3.9 C
Prizren
понедељак, децембар 23, 2024
Naslovna Blog Stranica 7

Jedinstvo 03.03.2020 : Preostalo stotinak Srba u šest sela Sredačke Župe

 

U 16 sela Sredačke Župe danas živi oko 8.000 stanovnika, najviše Bošnjaka i tek nešto više od 100 Srba. Najviše ih je u Mušnikovu oko 60, Drajčiću 15, Gornjem Selu 7, Sredskoj 6, Stajkovcima 2 i Planjanu 1. Samo je Stružje čisto albansko selo, piše Jedinstvo.

Na severnim stranama, na njenom središnjem delu, 80 kilometara duge Šar planine i južno iznad Prizrena, smeštena je Sredačka Župa, sa obe strane gornjeg toka Prizrenske Bistrice.

U vreme Кraljevine Jugoslavije imala je administrativni status opštine sa sedištem u Sredskoj. U geografskom smislu Sredačka Župa obuhvata živopisnu kotlinu između Prizrena i Brezovice prema vrhovima Šare. Mnogi je nazivaju Prizrenska Župa ili samo Župa.

Sredačka Župa je zagrađena vrhovima: prevojem Prevalac, na oko 1.515 metara nadmorske visine, sa severa Ošljakom 2.212 metara, a na jugu Crnim Vrhom na oko 2.600 metara nadmorske visine. Preko nje je vodio važan srednjovekovni karavanski put Solun – Skoplje – Prizren – Skadar.

Posle 1945. godine, Sredačka Župa gubi status administrativne oblasti i sva naselja koja su joj pripadala dobivaju status mesnih zajednica opštine Prizren.

Tek nešto više od 100 Srba

U živopisnoj netaknutoj prirodi obitava 16 sela sa više od 8.000 stanovnika, među kojima je tek nešto više od 100 Srba. Do 1999. godine ovde je živelo blizu dve hiljade Srba. Pritisci Albanaca i nesigurnost su bili glavni razlog odlaska Srba iz severnih šarplaninskih krajeva posle 1999. godine. Danas je Srba najviše u Mušnikovu – 60tak , Drajčiću 15-tak, Gornjem Selu – sedam, Sredskoj – šest, Stajkovcima – dva i Planjanu – jedan. Samo je Stružje čisto albansko selo. Prema katastru iz 1977. godine Sredačka Župa, nekada opština sa sedištem u Sredskoj, je obuhvatala površinu od 163 km kvadratnih.

Sela u Sredačkoj Župi, po nazivima, ali i toponimima drugih mesta svedoče da su srpskog porekla i da su ovde vekovima živeli Srbi. U geografski očuvanoj prirodi je 16 sela: Pousko, Jablanica, Lokvica, Rečane, Živinjane, Planjane, Nebregošte, Manastirica, Stružje, Donje Ljubinje, Gornje Ljubinje, Sredska, Drajčići, Bogoševce, Mušnikovo i Gornje Selo.

Stare oronule i dotrajale kuće, mnoge pokrivene kamenim pločama i srušene, govore o iščezlom životu podno šarplaninskih vrhova. U svakom srpskom selu je više praznih kuća nego onih u kojima se živi. U školi u Drajčićima nema srpskih đaka od 2004. godine. Do 1999. godine škola u Drajčićima je brojala više od 70 učenika Srba i Bošnjaka koji su nastavu pohađali po nastavnom planu i programu Republike Srbije.

Škola je bila istureno odenjenje OŠ „Sredska” iz Sredske, susednog velikog čisto srpskog sela. Nažalost, danas nema srpskih učenika u Sredačkoj Župi. Ostali su samo stari a Albanci su. Eto, pokušali 2004. i da sruše školu u Drajčićima, govore Srbi u Sredskoj.

Preostali ostareli Srbi malo mogu učiniti da se okrenu nekoj većoj poljoprivredi, tradicionalnom stočarstvu ili drugim poslovima. Bošnjaci su ti koji se bave više preduzetništvom.

Tradicionalna orijentisanost stanovništva u Sredačkoj Župi je stočarstvo, koje tokom čitavog 20. veka stagnira. Poslednjih decenija 20. veka počinje razvoj malih preduzeća u oblastima trgovine, transporta, usluga i ugostiteljstva.

Ova oblast je poznata po velikom broju ugostiteljskih objekata gde se sprema veoma kvalitetna domaća hrana. Većina restorana je smeštena u kamenitoj dubodolini pored same Prizrenske Bistrice, iznad manastira Svetih Arhanđela, a najviše ih je u selu Rečane.

„Posle 2000. godine se pojavljuju i prva preduzeća za proizvodnju i telekomunikacije“, priča Živojin Todorović iz Mušnikova, sela u kojem je danas najviše Srba, oko 60.

U Župi trenutno radi fabrika sokova „Fruti” kod Rečana, fabrika za proizvodnju stiropora u Mušnikovu, te dva kamenoloma. Turska je pomogla zemljoradničkoj zadruzi „Selo” u Rečanu da pokrene proizvodnju čuvenog šarskog sira a urađeno je dosta i na gajenju malina.

Srpska sela u Sredačkoj Župi bukvalno su desetkovana posle 1999. a malo se učinilo na povratku. Ovde je za Srbe posao misaona imenica. Preostali Srbi, uglavnom stari, govore da žive od socijalne pomoći i penzija, a malo ko od njih može da se bavi većim stočarstvom i drugom poljoprivredom u kraju koji je uglavnom šest meseci pod snegom.

Ansambl VENAC „Еј у Призрену“

Где најрадије Венац пева песму „Еј у Призрену“? Па зна се, у Призрену! 🤗🎶

 

Prizrenske svetinje u digitalnom arhivu

Zahvaljujući entuzijastima iz udruženja „Srpsko blago”, više od 2.000 snimaka iz četiri srednjovekovne pravoslavne crkve u Prizrenu će biti stavljeno na uvid svetskoj javnosti jednim klikom „miša”

Članovi neprofitne organizacije „Srpsko blago”, koji duže od dve decenije fotografišu i snimaju srpske crkve i manastire, stvarajući digitalnu arhivu dostupnu klikom na „miša” čitavom svetu, načinili su nov korak ka vidljivosti kulturne baštine na Kosmetu. Uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, u saradnji sa Odborom za proučavanje Kosova i Metohije Srpske akademije nauka i umetnosti, oni su foto-aparatima i kamerama ovekovečili pravoslavne svetinje u Prizrenu. Zahvaljujući tome, više od 2.000 snimaka uskoro će se naći u bazi podataka ovog udruženja.

Snimanje je obavljeno tokom desetak junskih dana, u sklopu projekta „Digitalizacija i digitalna prezentacija srpskih crkvenih spomenika u Prizrenu”, a u objektivu ovih entuzijasta našle su se četiri bogomolje koje su u martovskom pogromu 2004. pretrpele vandalske napade naočigled pripadnika Kfora. Osim Crkve Bogorodice Ljeviške, koja se nalazi i na Uneskovoj listi planetarnih kulturnih dobara, ali i na popisu svetske baštine koja je u opasnosti, snimljene su Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Nikole (Tutićeva crkva) i Crkva Svetog Đorđa (Runovića crkva).

Gordana Kelić (Foto lična arhiva)

U poduhvatu je učestvovalo osam osoba: Nenad Vukićević, začetnik udruženja, Ljubomir Medenica, akademik prof. dr Dragan Vojvodić, istoričar umetnosti i predsednik Odbora za proučavanje Kosova i Metohije pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, docent Vladimir Perić sa Odseka za fotografiju Fakulteta primenjenih umetnosti, Zoran Jovanović, Vladimir Aćimović, IT stručnjak, i istoričarke umetnosti Ivana Ignjatović i Gordana Kelić, naša sagovornica. Logističku i organizacionu pomoć pružila im je Eparhija raško-prizrenska, čiji je episkop Teodosije dao blagoslov za ovaj poduhvat.

„Budući da ne postoji savremena foto-dokumentacija o ovim značajnim spomenicima kulturne baštine, naročito ne ona koja bi bila dostupna najširoj javnosti, odlučili smo da mi to učinimo u skladu s misijom ’Srpskog blaga’. Ovo je prvi put da su te četiri pravoslavne prizrenske crkve dokumentovane na ovako sveobuhvatan način”, kaže Gordana Kelić.

Crkva Svetog Spasa

Taj način je podrazumevao snimanje i fotografisanje kompletnog enterijera i eksterijera četiri svetinje sa zemlje i iz vazduha, uključujući i detalje i ornamente na fasadi, poput arhitektonske plastike, ali i unutar hramova, kao što su freske. Tamo gde nisu mogli da dopru „peške”, koristili su dron i peli se skelom na visinu od 12 metara.

„Pritom, na poslednjoj platformi skele nije korišćena zaštitna ograda, kako ne bi ulazila u kadar. Na skelu smo postavljali i teleskopsku šipku kako bismo doprli unutar malih, uzanih crkvenih kupola”, objašnjava Gordana Kelić.

Koliko je čitav posao iziskivao truda, svedoči to što su članovi „Srpskog blaga” u snimanju srednjovekovnih prizrenskih svetinja svakodnevno provodili oko 12 sati.

Crkva Bogorodice Ljeviške

„Ustajali smo oko šest, da bismo već od sedam bili na terenu. Pauze su nam bile ’s nogu’. Kad bismo se posle celodnevnog rada vratili u konak manastira Svetih Arhangela, gde smo bili smešteni kao gosti arhimandrita Mihaila i takođe napravili nešto materijala, sređivali smo snimke, utvrđivali eventualne propuste i pravili planove za naredni dan, koliko su nam stanje uma i percepcija dozvoljavali. Budući da je bio jun, vreme je bilo promenljivo: rano ujutru i uveče je bilo zahlađenja, ponekad je padala i kiša, ali kad je nailazio topli talas preko dana, nije bilo svejedno, posebno za onog ko je na skeli ili u nekom od manjih hramova, gde zbog svetlosnih uslova vrata crkve moraju da budu zatvorena, bez daška vetra. Ipak, naše zadovoljstvo zbog onoga što radimo nadjačavalo je vremenske uslove”, ističe Gordana Kelić.

Zbog obima posla, ekipa se na terenu obično delila: deo tima je odlazio u Crkvu Bogorodice Ljeviške, a drugi u ostale tri svetinje.

