Originally posted 2022-07-10 12:15:31.

На Латинским планинама уз брдо Шиловац у Косовском Поморављу на 692 метра надморске висине налази се место звано Петров камен, на тромеђи између Грнчара, Ђелекара и Годена код Горње Стубле.

По народном предању некада се овде налазила црква Св. Петра, па отуда и назив Петров камен, јер су остале само скулптуре од камена. Није никаква случајност оваквог двојног назива Петров камен, кога је Исус од имена Симон назвао Кифом, што на грчком језику значи Петар, а на српском камен, желећи да каже да ће на Петровој вери, тврдој као камен, сазидати своју цркву, коју му симболично оставља у наслеђе, јер ће управо Свeти Петар после Христовог Вазнесења бити један од највећих проповедника хришћанства.

Па је због тога 12. јула по новом календару, а 29. јуна по старом 67. године Петар разапет на крсту у Риму од цара Нерона, али по његовој жељи стрмоглавце (тј. наопако), јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно, као његов Господ.

Свети Петар и његов брат Свети Андреј Првозвани били су у младости рибари на Галилејском језеру, а на Христов позив касније као апостоли постадоше рибари људских душа.

Свети Петар био је први бискуп у Риму и по њему трг у Ватикану носи назив трг Светог Петра. На месту званом Петров камен изнад Грнчара по народном предању упознали су се момак и девојка, а да нису знали да су брат и сестра, јер им је мајка најпре била удата у једно село и тамо родила сина, након што су јој Турци убили мужа преудала се у друго село и тамо родила ћерку и убрзо умрла.

Њена деца су потом чувала стоку на пропланку између ова два села и тако се код њих родила љубав, а да нису знали да су брат и сестра. Пролазећи овуда Св. Петар прерушен у просјака, подарио је девојци јабуке петроваче и пса кога је водио са собом.

Тада је рекао девојци да не би требала да буде са момком у кога се заљубила јер то неће бити добро за њу, а имаће пса који ће је чувати. Након годину дана пошто девојка није послушала савете овог прерушеног просјака и пас јој није био верни чувар, она је остала трудна, те је у цркви Св. Петра која је била на овом месту требало да буде венчање.

У тренутку венчања појавио се Св. Петар и својом магичном силом окаменио трудну невесту, а поред ње и пса који није спречио да она и даље буде заљубљена у свог брата, док је цркву претворио у велику камену плочу.

Недалеко од малене цркве окамењени су и сватови на гомили у изобличеним фигурама како су бежали. Они и не подсећају на људске ликове јер су неки од њих знали да се венчавају брат и сестра али су прећутали, мислећи да у турско време не треба спречавати бракове у сродству, али их је зато стигла Божја казна, те су и они окамењени.

Ова фигура од камена са ликом трудне жене још увек одолева зубу времена, висине је око 8 метара, а од самог подножја има 12 метара и делује веома импозантно, тако да својим изгледом асоцира на људску фигуру, са препознатљивим рукама уз тело, а на глави се издвајају, усне, нос, очи и венац.

Ово место је занимљиво и атрактивно за многе уметнике, нарочито сама природна скулптура која инспирише писце и ликовне уметнике, али и многе излетнике из околине.

Међутим, овде су долазили и непожељни посетиоци Албанци са америчким војницима КФОР-а, који су 2000. године покушали да ову природну скулптуру која асоцира на скулптуре из Ђавоље вароши код Пролом Бање, преместе у базу „Бондстил“ код Урошевца или код школе у Ђелекару.

Направили су удубљења у стени са ликом девојке и другој стени са ликом пса, у њима су поставили динамит, а стене челичном сајлом везали за војни хеликоптер, али им се није дало, штапини нису хтели да се упале а динамит је испадао, док се хеликоптер љуљао и умало се није срушио, а сајла се покидала и да се присутни нису на време склонили посекла би их на комаде.

То је било упозорење да не треба да дирају ову фигуру коју је народ прозвао Петров камен, јер је ово свето место, које Албанци по турском зову „вакаф“.

Они су били у искушењу зла, јер по легенди Свети Петар држи кључеве од раја, он прерушен путује по свету и искушава људе, а његови су Небеска слама (тј. Млечни пут) и Небески крст, па и сада ова импозантна стена звана Петров камен штрчи у небо уместо светиње са крстом, тј. цркве Св. Петра која је припадала мештанима Годена, где су некада живели Срби, који су унијаћењем постали католици Хрвати, а потом као двоверци тзв. «љармани» постали су муслимани Албанци.

По другом народном предању Краљевић Марко да би заварао траг Турцима, после Косовског боја тумарао је по Шар-планини, а потом је дошао на ово место и прерушио се у камену стену и спава окамењен као Петров камен и треба да се пробуди, када поново буде васкрсло Српско царство.

Ове стене андезита настале су вулканском ерупцијом и у непосредној близини тзв. Петровог камена експлоатишу се као грађевински материјал од стране мештана из Ђелекара (коме су од 2000. године променили назив у Скиферај, што у преводу значи Соколово).

У кенозоику на овим просторима егзистирало је језеро Косовског басена и у току неогена било је повезано са Егејским морем. Таласи који су ударали у ову стену тзв. Петровог камена су је времемом обликовали у људску фигуру. Касније се кроз Качаничку клисуру Вардарским током ова вода повукла у Егејски слив, као и кроз Кончуљску клисуру реком Јужном Моравом у Црноморски слив.

Од раног пролећа око Петровог камена се развија папрат бујад, која до касне јесени краси ово место, где је некада бујала забрањена љубав.

Док се сада на Петровдан у Клокоту слави сабор у цркви Св. Петра и Павла, која је изграђена 1980-1985. године, добровољним прилозима мештана из околине, а на предлог Албанца Мухарема из Радивојца, који је дао први новчани прилог, јер је њему у сну дошло предсказање где треба црква да се гради и показао то место, на раскрсници магистралних путева Гњилане- Урошевац-Витина.

Било је покушаја забране изградње ове цркве од стране општинске власти у Витини, коју су чинили већина Албанци и српски комунисти, па и покушај рушења ове светиње у изградњи, али је каменом вером и упорношћу владике рашко- призренског (потоњег патријарха) Павла ова светиња довршена и освећена на Петровдан 1985. године.

