат и сестра. Пролазећи овуда Св. Петар прерушен у просјака, подарио је девојци јабуке петроваче и пса кога је водио са собом.

Тада је рекао девојци да не би требала да буде са момком у кога се заљубила јер то неће бити добро за њу, а имаће пса који ће је чувати. Након годину дана пошто девојка није послушала савете овог прерушеног просјака и пас јој није био верни чувар, она је остала трудна, те је у цркви Св. Петра која је била на овом месту требало да буде венчање.

У тренутку венчања појавио се Св. Петар и својом магичном силом окаменио трудну невесту, а поред ње и пса који није спречио да она и даље буде заљубљена у свог брата, док је цркву претворио у велику камену плочу.

Недалеко од малене цркве окамењени су и сватови на гомили у изобличеним фигурама како су бежали. Они и не подсећају на људске ликове јер су неки од њих знали да се венчавају брат и сестра али су прећутали, мислећи да у турско време не треба спречавати бракове у сродству, али их је зато стигла Божја казна, те су и они окамењени.

Ова фигура од камена са ликом трудне жене још увек одолева зубу времена, висине је око 8 метара, а од самог подножја има 12 метара и делује веома импозантно, тако да својим изгледом асоцира на људску фигуру, са препознатљивим рукама уз тело, а на глави се издвајају, усне, нос, очи и венац.

Ово место је занимљиво и атрактивно за многе уметнике, нарочито сама природна скулптура која инспирише писце и ликовне уметнике, али и многе излетнике из околине.

Међутим, овде су долазили и непожељни посетиоци Албанци са америчким војницима КФОР-а, који су 2000. године покушали да ову природну скулптуру која асоцира на скулптуре из Ђавоље вароши код Пролом Бање, преместе у базу „Бондстил“ код Урошевца или код школе у Ђелекару.

Направили су удубљења у стени са ликом девојке и другој стени са ликом пса, у њима су поставили динамит, а стене челичном сајлом везали за војни хеликоптер, али им се није дало, штапини нису хтели да се упале а динамит је испадао, док се хеликоптер љуљао и умало се није срушио, а сајла се покидала и да се присутни нису на време склонили посекла би их на комаде.

То је било упозорење да не треба да дирају ову фигуру коју је народ прозвао Петров камен, јер је ово свето место, које Албанци по турском зову „вакаф“.

Они су били у искушењу зла, јер по легенди Свети Петар држи кључеве од раја, он прерушен путује по свету и искушава људе, а његови су Небеска слама (тј. Млечни пут) и Небески крст, па и сада ова импозантна стена звана Петров камен штрчи у небо уместо светиње са крстом, тј. цркве Св. Петра која је припадала мештанима Годена, где су некада живели Срби, који су унијаћењем постали католици Хрвати, а потом као двоверци тзв. «љармани» постали су муслимани Албанци.

По другом народном предању Краљевић Марко да би заварао траг Турцима, после Косовског боја тумарао је по Шар-планини, а потом је дошао на ово место и прерушио се у камену стену и спава окамењен као Петров камен и треба да се пробуди, када поново буде васкрсло Српско царство.

Ове стене андезита настале су вулканском ерупцијом и у непосредној близини тзв. Петровог камена експлоатишу се као грађевински материјал од стране мештана из Ђелекара (коме су од 2000. године променили назив у Скиферај, што у преводу значи Соколово).

У кенозоику на овим просторима егзистирало је језеро Косовског басена и у току неогена било је повезано са Егејским морем. Таласи који су ударали у ову стену тзв. Петровог камена су је времемом обликовали у људску фигуру. Касније се кроз Качаничку клисуру Вардарским током ова вода повукла у Егејски слив, као и кроз Кончуљску клисуру реком Јужном Моравом у Црноморски слив.

Од раног пролећа око Петровог камена се развија папрат бујад, која до касне јесени краси ово место, где је некада бујала забрањена љубав.

Црква у Клокоту, фото: С. Којић

Док се сада на Петровдан у Клокоту слави сабор у цркви Св. Петра и Павла, која је изграђена 1980-1985. године, добровољним прилозима мештана из околине, а на предлог Албанца Мухарема из Радивојца, који је дао први новчани прилог, јер је њему у сну дошло предсказање где треба црква да се гради и показао то место, на раскрсници магистралних путева Гњилане- Урошевац-Витина.

Било је покушаја забране изградње ове цркве од стране општинске власти у Витини, коју су чинили већина Албанци и српски комунисти, па и покушај рушења ове светиње у изградњи, али је каменом вером и упорношћу владике рашко- призренског (потоњег патријарха) Павла ова светиња довршена и освећена на Петровдан 1985. године.