„Crkva Bogorodice Ljeviške je bila najzahtevnija za snimanje zbog monumentalnosti i složenog arhitektonskog sklopa. Taj hram je složeni spomenik kulturne baštine zbog visine i otežane dostupnosti određenih celina u uzanim bočnim brodovima, kuli i bočnim kupolama malog prečnika, u kojima su freske snimljene pomoću teleskopske šipke”, objašnjava Gordana Kelić.

Mučenik, crkva Bogorodice Ljeviške

Za vreme boravka u Prizrenu, dodaje ona, imali su samo prijatna iskustva s lokalnim stanovništvom i pripadnicima bezbednosnih snaga koji čuvaju neke od hramova. „Gde god da smo se kretali, svi su bili pozitivni, nije bilo ni najmanjeg incidenta”, napominje Gordana Kelić.

Osim digitalizovane arhive koja će biti dostupna na internetu, namera Udruženja „Srpsko blago” je da od načinjenog materijala napravi trodimenzionalni prikaz četiri crkve, koji će omogućiti virtuelnu šetnju kroz ove svetinje, uz mogućnost „posetiocima” da klikom na freske i pojedine delove hramova dobiju informacije o njima.

Čuvari baštine

„Srpsko blago” je osnovano 1998. u SAD, a ideja je potekla od Nenada Vukićevića, specijaliste za kompjuterski inženjering i njegove supruge Jelene, koja je lekar. Zahvaljujući donacijama srpske dijaspore u Americi, uz ulaganje u tehnološke resurse, ova organizacija duže od dve decenije stvara digitalni arhiv a od 2009. u Srbiji deluje kao udruženje građana. Do sada su entuzijasti iz „Srpskog blaga” snimili, arhivirali i na svom sajtu prezentovali više od dvadeset srpskih crkava i manastira, od kojih je sedam na Uneskovoj listi. Zbog toga je digitalni arhiv ovih čuvara baštine postao nezaobilazan resurs u nastavi i istraživanjima istočnohrišćanske umetnosti širom sveta.

Autor: Dimitrije Bukvićčetvrtak, 09.01.2020. u 18:45
Црква Богородице Љевишке: Немањићи, владари и архијереји (Фотографије Удружење „Српско благо”)
http://www.politika.rs/sr/clanak/445491/Prizrenske-svetinje-u-digitalnom-arhivu

Sebze

Potrebno je

1 kg crnog luka, ulje, so, biber, suvi biljni začin, pola šolje pirinča, slatka začinska paprika

Priprema

Crni luk krupno isecite, propržite ga na ulju vodeći računa da luk ne porumeni, nego da bude staklast. Nakon toga ga začinite, pomešajte s pirinčem i masu preručite u zemljani sud. Isecite luk na kolutove, naređajte odozgo, prelijte uljem, pospite začinskom paprikom i pecite pola sata na 220 stepeni.

Kosovo Prizren Center, Gopro / Kosovo Prizren Centre, Gopro

 

 

Generacijo moja “ Jovanka Radivojević Kica“ 1997, Nada.H.

Sećanje na Prizrensku gimnaziju

Skori susret,proslava mature,
Prohujalo četrdeset leta,
Prošli smo idile i bure,
Razišli se na sve strane sveta.

Beograd,restoran „Malo korzo“,
pesma i piće,.
Slavimo živote i naše vidjenje
Gledam one negdašnje mladiće,
devojke ko jabuke pred branje.

Ta lica me vode u daleku mladost,
u neki drugi grad,djačko doba,
gde osetismo života radost,
koje se ne zaboravlja do groba.

Zatvorenih oči prolazim poznate ulice,
idem centrom mog voljenog grada.
Odlazim do gimnazije,do učionice
Nosila je ime
“ Jovanka Radivojević Kica“.

Na ulazu srećem
profesora Rakočevića,
prekrštenih ruku dočekuje me
teatralno.
Zastajem aktuelna je
„Majka Knežopoljka“,
“ Marija na prkosima“,
sprema me recitalno.

Iz zbornice sa dnevnicima
izlaze profesori Vlatko,Petko,
Momira,
koja me isprati sa mimikom
na ustima,
Al’ zanemarih,
Ugledah naoštrenog Kajzera.

Profesor “ Zrza“ se za njima gega
I gundja na djake koji ga čekaju
na vratima,
za njim profesorka Zora,
lepa joj pundja,
okupirana,
velikim geografskim kartama.

Potom idu profesori:
Djukan stari i mladi,
pa Djelja,ubrzan poput struje,
Stojko,demek spreman
da nam o ocenu radi,
nabildovan Žarko,
naoštren da ispituje.

Za njima hitro razredni
Mandak Alija,
sa tajnovitim osmehom na licu,
nosi pribor,
čeka nas trigonometrija
i poslednju vidim
“ Engleskinju“ Slavicu.

Stare,premazane ,drvene daske,
pod njihovim nogama
poznato škripe,
škripe i na starim vratima šarke,
oglasi se zvono,
poče čas,sve utiša se .

U zadnjoj učionici desnog krila,
bilo nas je najviše,
i sad ih sve vidim,
u drugom redu,drugoj klupi
i ja sam bila,
to tada 1977 pesmom zabeležih.

Pesme nema
Al’ traje predivna slika,
škole,učionice,gde ko sedi,
sećam se skoro svakog lika,
Ne dam
Da sećanje moje izbledi.

Prodjoh skoro pored naše Gimnazije
ne nosi više ime
“ Jovanka Radivojević Kica“,
Tu su sad neke
nove generacije,
čije vreme obeleži rat i
bodljikava žica.

Generacijo moja,
Sedamdeset sedme,
živeli smo lepo,
bili ko jedno.
Mladost,sloga,
prelepo vreme
a sada se osećam
Baš bedno.

Al’ ponosna sam na sve vas,
Ponosna na moju generaciju
koja svetom
pronosi dobar glas
bez obzira na veru i naciju.

 

Generacijo mojaNada.H.Skori susret,proslava mature,Prohujalo četrdeset leta,Prošli smo idile i bure,Razišli se na…

Publicerat av Branislav Hadzi-Peric Lördag 7 december 2019

Призренски утисци

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно се приближила наглом и неочекиваном завршетку. Од укупно 49 студената, њих 15 морали су да затраже лекарску помоћ. Сви су имали исте симптоме: повраћање, дијареју и грозницу.
Шта смо, у призренској болници, могли да очекујемо и чему да се надамо? Срби су из Призрена протерани у погромима 1999. и 2004. године.

Међу убијеним Србима тада је био и на најстрашнији начин масакрирани отац Харитон из Светих Архангела, данас Свети Новомученик Харитон Архангелски и Црноречки. Малобројни Срби у Призрену данас опстају понајвише захваљујући професорима и ученицима Призренске богословије. Милица Ђорђевић, сада већ тинејџерка, и њена мајка Евица и даље живе у своме граду. Ту су и наше древне, обесвећене и обновљене цркве. Богородица Љевишка, штићеница УНЕСКА, још је окована жицом, са нагорелим фрескама, без осветљења.

На Косову и Метохији је бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе

У време једне од претходних екскурзија београдски студенти већ су били у призренској болници. Тада смо наишли, и код албанских полицајаца и код болничког особља, на врло коректан, професионалан пријем. Сада нас, је, међутим, било петнаесторо. Заузели смо скоро све собе одељења за епидемиологију. Позната лица лекара, медицинских сестара и полицајаца, препознавање и поздрављање уз уздржане, љубазне осмехе. Образовани средњи слој, пристојни људи, чине све што могу да би нам помогли. У нашем присуству сви између себе говоре српски. Српски телевизијски канал у соби медицинских сестара. Већина, укључујући и полицајце, школована је у Београду. Неки су дипломирали пре само неколико година.

Убрзо нам у посету долазе директор болнице, потом заменик призренског шефа полиције, главни санитарни инспектор, представница приштинског Института за јавно здравље. Директор болнице каже да ће све трошкове нашег лечења сносити болница. На Косову и Метохији је, наиме, бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе. За озбиљније прегледе и интервенције косовски Албанци не долазе у Тирану, него у Београд.На моје захваљивање, директор болнице ми говори о професионализму српских служби које су, када је почео рат, евакуисале робијаше из призренског затвора да би их, када је оружје утихнуло, све, живе и здраве, вратиле у Призрен.

Опорављени, напустисмо призренску болницу и, после додатног одмора у Светим Архангелима, настависмо нашу екскурзију, пут Високих Дечана и Пећке Патријаршије. Када смо стигли у Београд, лабораторијске анализе потврдиле су да нас је покосила свеприсутна вирусна инфекција. Сазнадосмо и да је, истог дана када и нас, сустигла чак 12 фудбалера Радничког из Ниша.

Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак после овог несвакидашњег искуства. Знам да је, у данима погрома, у призренској болници било примера другачијег, нељудског поступања. Знам и да је Призрен посебан, да у Ђаковици или Пећи највероватније не бисмо били овако примљени. Па ипак, ми имамо о чему да разговарамо и чега да се, заједно, сећамо. Из перспективе данашњих завађених, колонизованих, државоликих творевина, криминализованих, сиромашних друштава, демографских суноврата и пропалих економија, живот у Југославији нам изгледа као доба стабилности, реда и мира. Упркос свему, имали смо добре школе, болнице и заједничку, популарну културу градске, образоване средње класе. Њен главни медиј био је српски језик.

Наша дубља, даља историја може само да потврди овакав начин размишљања. Балкан је, већ миленијумима, мозаик људи и народа различитих вера, језика и порекла. Овде није реч о либералној мулти-култи хармонији, него о паралелним егзистенцијама, прекиданим периодичним ратовима и међусобним прогонима. Трпељивост је, једноставно, била наметнута искуством и добро схваћеним, комшијским интересима. Међусобна пријатељства била су изузетак, бракови су доживљавани као опасно одступање од вере и закона. Људи су живели једни крај других, у готово раздвојеним световима. Али и такве, паралелне егзистенције, биле су боље од данашњих, геноцидних истребљења.

