Toj ti vikam! O ovome bi trebalo da se priča: Šta još srpska deca brane na Kosovu i Metohiji
Deca na Kosovu i Metohiji poslednje tri godine takmiče se u prizrensko–timočkom dijalektu. Oni za razliku od vršnjaka u drugim krajevima Srbije, svojim dijalektom – i pišu. To nije puki hir nastavnika i profesora srpskog okupljenih u Udruženju za srpski jezik i književnost „Staro Kosovo“. Oni poručuju: Toj ti vikam, jezik je čuvar naroda!Jovana Kovačević iz Koretišta u Kosovskom Pomoravlju ima 15 godina, od septembra sedi u klupi Medicinske škole, a pred kraj školske godine u Osnovnoj školi „Bora Stanković“ po drugi put se prijavila na konkurs i pisala prizrensko–timočkim dijalektom. Oba puta je pobedila.
O Kosovu koje sjaji
Kada čitate ili slušate kako Jovana recituje svoj rad, teško je poverovati da je delo nekoga ko ide u osmi razred. Na svega nekoliko strana opisala je istoriju Srba na Kosovu i Metohiji, svu njegovu lepotu, manastire, a posebno se osvrnula na ljude, njihovu veru i snagu. Neko će u ovom radu videti i političku poruku, a Jovana samo skromno kaže:
„Živim na Kosovu i Metohiji, to me je navelo da prikažem koliko je ono generalno važno za srpski narod. Koliko Kosovo sjaji. Ima puno manastira. O tome bi trebalo da se priča“.
A kada se priča na prizrensko–timočkom dijalektu, on ima posebnu lepotu i moć, jer Jovanin dijalekat lična je karta njenog naroda.
Laureatkinja dodaje da, koliko god da se njeni roditelji trude da pričaju književnim jezikom, i u kući govore tim dinamičnim, prelepim dijalektom, to je kaže, neizbežno.
„Mi živimo u takvoj sredini, ljudi oko nas pričaju prizrensko–timočkim dijalektom. Sa profesorima u školi trudimo se da pričamo književnim jezikom, ali poneka reč „ispadne“, jer i međusobno, više pričamo dijalektom“.
Ima i profesora koji ih ponekad opomenu, ali i onih koji podstiču negovanje „domaćeg“, lokalnog govora, odnosno dijalekta.
Jezik, čuvar nacionalnog identiteta
Društvo za srpski jezik i književnost „Staro Kosovo“ osnovano je 2019. godine. Okuplja nastavnike, profesore, učenike, sve koji brinu o očuvanju srpskog jezika južno od Ibra. Članovi su iz Sirinićke župe, Kosovskog Pomoravlja i Gračanice.
Prvo su se okupili radi unapređenja nastave, ali su svatili da aktivnosti mogu da budu šire, jer, rad na zaštiti jezika, rad je na zaštiti nacionalnog identiteta Srba na Kosovu i Metohiji.
„Mnogi svetski jezici zaštitili su svoje dijalekte kao deo nematerijalne kulturne baštine, komšije Makedonci su to uradili pre nekoliko godina. Kod nas je to još zadatak koji čeka dijalektologe, stručnjake za jezik svih profila, sve koji su zainteresovani za očuvanje dijalekata u srpskom jeziku“, kaže Dušanka Ilić, potpredsednica Udruženja.
Zbornik učeničkih radova na prizrensko-timočkom dijalektu „Toj ti vikam“ objavljen je uz pomoć Instituta za srpski jezik SANU
© Foto : Sputnjiku ustupila Dušanka Ilić
Ona dodaje da dijalektom kojim je pisala Jovana nije bilo popularno govoriti, osim u humorističkim emisijama, gde je bio podvrgnuti izrugivanju.
Najveći broj članova Udruženja je sa prostora na kome se njime govori, shvatili su da se deca mnogo lepše i tačnije izražavaju na svom dijalektu, dali su im priliku i da pišu.
„Uopšte nismo odstupali od jezičke norme, koju nam je polovinom 19. veka propisao Vuk Stefanović Karadžić, deca su dobila priliku da – pišu kao što govore“.
Toj ti vikam – do SANU
Na prvom konkursu 2021. godine, tražili su od učenika da sastave priče na dijalektu, po svom izboru, nisu odredili ni temu. Stigli su fenomenalni radovi osnovaca i srednjoškolaca, koji su stigli i do Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Zahvaljujući podršci Instituta za srpski jezik SANU, uspeli smo da objavimo zbornik učeničkih radova sa prvog konkursa, „Toj ti vikam“. Objavljeni su nagrađeni radovi, po tri najbolja iz osnovne i srednje škole i još nekoliko radova koji su bili pri vrhu te liste“, kaže s ponosom Ilićeva.
Reč je o radovima dece sa cele teritorije Kosova i Metohije, a bilo ih je nekoliko i iz Vranja, koje takođe govori prizrensko – timočkim dijalektom.
Ovaj profesor srpskog jezika i književnosti ističe da se tako dijalekat čuva kao živ jezik, a ne kada se beleži kroz razgovore sa starijim ljudima, sa kojima nestaje.
„Deca su ta na kojima ostaje dijalekat, on se čuva jedino upotrebom, a beleženje, čime se bave naši naučnici, što je za svaku pohvalu, jeste jedan od načina da se sačuva samo sećanje na taj jezik, ali ne i da se sačuva jezik kao takav, govor kao takav. Dokazali smo i da dijalekat živi“, kaže Ilićeva.
Autori radova iz Zbornika „Toj ti vikam“ na Sajmu knjiga u Beogradu
© Foto : Sputnjiku ustupila Dušanka Ilić
Pisanje i muzika kao ispunjenje
U Udruženju „Staro Kosovo“, nisu samo oni kojima je srpski jezik profesija, već svi kojima je srpski ljubav, tu su istoričari, psiholozi, muzičari. Počasni članovi su prof dr Sofija Miloradović, direktor Instituta za srpski jezik i prof dr Radivoje Mladenović, ugledni dijalektolog koji i u penziji proučava ovaj govor.