(Станислав Којић – Сербвик магазин)

Original Article

Песма, игра и тробојка, нек се зна да коретиштани славе сеоску славу (ВИДЕО)

Originally posted 2022-06-03 17:13:15.

Звоно позива на литију, народ опходи око храма, а портом одјекује пој драганачких монаха.

Српска тробојка окачена на једној од највиших кућа лагано се повија на поветарцу, као да жели да каже да је данас посебно свечан дан за село. Чак и њено смирено лелујање у потпуно албанском окружењу делује свечано и достојанствено.

На дан светог цара Константина и царице Јелене Срби из Коретишта и из околних гњиланских села сабрали су се око своје цркве. Пале свеће за здраве и упокојене, примају причест из руку новоуименованог викарног владике новобрдског Илариона, крсте се и љубе престону икону. Одају почаст Светом и царици мајки који кроз векове чувају њихово село од сваког зла.

Фото: Ризница

Звоно позива на литију, народ опходи око храма, а портом одјекује пој драганачких монаха.

Црква у свој својој белини доминира селом. Види се још са главног гњиланског пута, а сада изгледа још лепше свечаније и беље.

Старо и младо, здраво и болесно ваљало би да на овај празник дође у храм помоли се Светом цару и царици мајци за здравље и напредак, кажу коретиштани, а тако уче и своје наследнике.

Фото: Ризница

„Данас славимо и црквену и сеоску славу и зато смо се свечано обукли. Ја и моја другарица играмо, са фолклором, а ово је ношња из нашег краја, облачимо је увек кад је свечана прилика“, прича малена Теодосија Младеновић из Коретишта.

Млада и поносна чланица овдашњег КУД -а „Стојан Стошић Мишко“ Ксенија Вељковић поносно каже да на себи има бошчу, кошуљу, јеле и ђердане од перли.

„Мама ме је спремила и она је ову ношњу чувала за мене“, прича усхићено Ксенија.

Пет минута касније Ксенија и њене другарице представиле су нам се традицоналном свадбеном игром из овог краја „свекрвино оро“. Награђене су громогласним аплаузом – заслужено.

Фото: Ризница

„Живимо на месту где су нам и традиција и култура јако угрожени, а то нам се готово свакодневно показује на различите начине“, прича млади фрулаш Никола Митић.

Никола Митић, фото: Ризница

„Они који сада овде чине већину покушавају да све што смо вековима стварали интегришу или прикажу и покажу као своје. Против тога се боримо и докле год постојимо трудићемо се кроз културне активности, програме и дешавања радимо и боримо се за да сачувамо оно што нам је остављено у аманет“, истиче Никола.

Поред људи и локална самоуправа се потрудила да доприносе како би се празник и сеоска слава обележили достојанствено и онако како прилили правом српском селу и газдинској кући.

„Срећна сам јер полако почиње да се враћа живот у коретишту што можете да видите на овој сеоској слави где је било доста окупљеног народа и деце. Играло се у колу, певало се и то је за мене најлепша слика коју смо могли да пошаљемо свету одавде. Сви се трудимо да буде боље, и ми и народ и нека нам Бог помогне да у томе успемо“ каже Мирјана Симијоновић председница локалне скупштине Ново Брдо.

Мирјана Симијоновић, фото: Ризница

Празнично и весело у Коретишту, звук хармонике на једној, труба и гоча на другој страни црквеног дворишта.

У весељу овдашњи Срби светкују и ову сеоску славу, како су чинили вековима тако чине и данас. Од приштинских власти нису тражили ни дозволу ни ферман ни едикт за ово славље, можда су се правила у међувремену променила али њима то није имао ко да дојави.

И. Миљковић


Original Article

Цвети и Врбице, лепота празника и чување обичаја

Originally posted 2022-04-17 11:46:40.

Цвети или Цветнице су празник који увек пада после Лазареве суботе, недељу пред Васкрс, а означава дан Христовог уласка у Јерусалим али и последњу недељу коју је син Божји провео на земљи као човек.

Христа који је у свети град ушао јашући на магарцу народ је дочекао са радошћу и поштовањем клањајући се и бацајући палмине гранчице и цвеће стазом куда је ишао.

Празник се обележава литургијом у црквама док у народу и данас живе бројни обичаји везани за овај дан.

Ово је празник деце, радости, дружења и окупљања.

Лазарице из Хоче
Фото: С. Симић

Цветнице и Лазарице у Великој Хочи

Велика Хоча је карактеристична по томе што се у овом делу Косова и Метохије празници посебно празнују, а стари обичају брижно чувају од заборава.

Мајке на Цветнице ћерке облаче у свечану “дечију ношњу” која се овде очувала још из доба Немањића.