Потребна нам је владавина права за све

Зато су идеје које воде ка стварању Велике Албаније и разарању Србије сукобљене са историјским искуством балканских народа. Оне су у сукобу и са здравим разумом, јер ће нас одвести у нове ратове. Таква је, најпре, идеја «разграничења» између етнички чистих српских и албанских територија на Косову и Метохији. То је и «мали Шенген», којим се Албанија економски уједињује са албанским мањинама у суседним земљама. Такав је и продужетак, све до Ниша, ауто-пута Драч – Призрен – Приштина, стратешке комуникације изграђене за потребе америчке морнаричке пешадије.

Потребна нам је владавина права за све, без обзира на веру, језик и етничко порекло. Њу, међутим, не могу да нам гарантују људи осумњичени за ратне злочине, нити генерали окупаторских армија. То, у догледној будућности, мора да буде главни задатак и изазов за наше друштво и нашу земљу.

Мислите да је овакво расуђивање утопија? Али, шта је алтернатива?

Мона Цава и мона Борка путујеф за Призрен

Stari Prizren

Здрело љето већ беше пољегло по ћерамитке а пред мона Цавину кућу,врвију деца, од галаму. Беснију ври ги крв, дећиња азг`н игра ги се на сокак.
Ни вреја ветар не ги смета,ни прашина ш`о ги иде у оћи,само да су на сокак.
Ш`о је овој ш`о ћините море дећињо, а сте крштени а не? Мало љи ви је по тамо толики сокак, сте дошле пред моја врата да удрите ту лопту, удриш ту лопту ка по моје главе,бес да ве изе.
Ћеда ми спије,ако ви се дигне мој ћовек ће изете ћутек. Него ај` по брго по тамо, по даљеко дзипајте.Ако ви је ћеф ви идите пред своја врата па дзибајте с`с ту лопту.
Море ти дете а беше од Јовановиће, од биљбиље/надимак породице у нашој улици/.
Мати ти је Ката,Андриница, /супруге звали по мужевима/.
Си пристало дете,си пораснало брго ће те женимо.
Него да те пратим да ми гу викнеш мону Томиницу, Борку.
А гу познаваш,та другој сокакће, видиш пекару `Аљиљову, ту ги је кућа, иза то ћоше, гледа на дзамове од мона Цвете.
Немам време да гу ћекам ће ни отидне автобус за Призрен,кој други да га лакамо, једва и на овој пут се накани да одим. Пазарни д`н је, да испокупујемо ту призренску свилу ће ми се уда од девера девојће.
Ај поитај ће ти дам банку јену,да купиш коњаћићи…
Мори ти Томинице,прајиш ајгаре с`с мене,од к`д те ћекам,на ову врућину. А димије десет метра око мене, и шамију с`м гу наредила,и коцаће с`м ги накитила ,а с`м пристала ма не гледаш ић биљим?
И веђе с`м ги бојадисала јентро,несе познава,…..ммм врак си жена, ић не ме ћујеш демек, нећеш да ме пофалиш, ић?
И ти си се наредила мона Томинице,у ш`о си пристала жими Бог. Не те лажем.
Него да поитамо да не ни отидне аутобус…
И ете гаааа, брго мона Боркаааа.
Мона Цава, вика, о, мајстореее, ми `оћемо за Призрен да одимо на пазар,поитај мори Томинице.
Уљегоше у аутобус, узеше карте, седоше до шофера, муабетишу ли муабетишу….
А се сећаш баш у то вој време и пре две године с`м имала свадбу код мона Радинице,сам се истрошила млого, једва ми даде Ћеда паре,цицијан,ммм.
Не бре, не збори тако жити Бог,не је цицијан него скупо све,а немаштина велика, јес вала и то ш`о викаш, једва се повратисмо,од дарове.
Нешто к`о да си снуждена мори,ш`о ти је,да нети је мука од аутобус мори,си бела к`о крећ.Јес вала дај од те корпе изнеси, ш`о си турила у корпу?
Имам коцку шећер с`с благо по боље ће ти бине.
Док се разабрале не осетише да дошле у Призрен.
О,жене,стигосме у Призрен,ајт полако изљегните и на пазар,вика ги шофер од аутобус..
Се држив мона,Цава и Борка,под руку ги цупкају папуће везене,вртиф се димије око њи и намештају коцаће од шамију, да бинев по пристале,и све се гледују, на ђамове од дугање..
Цаво, види гу ту дугању он је најбогат трговац у Призрен.
И када неје ић та ва дугања,она од пре две године,донели разне штофове ,за мерак,ајд да уљегнемо,код та вога ћовека и тад било најлепе све и свиле,а и прави је трговац зна са миштерије и паре да узе,богме зна.
Уљегоше у дугању,мицка вратанца. Погледаше штофове,свилу, кадифу,плиш,разне боје замерак…
Рекни како ти се ћини та ва свила,а је пристала за то моје девојће?
Збори. Ку, ку, ку,ку, што је љепа дзипам од срећу с`м нашла т`ј што ми се свиђа.Ја ће гу купим,та ву свилу призренску..
А ти види и овај штоф ти је љеп за димије,а си викала да такав оћеш.Мене ми се свиђа,а ти с`г изабери,добро све види,да не рекнеш после ја сам крива ,с`м те натерала….
Искуповаше све љепо,напунише корпе с`с свилу,штофове,и полако низ калдрму по аутобус..
Се умориле и чекаф аутобус за дома.
Вика мајстор,од аутобус,ајдете к о је за Ђаковицу,а Цава вика мајстору,не бре ми одимо за Призрен.
Отиде тај аутобус који мислили да неје њињ. Аутобус отиде за Ђаковицу.
Се умориле селе на клупу. Ете га мона Цаво аутобус,питај га опет де иде,вика мона Борка? Вика мајстор ко иде за Ђаковицу,опет мона Цава,и овај шофер бија избрисан,ми оћемо за Призрен а он иде за Ђаковицу.Мори ти ћовеку а та вај аутобус де отиде с`г? Па за Ђаковицу.
О мори мона Борка де отиде овај аутобус? Шо вика та вај ћовек праји ајгаре с`с стару жену. Љепо ћовек вика за Ђаковицу ти се уабила за Призрен па за Призрен,а ми смо у Призрен.А видиш да смо у Призрен.
И зар истина,тако викаш.Ми смо у Призрен.
Ноћ ги уфати,нема аутобус за Ђаковицу ,те ти моне, љепо код својте,у госте да ноћију.
Брука се напрајише.
Исприћаше све како било, дофати ги смејање,па по једну врућу ракију, мезе,муабет напрајише.Искидаше се од смејање.Показаше што купиле љепе ствари.
Е, Бог рек`о да ноћевамо у Царски Призрен!

Весна Томић
/део књиге „Стигоф писма од Српску малу“,/

Anđelko Mandušić : Srpski vojnik pred kojim su salutirali najviši oficiri SAD

Među Srbima koji su hrabro branili svoju domovinu, a junaštvo pokazali i kao vojnici država u koje su se iselili, je i Anđelko Mandušić. Za podvige u Prvom svetskom ratu, odlikovan je Kongresnom medaljom časti i postao jedan od sedmorice Srba, koje je Amerika proglasila narodnim herojima Velikog rata.

Da je bilo po Velinkinom, Anđelko nikada ne bi ni omirisao barut, a kamoli rizikovao život da bi spasavao druge. Ali, kako nije dobio saglasnost svoje supruge, što je po vojnim zakonima SAD bilo neophodno, Anđelko se u dobrovoljce prijavio kao Džejk Aleks.

Slavu je stekao na frontu u Francuskoj, gde je, spasavajući saborce, osvojio mitraljesko gnezdo, i to kundakom i bajonetom, kada je ostao bez municije.

„Spasio je svoj vod i zarobio 15 nemačkih vojnika i posle toga je proglašen herojem SAD. Čak se priča i da je bio i izuzetno blizak sa predsednikom Niksonom i da je kod njega išao nenajavljen“, kaže Dejan Zrnzević iz Sredske.

Dobio je najviše vojno priznanje SAD – Medalju časti, koju uručuje predsednik, a pred kojom salutiraju svi pripadnici oružanih snaga, uključujući i vrhovnog zapovednika.

„Pored američkog, dobio je i francusko i englesko i italijansko odlikovanje i odlikovanja koje mu je i kralj Petar Prvi Karađorđević dodelio. Ukupno ih je na prsima nosio trinaest“, kaže Stanislav Mandušić, rođak Anđelka Mandušića.

Umro je u 73. godini i sahranjen je u Čikagu, a još pre rata, Anđelko je u rodnoj Sredskoj, nedaleko od Prizrena, odakle je otišao u pečalbu, za svoje roditelje, braću i sestre, sagradio kuću.

Kuća Mandušića u Sredskoj, sagrađena pre jednog veka bila je nastanjena sve do 1999. godine. Sada, u postojbini heroja, u zaseoku Pejčići, živi samo jedna Srpkinja.

Mila Dumanović iz Pejčića u Sredskoj kaže da nikoga nema i da je samo ona tu od Srba.

I tragove junaka sa Šar-planine, brišu oni koji su odavde proterali gotovo sve srpsko. Ali, ono što je pobeđivalo u rukama Mandušića, nikada i nije bilo svetlo oružje, već srce i časna snaga pradedovskih zaveta – pa ime Srbina sa Kosova i Metohije, pred kojim su salutirali i najviši oficiri SAD, ostaje zapisano u istoriji.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3728119/srpski-vojnik-pred-kojim-su-salutirali-najvisi-oficiri-sad.html

Геноцид над Србима од стране Албанаца, САД, Немачке, Британије и њихових сатрапа (ФОТО)

Истовремено су се из правца Македоније и Албаније ка Косову и Метохији кретали први контигенти КФОР-а, којима су се успут придруживали припадници тзв. ОВК, које су заједно, са великим одушевљењем, дочекивали косметски Албанци

Албанци са великим одушевљењем дочекују немачки КФОР у Призрену

Пише: Дејан Баљошевић

Дејан Баљошевић

Потписивање Кумановског споразума 9. јуна 1999. године, који је означио крај рата, тачније бруталне и нелегалне агресије НАТО на Србију, Срби у Ораховцу су дочекали са помешаним осећањима. Одахнули су због престанка рата и повратка кућама мобилисаних резервиста, али су истовремено предосећали да им његов крај не доноси ништа добро.