Pored toga što sjajno piše, pobednica ovogodišnjeg konkursa i svira. Uporedo sa Srednjom medicinskom školom u Šilovu, ide i u Srednju muzičku školu koja se nalazi u selu Stanišor, svira klavir.
Sve stiže, jer iz svog Koretišta, kao i drugi đaci u Kosovskom pomoravlju, ima organizovan prevoz do obe škole. Na kraju razgovora pitali smo je i kako se tako sjajan pisac odluči za medicinsku školu.
„Od malena sam želela da se bavim time, ako nastavim sa medicinom, pisanje, kao i muzika mogu da budu hobi i način ispunjenja“, kaže Jovana Kovačević, trudeći se da govori književnim jezikom, ali sa nežnom melodijom svog dijalekta.
Kako zvuči njen pobednički rad možete čuti zahvaljujući ljubaznosti kolega iz RTV Puls, koji su je snimili za Sputnjik.
„Ako nastavim sa medicinom, pisanje, kao i muzika mogu da budu hobi i način ispunjenja“, kaže Jovana Kovačević
© Foto : Sputnjiku usutpila Jovana Kovačević
https://bityl.co/M8dp
Мајор Селимир Остојић
На данашњи дан, пре 111 година српска војска је ослободила царски град Призрен након вековне османске владавине. Мајор Селимир Остојић је ослободио Суву Реку и смело кренуо у ослобођење Душановог града – „Побио сам српску заставу у Призрену, не одступам и крај ње ћу умрети!”
Започео је опсаду Призрена 30.10.1912. и мудро маневрисао опсадом до 3.11. када је стигао командант 3.армије, ђенерал Божа Јанковић и када је Призрен и потпуно ослобођен.
,,Emin Duraku,, nekad osnovna škola , danas je gimnazija ….
,,Emin Duraku,, nekad osnovna škola , danas je gimnazija ….
„…Тамо куде Призрен Бог је направија рај, а онај богољубив и Силан Душан нанизаја ги бисери, све нагиздано да гу украси и Богородицу и Сина Њенога, а Бога нашога.
Туј воду што ће гу пијете у Призрен не сте гу пробали нигде.
Туј лепоту што ће гу видите тамо, не сте гу видели нигде.
Тој певање на призренски богослови не ће га чујете нигде но у Призрен.
Над Призрен се разметнула Шар Планина, како Тавор гора. Од туја горе ги Бог сас мерак гледа онија бисери што му се растурише по Косово поље и по Свету Метохију, одкуде звонив камбане сас векови.
Ене, тамо у онуј равницу косовску сија се бисер Грачаница, на Милутина краља, што гу је сазидаја за Симониду. Тај вечан сјај никад неће се угасне.
И ветар и кише и сњег и олује и силе, све прооди, а тај бисер, он сија како тад, како саг, како кандилче што не се гаси.
У њума су фреске које ги цртаја уметник двесто године пред него што је настала онај Монализа. За њума кажев да је тој најбоље што свет видеја.
Јес како не!
Дођите у нашу златну одају да видите најбољо.
Еј, ал тој ти је Јевропа, затој не не волив, што смо имали туј културу кад они несу знали за културу.
Пушти ги море њи…
А кад фрљиш око накуде Метохију.
Еее… имаш што да види око, да се затресе срце у груде и да се умили душа. Красота Дечанска се саставила сас Слунце, а грли гу Бистрица исто како лавру пећку и у њума Красницу пећку, па све до Призерен, па до Свети Аранђели.
Тај Бистрица је како златна жица што се на њума наниза ђердан од бисери.
Од Високо Дечане се шири у небо мирис од ћивот на нашога Светога краља Стефана.
Кад улегнеш у тешке врата дечанске, нестане ти ваздух у груде и више од зидови на овуј светињу не постоји свет. Само је тој свет. Куј тој не је доживеја, а живеја на земљу, не је видеја рај у живот.
А одозгор Проклетије се белив и до лето, а одоздол појев калуђери и чукав камбане.
Ал сте били море у Пећ да видите корења на веру нашу? Дудинке од Шам дуд на Светога Саву још рађав. Убаво, неје Бог још забравија овај народ.
Да видиш лојза у Голему Очу, вино течи како река, а Свети Козма и Дамјан у Зочиште лечив људи.
Рај бе, рај.
Тамо на другу страну издигло се каљаје у Звечан, манастир Бањска и Ибар. Свугде мирише тамњан, окађена земља је тој.
Према Косово поље рамно, класала чемница белица, а Газиместан пусто поље, тај најголема црква српска без камења, куде изгинуше онија инатљиви Срби, да не му дав на Турчина земљу, прекрили гу божури.
И од муку и од невољу, Бог је направија лепоту. А куј тој може, него Бог?
А тамо у Мораву куде је рођен један од најголеми Срби, Свети Лазар, у шуму се сакрија још један бисер.
Сазидаја га Свети Лазар за његову ћерку Драгану. Назваја га Драганац. Тај бисер је ћутаја много, а саг засијаја млого јако и збира људи у веру.
Над Драганац још један голем град, Ново Брдо. Е у тај град Срби кусали сас златне ложице. Сад остали само камењи и тврђава, злато га покрали Турци. Алал нека ги је кад ни се макнули.
А свуда по Косово и Метохију цркве, светиње, како манистра око онија бисери, сијав ли сијав.
Све је тој добро, ал’ најголемо благо су људи, кротки људи, што славив по неколико славе, јер имав голему веру у Бога. Затој ги Бог држи упалено кандило и у време и у кијамет.
Кад ги је најтешко они певав, обучев се у народну ношњу, насмејев се и терав инат на онија душмани што ги нишанив сас пушке. И тој му је мило на Бога.
Е у туј златну одају живим и ја и молим се на Бога за мир у цел свет.
Тој ти викам, не могу да напишем све, а писувала би ја још. Затој, викам ти па, дођи бе да видиш овуј одају, па ако си добра душа и Бог ће те прими овде да биднеш војник на Свету војску Исуса Христа, што ратује за правдину, за веру и за Бога.“
———————————-
(Део из рада Јоване Ковачевић, ученице осмог разреда из Гњилана, на конкурсу за причу на призренско-тимочком дијалекту, под називом „Тој ти викам“ у организацији Друштва за српски језик „Старо Косово“)
Горње Село подно Превалца највиша насељена тачка Средачке жупе
Originally posted 2021-11-28 12:46:05.