(Станислав Којић – Сербвик магазин)

Original Article

Originally posted 2022-06-03 17:13:15.

Звоно позива на литију, народ опходи око храма, а портом одјекује пој драганачких монаха.

Српска тробојка окачена на једној од највиших кућа лагано се повија на поветарцу, као да жели да каже да је данас посебно свечан дан за село. Чак и њено смирено лелујање у потпуно албанском окружењу делује свечано и достојанствено.

На дан светог цара Константина и царице Јелене Срби из Коретишта и из околних гњиланских села сабрали су се око своје цркве. Пале свеће за здраве и упокојене, примају причест из руку новоуименованог викарног владике новобрдског Илариона, крсте се и љубе престону икону. Одају почаст Светом и царици мајки који кроз векове чувају њихово село од сваког зла.

Звоно позива на литију, народ опходи око храма, а портом одјекује пој драганачких монаха.

Црква у свој својој белини доминира селом. Види се још са главног гњиланског пута, а сада изгледа још лепше свечаније и беље.

Старо и младо, здраво и болесно ваљало би да на овај празник дође у храм помоли се Светом цару и царици мајци за здравље и напредак, кажу коретиштани, а тако уче и своје наследнике.

„Данас славимо и црквену и сеоску славу и зато смо се свечано обукли. Ја и моја другарица играмо, са фолклором, а ово је ношња из нашег краја, облачимо је увек кад је свечана прилика“, прича малена Теодосија Младеновић из Коретишта.

Млада и поносна чланица овдашњег КУД -а „Стојан Стошић Мишко“ Ксенија Вељковић поносно каже да на себи има бошчу, кошуљу, јеле и ђердане од перли.

„Мама ме је спремила и она је ову ношњу чувала за мене“, прича усхићено Ксенија.

Пет минута касније Ксенија и њене другарице представиле су нам се традицоналном свадбеном игром из овог краја „свекрвино оро“. Награђене су громогласним аплаузом – заслужено.

„Живимо на месту где су нам и традиција и култура јако угрожени, а то нам се готово свакодневно показује на различите начине“, прича млади фрулаш Никола Митић.

„Они који сада овде чине већину покушавају да све што смо вековима стварали интегришу или прикажу и покажу као своје. Против тога се боримо и докле год постојимо трудићемо се кроз културне активности, програме и дешавања радимо и боримо се за да сачувамо оно што нам је остављено у аманет“, истиче Никола.

Поред људи и локална самоуправа се потрудила да доприносе како би се празник и сеоска слава обележили достојанствено и онако како прилили правом српском селу и газдинској кући.

„Срећна сам јер полако почиње да се враћа живот у коретишту што можете да видите на овој сеоској слави где је било доста окупљеног народа и деце. Играло се у колу, певало се и то је за мене најлепша слика коју смо могли да пошаљемо свету одавде. Сви се трудимо да буде боље, и ми и народ и нека нам Бог помогне да у томе успемо“ каже Мирјана Симијоновић председница локалне скупштине Ново Брдо.

Празнично и весело у Коретишту, звук хармонике на једној, труба и гоча на другој страни црквеног дворишта.

У весељу овдашњи Срби светкују и ову сеоску славу, како су чинили вековима тако чине и данас. Од приштинских власти нису тражили ни дозволу ни ферман ни едикт за ово славље, можда су се правила у међувремену променила али њима то није имао ко да дојави.

И. Миљковић

Original Article

Originally posted 2022-04-17 11:46:40.

Цвети или Цветнице су празник који увек пада после Лазареве суботе, недељу пред Васкрс, а означава дан Христовог уласка у Јерусалим али и последњу недељу коју је син Божји провео на земљи као човек.

Христа који је у свети град ушао јашући на магарцу народ је дочекао са радошћу и поштовањем клањајући се и бацајући палмине гранчице и цвеће стазом куда је ишао.

Празник се обележава литургијом у црквама док у народу и данас живе бројни обичаји везани за овај дан.

Ово је празник деце, радости, дружења и окупљања.

Цветнице и Лазарице у Великој Хочи

Велика Хоча је карактеристична по томе што се у овом делу Косова и Метохије празници посебно празнују, а стари обичају брижно чувају од заборава.

Мајке на Цветнице ћерке облаче у свечану “дечију ношњу” која се овде очувала још из доба Немањића.

Етнолози бележе да је на Косову и Метохији, средишту српске средњевековне државе, било заступљено неколико типова одежде. Она је уједно и ближе одређивала друштвени и имовински статус и представљала занимање владарске, племићке, ратарске, пастирске, радничке ношње. Не смемо заборавити посебно украшену дечију ношњу за свечане прилике али и ону коју су укућани одевала само у време жалости.

На фрескама лозе Немањића, поред мушке и женске приказана је и дечија ношња за оба пола, какву и данас носе хочанска деца у свечаним приликама. По стилу и форми припадала је византијској ношњи и није се разликовала од одежде одраслих.

На Цвети сви морају да буду лепи, накућени и украшени за заједничку фотографију пред саброном црквом Светог Стефана. Ово прилика да девојчице обуку своју празничну ношњу које су им мајке брижљиво припремале и чувале.

У навечерје Лазареве Суботе (Врбице) деца у Хочи, окупљена у веселој поворци крећу у Лазарице. На челу распеване дружине стоје Лазар и Лазарица иду од куће до куће и песмом поздрављају домаћина. Лазар је девојчица обучена у одећу мушкарца, на глави носи шешир окићен цвећем, а Лазарица је дечак који се не види јер је од главе до пете је покривен белим платном, а на глави носи венац исплетен од тек набраног цвећа.

Када лазарице запевају пред кућом сви укућани излазе, са спремљеним даром да их дарују и награде за песму. Ваља се, кажу за напредак у кућу да се деца награде којим јајетом, слаткишима или новцем.

Сто села – сто и обичаја али сви имају исту потку, радост у славу Христа, заједништво, љубав и саборност.

Цвету се на Цветнице придаје посебна пажња јер данас момци праве букете и носе их девојкама. Сваки цвет има своје значење, а девојке морају бити веште да одгонетну поруку коју им је младић букетом упутио.