И док су наши државни званичници у Београду преко медија давали помирљиве и умирујуће изјаве, убеђујући српско јавно мњење да нисмо изгубили рат, да смо се успели одбранити од НАТО-а и да потписани споразум у најмању руку значи компромисни мировни договор двеју зараћених страна, од којих ниједна није победила у рату, из нама суседних општина Призрена и Ђаковице, кренуле су пут централне Србије прве избегличке колоне прикључујући се нашој војсци и полицији, која се, по Кумановском споразуму, повлачила са Косова и Метохије.

Истовремено су се из правца Македоније и Албаније ка Косову и Метохији кретали први контигенти КФОР-а, којима су се успут придруживали припадници тзв. ОВК, које су заједно, са великим одушевљењем, дочекивали косметски Албанци.

Ово сазнање је узнемирило наше грађане, који су се, забринути за своју безбедност, окупили на тргу испред ораховачке цркве, где су их покрајински функционери и одлазећи српски официри, уверавали да немају разлога за бригу, да треба да остану мирни у својим кућама, јер долази неутрална међународна мировна мисија (КФОР), која ће успоставити мир, завести ред, разоружати све наоружане групације и свима гарантовати безбедност.

Један од наших војника, опраштајући се са нама при уласку у војно возило, храбрећи нас, рекао нам је да нам завиди што остајемо, јер ће богате западне земље овде успоставити демократију, завести владавину права и крупним инвестицијама покренути економију и отворити бројна радна места, да ће и млади из централне Србије долазити код нас да раде. Грађани су се зачуђено питали, ако је то тако зашто онда сви Срби беже са Косова и Метохије и нећемо ли ми остати једини Срби у Метохији.

Почиње присилно исељавање и масован прогон Срба

Један део наших руководећих људи је ипак искористио прилику да са војском и полицијом напусти Ораховац. Други, који су остали, покушали су да се организују како би примирили и стабилизовали ситуацију међу успаниченим српским становништвом, тако што су, по пристизању претходнице немачког контигента КФОР-а у Призрен, на сопствени ризик и у пратњи једног нашег капетана и његовог помоћника, отишли у Призрен, како би извидели ситуацију и проценили шта нам је даље чинити. Они су се састали са тадашњим владиком Рашко-призренским и косовско-метохијским Г. Артемијем, који им је препоручио да остану, рекавши им да и сам планира да остане, саветујући их да се нарочито причувају и буду опрезни током „безбедносног вакуума“. У једној од призренских улица замало бивају личновани од групе Албанаца, који су у возилу препознали српског официра, али су их војници немачког КФОР-а, скочивши са тенка, одбранили и омогућили им даље кретање.

Међутим, касније је Владика Артемије заједно са представницима призренске општине имао састанак са командантом немачког КФОР-а, који им је рекао да КФОР нема мандат да стриктно штити Србе, већ да на терену раздваја зараћене стране и да стога у овом тренутку не може да им гарантује безбедност.

Неколико дана касније и братија манастира Светих Врача, Козме и Дамјана у Зочишту, истим поводом посећује владику Артемија у Призрену и по повратку нам доносе лоше вести, да је огромна већина Срба већ напустила Призрен из страха и да у непрегледној колони и даље одлазе, да су се преостали Срби окупили у дворишту Призренске богословије, док су албански грађани масовно изашли на улице где еуфорично дочекују и поздрављају војнике КФОР-а, који заједно са припадницима тзв. ОВК победоносно улазе у град, да међу призренским Србима има убијених и несталих, да су неки униформисани припадници тзв. ОВК, пред очима КФОР-а ухапсили и некуда одвели једног нашег монаха*.

Последњи Срби из насеља „Поткаљаја“ напуштају Призрен уз „помоћ“ немачких војника КФОР-а

Разочаран састанком са командантом немачког КФОР-а и запрепашћен развојем догађаја у граду, Владика Артемије окупља своје монахе и са последњом колоном Срба, спасавајући их линча, напушта Призрен, предводивши их до манастира Грачаница, где се смешта и одакле покушава да скрене пажњу међународној заједници на масован прогон Срба.

Истовремено и братија нашег манастира Светих Врача, Козме и Дамјана у Зочишту, одлучује да напусти манастир, позивајући српске грађане да им се придруже у томе, упозоравајући их на страшне призоре које су видели у Призрену. Поневши са собом кивот са моштима Светих бесребреника Козме и Дамјана, прибежиште налазе најпре у манастиру Црна Река, а одатле затим у манастиру Дубоки Поток код Зубиног Потока, док кивот са светим моштима предају на чување манастиру Сопоћани.

Инстиктивно сабирање Срба у Ораховцу и великој Хочи

Српски грађани их нису послушали, али су, схвативши шта се дешава, почели инстиктивно и у самоодбрани да се убрзано окупљају и групишу у једине две хомогене српске средине у нашој општини, у горњи српски део Ораховца и у суседном српском селу Велика Хоча, тако што су у њих пребегли сви Срби који су у мањем броју живели у околним, национално мешовитим, селима и у доњем, већински Албанцима насељеним делом Ораховца. Тако су настале две етнички хомогене српске средине за које се тада веровало да ће као најбоље прелазно решење послужити привременој самозаштити Срба до попуњавања тзв. „безбедносног вакуума“*, насталог одласком српских снага безбедности и нераспоређивањем војника КФОР-а на терену и њиховог преузимања контроле над ситуацијом.

Немачки КФОР, који је за своју зону одговорности добио призренски регион („Сектор југ“), у свом саставу је имао и војнике из холандског, аустријског, турског и грузијског КФОР-а, као и војнике из неких других мањих земаља. Своју главну команду (штаб) сместио је у призренској касарни, а по пристизању у Ораховац, инсталирао је војну базу (камп) у погону „Палатица“ друштвеног предузећа ПКБ „ОРВИН“ – Ораховац на периферији града, назвавши је „ФЕНИX“.

Србима је тек тада постало јасно зашто су, уочи рата, чланови Верификационе мисије ОЕБС-а често посећивали овај погон и премеравали авионску писту, која је служила за полетање и слетање пољопривредних авиона при прскању друштвених винограда заштитним средствима. Заправо су још тада требали да схвате да су чланови Верификационе мисије, на челу са својим шефом Вилијемом Вокером*, „весници рата“, јер очигледно нису имали задатак да спрече рат, него да га најаве и припреме, што се касније и обистинило.

Јакна Вилијема Вокера, истакнута као експонат у музеју Косова у Приштини

Српске породице из горњег српског дела Ораховца и Велике Хоче су у својим кућама прихватиле родбину и пријатеље пребегле из околних места. У појединим кућама је у том периоду било и по 20 до 25 чланова, док они коју нису имали где да се склоне, као нпр. поједине српске породице из села Зочишта, ноћиле су у порти ораховачке цркве или на црквеном тргу у својим тракторским приколицама, на којима су утоварили основне ствари од свог покућста. Српске улице су биле пребукиране тракторима, камионима и другим возилима, којима су пребегли околни Срби, спремни да наставе пут ка централној Србији, чим им се за то укаже прва прилика. У том тренутку, на малом простору у горњем српском делу града, било је сконцентрисано више од 3. 500 Срба.

Једна од српских улица горњег дела града, препуна натоварених камиона и аутомобила пребеглих околних Срба, спремних да наставе пут ка централној Србији

Тако сатерани у гомилу, Срби су се наједном нашли у обручу, потпуно окружени Албанцима и изоловани од остатка света. Схвативши да су преварени и остављени од свих, панично су почели да сумњају да су намерно жртвовани, како би, као „мање вредни Срби“, својим животима, у име српског народа, платили крвну освету Албанцима за све њихове жртве пострадале током рата.

Лов Албанаца на преостале Србе и њихов бруталан прогон и убијање

Знали су шта то значи и шта их чека и да ће на себе примити и амортизовати прве и најжешће ударце разјарених Албанаца охрабрених доласком КФОР-а, али и истрпети понижавање и малтретирање представника међународних организација, унапред пропагандом затрованих познатим негативним стереотипима о Србима.

То се и десило, када је започео лов на преостале Србе и њихов бруталан прогон.

Припадници тзв. ОВК победоносно улазе у град уз подршку војника КФОР-а

Припадници тзв. ОВК-а, као што се и очекивало, “чишћење терена“ од Срба започели су из доњег албанског дела града, где су најпре убили девет*, махом старијих, Срба*, међу којима и двојицу избеглица из Хрватске, који су, верујући у добре намере КФОР-а, а пре свега у своју недужност исказану током ратних дешавања, остали у својим домовима да би их сачували до попуњавања тзв. „безбедносног вакуума“ и сачекали да им се врате млађи чланови породице, који су, пред припадницима тзв. ОВК, пребегли у горњи српски део града, верујући да ће под заштитом КФОР-а моћи да наставе суживот са албанским комшијама.

Тек пристигли немачки војници КФОР-а помажу последњим Србима из доњег дела града да безбедно и у последњем тренутку пребегну у горњи српски део града

Затим су заузели Полицијску станицу Ораховац а у оближњој згради ватрогасне јединице формирали затвор, где су приводили и мучењем саслушавали све Србе које су хапсили по граду и из којег је ретко ко жив изашао на слободу. Међу њима су били и Витошевић Синиша и Мајмаревић Градимир, које су припадници тзв. ОВК киднаповали 22. јуна. 1999. године на периферији српског дела града и којима се, након привођења у поменути „затвор“, губи сваки траг.

Кроз тортуру припадника тзв. ОВК прошли су и Младен Церовић, Коста Вазура и Цветко Шорић – старији Срби, који су из својих станова у доњем делу града, приведени у Полицијску станицу, где су злостављани, саслушавани и након што су претучени, пуштени су да пређу у српски део града.

Неке од приведених старијих Срба, као нпр. 77-годишњег Петка Симића и 73-годишњег Спасу Николића, припадници тзв. ОВК су, по отмици, држали у затвору Полицијске станице, где су их, након вишедневног пребијања и мучења, пустили оставивши их ноћу на периферији српског дела града, одакле су се, тако израњавани и са бројним подливима по телу, у зору дотетурали до српског дела града. Петка Симића су отели испред његове куће, дана 5. јула 1999. године и то у присуству војника КФОР-а, који су са тенка, паркираног у близини линије етничког раздвајања града, незаинтересовано посматрали сцену која се пред њима одигравала у тренутку када је Симић, из српског дела града, где је пребегао са породицом, дошао својој кући са намером да узме неке ствари. Николић Спасу су отели у његовом селу Мала Круша и спровели у Полицијску станицу Ораховац, а на периферији српског дела града су га оставили, зато што им је рекао да му ту живи ћерка. Обојица су, после неколико година проведених у расељеништву у централној Србији, преминули.