Окружено планинским венцем Шаре, подно превоја Превалац, а недалеко од пута који од Штрпца води ка –Призрену, налази се Горње Село.
Ово планинско место, где ваздух мирише на снежне шарске врхове и прави је мелем за душу и тело, први пут се помиње у светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.
Срђан Младеновић из Штрпца, каже да се Горње Село не помиње у турском попису и како додаје, то је могуће јер је место највероватније било део неког хаса.
„Према подацима из 1947. године, у Горњем Селу је постојало 29 српских кућа и 71 муслиманска. До исламизације ових крајева дошло је после пада средњевековне српске државе, а посебно након Велике сеобе Срба“, наводи Младеновић.
Данас, овде још увек живи десетак Срба, док је број Бошњака неколико пута већи. Срби су Горње Село у највећем броју напустили у годинама након рата 1999. године, а у новије време све је више младих Бошњака који одлазе из овог места у печалбу, у неку од западноевропских земаља, али и преко океана.
„Из Средачке жупе је близу 60 посто младих отишло у свет. Траже посао на другу страну. Мој један син је у Аустралији, други у Шварјцарској, трећи у Босни. Не виде овде перспективу“, прича Бошњак Алим Амети.
„У данашње време млади не воле баш много да се муче и раде око пољопривреде и сточарства. Ово село је некад имало десет и више хиљада оваца. Сва су се брда около белила од коза и оваца. Сточарство је овде било знак распознавања. Сад се, ту и тамо, бави по неко пчеларством. О сточарству се сада само говори и присећа се, њиме нико не жели да се бави,“ не пропушта да каже Амети.
Додаје да млади Бошњаци дођу преко лета да обиђу родбину и село тада мало живне, али није то ни изблиза онако како је некада било, када је село бујало од живота, када се весело жагор младих разлевао уским, калдрмисаним сеоским сокацима. Урушени објекат сеоског Дома културе, обрасао у коров и шибље, слика је живота којег су донела нова времена.
Данас, наставља причу Алим Амети, Горње Село тихује, препуштено судбини која га је задесила.
Лазар Вучковић – понос Срба у Горњем Селу
Песник Лазар Вучковић, који је несрећним случајем настрадао утопивши се у Охридском језеру 1966. године, рођен је у Горњем Селу. Вучковић је сахрањен на сеоском гробљу где му је подигнута биста. У његову част сваке године НИЈП „Панорама –Јединство“, где је млади песник својевремено радио као новинар, организује песничке сусрете “Лазар Вучковић“ , а часопис „Стремљења“ додељује књижевну награду „Лазар Вучковић“. Срби из Горњег Села, међу којима су и Лазареви рођаци, који још увек живе у овом месту, с поносом причају о њему и они старији радо га се сећају , с великим жаљењем, због његове преране смрти.
Алима затичемо у друштву лекара специјалисте хематологије и интерне медицине у пензији др Симе Томића. Другарски су ћаскали док су се стрмом, уском калдрмисаном улицом, која из доње сеоске махале, претежно настањене Бошњацима, пели ка горњој, некада српској махали.
Доктору Томићу је родно село увек у срцу, зато кад год може и пожели, дође у свој завичај из Крагујевца где од рата живи са породицом. Његова кућа у Горњем Селу је 2000. године била демолирана и покрадена, али је доктор био истрајан у намери да је обнови, у чему је и успео.
Каже да је увек имао и да сада има много пријатеља међу комшијама муслиманима, радо им помаже и увек дели савете о здрављу.
Веселин Борић: Само се овде дише пуним плућима
Међу најстаријим мештанима Горњег Села је 94-годишњи Веселин Борић. Живи сам у кући. Повремено, како каже, обиђе синове који живе у Јагодини. Радо се присећа живота у селу, није се имало као сада, каже, али су зато људи били поштенији и живели у слози.
„ Наши Горњеселци су били надалеко познати и као добри мајстори, зидари пре свега“, прича деда Веселин.
Каже да је увек добро имао са комшијама друге вере. Био је, вели, цењен, а и дан – данас је тако.
Кад Бошњаци овде имају неко славље, позову га да им буде гост, кад он слави крсну славу позове њих да му буду гости. Где код да оде, њему је, истиче, најбоље ту где је поникао, јер, само овде може да дише пуним плућима и да се осећа најбоље.
На Ђурђевдан је овде најлепше
У Горњем Селу се налази црква Светог Ђорђа са добро очуваним иконописом који је рад призренских фрескописаца из 16. и 17. века. Тачно време њеног подизања није познато и претпоставља се да је много старија.
Сваке године на Ђурђевдан, 6. маја, црквица се напуни верницима, тада се прославља храмовна и сеоска слава. Горњоселци дођу са свих страна да обележе празник у селу, а после празничне литургије се по обичају преломи славски колач и бира колачар за наредну годину.
Историчар Срђан Младеновић подсећа да је Горње Село некада било седиште Горњеселске парохије и да је седиште те парохије била црква Светог Ђорђа. Та парохије је према Младеновићевим речима крајем 19. века обухватала и још неколико села у Средачкој жупи: Мушниково, Драјчиће, Речане, Љубиње и Непробиште.
М.Б.
ЗАПИС ИЗ ПРИЗРЕНА ,СА ИЗВОРА
У Призрен овог пута (10.06.2017.) улазимо излазом означеним Призрен – исток. Улазимо међ’ негдашње првокласне њиве које су полако почели да начињу новим велелепним грађевинама. Еј, чувено призренско поље. Некада у рукама Љубижданаца и Коришанаца, па претворено после много палих глава, уништених живота, одсељених Срба у чувени систем „Прогрес”, сада се окупира хладним и сивим бетонским зградама. Плодне њиве, које по васцели дан обасјава сунце, уместо да буду под пластеницима и под системом за наводњавање и тако хране народ, претвара се у јалову непокретност, окупирану кућама, које су, чини се, направљене престижа ради и у неке друге намене, али о томе нећу ја да судим.