Заједничко за све крајеве је да се на Цвети цвећем окити кућа а ваља се и да се укућани ујутру умију водом у коју се стављају цветови и у цркви освештане врбове гранчице.

С. Симић

Original Article

Originally posted 2022-03-20 06:46:46.

После готово 150 година од изградње железничке пруге од Скопља до Косовске Митровице и читавог века од изградње железничке станице у Прилужју, о „железничком добу“ сведоче само пркосна станична зграда и пусти колосеци.

Повезујући своје санџаке, турска држава је у другој половини деветнаестог века, 1874. године, изградила железничку пругу Скопље-Митровица. Станице на тој прузи, како описују М.М. Николајевић и Бранислав Нушић, биле су: Качаник, Феризовић (Урошевац), Липљан, Глободерица (Обилић) за Приштину, Вучитрн и Митровица. После Балканских ратова и Првог светског рата изграђена је и пуштена у рад 1923. године Железничка станица Прилужје.

„Село је, пише Атанасије Урошевић у монографији КОСОВО, насеља и порекло становништва, у равници између Лаба и Ситнице, на месту где се Лаб пред својим ушћем знатно (до 1 км) приближава Ситници, тако да до једне или друге реке од села нема више од 300 м. Збијеног је типа. Дели се на горњу махалу (према Лабу) и Доњу махалу (према Ситници). Откако је 1923. године добило железничку станицу на прузи Скопље- Косовска Митровица, село је почело да се шири према станици и већ допрло до ње“.

Зграда железничке станице изграђена је по новим прописима, за то време модерно и квалитетно. И данас је у добром и употребљивом стању. На жалост, већ дуже време на прузи нема саобраћаја. У згради се налазе канцеларије отправника возова и шефа станице, пространа чекаоница и три стана за породице службеника, од којих су два на спрату и подрум. Постоји још једна, приземна зграда, која има простор за становање али и службене и радне просторије дела секције за одржавање пруге.

Простор железничке станице Прилужје до пре неколико деценија имао је и леп парк, ограђен бетонском оградом. Остала је прича да су на перон станице могли да ступе само путници са купљеном картом.

Путничка чекаоница, увек уредна и чиста и по потреби загрејана, имала је улазна врата која су водила према селу а излазна према перону. Путници су, пре доласка воза, улазили у чекаоницу, куповали карте и ту чекали. Нешто пре уласка воза на станицу, отправник возова је пустао путнике са картом на перон.

Железничка станица учинила је Прилужје значајним центром за сва околна села

Изградњом железничке станице село је добило на значају и убрзо постаје центар околних подчичавичких али и села супротне обале Лаба, па чак и неких из Малог Косова.

Тридесетих година прошлог века, поред железничке станице у Прилужју, по речима деведесет четворогодишњег Рајка Величковића из Прилужја, изграђен је „бункер“ за претовар лигнита. Наиме, изнад села Главотина и Стровце функционисао је „Каменков рудник“- јама где се копао лигнит који се вагонетима слободним падом спуштао до станице и ту претоварао у вагоне и, по његовој причи, транспортовао до Трепчине Енергане у Звечану и за широку потрошњу. Осим ретких сећања, нажалост, данас је остало мало трагова о томе.

За време Другог светског рата, вероватно зато што је била последња у немачкој окупационој зони према југу, Железничка станица у Прилужју постаје значајно железничко чвориште.

Зоран Стефановића из Прилужја казује да му је деда Милан Стефановић, „десетар“ групе за одржавање пруге после Балканских ратова, причао како је на железнчкој станици у Прилужју у време Другог светског рата било дванаест колосека, двадесетак парних локомотива и две пумпе за њихово напајање водом, те машинска радионица и канали за поправке, триангла за окретање локомотива и још много тога неопходног за функционисање железничког саобраћаја.

Ту је била и ранжирна станица где су се пристигли вагони, са различитим теретима, комбиновали и новим композицијама слали на своја одредишта. У вагонима је, по причи, било оружја, логистике: униформи, цокула, кошуља, шлемова и хране: брашна, усољеног меса, разних конзерви, шећера, слаткиша, сувог воћа, цистерни са горивом и мазивом за моторна возила и тенкове… и да је то војска даноноћно обезбеђивала.

Код повлачења Немаца, крајем друге декаде новембра 1944. године, однесено је све што је могло да се однесе, а остало што се могло уништити је уништено. Очевици су причали да су Немци пре повлачења минирали један број локомотива, вагона, ложионичке зграде и колосеке.

На крају су два војника дресином кренула ка северу према Косовској Митровици одмотавајући електричну жицу која је била повезана са експлозивом. Када су прошли железнички мост на Ситници, према селу Мијалић, укључили су акумулаторски струјни контакт и све што је било минирано дигли у ваздух. Многи делови од вагона и локомотива могли су се видети по домаћинствима деценијама после другог Светског рата.

Комади бетона и шљунак као и остаци зграда, канала, колосека употребљавали су се деценијама касније за насипање путева, изградњу грађевина од заједничког па и приватног интереса.

Млађи мештани су у годинама након ТВ серије „Отписани“, изражавали „жаљење“ што се тада у Прилужју нису задесили „Тихи и Прле“ кад већ, како су говорили, нико из села није имао храбрости да, кад се Немци „мало удаље“, макар секиром пресече жицу и тако онемогуће експлозију.

“Да су остале те локомотиве, колосеци, ложионица, пумпе, радионице…Прилужје би данас било железнички чвор, а не Косово Поље“ – задиркивали су млађи старије мештане.

У деценијама после Другог светског рата железничка пруга и станица су за Прилужје значиле напредак и развој. До краја седамдесетих година прошлог века и повезивања Прилужја асфалтом са магистралним путем Приштина-Косовска Митровица, железничка пруга је за ово и околна села била једини излаз и нормална комуникација. Њоме се ишло и долазило. Вагонима се допремала роба за продавнице, грађевински материјал: цемент, камен, песак, цреп али и огревни угаљ за домаћинства са површинских копова.

Вишак пољопривредних производа ратара из Прилужја и околних села и земљорадничке задруге; пшеница, кукуруз, шећерна репа транспортован је железницом.