Етнолози бележе да је на Косову и Метохији, средишту српске средњевековне државе, било заступљено неколико типова одежде. Она је уједно и ближе одређивала друштвени и имовински статус и представљала занимање владарске, племићке, ратарске, пастирске, радничке ношње. Не смемо заборавити посебно украшену дечију ношњу за свечане прилике али и ону коју су укућани одевала само у време жалости.

Девојчице из Хоче у ношњи
Фото: С. Симић

На фрескама лозе Немањића, поред мушке и женске приказана је и дечија ношња за оба пола, какву и данас носе хочанска деца у свечаним приликама. По стилу и форми припадала је византијској ношњи и није се разликовала од одежде одраслих.

На Цвети сви морају да буду лепи, накућени и украшени за заједничку фотографију пред саброном црквом Светог Стефана. Ово прилика да девојчице обуку своју празничну ношњу које су им мајке брижљиво припремале и чувале.

У навечерје Лазареве Суботе (Врбице) деца у Хочи, окупљена у веселој поворци крећу у Лазарице. На челу распеване дружине стоје Лазар и Лазарица иду од куће до куће и песмом поздрављају домаћина. Лазар је девојчица обучена у одећу мушкарца, на глави носи шешир окићен цвећем, а Лазарица је дечак који се не види јер је од главе до пете је покривен белим платном, а на глави носи венац исплетен од тек набраног цвећа.


Када лазарице запевају пред кућом сви укућани излазе, са спремљеним даром да их дарују и награде за песму. Ваља се, кажу за напредак у кућу да се деца награде којим јајетом, слаткишима или новцем.

Сто села – сто и обичаја али сви имају исту потку, радост у славу Христа, заједништво, љубав и саборност.

Цвету се на Цветнице придаје посебна пажња јер данас момци праве букете и носе их девојкама. Сваки цвет има своје значење, а девојке морају бити веште да одгонетну поруку коју им је младић букетом упутио.

Заједничко за све крајеве је да се на Цвети цвећем окити кућа а ваља се и да се укућани ујутру умију водом у коју се стављају цветови и у цркви освештане врбове гранчице.

С. Симић

Original Article

Железничка станица у Прилужју:  Сведок прохујалих времена

Originally posted 2022-03-20 06:46:46.

После готово 150 година од изградње железничке пруге од Скопља до Косовске Митровице и читавог века од изградње железничке станице у Прилужју, о „железничком добу“ сведоче само пркосна станична зграда и пусти колосеци.

Повезујући своје санџаке, турска држава је у другој половини деветнаестог века, 1874. године, изградила железничку пругу Скопље-Митровица. Станице на тој прузи, како описују М.М. Николајевић и Бранислав Нушић, биле су: Качаник, Феризовић (Урошевац), Липљан, Глободерица (Обилић) за Приштину, Вучитрн и Митровица. После Балканских ратова и Првог светског рата изграђена је и пуштена у рад 1923. године Железничка станица Прилужје.

„Село је, пише Атанасије Урошевић у монографији КОСОВО, насеља и порекло становништва, у равници између Лаба и Ситнице, на месту где се Лаб пред својим ушћем знатно (до 1 км) приближава Ситници, тако да до једне или друге реке од села нема више од 300 м. Збијеног је типа. Дели се на горњу махалу (према Лабу) и Доњу махалу (према Ситници). Откако је 1923. године добило железничку станицу на прузи Скопље- Косовска Митровица, село је почело да се шири према станици и већ допрло до ње“.

Зграда железничке станице изграђена је по новим прописима, за то време модерно и квалитетно. И данас је у добром и употребљивом стању. На жалост, већ дуже време на прузи нема саобраћаја. У згради се налазе канцеларије отправника возова и шефа станице, пространа чекаоница и три стана за породице службеника, од којих су два на спрату и подрум. Постоји још једна, приземна зграда, која има простор за становање али и службене и радне просторије дела секције за одржавање пруге.

Простор железничке станице Прилужје до пре неколико деценија имао је и леп парк, ограђен бетонском оградом. Остала је прича да су на перон станице могли да ступе само путници са купљеном картом.

Путничка чекаоница, увек уредна и чиста и по потреби загрејана, имала је улазна врата која су водила према селу а излазна према перону. Путници су, пре доласка воза, улазили у чекаоницу, куповали карте и ту чекали. Нешто пре уласка воза на станицу, отправник возова је пустао путнике са картом на перон.

Пруга је значила живот и развој – фото: Д. Терентић

Железничка станица учинила је Прилужје значајним центром за сва околна села

Изградњом железничке станице село је добило на значају и убрзо постаје центар околних подчичавичких али и села супротне обале Лаба, па чак и неких из Малог Косова.