Претпоставља се да су поменуте старије Србе, припадници тзв. ОВК пустили на слободу, зато што је у граду било много очевидаца њиховог хапшења и привођења, али и због тога што су представници међународних организација, које су алармирале њихове породице, почели да се код команданата тзв. ОВК интересују за њихову судбину.

Планско паљење српских кућа и пљачка имовине

Када су киднаповали и побили све Србе на које су наишли у доњем, сада већ етнички чистом, албанском делу града, Албанци су почели да редом пале све напуштене српске куће и то сваке вечери само по две до три. Власници тих кућа, који су пребегли у горњи српски део града, тужно и беспомоћно су посматрали како им сваке вечери у пламену нестаје имовина, некима од њих и на свега десетак метара од линије етничког раздвајања града а да ништа нису могли да предузму, јер су припадници КФОР-а, којима су се обраћали за помоћ, били заузети другим, по њима важнијим пословима и правили се да не знају шта се дешава у граду. Њихови извештаји о узроцима пожара у српским кућама су се, што је додатно застрашујуће, углавном сводили на: „неугашени опушак од цигарете“ или „лошу електричну инсталацију“. У том периоду спаљено је око 170 српских и 30 ромских кућа и узурпирано 155 српских станова, од којих су најбоље за себе први приграбили локални команданти тзв. ОВК, сматрајући да им тај „ратни плен“ припада због ратних заслуга.

За то време напетост у српском делу града и Великој Хочи је наставила да расте, па су неки Срби*, који нису могли да издрже притисак затвореног простора, у појединим тренуцима одлучили да сами, на сопствени ризик, из њега изађу. Нико од њих се више није вратио.

У потрагу за тек киднапованим сином Дедић Бобаном, просторије поменутог „затвора“ тзв. ОВК, је на кратко, уз измољену пратњу војника КФОР-а, посетио Дедић Предраг, који тамо не затиче свог сина, јер су га припадници тзв. ОВК, одвели на неко друго место.

Притиску су подлегли и Грковић Небојша, који је извршио самоубиство одмах по долаку КФОР-а, а касније и Рашић Звонимир, који је под стресом, у покушају да се убије ручном бомбом, одврнуо упаљач и активирајући га разнео себи прсте на обе руке.

Осећај изолације грађанима је повећавало и то што у том периоду у српским срединама није било струје, воде и телефонских веза. Српски део града повремено је личио на логор* у коме су затвореници приморани да по цео дан стоје и чекају у дугим редовима, у реду за хуманитарну помоћ, за воду, за кратак телефонски разговор помоћу сателитског телефона и др.

Српска и ромска деца пуне воду за пиће из КФОР-ових цистерни

Колико год да је преосталим Србима стање у горњем делу Ораховца изгледало страшно, изгледа да се оно још страшније чинило онима у централној Србији, који су преплашени лошим вестима, које су стизале једна другу, разним каналима поручивали својим рођацима да се што пре евакуишу из обруча и пребегну к њима, што је додатно повећавало напетост и ширило панику међу заточеним Србима.

Литија око ораховачке цркве током обележавања храмовне славе Успења Пресвете Богородице – Велике Госпојине

Зверски и довљачки напади Шипштара чак и на рањене Србе
Када су завршили „посао“ у доњем албанском делу града, Албанци су кренули са нападима на српски део града и на друге неосвојене циљеве, обележавајући албанским заставама сваку присвојену јавну институцију, друштвени објекат или српску кућу. На мети напада, прве су им се нашле периферне, истурене српске куће, на које су бацали молотовљеве коктеле и ручне бомбе и из којих су покушали да киднапују неке наше старије суграђане, тако што су покушавали да их одвуку ка албанском делу града (случај покушаја киднаповања Милорада Шорића), као и улице на линији раздвајања, на којима су изненада нападали Србе и муњевито нестајали ка свом делу града.

Тако је непознати Албанац, пришуњавши се линији раздвајања српског и албанског дела града, у предвечерје 6. августа 1999, убио, рафалом из аутоматске пушке, Драгомира Симића а ранио Станоја Филијовића, док су ови мирно седели на улици и разговарали. Рањени Станој Филијовић, бива пребачен у болницу у Призрен, где доживљава нове трауме, када су албански пацијенти, са одељења у коме је смештен, покушали да га, тако рањеног, баце са прозора болнице.

Супруга и родбина оплакују убијеног Драгомира Симића у ораховачкој цркви Успења Пресвете Богородице, у чијој је порти и сахрањен

За то време, КФОР се, уместо да штити угрожено и Албанцима жељним освете, опкољено српско становништво, дао у потрагу за српским ратним злочинцима, па је по оптужбама Албанаца најпре ухапсио предратног председника општине Анђелка Колашинца, директора Здравственог центра Векослава Симића и Станка Левића а касније још 13-оро других Срба*, које су Албанци из различитих разлога и повода оптужили за наводне ратне злочине. Хапшење су извели на спектакуларан начин са унапред увежбаним изненадним упадом, урлицима, пуцњима у ваздух и прекомерном употребом силе, а могли су само да их позову да пођу са њима.

КФОР је био толико оптерећен Србима као ратним злочинцима да су његови војници патролирање кроз српски део града у почетку вршили под пуном ратном опремом, са пушкама на готовс и прстом на обарачу. При проласку патроле, задњи војник у колони би се кретао унатрашке, штитећи леђа патроли од „могућих напада Срба“. Међу војницима немачког а посебно холандског КФОР-а, било је припадника свих раса и националности, па чак и Албанаца. Холандски војници КФОР-а су нарочито били непријатељски расположени према Србима. Међутим, треба истаћи да је међу војницима али и међу представницима других међународних организација на КиМ, било и добрих и поштених појединаца, који су савршено јасно схватали о чему се ради.

Један од официра холандског КФОР-а познат под именом Шпет, који ораховачким Србима није остао у лепом сећању

Затим су почели са претресима у потрази за српским оружјем. Извесну количину оружја и минуције, заосталу по измештању општинског војног одсека, пронашли су у подруму Дома културе „4. јули“, те су помисливши да је још има сакривене, претресли још неке објекте а 20. августа1999. године и ораховачку цркву, па чак и њен олтар. Истовремено су по српским улицама истакли спискове свих војних резервиста који су уочи рата задужили оружје, са позивом да им га предају, јер ће у противном, претресати куће. Ником није било јасно како су се ти спискови нашли у рукама КФОР-а, али су без обзира на то, сви српски грађани 22. августа1999. године уредно предали оружје, верујући у заштиту међународних снага али и схвативши да је време ратовања и борби прошло и да на сцену ступа дипломатија. Неки од њих су били толико ревносни у томе да су КФОР-у предали и своје лично наоружање, па чак и ловачке пушке за које су имали уредне дозволе. По подацима КФОР-а, прикупљено је укупно 600 комада разног оружја.

У том бурном периоду, посећивали су нас, као неизоставни пратиоци међународне мировне мисије, разни новинари и невладине и хуманитарне организације са Запада, којим су се наши грађани узалуд трудили да докажу да смо неправедно бомбардовани и то само зато што смо бранили своју земљу, да су се Албанци први латили оружја и да је „демократски“ Запад, ако се већ умешао у српско-албански конфликт, онда требало да помогне нама да неутралишемо терористе и сепаратисте, а не њима да нападну суверену и независну државу.

Узалуд су се трудили да докажу да се иза наводне угрожености људских права Албанаца, заправо крије њихова жеља за територијом тј. за независним Косовом, што се касније показало тачним.

Описујући услове у којима живимо, покушавали су да код њих изазову барем приближно онолико сажаљења, колико су показивали према албанској страни, али су они на све то остали хладни и незаинтересовани. Имали смо прилике да гледамо како се западни новинари, са трга испред цркве препуног заточених Срба, директно укључују у информатовне програме својих телевизија и да при извештавању, уистину наводе тежак положај Срба, али да своје извештавање готово увек завршавају оценом да је овакав сценарио био очекиван као освета Албанаца због патњи које су им нанете током рата.

Харадинај даје одликовање Н. Кандић: Кандићка је тражила криминалце и убице међу Србима, а међу Шиптарима очигледно није

Нечасна улога Наташе Кандић

Између осталих, једном приликом нас је, са неком страном делегацијом, посетила и директорка Фонда за хуманитарно право, Наташа Кандић, која је једном нашем суграђанину, који јој се пожалио на тежак положај у ком су се нашли преостали Срби у Ораховцу, одбрусила да смо сами криви за то, јер смо подржавали и гласали за Слободана Милошевића и да је по нас боље да јој, уместо што се жалимо, кажемо где су српски ратни злочинци.

Аустријски новинари у разговору са групом наших суграђана испред ораховачке цркве

Средином септембра стигла нам је болна вест да су припадници тзв. ОВК минирали и у потпуности разрушили напуштени манастир Светих Врача, Козме и Дамјана у Зочишту*. Детонација је била толико снажна, да су је чули и грађани горњег дела Ораховца, од ког је манастир удаљен 7 километара.

Разрушени манастир Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту

Поред манастира Светих Врача, Албанци су у том рушилачком налету порушили и оштетили још пет цркава на територији наше општине и то:

Црква „Свете Пречисте“ у селу Зочиште, минирана у два наврата и порушена до темеља.
Црква „Светог Николе“ у центру села Оптеруша, порушена.
Црква „Светог Спаса“ на брду изнад села Оптеруша, минирана и порушена до темеља.
Црква „Свете Пречисте“ у селу Ретимље, минирана и порушена до темеља а остаци грађевине однети са локације.
Црква „Свете Недеље“ у селу Брњача, врата на цркви насилно обијена а унутрашњост цркве и црквеног конака демолирана.