Отварање косовских површинских копова лигнита и термоелектрана, недалеко од Обилића, значило је препород за цео крај. Овде је ухлебљен велики број радника тако да су десетине возова од Косова Поља до Звечана свакодневно саобраћале, превозећи за три смене, раднике до Комбината у Обилићу, али и железнице у Косову Пољу, Трепче у Звечану, а од осамдесетих година и ваљаонице лима у Вучитрну.

Деценијама су овом пругом тутњали теретни, локални, путнички, брзи и међународни возови за Косовску Митровицу, Краљево, Београд, Минхен, Косово Поље, Атину, Скопље, Пећ, Призрен. Повезивањем Прилужја асфалтним путем са Обилићем, крајем осамдесетих година прошлог века, железнички превоз, за село и околину, и у путничком саобраћају, пре свега превозу радника, губи ранији значај. Копови и електране за превоз радника из овог краја почињу да користе аутобусе.

Повезивање Прилужја асфалтним путем са магистралом Приштина – Косовска Митровица и Обилићем умањују значај железничког саобраћаја за овај крај и у путничком и у робном промету.

Распад Социјалистичке федеративне републике Југославије, ратови на њеним просторима, санкције СР Југославији и тренд општег пада значаја и потребе за железничким превозом, пре свега путничким, у то време, учинили су да овај вид саобраћаја на овим просторима буде маргинализован.

Након бомбардовања СРЈ и ратних дејстава на Косову и Метохији 1999. године, када није било слободе кретања за Србе, воз поново постаје значајно превозно средство од Липљана до Косовске Митровице. За српска села на „средњем Косову“: Прилужје, Племетину, Бабин Мост, Црквену Водицу и Граце воз опет постаје једино средства за излаз и улаз у ова села. Опет се једино њиме иде у болницу, код зубара, у веће набавке, у школе и на факултете. У тим путничким возовима превози се роба за сеоске продавнице, први пут долазе снаше, нажалост и ковчези са онима који су преминули у митровачкој болници. Опет је воз жила која живот значи.

Уз повремене прекиде саобраћања и промене форме и суштине превозника, развојни пут овог саобраћајној средстава кретао се од члана Железница Србије и ранијег предузећа ЖТО Косово Поље, које је још неко време после 1999. године функционисало у својим канцеларијама и погонима у том месту па преко УНМИК железнице, до садашње Косовске железнице.

У другој половини фебруара 2008. године путнички воз на релацији Косово Поље – Лешак престао је да саобраћа.

Данас, петнаест година после, о „железничком добу“ Прилужја и околине сведочи само пруга и станична зграда са четири колосека. Уздижући се гордо и поносито, свесна лепоте и квалитета градње прохујалих година и векова, зграда одолева зубу времена и немо прича причу свог постојања и значаја све до ових дана. То је прича коју још по неко може и хоће да чује и саслуша, неко и да запише.

Драгиша Терентић

Original Article

Originally posted 2021-11-21 09:23:29.

Са близу 350 српских домова и нешто више од 1000 становника, Севце с разлогом носи епитет највећег села у сиринићкој жупи. На богату историју мештани су посебно поносни.

Тамо где извире Лепенац, на 1200 метара надморске висине, угнездило се Севце, а Шара се наткрилила над њим као мајка под својим скутом која жели дете да заштити од сваке недаће па и од себе саме. Највеће село у сиринићкој жупи поносно је и на своју богату прошлост.

„Севце се помиње још у средњем веку, најпре као Селце, касније је, вероватно под утицајем овдашњег дијалекта, названо Севце. Село се прво помиње у двема средњевековним повељама цара Душана. Једна је арханђеоска повеља у којој се наводи да је село Светоарханђеоски метох, мисли се на манастир Светих архангела код Призрена. Друга повеља у којој се Севце помиње донесена је на сабору у Крупистима, маја 1355. године. У њој је цар Душан дао збирни попис свих поседа хиландарских у српским земљама“, прича доктор историјских наука из Штрпца, Срђан Младеновић.

Додаје да се Севце такође помиње и у Турском попису из 1455. године у коме је записано да је село имало 86 кућа, док их је Штрпце у то време бројало једва 65.

Ово није једини извор који сведочи о старини села.

„У попису призренских хасова из 1551. године наводи се да је у Севцу било 108 кућа и да је оно плаћало чак 11.000 акчи пореза. Када се говори о турском опорезивању, онда треба истаћи да је величина пореза говорила о економској моћи једног краја. Значи, ако је једно село давало 11.000 акчи турском султану на име пореза, онда је то било „јако“ село, јер је у питању огроман новац“, прича Младеновић.

Истиче и да Севце помиње српски конзул, који је у 19. веку службовао у Приштини која је у то време била део турске империје. Он у својим белешкама уредно записује да у селу има 140 кућа.

Село са две „живе цркве“

У селу постоје две старе цркве, jедна је посвећена Светом Атанасију и саграђена је на брду изнад насеља, а друга је ниже и посвећена је Светом Николи.

На овој потоњој се на спољашњем бочном зиду налази узидан камен са уклесаном Давидовом звездом. Нико од мештана не уме да објасни одакле на цркви ово јеврејско знамење.

Историчар Срђан Младеновић каже да постоји предање о томе да су житељи Севца некада били део турских помоћних трупа, такозване дербенџије, односно чувари кланаца.

Турци су за обезбеђивање угрожених путева на превојима у теснацима и шумским пределима користили локално становништво да чува такве пролазе. Дербенџије су због тога уживале повластице. Један такав пут водио је баш кроз Севце, прича Младеновић.

„Сасвим је могуће да је један од тих каравана био јеврејски и да су их дербенџије пресреле и ослободиле их намета, који суТурци захтевали за пролаз овуда. У знак захвалности могуће је да су Јевреји дали новац за обнову цркве. Камен са Давидовом звездом који је узидан у црквени зид вероватно има везе са таквим догађајем“, претпоставља историчар.

На Огњену Марију, Лепенац односио све пред собом

Старина Веско Самарџић (77) из суседног Јажинца, присећа се да је некада Лепенац био неукротив. Једном се, вели, на празник Огњене Марије „саздаде црни облак“ те је река толико надошла да је носила све пред собом. Свиње, живину и другу марву су, присећа се деда, мештани Севца и Јажинца из реке вадили. Прича деда и о временима када се у жупи много лепше живело и када је међу људима било више поштовања и разумевања.
Његов отац је говорио, а имао је дар да види будуће догађаје, да ће доћи време када ће у кући двоје живети, једно друго неће трпети. А он је, каже рођен у кући где је у заједници живело чак 67 душа, и опет се могло и стекло за све у породици.