Тридесетих година прошлог века, поред железничке станице у Прилужју, по речима деведесет четворогодишњег Рајка Величковића из Прилужја, изграђен је „бункер“ за претовар лигнита. Наиме, изнад села Главотина и Стровце функционисао је „Каменков рудник“- јама где се копао лигнит који се вагонетима слободним падом спуштао до станице и ту претоварао у вагоне и, по његовој причи, транспортовао до Трепчине Енергане у Звечану и за широку потрошњу. Осим ретких сећања, нажалост, данас је остало мало трагова о томе.

За време Другог светског рата, вероватно зато што је била последња у немачкој окупационој зони према југу, Железничка станица у Прилужју постаје значајно железничко чвориште.

Зоран Стефановића из Прилужја казује да му је деда Милан Стефановић, „десетар“ групе за одржавање пруге после Балканских ратова, причао како је на железнчкој станици у Прилужју у време Другог светског рата било дванаест колосека, двадесетак парних локомотива и две пумпе за њихово напајање водом, те машинска радионица и канали за поправке, триангла за окретање локомотива и још много тога неопходног за функционисање железничког саобраћаја.

Ту је била и ранжирна станица где су се пристигли вагони, са различитим теретима, комбиновали и новим композицијама слали на своја одредишта. У вагонима је, по причи, било оружја, логистике: униформи, цокула, кошуља, шлемова и хране: брашна, усољеног меса, разних конзерви, шећера, слаткиша, сувог воћа, цистерни са горивом и мазивом за моторна возила и тенкове… и да је то војска даноноћно обезбеђивала.

Код повлачења Немаца, крајем друге декаде новембра 1944. године, однесено је све што је могло да се однесе, а остало што се могло уништити је уништено. Очевици су причали да су Немци пре повлачења минирали један број локомотива, вагона, ложионичке зграде и колосеке.

На крају су два војника дресином кренула ка северу према Косовској Митровици одмотавајући електричну жицу која је била повезана са експлозивом. Када су прошли железнички мост на Ситници, према селу Мијалић, укључили су акумулаторски струјни контакт и све што је било минирано дигли у ваздух. Многи делови од вагона и локомотива могли су се видети по домаћинствима деценијама после другог Светског рата.

Комади бетона и шљунак као и остаци зграда, канала, колосека употребљавали су се деценијама касније за насипање путева, изградњу грађевина од заједничког па и приватног интереса.

Млађи мештани су у годинама након ТВ серије „Отписани“, изражавали „жаљење“ што се тада у Прилужју нису задесили „Тихи и Прле“ кад већ, како су говорили, нико из села није имао храбрости да, кад се Немци „мало удаље“, макар секиром пресече жицу и тако онемогуће експлозију.

“Да су остале те локомотиве, колосеци, ложионица, пумпе, радионице…Прилужје би данас било железнички чвор, а не Косово Поље“ – задиркивали су млађи старије мештане.

У деценијама после Другог светског рата железничка пруга и станица су за Прилужје значиле напредак и развој. До краја седамдесетих година прошлог века и повезивања Прилужја асфалтом са магистралним путем Приштина-Косовска Митровица, железничка пруга је за ово и околна села била једини излаз и нормална комуникација. Њоме се ишло и долазило. Вагонима се допремала роба за продавнице, грађевински материјал: цемент, камен, песак, цреп али и огревни угаљ за домаћинства са површинских копова.

Вишак пољопривредних производа ратара из Прилужја и околних села и земљорадничке задруге; пшеница, кукуруз, шећерна репа транспортован је железницом.

Отварање косовских површинских копова лигнита и термоелектрана, недалеко од Обилића, значило је препород за цео крај. Овде је ухлебљен велики број радника тако да су десетине возова од Косова Поља до Звечана свакодневно саобраћале, превозећи за три смене, раднике до Комбината у Обилићу, али и железнице у Косову Пољу, Трепче у Звечану, а од осамдесетих година и ваљаонице лима у Вучитрну.

Деценијама су овом пругом тутњали теретни, локални, путнички, брзи и међународни возови за Косовску Митровицу, Краљево, Београд, Минхен, Косово Поље, Атину, Скопље, Пећ, Призрен. Повезивањем Прилужја асфалтним путем са Обилићем, крајем осамдесетих година прошлог века, железнички превоз, за село и околину, и у путничком саобраћају, пре свега превозу радника, губи ранији значај. Копови и електране за превоз радника из овог краја почињу да користе аутобусе.

Повезивање Прилужја асфалтним путем са магистралом Приштина – Косовска Митровица и Обилићем умањују значај железничког саобраћаја за овај крај и у путничком и у робном промету.