Како ова злодела, на велико запрепашћење Срба, не наилазе на адекватну реакцију, у том периоду веома пасивних и инертних међународних мировних снага, већину њих доводи до очаја и они се у недостатку других решења одлучују на исељавање, као јединог могућег начина спашавања својих голих живота. Сваким даном је растао број оних који су од КФОР-а али и других међународних организација, све гласније тражили да им се обезбеди „коридор“ којим би организовано и безбедно напустили Ораховац. То је изазвало оштру поделу међу нашим грађанима на оне који су били за колективно и безусловно исељавање и на оне, у мањини, који су позивали на смиривање тензија и опстанак, па је међу њима често долазило и до озбиљних свађа, жустрих расправа и чарки.

Црква „Света Пречиста“ у селу Зочиште

Стратегија Запада: „што мање Срба – то мање проблема“

Чини нам се да су то међународне организације једва дочекале, јер оне нису ни рачунале да ће, по завршетку рата и повлачењу наших снага безбедости, затећи Србе на Косову и Метохији, па чак и тако малобројне као у општини Ораховац. Очигледно да им је било лакше да нас иселе, него да нас штите од Албанаца, које, ионако више нису успевали да ставе под своју контролу. Неспремни да бране Србе и навикнути да на проблем Косова и Метохије гледају искључиво из албанске перспективе, они усвајају стратегију „што мање Срба – то мање проблема“, односно, „тамо где нема Срба – нема ни проблема“. А самим тим ни посла и безбедносних ризика и изазова за њих.

Тада, представници УНХЦР-а, који очигледно нису имали ништа против исељавања, иако се то директно косило са задацима и начелима њихове хуманитарне мисије, почињу да врше припреме за “хуманитарну” акцију исељавања, назвавши је “евакуацијом угроженог становништва”, правдајући је угроженошћу људских права и слободном вољом и жељом самих Срба. Тиме је и званично започео процес организованог масовног исељавања Срба из општине Ораховац.

Њихови представници би, уз помоћ појединих локалних Срба, који су били најгласнији заговорници колективног исељавања, данима обилазили понаособ сваку породицу и евидентирали Србе који желе да се селе а затим би тако припремљене спискове предавали на проверу припадницима специјалне војне полиције КФОР-а и УНМИК полицији, а незванично се зна да су их ови тајно достављали на увид чак и озлоглашеним командантима тзв. ОВК, који су имали привилегију да на списковима дискретно маркирају наводне ратне злочинце.

После провера, које су понекад трајале прилично дуго, сви појединци са спискова, укључујући жене и децу, морали су да иду на информативне разговоре на којима им је званично саопштавано да ли могу да напусте своју средину или не, односно, да ли су “чисти” или су потенцијални ратни злочинци.

Многим Србима, које су током поменутих провера анонимни Албанци лажно оптуживали за злочине, после информативних разговора није дозвољавано удаљавање из српских средина, били би идентификовани и стављени под сталну присмотру КФОР-а и УНМИК полиције а неретко и одмах задржавани и непосредно са информативног разговора одвођени право у притвор. (*Случај хапшења: Мицић Дејана и Ђиновић Мија у Ораховцу и Мишић Богољуба и Јовановић Стојана у Великој Хочи).

После првих хапшења више нико није био сигуран за своју безбедност.

Фактички је свим Србима наметнут комплекс потенцијалних ратних злочинаца и свако је са зебњом ишчекивао нова хапшења.

За то време албански екстремисти су наставили са убиствима, киднаповањима и паљењима српских кућа, па су многи Срби у паници нестрпљиво желели да што пре напусте српски део Ораховца и Велику Хочу, како не би постали следећа жртва.

Међутим, после поменутих хапшења, била је потребна заиста велика храброст да се неко од одраслих мушкараца усуди да се пријави за наредни конвој.

То је створило додатну нервозу и несигурност код и онако обезглављених Срба, нарочито код оних виђенијих и оних који су били на разним руководећим положајима у јавним општинским институцијама.

Многи од њих се брзоплето и непромишљено одлучују на тајно исељавање уз помоћ организоване илегалне групе која је за новац од 800 до 1.200 тадашњих немачких марака по особи, тајно, ноћу, пребацивала Србе на слободну територију, најчешће до најближе административне границе са Црном Гором.

Групу су чинили Роми из Ораховца и Ђаковице, потпомогнути појединим Србима из Ораховца, који су им проналазили “муштерије”. Веза би функционисала тако што би Срби припремили “листу путника”, које би Ром из Ораховца, ноћу у највећој тајности, својим аутом, превозио до Ђаковице где би га сачекивао његов рођак, кључни човек везе, који би, користећи некакву дозволу “о слободном кретању” добијену од тамошњег ТМК*, преузимао ауто и настављао даље до административне границе са Црном Гором.

Ова тајна веза је успевала неко време све док 29, октобра 1999. године, Албанци у Ђаковици нису осујетили један такав покушај пребацивања Срба и из аута брутално на улицу извукли, претукли а затим киднаповали петорицу Срба.

Значајну улогу у исељавању Срба имао је и Међународни црвени крст (МЦК) који је спроводио “хуманитарну” акцију под називом “спајање породица”.

Акција је спровођена тако што би радници МЦК-а, уз ангажовање једног локалног српског радника, обилазили српска домаћинства у потрази за појединцима, који су се, наводно, у вртлогу рата, раздвојили од својих породица, или су се затечени ратом, случајно нашли у нашим срединама.

Када би пронашли такве особе, тражили би од њих адресе или бројеве телефона неких од њихових рођака у централној Србији. Како свака овдашња породица има по неког свог рођака у централној Србији (а многи би пријављивали и чланове својих породица који су се тек недавно иселили конвојима УНХЦР-а), МЦК би их посредством својих канцеларија у градовима централне Србије, контактирао и тражио од њих писмени пристанак о прихватању својих угрожених рођака са Косова и Метохије.

Пошто би добили одговор, који би, наравно, увек био позитиван, они би својим возилима, користећи могућност да као једина међународна организација којој је тада било дозвољено кретање и на територији централне Србије, превозили угрожене чланове породица до самих одредишта, према достављеним адресама пребивалишта њихових рођака.

Тако исељеним појединцима представници МЦК би успут сугерисали да никако не смеју да се касније премештају у колективне избегличке центре и траже статус расељених лица, већ да живе код својих рођака, који су писменим путем од МЦК-а преузели одговорност за њих.

Тако је МЦК најпре исељавао болесне, старије и децу а затим и све редом.

Међутим, треба напоменути да то није све што је сналазило Србе на путу до “слободе”. Они су често на изласку из српских средина непосредно пре уласка у аутобусе УНХЦР-а, шиканирани од стране војне полиције КФОР-а, која их је, у присуству великог броја окупљених знатижељних Албанаца, у положајима уздигнутих руку и раширених ногу, проверавала детекторима за метал и често им из мучно упакованих избегличких торби немарно просипала ствари на земљу приликом претреса. По завршетку провера, грађани би, пред окупљеном масом која се смејала, постиђено купили своје ствари са земље и брзо их враћали у торбе.

Било је и прилика када би Албанци “добровољно помагали” војницима КФОР-а (који су у то време били из холандског контигента КФОР-а), тако што би са барикада (подигнутим на прилазима Ораховцу у циљу спречавања размештања руских војника КФОР-а на територији наше општине*), као “бољи познаваоци Срба” често међу путницима препознавали наводне ратне злочинце, упирали прстом у њих и хорски викали на војнике КФОР-а да их ухапсе што су војници послушно и чинили, иако су ови предходно прошли редовну безбедносну проверу.

Аутобус УНХЦР-а у центру Велике Хоче, (Коришћени су за евакуацију Срба из општине Ораховац, а касније за тзв. хуманитарни превоз српских грађана)

Дешавало се да на инсистирање окупљених Албанаца, који би формирали шпалир при проласку конвоја, понекад чак и из возила буде изведен Србин и пред својом женом и децом која су плакала и вукла оца за рукав, хапшен и одвођен у притвор. ).

Сурови напади и на конвоје српских избеглица

Иако су се кретали под великом пратњом тешких оклопних возила КФОР-а, конвоји би путем редовно били каменовани. Најгоре је прошао конвој који је 27. октобра 1999. године на путу ка административној граници са Црном Гором нападнут у Пећи, када је маса Албанаца, очигледно предходно добро организована, запалила деветнаест приватних возила и у присуству војника из пратње конвоја, повредила преко тридесеторо Срба, међу којима је било и деце од једне до две године старости, непокретних старица и болесних жена.

Конвојима УНХЦР-а, које су обично чинили аутобуси са ознакама УНХЦР-а којима се прикључивао одређен број приватних возила, у јесен 1999. године у централну Србију и Црну Гору исељен је највећи део претходно “проверених” Срба, који су се најчешће смештали у тамошње колективне избегличке центре.

После сваког УНХЦР-овог конвоја којим би се евакуисало 100 – 150 људи, број Срба у горњем делу Ораховца и Великој Хочи је све више опадао, што је изазивало панику код оних који су остајали.

Срби су се осипали, улице су се празниле, селиле би се по читаве породице одједном, било је све више напуштених кућа које су сабласно зјапиле празне. Чак и они Срби, који нису намеравали да се селе, када би видели да, након исељавања комшија и рођака, остају сами у улици, одлучивали су се на исељавање.

Улице, које се налазе у зони раздвајања српског и албанског дела Ораховца, биле су највише изложене нападима албанских екстремиста и међу првима су сасвим опустеле, после чега би све српске куће у њима биле редом спаљене.

Најугроженије српске породице које су живеле на периферији српског дела града, или су се одмах исељавале из Ораховца или су се премештале у међувремену напуштене куће својих рођака и пријатеља на безбеднијем делу, унутар српског дела града.

Српски део града постепено се претварао у енклаву, енклава у гето, живот у гету, у појединим тренуцима, у пакао.

Представници међународних организација нису имали разумевања за наше незадовољство животом у гету који су, они називали мање страшнијим именима и сугерисали нам да и ми користимо цивилизованије термине као што су: “српска четврт”, ”српски део града”, “горњи део града”, “северни део града” – по узору на стање у подељеној Косовској Митривици (која по њима постаје синоним за једини, нерешен, озбиљнији проблем на Косову и Метохији), иако географски положај нашег дела града у односу на стране света уопште није такав, или највише “енклава”* који ћемо и ми ради компромиса према “преосетљивим” припадницима међународне заједнице невољно усвојити и користити у даљим комуникацијама.