Излазимо на стари пут Призрен–Сува Река. Сада је и ту дупла трака, пут беспрекорно уређен и означен. Наилазимо на гужву са десне стране и тада се сви присећамо да је среда и да је пијачни дан у Призрену. Сада је пијаца, дакле, измештена поред овог пута, што значи далеко ван центра града. Са леве стране у односу на пијацу огроман комплекс ограђен јаком оградом. Боје казују, као и ознаке и заставе испред, да је ту седиште КФОР-а, а ту је некада била призренска касарна која је за време НАТО бомбардовања насумично гађана. Непосредно уз касарну била је кућа моје тетке Јагоде Николић. Њен супруг Богољуб, мој поштовани теча, добар и поштен човек, доживео је судбину као и моји родитељи. Свој живот је завршио у Цириху, у Швајцарској, код својих синова, који су се од раније тамо запослили и настанили. У њиховом комшилуку живело је доста Срба и све сам те људе сретала код моје тетке која је била дружељубива и добродушна жена. Покој душе обома.
Док ја пребирам по својим сећањима, наш аутобус је већ ушао у улицу иза негдашњег Дома војске са задње стране (сада седиште призренске владе). У непосредној близини налази се и моја родска кућа и успомене опет надолазе, али људи изненађени оним што виде са стране, а то је мноштво продавница са разноврсном робом, почињу да реагују, па се и Бане и ја се осврћемо час на једну, час на другу страну, те потиснух осећај да смо ту, код Дома војске, код места где смо некада у колони чекали знак да можемо кренути из Призрена.
Аутобус је направио скоро цео круг кроз град, јер се сада саобраћај у Призрену одвија само у једном смеру. Прошли смо поред негдашњих фабрика „Комуна” и „Филигран”, изашли на раскрсницу где се одваја пут према Душанову и Ђаковици, скренули лево и нашли се у правцу који гледа на аутобуску станицу. Све смо видели, свега се подсетили… Сада је све измењено, туђе.
Банетов поглед, гледам, усмерен је према улици која је поред новог Дома здравља водила према његовој кући, из које је свекрва протерана. Видим да је привидно миран и само је одреаговао речима: „Боже, колико се све изменило и изградило”.
Приближавамо се насељу Табана, препознајемо куће, продавнице и улазимо у улицу поред школе која је некада носила име „Емин Дураку”.
Не знам зашто, али кад одатле са овом места у видик уђе пејзаж Поткаљаје, каменог моста, Бистрице, ужег центра града, ја тек тада имам осећај да сам стигла у Призрен. Сликам то из аутобуса, радујем се као да никад пре ту нисам била. Као да сам први пут опчињена тим погледом, а он, заправо, траје у мојим очима заувек.
Око 12,00 часова аутобус се зауставља код моста, испред хотела „Теранда”, где излазимо, узимамо само најнеопходније. Договор је да свако може одлучити како ће организовати своје време до 16,00 часова, с тим да се тачно у 16,00 часова налазимо у атријуму цркве Светог Спаса. Лела саопштава да је њена намера да са једном групом најпре обиђе Богословију и позива нас да пођемо са њима. Ја пристадох, али….
На изласку из аутобуса, док сликам део Поткаљаје са црквом Светог Спаса, Бане улази у објектив желећи да га сликам и то и чиним, међутим, чујемо речи:
„Бранко, јеси то ти?“
Наједном видим јак и чврст загрљај Банета са човеком којег не препознајем, са неизбежним тапшањем по леђима. Следе питања:
„Јеси сад стигао, је л’ први пут долазиш, докле остајеш?”
А Бане, као да је тог момента изашао из грча, збуњености, неспокоја. Посматрам га, сав се разнежио, узврћа загрљај, одговара на питања и наједном ме позива, са изразом среће и радости на лицу, показујући ми човека који га је загрлио:
„Бирдаини, мој пријатељ.”
Поздрављам се и ја са њим, кратко се задржавамо, узимамо свој ранац и док се ја договарам да идемо у Богословију, мој Бане по договору са Звонком Станимировићем (наш Призренац Шуца) одлучује да боравак у Призрену започемо посетом гробљу. Покушавам да га одговорим, рекавши да смо се са Лелом договорили да ћемо на гробље сутрадан ујутро, колима, међутим, како је изговорио реченицу: „Ја прво морам да оцу запалим свећу”, видех његову решеност и промених план. Следићу га. Не идем никуд без њега. Нашој тројци која је кренула према гробљу, прикључи се и Сања Барџић, Банетова сестра од ујака и кренусмо преко Шадрвана, пешице према гробљу. У нашој Цркви Светог Ђорђа, која беше отворена, а празна, куписмо свеће и упутисмо се пут гробља.
Мислим да је Бане летео улицом. Имала сам утисак као да очекује да ће тамо (Боже ме опрости) видети живог оца, а мене је ужасно болео леви табан и једва сам успевала да их стигнем. Успут, познате куће, позната улица свих наших животних дешавања. Бане и Звонко застају на кратко испред Звонкове породичне куће. На вратима огроман катанац, тужно изгледа. И његова кућа је потпуно празна, а он спава са нама заједно у манастиру. У своју кућу не сме, иако се поздравио са комшијама који су били пред вратима, али не улази у кућу, већ продужавамо даље према гробљу.
Застајем код скретања за велику улицу, некада лепо калдрмисану која је водила према насељу Биљбиљдере, где је била смештена фабрика лекова „Фармакос” у којој сам радила скоро седам година. Сада не ради. Рекоше ми да су све машине пренете у Албанију. Низ српских кућа у тој улици, махом старих призренских породица, и из ове улице продато је, а Срби расељени.
Пролазимо и поред куће Банетовог деде Чедомира Хаџи-Перића, односно његових стричева. Некад стара, велика кућа која је била на самој улици преко пута џамије а уз само школу, која је носила име „Мустафа Бакиу” срушена је. На том месту стоји велелепна, нова кућа коју је подигао човек који је стару купио (иначе некад први комшија). Најмлађи Банетов стриц Александар је после уласка НАТО трупа такође доживео напад у својој кући, умало је фалило да изгуби главу. Тај миран човек, који мислим да ни мрава у животу никада није згазио, доживео је да му стављају нож под грло.