Печалбa у једном смеру

Севце данас броји безмало 350 српских домова са нешто више од 1000 становника. Овај број се, на жалост мења јер млади у потрази за послом одлазе.

„Ја памтим да је наше село 1975. године имало 17. 000 грла оваца. Свако домаћинство је имало стадо и крупне и ситне стоке. Сад млади неће да раде пољопривреду. Још двојица, тројица нас је остала у селу који држимо стоку. Нема пет крава у селу, а овце, дај Боже да има сто комада, ма, ни толико нема“, прича Миливоје Милосављевић.

Добро држећа старина полако гази девету деценију живота, летос је напунио је 81 годину, али младима не пуста пут. По прохладном јесењем дану, негде око поднева догонио је краве са испаше.

У Севцу су сточарство и земљорадња била примарна занимања. Данас није тако. Можда ће се овакво стање једног дана и променити у корист пољопривреде и сточарства али у селу нису велики оптимисти.

На питање чиме се бави, 54-годишњи Срећко Ђорђевић кроз шалу каже да троши очеве паре јер је без посла. Отац му је, вели, радио у иностранству па је довољно зарадио за све.

„Шта ћу кад немам никаква примања, немам стално запослење. Није зато што нећу да радим, већ немам где. Ето, кажем вам живим од очеве милостиње“, брани се Срећко.

Голубљи мост

На улазу у село налази се мост који мештани називају Голубљи. Овде и даље живи предање које говори да је некада, када се девојка удаје за момка из другог села, важило правило да је родбина допрати до тог моста и преда младожењи и његовој фамилији.

Док у шали изговара добро познате Шантићеве стихове „сунце туђег неба неће вас гријат ко што овдје грије“, озбиљним тоном каже да нема намеру да оде из села иако је без посла још од 2011. године.

Већина млађих Севчана одлазе из села, неки се и врате али много више је оних са картом у једном смеру.

„Овде нема посла. Кад је зимска сезона у Ски центру на Брезовици, неки наши одавде привремено се запосле, а кад се сезона заврши, ништа друго им не преостаје, него да пакују кофере и иду у печалбу, Копаоник, Крагујевац, Београд и даље, где год се тражи радна снага“, говори млађи човек.

У овдашњој осмогодишњој школи број деце се из године у годину смањује. Мештани ипак верују да се село неће угасити.

Бог на крају ипак уређује ствари, с чврстом вером говоре и додају да нико тачно не може да зна шта носи дан, шта ноћ и шта ће сутра бити.

Имају чврсту веру и наду да ће село опстајати и трајати, ко што је опстајало и трајало у минулим вековима и под многим освајачима. Све што је на силу узето мора да се врати, такав је, веле мудри и искусни горштаци, закон природе. Све тежи да се врати у своје природно стање чак и ова питка планинска вода коју силом гурају у цеви и граде мини хидро централе. Све ће то кад тад доћи на наплату, тврде Севчани.

М.Б.

Original Article

Originally posted 2021-11-07 17:16:35.

Недалеко од остатака средњовековног града Прилепца, којим је господарио отац цара Лазара, Прибац Хребељановић, у селу Прилепници, данас привремено бораве две српске породице. Денићи су још 2015. године обновиле своје домове које су им Албанци порушили, верујући да ће их тако заувек прогнати из села.

На седмом километру североисточно од Гњилана налази се село Прилепница, изнад кога се са североисточне стране уздиже брдо Прилепац на коме се налазе остаци средњевековног српског града Прилепца, где је рођен српски кнез Лазар. Градом је господарио Лазаров отац Прибац Хребељановић, истакнути властелин у време цара Душана. Село је данас подељено у три махале: Ропотски зид, Прилепница и Настрадинце, а помиње се још у турском попису из 1455. године као Област Бранковића. Тада је према подацима у том селу живело 55 Срба и четири Влаха.

Манастир Светог Спиридона

Недалеко од села Прилепница налазе се остаци манастира Светог Спиридона из средњег века. Претпоставља се на основу неких историјских података да је у овом манастиру крштен Кнез Лазар. Према другим претпоставкама кнез Лазар је крштен у манастиру Светог Димитрија, чији остаци постоје и данас код села Кметовца, недалеко од Прилепнице.
вде иде текст

Срби присилно исељавани у току Другог светског рата али и касније

„Прилепница је 1939. године имала 46 српских и 60 албанских домова. За време Другог светског рата одмаздом балиста присилно је исељено 39 српских домова. После рата законом им је забрањен повратак, па је остало само 7 српских домова“- каже Станислав Којић, аутор десетак монографија о више села у региону Косовског Поморавља укључујући и Прилепницу.

Према историјским подацима албанско становништво се у ово место доселило углавном из Малесије (област у Албанији) и околине, док су Срби највећим делом били старинско становништво. Постојало је и неколико ромских породица али су се деведесетих година прошлог века и они иселили.

Чак су и Турци у једном периоду имали утицај и превласт, а Прилепница је била њихово управно средиште за део подручја којим су господарили.

Данас, овде живи близу 3.500 Албанаца, а 2015. године и браћа Владимир и Боривоје Денић обновили су порушене породичне куће и повремено бораве овде обилазећи имање, воћњак, винограде и пчелињак.

„Наши стари су се у Прилепницу доселили из оближњег Рајановца у коме је и до 1999. године било девет српских породица. Након рата куће су нам запаљене и морали смо да се раселимо, али ето вратили смо се. Хвала Богу, са комшијама Албанцима, који сада живе овде немамо ништа лоше“, прича Владимир Денић из Прилепнице.

Породица Денић из Прилепнице води порекло од Урошевића из села Рајановца, у коме је рођен и српски антропогеограф и доктор наука Атанасије Урошевић.

Професор Урошевић је много задужио овдашње Србе. Истраживао је порекло становништва у Косовском Поморављу и другим деловима Косова и Метохије и аутор je бројних дела од великог историјског значаја.