Енклава“ се све више сужавала. Породице које су живеле на истуреним, периферним деловима „енклаве“ под сталним притисцима и нападима албанских екстремиста, постепено су се повлачиле ка њеној унутрашњости.

То се дешавало због тога што КФОР није постављао мобилне контролне пунктове* на самим линијама раздвајања српског и албанског дела града, где су се јављале највеће тензије, већ увек 20 – 50 метара унутар „енклаве“, остављајући поједине српске породице испред пункта на милост и немилост албанским екстремистима.

Како се сужавала „енклава“ повлачењем Срба ка њеној унутрашњости, тако је и КФОР за Србима повлачио своје мобилне контролне пунктеве, и опет, увек још дубље, на безбеднијим местима унутар „енклаве“, само да не би дошао у директан сукоб са албанским екстремистима. Чак је и своје истурено одељење, које је било задужено да штити српски део града, уместо на линији раздвајања, сместио у једну напуштену српску кућу у ужем језгру српског дела града, па су грађани у шали говорили да испада да ми штитимо КФОР, уместо они нас.

Спаљене српске куће у тзв. тампон зони, која раздваја српски и албански део града

Тако горњи део града у коме живе преостали Срби, временом добија све јасније контуре „српске енклаве“, коју од доњег, сада етнички чисто албанског дела града, одваја тзв. „тампон зона” у виду појаса спаљених периферних српских кућа.

Чудно је то како се жив човек на све навикне, па су се тако и Срби временом навикли на живот у ограниченом простору. Стварне размере своје заточености постајали би свесни тек онда када би добили прилику да на кратко напусте „енклаву“ и на тренутак осете слободу нпр. одласком у централну Србију, па се поново вратили у њу. Тада би падали у депресију и било би им потребно више дана да се поново привикну на живот у затвореном простору. Можда је најбољи опис нашег монотоног живота дао парох великохочки отац Миленко Драгићевић, који је једном нашем новинару, на питање, како протиче живот нас Срба у „енклави“ одговорио кратко речима „казаљке се на сату померају, а време стоји“.

Напуштена и демолирана српска кућа у близини линије етничког раздвајања града

Живот у енклави – гори од ропства

Етничком поделом града су сва друштвена предузећа остала у доњем албанском делу града, па је сво српско радно становништво остало без својих радних места и извора прихода а са вишком слободног времена, са којим, по први пут у животу, нису знали шта да раде. Тек када су изгубили слободу, Срби су постали свесни њене вредности. Враћали су се мислима у прошлост присећајући се турског, аустроугарског, немачког и бугарског ропства и упоређујући га са садашњом ситуацијом тражили одговор на питање зашто нам се тако често дешава да паднемо у ропство. Истовремено су једни друге тешили да ће и ова, као и све претходне окупације, једном морати да прође.

Осим тога и све јавне и општинске институције су остале у албанском делу града и српским грађанима постале недоступне, због чега су били приморани да разним импровизацијама надоместе њихов недостатак. Тако су нпр. Дом културе „4. јули“, уз помоћ УНМИК-а, преуредили у српску школу, у истој згради су сместили и амбуланту, а у једном приватном локалу су касније отворили одељење ПТТ Србија. Касније су основали десеточлани Српски одбор, који их је представљао у контактима са представницима Међународних организација, онда радну групу за пријем и расподелу хуманитарне помоћи итд. итд..

Међутим, највећи проблем им је представљало недоступност градском православном гробљу, које је етничком поделом града, такође остало у албанском делу града и на ком су Албанци порушили 90 одсто надгробних споменика. Зато су Срби били принуђени да своје упокојене сахрањују на привременом гробљу* формираном, у изнудици, у порти (дворишту) цркве Успења Пресвете Богородице у центру српског дела града, у којем је временом понестајало места за нове гробове. Ковчеге смо у почетку, уз помоћ КФОР-а, набављали код призренских католика.

Урушавање каменог зида, који са собом повлаћи и свеже гробове

Због свих ових импровизација, Срби су од стране Албанаца били оптужени за формирање паралелних институција, за самоизолацију и неспремност да се интегришу у ново косовско друштво, створено по мери Албанаца.

Истина је, заправо, била сасвим другачија. Због бројних принудних импровизација, живот српских грађана у горњем делу града је све више личио на имитацију живота, док се доњи албански део града почео убрзано обнављати и развијати донацијама које су Албанцима пристизале из читавог света.

Након извесног времена хуманитарне организације су почеле да нам смањују хуманитарну помоћ под изговором да своје особље и активности премештају на нова ратна жаришта у свету, па су нам допремале све мању и мању количину хране, која често не би била довољна за сво српско становништво. Грађани су почели да сумњају да нам то намерно раде, како би, рачунајући на чувену српску неслогу, изазивали свађе и поделе међу нама, не би ли престали да мислимо на изолацију у којој смо се нашли и како не би захтевали да нам буду обезбеђени слобода кретања и поштовање основних људских права.

Рушење светиња и гробова и монструозно иживљавање над Србима

Једном приликом нам је немачки КФОР допремио два камиона свиња. Грађани су се обрадовали томе, јер су после вишемесечне исхране конзервисаном храном из хуманитарне помоћи, коначно добили свеже месо. Похитали су да са камиона истоваре свиње, које су скичале док су их вукли својим кућама, а неки од њих су их одмах, поред камиона клали пред Немцима, који су се томе смејали и фотографисали их. Наивни Срби су се трудили да додатно засмејавају и забављају Немце, тако што су се пред њима такмичили да покажу ко од њих има бољу технику клања, неки од њих би им и сами позирали тако што би победоносно сели на тек приклану свињу, па су их тако умазане крвљу, са великим ножевима у рукама, немачки војници фотографисали својим фото апаратима. Верујем да су те фотографије касније послужиле да се на Западу Срби додатно прикажу као дивљаци и кољачи.

Касније смо сазнали да те свиње потичу са напуштене фарме свиња „Добрево“ код Косова Поља, коју су српски радници, при напуштању својих околних села, оставили отворену, како животиње не би поцркале од глади. Како тамошњи Албанци, који не једу свињско месо, ниси хтели да преузму бригу о фарми, а касније ни међународне организације, свиње су у потрази за храном почеле да излазе из фарме и да тумарају по околини хранећи се на депонијама смећа и разгрћући згаришта спаљених српских кућа, па се немачки КФОР досетио да је најбоље да их све похватају и допреме нама.

Ситуација у суседној, такође изолованој српској „енклави“ Великој Хочи је слична, сем што су мештани села у нешто повољнијем положају због тога што је село етнички чисто српско, па је и КФОР-у лакше да их обезбеђује.

Мештани села нису смели да напуштају село изван домашаја контроле пунктова и осматрачница КФОР-а. Један такав одлазак по дрва на периферији села двоје младих људи* платило је 3. децембра 1999. својим животима. (*Случај убиства Павловић Небојше и Маниташевић Млађана).

Да би заштитио Србе од напада Албанаца из околних, сада већ чисто албанских села, КФОР је морао да окружи село контролним пунктовима како би спречио могућност избијања директних сукоба, што ипак није спречило Албанце из суседних села да чак шест пута* гранатирају село минобацачима калибра 60 мм и на срећу, прузрокују само материјалну штету на појединим кућама. Мештани села су због тих напада неколико пута оштро протествовали код КФОР-а, зато што је изостала њихова реакција, а у једном тренутку су обуставили сарадњу са свим међународним организацијама, поставивши барикаде на улазу у село, на којима су се сукобили са представницима УНМИК-а.

Безбедносна ситуацију у горњем српском делу Ораховца, се опет нагло погоршава.

Један од тада ретких непорушених надгробних споменика на православном градском гробљу у Ораховцу исписан је увредљивим порукама

Убијања невиних Срба се настављају и у новембру, децембру 1999.
У изненадном терористичком нападу на импровизовани српски локал у близини ромског дела града, Албанци су 17. децембра 1999. године, убили једног и ранили седморицу Срба. Претпоставља се да је напад извела мања група припадника тзв. ОВК, која се у мраку, око 21:00 час, неопажено прикрала локалу и кроз излог испалила рафал из аутоматског оружја а одмах затим убацила и ручну бомбу, убивши Зорана Вукићевића и ранивиши: Уламовић Срећка, Радић Новицу, Мицић Милоша, Васиљевић Јована, Симић Драгана, Ђорђевић Љубомира и Кујунџић Јована, од укупно 14-оро Срба, колико их је у том тренутку било у просторији. Зоран Вукићевић је преминуо на лицу места а двојицу најтеже повређених Радић Новицу и Мицић Милоша, КФОР је хеликоптером транспортовао у америчку војну базу „Бондстил“, док су остале рањене одвезли у болницу у Ђаковици. Сви рањени су се после извесног времена опоравили од задобијених повреда.

Овај терористички напад је задао тежак ударац преосталим Србима у Ораховцу, па је Владика Артемије, видевши панику и очај међу нашим становништвом, одлучио да у Ораховац 25. децембра 1999. године пошаље двојицу монаха, оца Стефана (Миленковића)* – некадашњег игумана манастира Светих Архангела код Призрена и оца Антонија (Давидовића)* – некадашњег сабрата манастира Светих Врача у Зочишту, како би умирили успаничене грађане и пружили им духовну утеху и подршку.

Са монасима нам је стигла и радио станица, преко које је успостављена радио веза са другим српским срединама и манастирима на КиМ, а преко радио аматера и са појединим местима у централној Србији, па су грађани опуштеније могли да ступе у контакт са својом родбином.

Тек после овог напада и пошто су албански екстремисти спалили све српско што им је дошло под руку, немачки КФОР, који је у међувремену заменио холандски КФОР, коначно је у горњем српском делу града поставио сталне (фиксне)* контролне пунктове на главним прилазима „енклави“ и бодљикавом жицом затворио споредне прилазе.

Преостали Срби су се нашли ограђени бодљикавом жицом. Строго се контролисао улаз и излаз из „енклаве“. Био је то период релативног затишја, када су Срби живели нешто опуштеније и безбрижније.