Распад Социјалистичке федеративне републике Југославије, ратови на њеним просторима, санкције СР Југославији и тренд општег пада значаја и потребе за железничким превозом, пре свега путничким, у то време, учинили су да овај вид саобраћаја на овим просторима буде маргинализован.

Пруга уснула под снегом, фото: Д. Терентић

Након бомбардовања СРЈ и ратних дејстава на Косову и Метохији 1999. године, када није било слободе кретања за Србе, воз поново постаје значајно превозно средство од Липљана до Косовске Митровице. За српска села на „средњем Косову“: Прилужје, Племетину, Бабин Мост, Црквену Водицу и Граце воз опет постаје једино средства за излаз и улаз у ова села. Опет се једино њиме иде у болницу, код зубара, у веће набавке, у школе и на факултете. У тим путничким возовима превози се роба за сеоске продавнице, први пут долазе снаше, нажалост и ковчези са онима који су преминули у митровачкој болници. Опет је воз жила која живот значи.

Уз повремене прекиде саобраћања и промене форме и суштине превозника, развојни пут овог саобраћајној средстава кретао се од члана Железница Србије и ранијег предузећа ЖТО Косово Поље, које је још неко време после 1999. године функционисало у својим канцеларијама и погонима у том месту па преко УНМИК железнице, до садашње Косовске железнице.

У другој половини фебруара 2008. године путнички воз на релацији Косово Поље – Лешак престао је да саобраћа.

Данас, петнаест година после, о „железничком добу“ Прилужја и околине сведочи само пруга и станична зграда са четири колосека. Уздижући се гордо и поносито, свесна лепоте и квалитета градње прохујалих година и векова, зграда одолева зубу времена и немо прича причу свог постојања и значаја све до ових дана. То је прича коју још по неко може и хоће да чује и саслуша, неко и да запише.

Драгиша Терентић

Original Article

Grad velikih srpskih mučenika, Prizren. Kosovo i Metohija

Originally posted 2021-11-28 00:55:28.

 

 

 

 

Севце – из највећег села Сиринића одлази се трбухом за крухом

Originally posted 2021-11-21 09:23:29.

Са близу 350 српских домова и нешто више од 1000 становника, Севце с разлогом носи епитет највећег села у сиринићкој жупи. На богату историју мештани су посебно поносни.

Тамо где извире Лепенац, на 1200 метара надморске висине, угнездило се Севце, а Шара се наткрилила над њим као мајка под својим скутом која жели дете да заштити од сваке недаће па и од себе саме. Највеће село у сиринићкој жупи поносно је и на своју богату прошлост.

„Севце се помиње још у средњем веку, најпре као Селце, касније је, вероватно под утицајем овдашњег дијалекта, названо Севце. Село се прво помиње у двема средњевековним повељама цара Душана. Једна је арханђеоска повеља у којој се наводи да је село Светоарханђеоски метох, мисли се на манастир Светих архангела код Призрена. Друга повеља у којој се Севце помиње донесена је на сабору у Крупистима, маја 1355. године. У њој је цар Душан дао збирни попис свих поседа хиландарских у српским земљама“, прича доктор историјских наука из Штрпца, Срђан Младеновић.

Додаје да се Севце такође помиње и у Турском попису из 1455. године у коме је записано да је село имало 86 кућа, док их је Штрпце у то време бројало једва 65.

Ово није једини извор који сведочи о старини села.

„У попису призренских хасова из 1551. године наводи се да је у Севцу било 108 кућа и да је оно плаћало чак 11.000 акчи пореза. Када се говори о турском опорезивању, онда треба истаћи да је величина пореза говорила о економској моћи једног краја. Значи, ако је једно село давало 11.000 акчи турском султану на име пореза, онда је то било „јако“ село, јер је у питању огроман новац“, прича Младеновић.

Истиче и да Севце помиње српски конзул, који је у 19. веку службовао у Приштини која је у то време била део турске империје. Он у својим белешкама уредно записује да у селу има 140 кућа.

Црква Светог Николе
Црква Светог Нилоле, Фото: Ризница

Село са две „живе цркве“

У селу постоје две старе цркве, jедна је посвећена Светом Атанасију и саграђена је на брду изнад насеља, а друга је ниже и посвећена је Светом Николи.

На овој потоњој се на спољашњем бочном зиду налази узидан камен са уклесаном Давидовом звездом. Нико од мештана не уме да објасни одакле на цркви ово јеврејско знамење.

Уклесана Давидова звезда у камену, детаљ са цркве Светог Николе, фото: Ризница

Историчар Срђан Младеновић каже да постоји предање о томе да су житељи Севца некада били део турских помоћних трупа, такозване дербенџије, односно чувари кланаца.