Владимир прича да је његов деда Зафир Денић био савременик Атанасија Урошевића те да је с њим одрастао и дружио се у детињству.

„Деда ми је причао да је Атанасије, који се школовао у Приштини, а потом у Скопљу, стекавши висока звања, између осталих и титулу доктора наука, долазио касније када се бавио истраживањима код мог деде. Спавао је у нашој кући у то време и дуго разговарао са мојим дедом али о осталим мештанима. Стално је нешто записивао у свој нотес. Дешавало би се да када обилази села по терену негде и остане на конак, али се увек враћао у кућу мога деде где је срдачно дочекиван и испраћан. У детињству је мој деда Атанасија звао Наце, а овај њега Зафе и били су најбољи другови,“ прича Владимир.

Због изградње вештачког језера потопљено 14 воденица

У Прилепници је 1983. године направљена акумулација, Прилепничко језеро које је дугo 4 километра и на месту где је саграђенa брана, дубоко чак 45 метара. Из језера се већим делом водом напаја Гњилане. На месту где је данас језеро, било је саграђено чак 14 воденица. Све оне су данас под водом.

Ергела Цара Лазара „Чарапон“

Код Прилепнице се налазе остаци старог утврђења Чарапон. Град је био опасан зидом, који је са северне стране имао још један нижи зид као појачање. На источној страни, на самом углу, налазила се висока заобљена кула. У унутрашњости утврђења биле су зграде за племство и војну посаду. У подножју Прилепца био је и град Радановац. Са падом Новог Брда све је порушено: 13 српских кућа и две православне цркве у том граду.
„Према једној легенди, млади Лазар Хребељановић је заволео ергелу коња свога оца Прибца. Велике коњушнице су се простирале на падини испод самог утврђења Прилепац, и цео боговетни дан би овај дечак проводио са коњовоцима и коњима које су звали Чарапон. Назив су добили по томе што је то била маркантна раса коња, крупног раста и велике снаге, који су подвргавани тренинзима за мегдане, пошто су сваке године организована такмичења младих витезова – мегданџија. О Прибчевој ергели коња стално се говорило на двору цара Душана као и о томе да је победник турнира младих мегданџија често био млади витез Лазар,“ каже аутор више монографија о селима у Косовском Поморављу Станислав Којић.
Додаје да је према једној легедни српски кнез Лазар Хребељановић, преносећи престоницу из Новог Брда у Крушевац, превео и читаву ергелу коња Чарапон. Место где су биле коњушнице код села Прилепнице и дан данас назива по коњима Чарапон.
„По тој легенди коњовоци, коњушари, коњаници и српски витезови, са ергелом коња донели су у Крушевац и њен назив Чарапон. Верује се да се тај назив временом пренео и на Крушевљане и околину те се они отуд зову у народу Чарапани. Па и данас је остала традиција овде да се узгајају расни коњи,“истиче Којић.

У селу су до данас сачувани остаци свега две старе воденице. Људи из свих делова Косовског Поморавља, укључујући и брдско планински регион, након Другог светског рата доносили су овде брашно на мељаву.

„Сећам се, био сам дете и са дедом смо у бисагама носили жито да мељемо у Прилепницу. Било је тамо много воденица. Много је народа долазило да меље брашно у ово село“, прича Станко Ђорђевић из Прековца код Новог Брда.

Трговиште, место где се трговало са Дубровчанима и Новобрђанима

Надомак прилепничког језера налази се место Трговиште. Овде, у време кнеза Лазара и његовог оца Прибца Хребељановића трговали су дубровачки и новобрдски трговци.

Станислав Којић истиче да су постојале јаке везе и са манастиром Убожац код Косовске Каменице и градом Призренцем, који је у то време, уз Прилепац, био први бедем одбране Новог Брда.

У Прилепцу је постојала и црква, која је порушена а у њеној порти подигнута је џамија. Недалеко од села, изнад брда Чарапон, на неколико места, извире топла и лековита вода чија је температура иста у свако годишње доба и износи 27 °С.

Порекло имена овог села

Истражујући прошлост овог краја, Станислав Којић је дошао до сазнања да име села Прилепница потиче од досељеника из прилепског краја, из Македоније.

„С друге стране пак, по неким предањима, назив Прилепница потиче по биљци званој прилепак, која је некада много била заступљена на овом локалитету. Постоји и мишљење да је назив Прилепница, село добило према некадашњем мочварном тлу, али и блату којим су облепљивали куће које су биле прилепљене једна уз другу,“- прича Којић.

На брду које се издиже изнад Прилепнице налази се град Прилепац. Овде се Срби сваке године окупљају на Видовдан како би одали поштовање и поклонили се сенима косовских јуанака палим у Косовском боју.

Верује се да је Прилепац био опасан зидом и да је штитио југоисточне прилазе Новом Брду.

Намена утврђења, по свему судећи, била је да штити оближње топионице и рударске насеобине, а уједно и прилаз са југа Новом Брду, од којег је удаљено око 13 километара.

Датум пада Прилепца под турску власт није остао записан, али се може приближно одредити захваљујући подацима о освајању суседних градова: Новог Брда, 1. јуна, и Призренца, 9. јуна 1455. године.

Б.М.

Original Article

Originally posted 2021-10-23 09:18:15.

Надомак Косовске Каменице, путем који се одваја и води узбрдо, преко Криве реке, налази се Доње Мочаре. Неколико километара у брдима сместило се и Горње Мочаре. У оба села једва да живи стотинак Срба. Питоми су то и вредни људи који вековима живе на исти начин од пољопривреде и сточарства. Лепо ће вас дочекати, радо угостити и испричати приче о старом манастиру Убожац који се налази између два села.

Замишљен, ослоњен о штап, седи старији човек набораног лица на дрвеној клупи крај зида, тик уз пут. На „ добар дан“ и „како је?“ отпоздрави „како Бог заповеда“. Рече да се зове Сретен Додић и да има 73. године.

„Ето седим овде, ћутим. Нема човек реч с кога да прозбори. Нема људи, разотишло тој све, неки у Србију, неки у стране државе. Смањује се народ овде, сваки дан понеко оде, ама, и не враћа се више“, говори Сретен.

Поглед му лети на другу страну, преко пута ка напуштеним и урушеним кућама. Врата замандаљена, окна на прозорима поразбијана, двориште зарасло у коров и шибље.