Убијања и киднаповања Срба и у 2000. години

Међутим, такво стање привидне безбедности преварило је многе Србе, који су се, помисливши да је оно најгоре прошло, опустили, па Албанци на периферији српског дела града 28. јула 2000. године киднапују 73-годишњег старца Великић Трифуна*, док је чувао козе у близини свога винограда.

(*Великић Трифун је претпоследња српска жртва из општине Ораховац, после њега су Албанци у селу Зрзе 2. октобра 2011. године убили још и Аца Путника из Велике Хоче, што је укупно 84-оро убијених Срба. Поред Срба, Албанци су убили и осам Рома.

Занимљиво је да најмање Срба убијено током самог рата и то пет, од којих само један од стране НАТО-а /Дејан Вечевић/, а четворица других /Мирослав Крстић, Мирослав Мицић, Станковић Златимир и Радивојевић Горан/ од тзв. ОВК.

Осталих 79 је убијено током „мира“, и то 47 пре рата, приликом првог организованог масовног напада припадника тзв. ОВК на град Ораховац и околину, који се догодио 17 јула.1998. године, од којих су двоје из села Зочишта, несрећним случајем, настрадали од српске руке. То су Петровић Велика, коју је, из нехата, убио супруг док је био на ноћној сеоској стражи у близини њихове куће и Блајојевић Предраг, кога је грешком убила наша полиција, када је из Велике Хоче, где је са осталим мештанима свога села побегао пред припадницима тзв. ОВК, несмотрено ноћу покушао да се самоиницијативно врати у своје село, када је чуо да је ослобођено и да се налази под контролом наше полиције, не знајући да је она и даље чистила терен од терориста. Њих двоје су на списку убијених означени као „индиректне жртве“.

После рата, након потписивања Кумановског споразума и успостављања међународне мировне мисије – КФОР, убијено је 32 Срба.

Од укупно 64 киднапованих Срба, посмртни остаци њих двадесетак и даље нису пронађени и идентификовани, па њихове породице, које и даље трагају за њима, све основаније сумњају да су завршили у тзв. “жутој кући” у Албанији где су им вађени унутрашњи органи.

За све ове жртве, нико још није званично одговарао. У знак сећања на све њих, у Великој Хочи је 11. септембра 2009. године у подножју брда, на ком се налази манастир Свети Јован, изграђен споменик, на којем су уклесана имена свих пострадалих.)

Међутим, показало се да је КФОР погрешно проценио развој ситуације на терену када је мислио да ће дивљање албанских екстремиста временом јењавати, па су његови команданти постајали сваким даном све нервознији због предугог постојања потребе за бодљикавим жицама.

Додатну нервозу су им уносили новинари који су често иако им је било забрањено, фотографисали бодљикаве жице, које су временом постале симбол препознавања начина живота Срба и својим фото-апаратима претили да ову, за немачку војску, компромитујућу слику, пронесу у свет.

Свесни могућих критика на рачун свог рада и поражени чињеницом да на тлу Европе у 21. веку држе један народ у „кавезу“, команда немачког КФОР-а у лето 2001. године одлучује да потпуно укине све контролне пунктове, убеђујући Србе да су то урадили највише за добробит њих самих, како не би имали утисак да су заточени и спутани, већ да их тиме охрабре и натерају да се осећају слободније и да схвате да је ово и њихов град.

Наравно да је свима било јасно да бодљикаве жице нису те које утичу на то да се Срби лоше осећају, већ непријатељски расположено албанско становништво које је с оне стране жице.

Немачки КФОР је био презадовољан овим својим “правим” потезом правдајући га својом статистиком по којој се број етнички мотивисаних инцидената није повећао, нити је ико од Срба настрадао* након укидања бодљикавих жица.

Стално нова и перфидна шиканирања Срба

Међутим, Срби су знали да им укидање фиксних пунктова неће донети ништа добро, нити ће то утицати на побољшање услова живота у „енклави“.

Напротив, „енклава“ у којој је број Срба опао на свега нешто више од 1. 200 људи поново постаје интересантна за недобронамерне посетиоце. Најпре за наводно професионално обучене припаднике, у међувремену, формиране КПС настале од демобилисаних припадника расформиране тзв. ОВК, којима је дозвољено да патролирају улицама „енклаве“ а затим и за остале Албанце који су сада могли без забране КФОР-а, комотно, пешице или својим аутима, провокативно и сасвим непотребно да улазе и излазе из „енклаве“, као у неком резервату.

Главна атракција за Албанце постаје спора шетња луксузним страним аутима, улицама српске „енклаве“ уз обавезно спуштена стакла на прозорима аута, кроз које би се чула гласна албанска музика и неизбежно добацивање, намењено и онако већ довољно пониженим Србима, који су полако и све више тонули у апатију и безнађе.

Присуство Албанаца у „енклави“ постаје све масовније.

Два су главна разлога томе:

Први, да би се иживљавали провоцирањем и показивањем своје надмоћи над пораженим Србима, које сада третирају само као обесправљену националну мањину која је у нестајању.

Други, да би проналазили власнике атрактивних имања и користећи њихову безизлазну ситуацију и подређени положај, откупљивали их по повољним ценама. Тада су на појединим српским кућама по први пут почеле освањавати табле са натписом „Кућа на продају“.

Ако ово прво, Срби вероватно могу да преживе уз мање последице по ментално здравље, ово друго ће им можда задати последњи ударац, јер у овом послератном периоду, њиме почиње други а по многима и последњи део тужне српске приче – продаја српских имања.

Овај метод протеривања Срба за многе “паметније” и “умереније” Албанце представља много сигурнији и ефикаснији начин можда последње фазе етничког чишћења Срба са простора Косова и Метохије.

Морамо се надати да можда неће бити баш тако!

Напомена аутора

Како је по завршетку рата тадашња „српска интелегенција“ међу првима напустила Косово и Метохију, па тако и Ораховац, и мене – аутора овог текста је у једном периоду допала прилика да заступам локалну српску заједницу са функције једног од њених представника, када сам и прикупио податке и забележио догађаје које сам овде навео и описао, уз извињење што нисам могао, нити је било могуће да све догађаје поменем, како због њихове бројности, тако и због тога што сваки од њих представља причу саму за себе.

Прихватајући се те одговорне дужности, иако неискусан и политици невичан, наједном сам се нашао под великим притиском искусних и превејаних представника међународних организација, нарочито ОЕБС-а, искаљених на разним кризним жариштима широм света.

Представници ОЕБС-а су одмах по завршетку рата покренули иницијативу да се ми – представници Срба беспоговорно извинимо Албанцима и да од њих затражимо јавни опроштај за све патње које смо им нанели током рата, уколико желимо да престану њихови напади на наш народ.

Сећам се да су били толико упорни у томе да су нам неколико пута доносили унапред припремљене верзије писменог извињења, убеђујући нас да га потпишемо за добробит свог народа, позивајући нас да се поведемо примером Немаца, чији се чувени канцелар Вили Брант, у име свог народа, извинио жртвама нацизма, клекнувши пред спомеником Пољацима погинулим током другог светског рата, што је тада наишло на позитиван одјек у целом свету, па су поједини чланови Српског одбора почели да се колебају и премишљају, убеђујући неке од нас да на то пристанемо.

Разочаран њима, али и својим суграђанима, који су, уместо да схвате озбиљност ситуације у којој смо се нашли, почели све чешће и жустрије да се свађају при расподели хуманитарне помоћи и додели разних донација (знао сам да разлог томе није била неправедна расподела, колико нервоза изазвана психолошким притиском живота у затвореном простору), а истовремено пратећи стране медије на српском језику, који су нам, због бомбардовања наших радио и ТВ предајника, тада једини били доступни (“Радио ББЦ”, “Радио Деутсцхе wелле“, Радио Слободна Европа и др.), почео сам да губим самопоуздање и да сумњам у правичност свог народа, тражећи оправдање за све што нас је снашло у помислима „мора да смо заиста толико лош и проклет народ када је цео „Свет“ против нас“?!

А онда сам тај исти “Свет”, добро упознао кроз непосредне контакте са његовим представницима у КФОР-у, УНМИК-у, УНХЦР-у, ОЕБС-у и другим међународним организацијама, да сам спознавши њихово лицемерје, необјективност и недобронамерност, још јаче сам заволео свој народ и схватио да смо, иако несавршени и са бројним манама, много бољи од њих а нарочито од оног дела “Света”, који нас је бомбардовао.

У нади да ћемо пребродити и наредна искушења, позивам свој народ на стрпљење и достојанство, јер ћемо само тако, уз Божију помоћ, успети да сачувамо и одбранимо Косово и Метихију од оних који га мање од нас заслужују.

Нек живи Србија!

Геноцид над Србима од стране Албанаца, САД, Немачке, Британије и њихових сатрапа (ФОТО)

Призренски утисци

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно...

Sebze

Potrebno je 1 kg crnog luka, ulje, so, biber, suvi biljni začin, pola šolje pirinča, slatka začinska paprika Priprema Crni...

Kameni most u Prizrenu

Kroz Prizren protiče reka Bistrica koja deli grad na dva gotovo jednaka dela. Tokom istorije, na reci...

Prizren: Spasovdanski dani u Potkaljaji

U Atrijumu prizrenske crkve Svetog Spasa juče su počeli Spasovdanski dani koje je zvanično otvorio iguman manastira...

Дејан Баљошевић: Аплауз немачком КФОР-у

Немачки КФОР је у четвртак 04.10.2018. године званично напустио призренску касарну и после 19 година отишао из...

Generacijo moja “ Jovanka Radivojević Kica“ 1997, Nada.H.

Skori susret,proslava mature, Prohujalo četrdeset leta, Prošli smo idile i bure, Razišli se na sve strane sveta. Beograd,restoran "Malo korzo", pesma i...

Богородица Љевишка, вршњакиња катедрале Нотр Дам

Богородица Љевишка, вршњакиња катедрале Нотр Дам, ни после 15 година није обновљена https://youtu.be/unJLgDeiUHw

Црешња се од корен корнеше

https://youtu.be/N7RkFTMQmZs   Црешња се од корен корнеше је свадбарска песмa Срба из Метохије. У Мушутишту се врло често певала,...

Геноцид над Србима од стране Албанаца, САД, Немачке, Британије и њихових сатрапа (ФОТО)

Истовремено су се из правца Македоније и Албаније ка Косову и Метохији кретали први контигенти КФОР-а, којима...