Следи зграда моје негдашње Гимназије „Јованка Радивојевић Кица“, пут који се одваја за болницу, за Техничку школу „Гани Чавдарбаши“ у коју је Бане ишао. Сећања на сваком кораку. Поред великог парка, поред негдашње Педагошке школе, поред интерната који очигледно не функционише, наилазимо на сахрану муслимана. Успоравамо корак у, до тада лудачком темпу, идући за поворком која прати табут, чекајући да стигну до уласка на православно гробље.
На гробљу све чисто, нема оног ужасног шибља, траве, грања. Наједном угледасмо аутомобил код капеле, а недалеко одатле и моје другаре Златка и Славицу Маврић, те са њима и Србу Јевтића. Формира се ту група, обилазимо заједно гробове наших најмилијих и Златко на моје чуђење што је гробље чисто, објашњава да је Општина Призрен организовала чишћење после мноштва састанака које су имали, а он је као човек који води призренско Удружење „Свети Спас” у Београду, о томе информисан.
За разлику од предходног пута када сам обишла гробље, до гробова се, стазицама које су прилично оронуле, може прићи али види се да има доста оштећених споменика које нагриза зуб времена. Види се да те гробове нема ко да обилази, да негује цвеће које је некада на огромној већини гробова било лепо неговано. Док су живели у Призрену, Призренци су врло неговали и поштовали култ својих покојника. На гробље се одлазило за сваки празник. Некада сам се љутила кад смо за велике празнике као што су Васкрс и Божић после цркве, најпре одлазили на гробље. За сваку задушницу на гробље се одлазило и петком поподне и суботом изјутра. Сада, како у Призрену готово нема Срба ово се гробље ретко обилази и хвала Богу да је и овако чисто да се може прићи и упалити свећа за покој душа наших најмилијих.
Златко нас је у повратаку, све сместио у своја кола и показавши нам у повратку како је сада уређен болнички круг, оставио у центру града.
Нас четворо (Бане, Звонко, Сања и ја) одлучујемо се за ручак и седамо у башту ресторана у самом Шадрвану, где је некад у време наше младости била Мемишова посластичарница „Јагода”. Прилази конобар средњих година и на српском језику прима нашу поруџбину. Пост је, одлучујемо се за пастрмку и бели „Косовски ризлинг”. Звонко ми је тада приредио незаборавни гушт који ћу памтити док сам жива. На моју жељу да попијем воду са Шадрвана, али да не бих да ме из околних кафића у томе посматрају, устао је од стола узевши моју чашу, отишао до чесме, напунио је и донео је мени. Испила сам је наискап. Охладила своју душу најлепшом водом на свету, пожелевши да се овде вратим и останем заувек.
После ручка и испијања кафе, крећемо према Поткаљаји и према Цркви Светог Спаса. Чека нас успон и мада смо ноћ провели у аутобусу, полагано се успесмо до одредишта, задржавајући се повремено да би се осврнули и уживали у погледу. Задивљена сам била терасом испред саме Цркве Светог Спаса, на којој сада има клупа, на којима се може седети и уживати у панорами Призрена. Седимо, присећамо се, уживамо, а туга прожима сва та осећања. Неизбежан заједнички фото да се то забележи.
Док посматрам тај некад прелепи простор, насеље које је у свету представљало препознатљиву слику старог Призрена са кућама зиданим од ћерпића, зидова окречених јаркожутом и плавом (мави, турц.) бојом, покривених ћерамидама (врста црепа) у којем су углавном живели Срби (Поткаљајци) посебног духа, увек спремни на песму, игру и шалу, себи постављам питање:
„Да ли је све ово баш морало да се деси?
Остаци старих познатих кућа, које су у једном дану 17. марта 2004. године спалили људи са којима смо живели, урасла дворишта, одсуство познатих лица из овог дела града језиво подсећа на ближу прошлост и нашу неизвесну будућност. Дошли смо да обележимо празник, да се помолимо, да нас Свети Спас поново спасе и састави, да будемо са својим људима, али да ли то има неко значење за будуће генерације, за нас, за оне који су нас створили, или то само пркосимо стварности?”
Одлучих да не мислим о томе. Уживам у овом тренутку и срећи што сам ту и што смо живи и здрави.
Не постоји пут среће, срећа је пут.
Нада Хаџи- Перић
Део из књиге Запис из Призрена са извора
2020 година
Издавач Институт за српску културу
Приштина- Лепосавић
https://www.facebook.com/groups/474524106239993/user/100051533289149/
52. КАРАВАН СРЕДСКА 2017. ГОДИНЕ
Originally posted 2017-08-10 03:08:39.
Смедерево, субота 12.08.2017.год.
-скуп од 10,00 до 11,00 h у центру Смедерева код цркве Светог Ђорђа.
-ручак и заједничко дружење у ресторану „Клас“ у Смедереву.
Домаћини Ристо Јаковљевић и Милан Огаревић.
Контакт телефон 063/265-213.
Memories of Prizren – Jelena Stojkovic (Piano)
Even though I am far away from my Homeland, I carry it in my Heart. When I play this composition, memories of my street, my school, my town of my childhood coming back, so strong. My Life, my memories… Jelena Stojkovic
Pianist Jelena Stojkovic Composition – Marijo, bela kumrijo
Videos from Jelena filmed by Jelena Stojkovic and Joachim Zeigler
Videos from Prizren filmed by Almira MasteR
Video Edited by Almira MasteR
Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren
Prizren je grad sa izuzetno dugom i bogatom istorijom. Prizren se pominje još tokom 6. veka kada počinje i njegov razvoj. U vreme Vizantije (Romejsko carstvo) Prizren je bio regionalni centar u kome su se nalazile dve tvrđave: Drvengrad i Višegrad, kao i Prizrenska episkopija. 1072. godine u gradu izbija kratkotrajni ustanak protiv vizantijske vlasti. Vođa ustanka je bio knez Bodin a sam ustanak je krvavo ugušen. Tokom vladavine dinastije Nemanjić, Prizren postaje jedan od centara srpske srednjovekovne države.