„Ја сам овде призетко. Што, оној кажев, на женину кућу дођо. Овдек сам од 1974. годину, а живеја сам пре у село Липовица код Лебане, ако знаш куде је тој“, прича кроз смех кротки старац.

Све је успео да нам исприча за кратко време, од тога како је у Доњем Мочару био слуга, те да је радио колико за хлеб да има и кров над главом, па дотле како је пронашао жену.

„У овуј кућу овде никој нема. Муж и жена умрели, синови у Ниш. Ја им понеки пут отворим да проветрим. Дали ми кључеви. Туј паприку сам ја нанизаја да се суши, нек има, ама, зима дугачка дете. Родила паприка овуј годину млого,“ прича Сретен.

Чутура – справа за туцање паприке

Септембарско поподневно сунце снажно је својим златним лучама гађало доњемочарску земљу и село. На оближњој кући низови црвене паприке, као сјајни бисери ђердана на грлу младе девојке, пресијавају се на сунцу.

У селу готово да нема куће под чијим тремом или на балкону не виси најмање десетак низова црвене паприке. То је уобичајена октобарска слика овде. Кад буде довољно сува, паприка се туче у посебној дрвеној справи – чутури.

Под кровом старог вајата, Милијана Стојковић са поносом показује око стотинак низова паприке. На сваком од њих окачен је чичак како би паприку заштитио од глодара.

„То вам је ова старинска паприка, ми је овде зовемо низарка. Она се најбоље суши. Продајем је на пијаци и овако осушена кошта од осам до 10 евра“, прича Милијана.

Од оне која се не прода прави се туцана паприка. Сада се она самеље у млину, а некад се за то користила чутура.

Милијана нам поносно показује издубљен дрвени предмет округлог облика, дуг око пола метра, која је некада служила за тучење паприке.

„Ово вам је чутура. У њу се стави сува паприка, а онда се удара металном ћускијом“, прича и показује метални туч, који се руком хвата за врат а доњом страном гњечи паприка која се претходно стави у издубљену чутуру.

„Тако смо свако вече кад завршимо послове по кући, у чутури туцали суву паприку“, открива жена.

Паприка је, кажу, родила и ове године.

„Родила, земљи тешко…. све се повила, само ко није хтео да сеје њему није родила“, прича Милијана.

„Имамо баште и пластенике тамо на крају села уз Криву реку, која овуда протиче. Увек добро рађа паприка овде“- вели Милијана.

Сточарска традиција полако нестаје

Доње од Горњег Мочара дели близу три километра макадамског пута. Док је Доње Мочаре смештено ближе Кривој Реци и Косовској Каменици, до Горњег се стиже лошим макадамом који вијуга међу брдима, шумарцима и падинама. У Доњем Мочару живи близу стотину Срба, у Горњем их је тек двадесетак.

Сточарска традиција овде није сасвим замрла. Звук меденице најавио је долазак стоке са испаше. Чобанин Драган Антић радо изводи краве на испашу и то не само своје већ из ,читавог села.

„Овде је било 60 домова са више од стотину грла говеда, а да на причам да је скоро свако домаћинство имало и стадо оваца. Сад у селу имамо девет крава. И ови горе, у Горњем Мочару имају тако нешто мало од говеда и то је све“ прича Драган.

Каже да је најлакше краве истерати на испашу, најтеже је припремити им храну за зиму. Треба доста сена, тако да посао захтева много рада, а све мање је оних који су орни и у пуној снази за то.

„Ја стоку чувам од четвртог разреда основне школе. И никад не бих продао краве, али снага полако попушта. Још неку годину док могу, ја ћу да чувам стоку, а после ови млади нек раде шта хоће“, прича Драган Антић из Доњег Мочара.

Ако је судити по изграђеној инфраструктури, у оба села изгледа као да је време стало. Очигледно је да се у путеве овде није улагало, а поплаве које су задесиле овај крај почетком године, додатно су оштетиле главни путни правац и мостове.

Посла за младе нема, зато они и одлазе из краја који је некада важио за богат властеоски посед на пут ка Новом Брду. Овде су радо свраћали многи трговачки каравани. Судећи према историјским изворима, као и остацима, за ондашње прилике, велелепне цркве Убожац, овде је некада све бујало од живота, раскоши и лепоте.

Историја на сваком кораку

Млади историчар из Косовске Каменице, Немања Васић добар је познавалац историје свога краја. Наглашава да је манастир Убожац из 1548. године те да припада реду нововековних историјских споменика, а да је његов ктитор охридски архиепископ Прохор.

Када је Ново Брдо, као врло важан град средњевековне Србије у 15. веку потпуно пало под турску власт (1455.), а потом 1459. године и Смедерево, то је значило крај српске средњевековне државе. У то време ниче, велелепна хришћанска грађевина.

„Недаће Срба су тада биле велике. Изгубили су своју државу и цркву, јер је турски султан Мехмед други Освајач или фатиф, како су га звали Турци, забранио да Пећка патријаршија бира нове патријархе и тиме се она гаси. Управо, у овом вакууму, без неке црквене организације у овим крајевима, јурисдикцију добија Охридска архиепископија“, појашњава Васић.

Охридски архиепископ Прохор, који је тада сео у архиепископску столицу, био је веома важна и утицајна личност у 16. веку. Он је изабрао предео око данашње Косовске Каменице, за место на коме ће саградити своју ктиторију.

„Није то случајно, јер је управо овај крај имао дугу манастирску и религијску традицију. Он је верном српском народу подарио манастир Убожац и посветио га празнику Ваведења Пресвете Богородице,“ приповеда млади историчар Немања Васић.

Постоји мишљење да је то највећи манастир у данашњој републици Србији који је саграђен у првој половини 16.века, додаје Васић.

Манастир плаћао порез за виноград Турцима

Убожац је грађен по узору на манастир Хиландар. При градњи цркве и манастирских конака, архиепископ Прохор је одржавао јаке везе са светогорским манастирима, пре свега са Хиландаром, а имао је и јаку финансијску подршку властеле, посебно Димитрија Пепића, истакнутог трговца Кратовског.

Црква је грађена од ломљеног камена са доста сиге у украсима, а начин градње је карактеристичан за новобрдски крај.