Турци су за обезбеђивање угрожених путева на превојима у теснацима и шумским пределима користили локално становништво да чува такве пролазе. Дербенџије су због тога уживале повластице. Један такав пут водио је баш кроз Севце, прича Младеновић.

„Сасвим је могуће да је један од тих каравана био јеврејски и да су их дербенџије пресреле и ослободиле их намета, који суТурци захтевали за пролаз овуда. У знак захвалности могуће је да су Јевреји дали новац за обнову цркве. Камен са Давидовом звездом који је узидан у црквени зид вероватно има везе са таквим догађајем“, претпоставља историчар.

На Огњену Марију, Лепенац односио све пред собом

Старина Веско Самарџић (77) из суседног Јажинца, присећа се да је некада Лепенац био неукротив. Једном се, вели, на празник Огњене Марије „саздаде црни облак“ те је река толико надошла да је носила све пред собом. Свиње, живину и другу марву су, присећа се деда, мештани Севца и Јажинца из реке вадили. Прича деда и о временима када се у жупи много лепше живело и када је међу људима било више поштовања и разумевања.
Његов отац је говорио, а имао је дар да види будуће догађаје, да ће доћи време када ће у кући двоје живети, једно друго неће трпети. А он је, каже рођен у кући где је у заједници живело чак 67 душа, и опет се могло и стекло за све у породици.

Печалбa у једном смеру

Севце данас броји безмало 350 српских домова са нешто више од 1000 становника. Овај број се, на жалост мења јер млади у потрази за послом одлазе.

„Ја памтим да је наше село 1975. године имало 17. 000 грла оваца. Свако домаћинство је имало стадо и крупне и ситне стоке. Сад млади неће да раде пољопривреду. Још двојица, тројица нас је остала у селу који држимо стоку. Нема пет крава у селу, а овце, дај Боже да има сто комада, ма, ни толико нема“, прича Миливоје Милосављевић.

Добро држећа старина полако гази девету деценију живота, летос је напунио је 81 годину, али младима не пуста пут. По прохладном јесењем дану, негде око поднева догонио је краве са испаше.

У Севцу су сточарство и земљорадња била примарна занимања. Данас није тако. Можда ће се овакво стање једног дана и променити у корист пољопривреде и сточарства али у селу нису велики оптимисти.

На питање чиме се бави, 54-годишњи Срећко Ђорђевић кроз шалу каже да троши очеве паре јер је без посла. Отац му је, вели, радио у иностранству па је довољно зарадио за све.

„Шта ћу кад немам никаква примања, немам стално запослење. Није зато што нећу да радим, већ немам где. Ето, кажем вам живим од очеве милостиње“, брани се Срећко.

У Севцу је мало оних који имају посао, каже Срећко Ђорђевић (десно) – фото: Ризница

Голубљи мост

На улазу у село налази се мост који мештани називају Голубљи. Овде и даље живи предање које говори да је некада, када се девојка удаје за момка из другог села, важило правило да је родбина допрати до тог моста и преда младожењи и његовој фамилији.

Док у шали изговара добро познате Шантићеве стихове „сунце туђег неба неће вас гријат ко што овдје грије“, озбиљним тоном каже да нема намеру да оде из села иако је без посла још од 2011. године.

Већина млађих Севчана одлазе из села, неки се и врате али много више је оних са картом у једном смеру.

„Овде нема посла. Кад је зимска сезона у Ски центру на Брезовици, неки наши одавде привремено се запосле, а кад се сезона заврши, ништа друго им не преостаје, него да пакују кофере и иду у печалбу, Копаоник, Крагујевац, Београд и даље, где год се тражи радна снага“, говори млађи човек.

У овдашњој осмогодишњој школи број деце се из године у годину смањује. Мештани ипак верују да се село неће угасити.

Бог на крају ипак уређује ствари, с чврстом вером говоре и додају да нико тачно не може да зна шта носи дан, шта ноћ и шта ће сутра бити.

Имају чврсту веру и наду да ће село опстајати и трајати, ко што је опстајало и трајало у минулим вековима и под многим освајачима. Све што је на силу узето мора да се врати, такав је, веле мудри и искусни горштаци, закон природе. Све тежи да се врати у своје природно стање чак и ова питка планинска вода коју силом гурају у цеви и граде мини хидро централе. Све ће то кад тад доћи на наплату, тврде Севчани.

М.Б.

Original Article

У Поткаљаји у Призрену основан манастир Свете великомученице Недеље

У Поткаљаји у Призрену основан је Манастир Свете великомученице Недеље, а Свету архијерејску литургију на празник ове светитељке служио је митрополит рашко-призренски Теодосије.