Za vreme srpskih careva Dušana i Uroša ovde se privremeno nalazila srpska prestonica. Putopisci tog vremena Prizren nazivaju “carski grad” ili “carska prestonica”. Nakon Dušana, Prizrenom je vladao kralj Vukašin, a njega je na kratko zamenio sin, kralj Marko. Potom grad zauzimaju Balšići, koje zatim potiskuje Vuk Branković. Srpski vladari su od njega napravili varoš poznatu po lepoti i trgovini. Tokom poslednje turske vojne kampanje protiv srpske Despotovine pao je i grad Prizren. Stare građevine dobijale su novi, modifikovani izgled. Srpske crkve su uništavane i pretvarane u turske džamije.
Sa ciljem ostvarenja Velike Albanije u Prizrenu je 1878. obrazovana Prizreska liga. Kasniji neuspeh i rasformiranje Prizrenske lige nije umanjio zločine koje je albansko stanovništvo sprovodilo nad hrišćanima. Iako je tokom Balkanskih ratova grad konačno oslobođen, već tokom Prvog svetskog rata, grad se našao pod bugarskom okupaciom. Nakon pada Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prizren ulazi u sastav italijanske Velike Albanije. Tokom rata došlo je do masovnog iseljavanja Srba koji se nikada više nisu vratili. Oslobođen je 17. novembra 1944.
Nakon rata Prizren postaje sedište autonomne oblasti KiM koje je kasnije prebačeno u Prištinu. Pod komunističkom vlašću dolazi do velikog porasta broja Albanskog stanovništva. Krajem devedesetih godina prošlog veka i tokom 2004. godine, za vreme organizovanih napada, dolazi do pogroma nealbanskog stanovništva i velikog uništenja kulturno-istorijskog nasleđa. Danas u prizrenu živi tek negde oko tridesetak Srba.
Kroz Prizren teče reka Bistrica koja deli grad na dva skoro jednaka dela. Tokom istorije, preko Prizrenske Bistrice sagrađeno je mnogo mostova, ali svakako najpoznatiji koji je ujedno i simbola grada je Stari kameni most koji je 1948. godine stavljen pod zaštitu države. Most se nalazi u starom gradskom jezgru i povezuje trg “Šadrvan” (na levoj strani reke) i “Saračanu” (na desnoj strani reke). Nema tačnih podataka o vremenu izgradnje mosta. Međutim na osnovu materijala, stila i tehnike gradnje, pretpostavlja se da je most podignut negde s kraja 15. ili početkom 16. veka. Most je u više navrata pretrpeo velika oštećenja.
Prvo šezdesetih godina prilikom izgradnje korita reke Bistrice, a zatim i tokom poplave 17. i 18. novembra 1979. kada se ceo most i urušio. Prema projektu koji je izradio inženjer M. Gojković, dana 5. juna 1982. godine započeti su radovi na njegovoj obnovi koje je izvodila forma “Elan”. Obnovljeni most svečano je otvoren dana 17. novembra 1982. godine.
Na fotografiji ispod se dosta toga vidi. U gornjem levom uglu, na vrhu brda je čuvena tvrđava Kaljaja. Ispod tvrđave je Podkaljaja, staro jezgro grada gde su nekada živeli uglavnom samo Srbi. Tu je i Sinan-Pašina džamija, a odmah levo pored nje u brdu, osvetljena plavičastom svetlošću je crkva Svetog Spasa. Oko džamije je trg Šadrvan, a u prvom planu je naravno, stari kameni most.
Prizren je grad u koji uvek rado svratim. Da se niko ne uvredi, ali po šmeku, lepoti, zanimljivosti… on mi je na prvom mestu, ispred svih ostalih gradova na KiM. Uvek i u svakoj situaciji sam započinjao komunikaciju na srpskom jeziku, nikada problem nisam imao. Čak šta više, lokalci (Albanci, Goranci, Turci…) su rado ulazili u priču i zapitkivali me sve i svašta vezano za Beograd i Srbiju… Nekoliko njih mi je baš kroz pomenutu priču i reklo, onako diskretno uz pogled preko ramena, da je grad super al je bilo bolje dok je bilo i Srba…
Upravo ta činjenica je (bar meni) uvek lebdela u vazduhu i davala dozu gorčine tokom svakog mog boravka u ovom prelepom gradu.
Jusuf Džibo, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prizrenu u razgovoru za “Anadolu Agency” kaže: “Ne zna se tačno kada je i ko sagradio ovu tvrđavu, ali se na osnovu arheološkog materijala može zaključiti da je to bilo u 4. ili 5. veku. Nakon dolaska Vizantije na ovim prostorima oni su Kaljaju adaptirali za svoje potrebe. Isto su to uradile i Osmanlije nakon što su 1445. zauzle Prizren. Kaljaja je, dakle, stalno dograđivana. Deli se na takozvani donji i gornji grad. Gornji je stariji dok je donji izgrađen i adaptiran tokom Osmanskog perioda i to od 15. do 19. veka…”.
Ne sumnjam ja i ne dovodim u pitanje znanje gosn Džiba, znanje koje je gotovo sigurno sticao na nekom od univerziteta u centralnoj Srbiji. Gosn Džibo samo neće ili ne sme da kaže ono što je poodavno dokumentovano i poznato zvaničnoj istoriji. Zbog mogućnosti da je gosn Jusuf Džibo možda i slučajno, usled neke amnezije, zaboravio tih nekolicinu vekova pa prezentuje nebuloze, evo zvaničnih podataka i kratkog podsetnika za gosn Džiba:
Tvrđava Kaljaja je prelepi utvrđeni grad na brdu iznad reke Bistrice oko koje se grad Prizren i razvijao. Prvo utvrđenje su podigli Vizantinci da bi ga car Dušan Silni dodatno proširio. Kasnije su ga Osmanlije prepravljale tokom svojih četiri i po veka vladavine, tako da je utvrđenje taj izgled zadržalo do danas.