„Мајстори који су градили манастир били су из новобрдског краја а грађевина у многоме подсећа на саборну цркву Светог Николе у Новом Брду“, наставља причу млади историчар.

Конаци, али и зграде које служе манастиру грађени су од камена. У западном делу манастирског комплекса налазила се трпезарија и економска зграда, а около су биле келије.

„Манастир је био мушки. Знамо и имена неких игумана и монаха. Помиње се и манстирски виноград у историјским изворима првог реда, што је иначе први пут да се виноградaрство помиње при манастирима у кривoречком краjу. Тај податак о манастирским виногрaдима налазимо у дефтеру, то јест пописној књизи, турског султана Селима другог. У њему је пописано све што је требало да се опорезује и на основу тог документа ми знамо да је манастир и тада имао три монаха са игуманом и да је био у обавези да плати на име пореза за виноград огромну цену, а то је 3 000 турских акчи“ – прича Немања Васић.

Како истиче, постоји податак да је у манастиру био и српски патријарх из 16. века Саватије Соколовић и да је он преминуо 11. октобра 1586. године, као и да је сахрањен у Убошцу.

„Саватије је био херцеговачки митрополит пре него је постао патријарх. Саградио је манастир Пива у Црној Гори на чијем се улазу налази натпис да је ктитор Саватије, патријарх који је преминуо у Убошцу. У Пећком помнику се каже да је патријарх Пајсије сваког 11. октобра долазио у Убожац и вршио помен Саватију“, подсећа Васић на мање познате историјске чињенице и детаље.

Манастир је, каже, пострадао у 17. веку, јер након Велике сеобе Срба с ових простора нема информација да је он опстао као жив.

Свети Јеванђелиста Марко – заштитник села

Сваке године, на дан Светог јеванђелисте Марка, Мочарци се окупљају у Убошцу.

„У 18. и 19.веку почело је ново насељавање ових крајева. Становништво које се овде доселило након више векова од Велике сеобе, почело је да обележава Марковдан у порушеном манастиру.

Име Убожац највероватније отуда што је у близини село Босце, које се у средњем веку помиње као Божце. Иначе, у народу овај манастир се још зове и Рђавац. Према једној легенди ту није било воде па је отуда дато такво име.

„У историјским документима помиње се да је у манастиру постојала библиотека и да је ту била смештена преписивачка школа у којој су преписивана Јеванђеља и друге црквене књиге. Да ли је у Убошцу постојала и штампарија, не постоје историјски подаци“- наводи историчар Васић.

Народна традиција и њене особености

Село Мочаре (Горње и Доње) припада, како је то својевремено окарактерисао српски антропогеограф Атанасије Урошевић, новобрдској Кривој Реци, о чему говори и његова књига заснована на истраживањима укупних прилика у овом делу Србије, пред други светски рат.

Народна традиција у домену изградње кућа, народне ношње у овом крају има своје специфичности, које су последица одређеног друштвено- економског и политичког контекста у датом моменту, наглашава млади етнолог Слободан Миљковић из Косовске Каменице.

„Не постоји нека огромна разлика у етно традицији, оне су уочљиве у неким сегментима. Када говоримо о народној ношњи, приметићемо да се негде носи јелек, негде не, али су присутни неки други ситнији или крупнији детаљи. Када је у питању религијска пракса, онда су ту присутни и неки елементи синкретизма, то јест споја православља и паганства. Такав случај имамо за прочку, који се светкује пре почетка ускршњег поста. Та традиција још живи у овим крајевима, укључујући и село Мочаре, Горње и Доње,“ наводи Миљковић.

На дреновом дрвету код старе убожачке цркве, дочекао нас је призор окачених делова одеће. Миљковић то објашњава овако:

„Постоји старо веровање које се пренело и на верске објекте, а оно се огледа у томе да ће људи бити бољег здравља уколико окаче делове своје одеће на дрво Дрена или слично, што има корене у неким паганским обредима“.

Обичаји пуни симболике

Регион Косовског Поморавља, укључујући и косовскокаменички крај, коме припада и село Мочаре, карактеристичан је по такозваним рескама, које су део женске народне ношње. Свадбени обичају су овде пуни симболике, подсећа Миљковић.

„Имамо део свадбеног весеља које се зове „замесување“, а ту је и „заигрување“. Кад отпочне „замесување“ у кућу младожење и младе долазе жене из комшилука и родбина да замесе хлеб уз одређен ритуал, али обавезно је да неко мушко дете најпре просеје брашно. За то време певају се одређене песме и овај обичај има своју симболику“, открива млади етнолог.

„Заигрување“ је обичај који се као и претходни примењује искључиво за свадбу и тада одређене жене из младожењиног рода и куће облаче ношњу овог краја и „заигрују оро“. И овде као и приликом претходног обичаја, мора се испоштовати поредак.

„Коло мора да поведе свекрва, до ње ступају стрине, затим тетке и онда се редом хвата остала родбина по женској линији. Овде је уочљива јака хијерархијска основа по степену сродства и важности“

Слободан Миљковић подсећа да у оквиру свадбеног весеља постоји и јако леп и живописан обичај који се издваја као „дочекувања законика“, односно кума, старог свата и девера.

„И код ових обичаја је присутна симболика, они још живе у овим крајевима, па и Мочару, а што је много важније јесте да се људи приликом организовања свадбе труде да све поменуте обичаје испоштују, штитећи их тако као неку врсту бренда, ако тако могу да се изразим, а такође их чувају од заборава,“ наглашава Миљковић.

Због своје особености, богатства у везу и изради посебних детаља на бошчама, јелецима, кошуљама, народна ношња Косовског Поморавља, укључујући и село Мочаре, веома је скупа, нарочито женска. И тада, а и данас на њој се огледао социјални и материјални статус особе која ју је облачила и носила.

Мали број жена у овом делу Косова и Метохије и даље се бави израдом ношње на традиционалан начин, а она се по цени која досеже и до 700 евра продаје. По некад се на наруџбину чека више месеци па чак и по годину и више дана. Народну ношњу нарочито купују расељени Срби у земљама Западне Европе, јер обичај облачења традиционалне кошуље, футе и стављања рески при „заигрувању“ овде и даље живи.

Б.М.

Original Article