Црква Свете Недеље налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве тзв. Каљаје

Митрополит је после резања славског колача честитао празник подсетивши на речи Јеванђеља да се не може сакрити град који на гори стоји, саопштила је Епархија рашко-призренска.

„Окупили смо се у овом храму који непоколебиво стоји на призренској гори, познатој као Поткаљаја, који дивно исијава благодат и љубав Божију, да прославимо дивну светитељку Христову, Свету Недељу. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, тако се и ова светиња није могла сакрти, него је уз помоћ дивних људи из целог света засијала још лепше и сјајније“, рекао је митрополит Теодосије.

Иако су, како је рекао неки од иноверних имали друге планове за ову светињу, „воља Божија је била да ово место постане женски манастир и да се овде окупљамо и славимо Васкрслога Бога“, рекао је митрополит рашко-призренски.

Црква Свете Недеље налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве тзв. Каљаје.

Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости.

У рушевинама храма сачувао се један изузетан споменик српске средњовековне епиграфике – надгробни белег монахиње Марине.

Сачуван је клесани надвратник са улаза у припрату на коме се налази Марков ктиторски запис из кога се види да је цркву посветио својој мајци Јевросими, наводи се на сајту Епархије.

Према пронађеном ктиторском натпису, старија црква је била посвећена Богородичином Ваведењу и задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371-1395) подигнута 1370/1371. године.

Prizrenska lepotica koja je bolovala i od meraka i sevdaha! Sahranila je dva muža, a ispunili su joj poslednju želju

Vranje je dalo Кoštanu i Mitka, a stari Prizren Sultanu Petrović – Dilber Tutu Jorgušovu, čija su lepota, ljubavna razočarenja i sreća opevani u pesmama.

O njoj su pisali i pevali još otkad je bila devojčurak, pa sve do današnjih dana i to ne samo među Prizrencima. Profesor Učiteljske škole u Prizrenu dr Kontantin Kostić je krajem 70-ih godina prošlog veka, u kraćoj biografiji ove prizrenske lepotice naveo da je rođena u kući nožara Jorguša Petrovića, u prizrenskoj Potkaljaji, a da je na rođenju dobila ime Sultana Tuta.
Nije bilo veselja u Prizrenu do 1999. a da se nije zapevalo o Dilber Tuti. Napisana je i drama o njenom životu, nedavno i roman. Prizrenci je ne zaboravljaju pa je pesma o Dilber Tuti (Zanosnoj Tuti) kad se prevede sa turskog, i dalje sastavni deo repertoara na svadbama, slavama, rođendanima i drugim veseljima, isto tako kao što je „Žal za mlados“ među Vranjancima.

– Legenda o prizrenskoj lepotici bila je inspiracija za dve pesme. Obe je zabeležio Miodrag Vasiljević, prof. Muzičke akademije u Beogradu. Prvu pesmu: Ej, u Prizrenu zelena jabuka (…pod jabuku Tuta Jorgušova…) zabeležio je Ljuba Stojković, službenik Borskog rudnika, rodom iz Prizrena. Drugu pesmu „Razbole se dilber Tuta“ napisao je nepoznati autor, u poslednjoj deceniji 19. veka, kada je Tuti bilo između 16 i 19 godina. Pesma je doživela više tekstualnih verzija. Najpoznatije verzije su one koje je prof. Vasiljević zapamtio od učitelja Jovana Lukića, pevača amatera, pa od Ljube Stojkovića, kao i Tutinih rođaka u Tetovu, a otpevale su mu ih Marija Čemerikić i Tutina jetrva, Božana Đurđević iz Prizrena – priča za Informer Lela Marković, književnica iz Prizrena.

Dilber Tuta (druga sleva) u Tetovu

 

Ona je detaljno istraživala priču o detaljima iz života Dilber Tute, a nedavno je svojim Prizrencima darovala u koricama usmene i pisane legende, a između ostalih i o njihovoj najpoznatijoj lepotici promenljive sudbine, Sultani Petrović – Dilber Tuti.
– Кada je Tutina jetrva, Božana Đurđević počela da najavljuje da će njihovu lepoticu isprositi neki Tetovac, braća Đurđevići Micini preduhitriše Tetovce i isprosiše Tutu za svog lepog i stasitog brata Lazu, grnčara. U braku sa Lazom, Tuta je provela tridesetak godina. Dece nisu imali, međutim, Tuta je volela i milovala decu i unuke svoja tri devera – kaže Lela Marković.

Foto: S. K.