Sam Prizren se razvio na temeljima antičkog Teranda, dok je svoj rani srednjovekovni oblik dobio između 6. i 9. veka. Od vremena Stefana Prvovenčanog (1196-1223.) nalazi se u sastavu Srbije, a njegov značaj se naročito povećava tokom vladavina kralja Milutina (1282-1321.) i srpskih careva Dušana (1331-1355.) i Uroša (1355-1371.). Dušan je proširio utvrđenje, a u njegovoj blizini je podigao svoju zadužbinu Svete Arhangele zaštitivši ih podizanjem Višegrada. Tokom postojanja srpske carevine Prizren je jedno vreme bio carska prestonica zbog čega se često naziva srpski Carigrad.
Tokom raspada srpskog carstva grad se od 1362. do 1372. godine nalazio u posedu Mrnjavčevića (Vukašina 1366-1371. i Marka 1371-1395.), posle čega ga preuzimaju Balšići do 1376. godine. Potom se našao u sastavu države Vuka Brankovića (?-1398.), ali je tada već počeo da gubi svoj trgovački značaj, jer se već 1433. godine pominje kao napušteni trg. Postoji nesuglasica oko toga kada su ga konačno zauzele Osmanlije, tako da je on najverovatnije pao 21.06.1455, iako ima onih koji na osnovu nekih osmanlijskih izvora njegov pad smeštaju u 1459. godinu. Tokom nekoliko vekova turske okupacije tvrđava je doživela dograđivanja u skladu sa razvojem vatrenog oružja. Nakon što je u Prvom balkanskom ratu 1912. godine srpska vojska oslobodila Prizren, utvrđenje je trajno napušteno.
Do Kaljaje se stiže iz samog starog jezgra grada Šadrvana. Prvo se prolazi uzanim sokacima Podkaljaje, zaštićenom delu grada u kome je novogradnja (nekada) bila strogo zabranjena.
Danas u Podkaljaji izgleda zida ko šta stigne… Kako se napreduje prema tvrđavi uspon je sve veći, a prvi put se u brdu ukazuje i crkva Svetog Spasa pored koje treba proći.
U nekada srpskom naselju danas jedva da ima Srba, dok je napuštene srpske kuće uglavnom lako prepoznati.
Poput Kaljaje i crkva Svetog Spasa takođe dominira nad celim Prizrenom.
Ulaz u tvrđavu se ne naplaćuje.
Pogled sa Kaljaje na Prizren.
Neću daviti fotografijama sa drona jer sam par postova unazad postvio video klip sa zaista lepim kadrovima. U pomenutom kratkom videu se Kaljaja može videti iz raznih uglova.
Tvrđava je restaurirana donacijom američke ambasade. Danas, čuvenu Kaljaju (kažu) poseti preko 200.000 turista godišnje, i ko zna koliki broj tih posetilaca sluša prezentaciju gosn Džiba. A na velike srpske prazike ispod tvrđave niotkuda izvire voda iz drevnog kamena. Takođe, neki kažu da su to neutešne suze carice Jelene…
Posetite Kaljaju ako vas put donese u Prizren.
–
SIN I ĆERKA ČUVENOG SRPSKOG KARDIOLOGA NASTAVILI OČEVIM STOPAMA! Ovo su Sanja i Dušan, DVOJAC BEZ PREMCA
Brat i sestra Sanja (29) i Dušan (26) Borzanović mlade su nade srpskog zdravstva koje će svoju budućnost graditi na Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“!
Posao su dobili sredinom prošle godine i već su omiljeni među kolegama. Vredni, radni i požrtvovani, Borzanovići imaju jasan cilj – da se usavršavaju, postanu najbolji lekari, ostanu u Srbiji i leče svoj narod kao i njihov tata.
Najveću motivaciju, osim sjajnih kolega, kažu oni, daju im ljubav i sećanje na njihovog oca, čuvenog kardiologa prof. dr Milorada Borzanovića, koji je decembra 2020. umro od posledica korone. Baš u ovoj ustanovi, on je bio stručnjak o kome svi imaju samo reči hvale i upravo to Sanji i Dušanu daje snagu i volju da budu što bolji u svom poslu.
Nasledili oca
Mlada doktorka Sanja radi na kardiohirurgiji, dok je njen mlađi brat Dušan zaposlen na odeljenju kliničke kardiologije. Svaki radni dan im se sastoji iz mnogo izazova, uspona i padova, ali sve je lakše, priznaju oni u razgovoru za Informer, jer imaju jedno drugo.
Informer – Zoran Sinko
– Radni dan hirurga početnika sastoji se od odlazaka u operacionu salu i asistiranja starijim kolegama na operacijama. Što je zaista ozbiljan posao, pun adrenalina, ali i stresa. Između operacija obilazimo jedinicu intenzivne nege i odeljenja i brinemo o pacijentima uz anesteziologe, kardiologe i medicinsko osoblje, previjamo rane. Ništa mi nije teško i zaista uživam radeći svoj posao, mada moram priznati da ni sanjala nisam da ću raditi baš ovde i biti naslednik mog tate. Sve što vidim ovde podseća me na njega, kada prođem pored njegove kancelarije, ne možete ni da zamislite koliko mi je teško. Ali zato gledam na sve oko sebe sa puno ljubavi i pozitivne energije. Dušan i ja smo izgubili jedan veliki deo sebe. Svaki put kada osetim tu prazninu, trudim se da je ispunim ljubavlju i sećanjima na tatu. Na dane ispunjene učenjem, druženjem, na zagrljaje i njegov osmeh – ispričala nam je mlada doktorka Sanja.
Da nije lako biti naslednik veličine kakav je bio njihov otac, kaže i Sanjin mlađi brat Dušan.
– Svako jutro, najpre sa kolegama obilazim pacijente u viziti. Zatim imam preglede u prijemnoj ambulanti, na odeljenju gde leže pacijenti, a u angiosali učestvujem u zakazanim intervencijama. Ali, kao što je rekla Sanja, sa velikom odgovornošću i predanošću obavljam svoj posao i brinem o pacijentima. Oboje imamo veliku odgovornost. Jer znate, nije lako naslediti velikog roditelja, naročito u ovako važnoj ustanovi gde se spasavaju životi ljudi. Zato se svakoga dana trudimo da naučimo nešto novo, stičem iskustvo koje može da se postigne samo u radu sa puno pacijenata. Teško je što to ne možemo da podelimo sa tatom. Velika je bol ići dalje bez našeg najvećeg oslonca.