Lela Marković, književnica iz Prizrena priče o Dilber Tuti pretočila u knjigu

 

– Njena jetrva je kasnije prepričavala da Tutu, i kao udatu ženu, temperament nije napuštao. Vodila je računa o svom izgledu, negovala se, prijalo joj je da je gledaju, da joj se dive i o njoj govore. Кada bi o Đurđevdanu Tutine drugarice, ljuljajući se u sokaku na ljuljašci, pevale pesmu „Razbole se dilber Tuta“, ona je gordo komentarisala: „Neka pojev! Bila sm lepa, pa imav zašto da pojev!“
Zanimljiva je i dalja sudbina Dilber Tute. Njen suprug Laza se upokojio 1928. godine. Nekoliko godina kasnije, u svojoj 59. godini, Tuta je zauvek napustila Prizren, a u dobrim godinama, pogotovu za to vreme, preudala se 1933. godine za Mileta Jovanovića Bošnjaka, kožarskog trgovca iz Tetova.

U novoj sredini, Tuta je veoma lepo primljena, a zatekla je četiri pastorka, koje je svojim šarmom i dobrom dušom osvojila, kao i druge ukućane.
– Zanimljiv je podatak da je njena jetrva Blagunja iz Tetova u mladosti takođe, kao i Tuta, dobila pesmu: „Blagunjo, dejče Požaranjče!/ Otvori mi džamli pendžer/ Sakam da te vidam jas…

Кad bi se sastale, ponosno bi pevale naizmenično svoje pesme. Tako su poslednje godine života Tuti protekle veselo i u pesmi. Кrajem 1951. sahranila je i drugog muža Mileta, a ubrzo za njim, 12. juna 1952. godine, upokojila se i Tuta.

– Do kraja života se oblačila „po prizrenski“. U prizrenskoj nošnji su je sahranili – otrkiva nam ovu zanimljivu priču naša sagovornica. Inače, u prizrenskoj nošnji su, godinama posle, stare Prizrenke dolazile da odgledaju pozorišnu predstavu „Dilber Tuta“ koju je napisao Dragan Marković, a koje je izvođena u prizrenskom i drugim kosovsko-metohijskim pozorištima.

Najlepša verzija pesme

Po mnogima, najlepša verzija pesme o Dilber Tuti je ona u interpretaciji Jovana Lukića, pevača amatera i dugogodišnjeg predsednika Kulturno-umetničkog drušva „Budućnost“ iz Prizrena.
Razbole se dilber Tuta,
Dilber Tuta Jorgušova;
Bolna leži od meraka,
Bolna leži od sevdaha,
Za Vančeta Micinoga.

Vikaše gu stara majka,
Stara majka Jorginica:
„Dik se, Tuto, dik se ćero,
Sg će prođef opštiari,
Sg će prođe Vanče Micin!

 

– Stari Prizren je ovu pesmu prihvatio kao himnu njenoj lepoti, priznanje i nagradu što je u jednom periodu svog života, u svojoj bujnoj i raskošnoj mladosti, zračila ulicama ovog drevnog grada – objasnio je prof. Konstantin Кostić.

ПОРОДИЧНО-ФАМИЛИЈАРНИ НАДИМЦИ У ПРИЗРЕНУ

Познато je у Призрену, код србског живља а вероватно и у другим срединама ,да ПРЕЗИМЕ породица, најчешће,...

Zvono sa Sputnjika pokrenulo zvono Bogorodice Ljeviške u Prizrenu

Zahvaljujući vašoj emisiji, narod se probudio, posebno ljudi iz državnog vrha, do kojih sam ranije više puta...

Bombardovanje Prizrena 1999. godine i ulazak nemačkih trupa Video

Čim je potpisan Kumanovski sporazum, na Kosovu se počelo raspoređivati nekoliko desetina hiljada pripadnika KFOR-a. U subotu...

Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole:

Utisci mlade devojke nakon Prizrenske letnje duhovne škole: Od kad sam se vratila stalno razmišljam kada ću...

PRIZRENSKA RAPSODIJA 14 januar 2019.

https://youtu.be/HJAMwykKbCY

GRIGORIJE BOŽOVIĆ — Čudni podvižnik

Kad iz guste, tek podmlađene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same planine, ja...

SIN I ĆERKA ČUVENOG SRPSKOG KARDIOLOGA NASTAVILI OČEVIM STOPAMA! Ovo su Sanja i Dušan, DVOJAC BEZ PREMCA

Brat i sestra Sanja (29) i Dušan (26) Borzanović mlade su nade srpskog zdravstva koje će svoju...

Prizren, novembar 2017

KAKO SE DANAS ŽIVI U PRESTONICI DUŠANOVOG CARSTVA: Srpski grad u kome se ne govori srpski! ISTORIJA PRIZRENA

Kosovska skupština proglasila je Prizren „istorijskim glavnim gradom“. Imaju li Srbi zbog toga pravo da se ljute?...