Na poslu su kolege
Na pitanje da li su na poslu kolege ili brat i sestra, kroz smeh odgovaraju:
– Porodica mi je oduvek bila najveća podrška i drago mi je što sa njima mogu da podelim svoje uspehe i napredovanje. Pored ljubavi i povezanosti koje delimo jedno sa drugim, svako od nas mora da ima svoje profesionalno mišljenje i stav, pa se desi da dođe do sukoba i razmimoilaženja. Ali, kako to uvek biva, probleme uvek rešimo i na kraju dana odemo kući kao brat i sestra. Imamo i tu sreću da dobre i ispravne odluke donosimo i uz pomoć starijih kolega – istakao je dr Dušan, a sestra Sanja se samo nadovezala:
Informer – Zoran Sinko
– Meni je mnogo drago što radim na mestu gde je moj brat. Desi se da odemo ponekad na pauzu zajedno, da zajedno učestvujemo u lečenju pacijenata. Čak i kada se ne vidimo, ja se osećam sigurno zato što znam da je tu. Ja sam ponosna sestra!
Dvojac bez premca sebe za deset godina vidi u istoj ovoj bolnici, hrabro se boreći sa svim problemima i stresovima koje im posao nosi, opravdavši time, poručuju oni, veru koju su njihovi roditelji imali u njih.
Ko je bio Milorad Borzanović
Privatna arhiva
Profesor doktor Milorad Borzanović rođen je u Prizrenu, gde je završio osnovnu i srednju školu, a Medicinski fakultet, specijalističke i doktorske studije na medicinskim fakultetima Univerziteta u Beogradu i Prištini. Bio je profesor interne medicine medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici i Beogradu. Autor je i koautor više knjiga i udžbenika iz oblasti kardiologije i više od 200 stručnih radova objavljivanih u poznatim medicinskim časopisima u svetu. Bio je načelnik odeljenja Preoperativne pripreme Klinike za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“.
Nažalost, doktor Borzanović preminuo je u decembru 2020. u 61. godini od posledica zaraze koronavirusom.
Bojić: Sanja i Dušan su pupoljci „Dedinja“
Direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ prof. dr Milovan Bojić kaže za Informer da je on preponosan što na svom institutu ima ovakva dva mlada lekara, za koje se već vidi da će biti vrsni stručnjaci.
Informer/Marko Đoković
– Velika je tragedija što su tako mladi ostali bez oca. Bez velikog čoveka, prijatelja, kolege i stručnjaka pre svega. Sama činjenica da su njegovi naslednici njima stvara ogromnu odgovornost, ali i veliki motiv da svaki dan budu još bolji, baš onako kako bi on želeo da budu. Dušan i Sanja za sve nas predstavljaju pupoljke naše ustanove koje ćemo čuvati i negovati. Pred njima su blistave karijere i siguran sam da će biti utemeljeni i dobri kardiolozi i kardiohirurzi. Mladi Borzanovići imaće i priliku da budu deo „Dedinja 2“ i da rade u svetskim uslovima – poručio je prof. dr Bojić i dodao da je i njihova majka dr Branislava Borzanović već godinama zaposlena u njihovoj ustanovi.
Mladi Borzanovići radili i u crvenoj zoni
I Dušan i Sanja dali su svojoj doprinos opakoj epidemiji koronavirusa u Srbiji, koja u našoj zemlji traje skoro dve godine. Dušan je radio u crvenoj zoni KBC „Dragiša Mišović“ radeći sa teškim pacijentima.
– To je posebno iskustvo koje se ne može opisati rečima, jer se na odeljenjima vodi neprekidna borba za život. Posao u kovid-bolnici zaista nosi veliku odgovornost, ali i veliki nivo stresa – priznao nam je dr Dušan.
Sanja je svoj posao u kovidu iskusila na početku epidemije. Volontirala je četiri meseca u kovid ustanovama.
– Smatram da je dužnost svih nas koji smo odlučili da se bavimo kliničkim poslom da uvek budemo spremni da ukažemo pomoć – poručila je ova lepa doktorka.
https://informer.rs/vesti/drustvo/665692/sanja-dusan-borzanovic-naslednici-cuvenog-kardiologa
Kratak pregled razaranja srednjovekovnih spomenika kulture u Prizrenu
Sakralni spomenici pravoslavnog konfesionalnog predznaka, kao i drugi lokaliteti koji su vezani za vizantijsko i srpsko srednjovekovno...
ЕВО КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО КОМПЛЕКС МАНАСТИРА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНА ПРЕ НЕГО ШТО СУ НАМ ГА ПОРУШИЛИ
Овако је изгледао комплекс српске царске лавре манастира Светих Архангела код Призрена ког је изградио цар Стефан...
Prizren in Kosovo still remains an authentic Ottoman city, which has preserved its old roads and beauty
PRIZREN — There are some cities in other countries that somehow seem so familiar that you almost...
KAKO SE DANAS ŽIVI U PRESTONICI DUŠANOVOG CARSTVA: Srpski grad u kome se ne govori srpski! ISTORIJA PRIZRENA
Kosovska skupština proglasila je Prizren „istorijskim glavnim gradom“. Imaju li Srbi zbog toga pravo da se ljute?...
In memoriam Radmila Gadžić
26. avgusta je preminula Radmila Gadzic, nasa Gadzajka.
Zena koja je toliko volela nas Prizren, koja je pokazivala...
Memories of Prizren – Jelena Stojkovic (Piano)
Even though I am far away from my Homeland, I carry it in my Heart. When I...
Stari Prizren se vratio u Svete Arhangele /video/
Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena večeras je bio mesto spajanja autentičnog, starog Prizrena, umetnika i publike. U...
Predlozi za izlete motociklom u Srbiji – Prizren
Prizren je grad sa izuzetno dugom i bogatom istorijom. Prizren se pominje još tokom 6. veka kada počinje...
20 hours of bliss in Prizren
How to make the most out of your day in Kosovo’s capital of culture
Maliha Fairooz
I arrived in...
